ZA ZVORNIK   Posle borbi na Han-Pijesku, zatekli smo se u šumi više Vlasenice, gde su nas bombardovali i mitraljirali neprijateljevi avioni. Ranjeno nam je nekoliko drugova, a poginuo je Jakša, najbolji nišandžija na minobacaču. Toga dana, oko 15 časova, pozvao nas je komandir čete i saopštio nam da krećemo u izviđanje prema Vlasenici. Posle izviđanja terena, koji je te večeri trebalo napasti, komandir je svakom vodu dao zadatak i raspored. Moram priznati da sam se uplašio svoga zadatka, koji sam dobio kao desetar odeljenja. Stavio sam primedbu komandiru voda, Radoju Prvuloviću, da moje odeljenje uvek dobiva najteže obaveze. Odgovorio je da je naredba takva i da "nema diskusije". Položaj je bio vrlo težak. Neprijatelj je držao utvrđenja na dvema kosama visokim oko 800 metara. Na jednoj uzvišici se nalazio otvoren bunker, koji je moje odeljenje trebalo da likvidira. Plašio sam se tog bunkera, mada sam kasnije uvideo da je to bilo neosnovano. Oko 22 časa noću krenuli smo u napad. Približivali smo se neprijateljevom položaju. Svakom borcu ponaosob odredio sam što da čini. No nevolja je bila u tome što SU svi odreda zapazili kako je teško dospeti do bunkera. Što je najgore, bio se uplašio mitraljezac od koga nam je sve zavisilo. Drhtavim glasom je rekao: — Mitraljez mi ne radi! Osetio sam da me je prevario iz straha. Uzeo sam mitraljez i predao ga njegovom pomoćniku naredivši mu da tuče bez prekr1da u otvor bukera sve dok bombaši ne učine svoje. Put kojim smo se privlačili neprijatelju bio je vrlo strm. Jedino smo se oslanjali na brazde koje je načinila voda. Ljuban Čvrljak, Pantić i ja približavali smo se bunkeru puzeći. Imali smo sreću što nas posada nije primetila, tako da smo došli na nekoliko metara, i sva trojica u isto vreme bacili bombe. Začula se eksplozija, pa jauk. Iskoristili smo taj trenutak i uskočili u bunker. Ustaše su ležali ranjeni. Odmah smo uzeli njehova dva teška mitraljeza i stavili ih u dejstvo. Tako smo znatno olakšali napredovanje 6. i 3. bataljonu. Borba je trajala celu noć, a u svanuće smo tek uspeli da zauzmemo kosu na kojoj je neprijatelj bio utvrđen i da odatle otvorimo direktnu vatru na Vlasenicu. Ustaše su izvršile protivnapad, ali on nije uspeo. Čak smo ih lako odbili i poterali niz kosu. Najviše ih je zaglavilo u visokoj paprati. U Vlasenici je u međuvremenu zavladala panika. Jedini mali prostor kojim se moglo pobeći iz grada bio je tučen našim oružjem. Kad smo sasvim ovladali Vlasenicom, trojica naših drugova bila su ranjena, a jedan je poginuo. Zauzećem Vlasenice, borba nije bila završena. Mi smo u ovom garnizonu naššš i na domobrane koji se nisu hteli predati, već su odstupili, zajedno sa ustašama, prema Drinjači i Zvorniku. Istina, prilikom odstupanja ka Milićima i Kasabi, sačekivale su ih i tukle dve vojvođanske brigade. Ipak ih je dosta umaklo, što svedoči o tome da je Vlasenica bila veoma jak garnizon. U to smo se uverili i prilikom napada na Drinjaču, gde nas je dočekao dobar deo domobrana i ustaša koji su uspeli da pobegnu iz Vlasenice. Borba za Drinjaču je trajala dva dana. Neprijatelj je bio potpomognut artiljerijom iz Srbije. Sem toga, očekivao je pomoć iz susednih garnizona, uglavnom iz Zvornika. Zato se tako uporno držao dok mu se sve nade nisu izjalovile, kad je panično odstupio prema Zvorniku. Mi, kao da smo ga uzeli "pod svoje", istoga dana smo krenuli da ga dokusurimo u Zvorniku. Maršovali smo ceo dan i celu noć bez borbe. Kuda god smo prošli muslimansko i hrvatsko