PRVA PROLETERSKA BRIGADA - SEĆANJA BORACA: KNJIGA II

Još juče sam danovao pod zaštitničkim okriljem debelih stabala u gustoj šumi sa lokvama sunca, gde su drugovi ležali kao mrtvi, a ja pokušavao da pišem. Još sinoć sam noćio kraj dimljive vatre blizu kolibe, iz koje je izvirivala prestrašena žena, stišćući uza se musavu decu kao kvočka piliće. A danas sam u gradu, posle više meseci, posle skoro dva meseca neprestanih probijanja u petoj neprijateljskoj ofanzivi. Varošica Vlasenica izgleda kao čarolija posle dvomesečne divljine. Pre nekoliko dana zauzela ju je na juriš Prva proleterska brigada, sručivši se od Han-Pijeska. Ona je iznenadila ne samo nemačkoustaške garnizone nego i ietočnobosanske i vojvođanske brigade, koje su se borile daleko od glavnina i još nisu znale u kom će pravcu glavnine napadati posle skršene neprijateljske ofanzive. A i borci Prve proleterske bili su iznenađeni kada su začuli pucnjavu iza neprijateljskih leđa. Neprijatelj se našao u makazama terenskih i proleterskih brigada.

Komandant divizije Koča nije nas danju puštao u grad — njegova strogost spasavala je jedinice Prve divizije od avionskih žrtava. Ali danas je kišovit dan, nebo je kao teška siva pojava razapeto između sumornih planina oko grada, a iz ulegnute ponjave bez kraja sipi kiša. I mi uživamo u tome što smo u gradu, u kućama, u pravim pravcatim kućama s drvenim podom i velikim prozorima, koji rledaju na urednu ulicu ili na baštu zalivenu kišom. Gledaš u te neprekidne vlažne niti što peru zemlju i brišu obrise kuća, bilja i ljudi. Gledaš, i čini ti se kao da još promiču umorne kolone jurišajući uvek iznova i kao da na putu još leže naši mrtvi. . . čini ti se kao da sve još traje. A prošlo je. Sada smo mi u ofanzivi. Ulazeći u zauzeti grad morao sam da pazim da ne gazim po leševima Nemaca i ustaša, jer svi prilazi behu posuti njima. U šumi pred gradom video sam Roćka, erećnog što se sreo s proleterima. Jedan kurir vojvođanskog štaba govorio mi je:

— E, to je čudo. Video sam kako Španac gleda u mapu n mirno kaže: garnizon se može likvidirati za četiri sata. Zinuo sam. Pa ni mi nismo mačji kašalj, al* što se ne može, ne može se. I gle — može. Za četiri sata grad. Znali smo da se probijate, držali smo se naređenja Vrhovnog štaba da vam pomognemo napadima na garnizone po celoj Jugoslaviji. Ali da će ova umorna vojska nas naučiti kako se napada, eto, to mi ne ide u glavu.

Stajao sam kraj prozora i dovršavao diktiranje vesti. Navikla da drži pisaću mašinu na kolenima, Dara i sada kuca na kolenima, sedeći na minderluku. Tako mi je čudno kad je gledam. Kad sam ušao u sobu i video vitku mladu devojku u lakoj ženskoj haljini, bio sam začuđen: otkud u štapskoj prostoriji neka nepoznata devojka. Pevušila je, a kad se okrenula, zabacujući kosu, morao sam sam sebe da uveravam da je ta lepuškasta devojka ona ista Dara s kojom sam već mesecima u istom štabu, i koju sam uvek video samo kao borca obučena u teške pantalone i koporan. Haljina kadijine kćeri odjenom ju je načinila devojkom.

Kraj prozora kadijine kuće promakao je mladi zamenik politkoma brigade, Mirko. Spazio je moje lice, zamišljeno, prilepljeno uz prozor, i moje oči koje se behu izgubile nad izbrisanom siluetom planine obrasle u gust četinar; pozvao me da pođem s njim. Ogrnuo sam se i opasao i pohitao da ga stignem. Doveo me je do jedne bivše kafane, čiji je gazda-petokolonaš iščezao u oluji događaja; sad je u njoj priređivala drugarsku večeru Omladinska četa. U velikoj travnoj avliji umorni tovarni konji pasli su sočnu travu, tresući mišićima pod mokrom kožom, a u maloj štali rskali su štapeki konji mirisno seno. Pred kafanom šuštali su pokisli jablanovi podrhtavajući kao od jeze na hladnoj letnjoj kiši. Iznutra je dopirala buka, ali skladna: buka partizana.

Za dugim stolovima sedeli su mladi borci. Pred njima, u ogromnim činijama, brda palačinki i uštipaka, čak i nekoliko boca raznobojnih likera. Mlada lica, na kojima je duga borba isklesala neku tvrdoću i odlučnost, sva su ozarena sjajem pobede. Sva ta lica, mladićka i devojačka, iako ogrubela, zrače plamenitom lepotom. Jer to je Omladinska četa Prve proleterske brigade.

Na tim mršavim, skoro oduhovljenim licima, vide se još tragovi nedavnih napora, gladovanja i nespavanja. Ali to je sad prošlo kao rukom odneseno. Nesalomljiva čvrstina otpora pretvorila se u bezbrižnost pobede. I tu, U Vlasenici, koja je zauzeta za dva časa na juriš, omlaDinci se svete za niz beshlebnih dana, za niz dana bez ičega sem komada hladne i žilave konjetine. Kuvarima je dat najstroži ultimatum da se ne šale glavom i da ne skuvaju čorbu, pa ni mesa da ne peku, makar to bila i svinjetina. San gladnih dana bio je hleb, pšenični hleb, nabubreo i nakiseo, a vrhunac snova — palačinke, masne, nabijene pekmezom i posute debelim slojem šećera kao da je svu noć padao sneg po njima. Ima da se stvori. U magacinima, koje fašisti nisu uspeli da isprazne, nađeno je i brašna, i masti, i šećera, i pekmeza. Jesu li bolnice već dobile? Da. E, pa onda? Ne čekaj da nestane. Ne misli hoće li sutra biti. Ratujemo i pobeđujemo!

-— Nema tvrđave koja pred nama neće pasti, — recituje u šali jedna omladinka, čije tanko lice, kao rezano na dragocenoj kameji, blista od slatke masti. I svi se mladalački nasmejaše, i novim snagama navališe na tvrđave palačinki, koje se smanjuju, nestaju. Naučili su oni da osvajaju i drukčije tvrđave, a kamoli neće ovakve.

Mladi politkom Mirko munuo me je rukom u rebra, sav se pretvorivši u razdragan smeh. U stvari je i on omladinac. Iako mu je umiljato lice s plavim brčićima, tople oči i bore koje su mu na lice urezale brige odaju ozbiljnost i iskustvo, njemu je tek dvadeset i jedna godina. Iz kragujevačke gimnazije pošao je pravo u Kragujevački odred i uekoro je morao svetiti učenike koje su Nemci pobili. Sada, zgledan s ljubavlju i zadovoljstvom u omladince iz svog bataljona, on je, kao i ja, zastao u vratima i nije se micao, uživajući u prizoru. Ni omladinci, zauzeti ozbiljnim poslom i zagušeni svojom bukom, nisu izmenili ništa u svom ponašanju, jer nas nisu odmah primetili. Tek sad nas je primetio dežmekasti Dragan, elastičan kao lopta, lica uvek spremna za smešnu grimasu, i tobože uplašeno doviknuo jednom mršavom, pomalo pegavom drugu, koji je upravo ispraznio čašicu likera:

— Moraš i ti da sedneš s nama, druže politkome, da deliš s nama i uživanje i odgovornost — povikao je jedan, a drugi su prihvatili, i odmah su neki doleteli da ga odvuku. Mirko se branio:

A onda mi se, još s osmehom na lepom licu, obratio, nakrećući se i ramenima zbog ukočenog vrata:

— Vidiš, upravo u ovakvim radosnim časovima naročito osećam koliko praznih mesta ima. Gde je Pera iz Kragujevca? Gde je Aca iz Foče? Gde Omer iz Goražda? Gde Šime iz Šibenika? Koliko ih nedostaje! Četa je tu, ona je uvek na broju, — ali su lica sve novija. Čini mi se kao da se sa ovim veselim licima slivaju lica kojih više nema ... Zar ih zaista nema? — prešao je u šapat nekim toplim, strasnim glasom u kome su podrhtavale pritajene suze.

Od iznenadne tuge je zažmurio i zamahnuo nespretno glavom, možda da strese one dve kapi rose što su se ipak, i protiv njegove volje uhvatile na trepavicama. Dok je žmurio, zagledao sam se za dugi trenutak u to drago lice. Pre šest meseci sreo sam ga u Kotor-Varošu, u radosti tek oslobođenoga grada. Nekoliko časaka posle našeg veselog zdravljenja video sam ga ranjena u nogu. Tomaš, kome je, kraj njega, mina odnela desnu, a ozledila levu ruku, zagledan tužno u svoj patrljak govorio je s nevericom: "O, moja desna ruko, zar da više ne pucaš na gadove?" Mirko je bio nesrećan što sa svojim bataljonom ne može da goni već poljuljane neprijatelje. Kad sam se uskoro našao s njima u bolnici, bio je tu i onaj Aca iz Foče, čije već nepostojeće lice Mirko sad traži među ovim licima. Koliko prisnih razgovora za tih nezaboravnih mesec dana! Ležeći, posle teških pokreta, na slami kraj dimljivog ognjišta, mi smo bolove i patnje savlađivali diskusijama. Tomaš je postavljao stalno pitanja, a Aca mi je pokazivao evoje prve književne pokušaje. Mogu li se ta lica zaboraviti? Može li se bez njih živeti? Koliko si drugova stekao u ovom tragičnom i velikom zanosu, a svaki ti se, kad ga vidiš ili ga se setiš, čini najprisniji, kao onaj bez koga ne možeš da zamisliš život. A svaki može da iščezne, i ti se boriš dalje, u gnevu i ponosu borbe, i tebe takođe svaki čas može da nestane.

I ja sam, kao i Mirko, posmatrao tu skoro u jedno slivena lica boraca Omladinske čete. Nisam živeo s njima, kao on, ali i retki susreti po dužnosti učinili su mi ih bliskim.

Na svome putu kroz Sandžak, Bosnu i Hercegovinu i Dalmaciju, Prva proleterska brigada popunjavala se omladincima kud god je prolazila. U Kragujevačkom bataljonu, oko jezgra kragujevačkih omladinaca koji su četrdeset prve pošli u partizane, stvorila se Omladinska četa, koja je, kao i druge čisto omladinske čete, smatrala za Dužnost da proslavi čitavu našu omladinu. Krajem novembra četrdeset druge, kada je tek stvorena Prva divizija nadirala prema Banjoj Luci i Jajcu, Omladinska četa Prve brigade bila je na čelu u napadu na Sitnicu. Oblačni dan i susnežno veče pretvorili su se u jasnu mesečinastu noć. U izdajnički svetloj noći, po snegu, brigada je silazila u dolinu: tu, maskirano granjem i pokriveno snegom, čekalo ih je sto dvadeset bunkera. Brigadiri nisu videli ništa, a pritajeni neprijatelj, mnogo jači no što se mislilo, vidio je sve. Neprijatelj nije davao glasa od sebe dok ee jurišni stroj nije sasvim približio ... Košena mitraljezima i minama iz bacača, kolona se pred vatrom nevidljivih bunkera za čas ustalasala i zastala u nedoumici. Prvi, na čelu, pao je komandir Omladinske čete Simić. Ali kao da im je taj trenutak zastoja i taj gubitak dao nov polet. Omladinska četa je neodoljivo jurnula kroz vatreni zid metaka i bombi, otvarajući put ostalim četama. Nalet je bio besprimeran, a bes je uzimao fantastične podvige, Jedan borac je s neprijateljima igrao smrtonosnu igru lopti, hvatajući i vraćajući bombe fašista. Neki su upadali pravo u bunkere, dok su drugi uvlačili cevi u puškarnice. Jedan mitraljezac skinuo je mitraljez sa postolja i, držeći teško oružje kao ručnu pušku, cuzio u streljačkom stroju. Kad su prvi bunkeri pali, bitka je bila rešena. Redom su padali do zore, od naleta spolja i panike iznutra. A kada je dan osvetlio bojište, ukazala se pobeda u svoj svojoj veličini i strahoti. Čitava posada buckera bila je što pobijena, što zarobljena; sneg je bio poprskan krvlju i posejan leševima onih koji su bežali. Ali tu je ostao i komandir Simić, tu su ostali i drugi junaci — a bez njih srce kao da je prazno.

Komandir Simić bio je mrtav, pogođen mitraljeskim metkom pravo u srce. Spremajući ga za sahranu, drugovi su primetili da je metak prošao kroz srebrnu tabakeru koju je Simić nosio u džepu vojničke bluze, i da je u tabakeri ostao komadić komandirova srca. Komandir je sahranjen. Ali tabakera je zavarena i u njoj su borci njegove čete čuvali komadić njegova srca, tako je komandirovo srce svuda pratilo četu. Pratilo ju je iz borbe u borbu. U svakoj novoj bici za opstanak, u svakom novom jurišu, u svakoj novoj pobedi, četa je sticala novu slavu, ali i nov izgled. Bilo je sve manje starih boraca, onih iz prvih dana; na njihovo mesto dolazili su novi — ali Omladinska četa je ostajala, ostajao je duh Prve proleterske, onaj duh po kome si poznao svakoga borca slavne brigade.

I kada bi se sada tu, na ovoj gozbi njegove čete, iznenada pojavio komandir Simić, onaj čije srce četa nosi sa sobom, čuvajući ga u tabakeri kao relikvijum, on bi ih sve gledao dugo i pažljivo. Da, prvo bi se sa zadovoljstvom nasmešio na slatku raskoš stola. Slatiše, dobre cigarete, a, posle prvih partizanskih meseci asketizma, i čašu dobrog pića, komandir Simić uvek je umeo da ceni. Zbog njih, on bi ponešto i rizikovao. Slavan po junaštvu _i umešnosti u komandovanju, ušao je u priče zbog svoje veselosti i te naklonosti za slatkiše i cigarete; zadirkivali su ga da on svaki bunker brže zauzme ako zna da će naći slatkiše i cigarete u nemačkim rancima. I druge stvari je nekada voleo bivši potporučnik Simić — i karte, i žene, i kicoške mundire —, ali ih se odrekao za ljubav narodne borbe. Od oficirčića kraljevske vojeke postao je komandir oslobodilačke vojeke, no ne i bezlični junak. I zaista bi uživao u prizoru gozbe svojih boraca, i, onako nestvaran, učestvovao s njima u njoj. Ali bi se onda zamislio i rastužio. Dugo bi morao da prelazi očima po svojoj četi da pozna svoje borce. To lice jeste lice njegove čete, ali nisu ta lica. Mnogi su ostali na bojištima, kod Sitnice, kod Jajca, kod Teslića, kod Konjica, na Neretvi, na Drini, na Sutjesci, obeležavajući slavni put Omladinske čete.

Ali ne bi ih prebrojavao samo mrtvi komandir kada bi se pojavio iz partizanskog groba. I oni se sami krišom prebrojavaju. I dok ovako bezbrižno jedu palačinke i poluilegalno srču liker, ko bi mogao reći koliko gorke tuge im je sakriveno u srcima?

O, navikli su već na to da najbolji drugovi ginu, da nestaju, oni bez kojih ti se život čini prazan, i čiji je dah, čiji je duh postao sastavni deo tvoga daha i tvoga duha. Navikli su.. . A posle borbe, kad ima plena, i pored smrznutih suza u očima, i pored bola što ti krišom rije u srcu, bacaš se na slatkiše, na