stanovništvo je pobeglo ispred nas u Zvornik, zaplašeno pričama o našem "zverstvu i ubijanjima". Kuće su ostale prazne i puste. Pošto smo opkolili Zvornik, znajući da je pun naroda, držali smo ga u blokadi. Pri tome smo pokušali da pregovaramo sa oficirima da predaju grad bez borbe, kako bi se sprečila pogibija stanovništva. Oni su to odbili. U Zvorniku je za to vreme nestalo hrane i za ljude i za stoku, o čemu su nas izveštavali pojedinci, koji su se nekako izvlačili iz grada. Kada više nije bilo drugog izlaza, odlučeno je da se grad napadne i zauzme bez odlaganja. Naš je bataljon dobio zadatak da likvidira jednu tvrđavu, koja je imala dominantan položaj nad gradom. Napad smo izvršili noću 4. jula i već sutradan oko 8 časova tvrđava je bila u našim rukama. Dotle su pojedine jedinice uspele da prodru u sam grad u kojemu je nastalo pravo rasulo. Neprijatelju je ostala jedina mogućnost da se preko mosta prebaci u Srbiju. Međutim, to su bila i suviše teška i opasna vrata da bi se mogla organizovano izvući bar glavnina snaga. I ko zna da li bi se iko od tih domobrana i ustaša spasio da ih nije pomogla Nedićeva vojska, koja je otvorila vatru na naše položaje? U tvrđavi se zadržao dobar deo našeg bataljona, sa pratećim vodom. Tu su postavljeni teški mitraljezi i minobacači s tim da dejstvuju prema Drimu. Kada je neprijatelj počeo da beži preko mosta, most je postao pravo razbojište, jer je bio izložen preciznoj koncentričnoj vatri. Ovu značajnu pobedu naš bataljon je prilično skupo platio. Poginulo nam je šest drugova, među njima Dragan Marković, Marko Vasić i Radivoje Prvulović. Sedam ili osam je ranjeno. U Zvorniku je poginuo i naš komesar divizije Filip Kljajić. To je bio i naš najveći gubitak u Zvorniku. Fića je bio toliko omiljen među rukovodiocima i borcima, tako da je njegova pogibija izazvala opštu žalost. Iako smo se bili navikli na žrtve i patnje, taj nam je gubitak teže nao od svih. Gotovo da nije bilo čoveka kome nisu potekle suze kad smo čuli za Fićinu smrt. U Zvorniku smo se zadržali samo 24 časa, a zatim smo pošli prema Tuzli. Na tom putu smo se sukobili s neprijateljem kod Caparda. Tukli smo se celu noć, a u zoru dobili naređenje da se povučemo, zato što smo pretrpeli osetne gubitke i, sem toga, što je neprijatelj dobio pojačanje iz tUzle. Prilikom povlačenja nosio sam sa još tri borca druga Pantovića, koji je bio teško ranjen u grudi. S nama je išla i bolničarka Lepa Marković. Kada smo izašli uz brdo, u šumi nas je sačekao jedan drug i rekao nam da će po ranjenike doći kola. Umorni i neispavani, jedva smo dočekali da predahnemo. Spustili smo ranjenika i, obrvani umorom, legli smo kraj njega. Plašeći se da ćemo zaspati, rekao sam bolničarki da ostane budna i da ga pazi. Međutim, san je i nju prevario. Pantović je tada uzeo moju pušku i ubio se. Kada smo čuli pucanj, svi smo skočili, ali je bilo kasno i uzaludno. S obzirom na našu brigu o ljudima i napose o ranjenicima, ovaj je slučaj ocenjen u četi kao težak prekršaj. Razume se, ja sam time bio najviše pogođen. U četi niko nije imao za mene nikakvih olakšavajućih okolnosti, pa su me komandir čete Steva Adamović i zamenik komesara Veljko Miladinović uputili u štab brigade. U ovom slučaju to je bilo i najbolje rešenje, jer su drugovi u štabu mogli mirnije i objektivnije rasuđivati o celoj stvari. Zahvaljujući tome, utvrdilo se da ja nisam kriv za Pantovićevu smrt, pa za to nisam bio ni kažnjen. Nikola VUČETA Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument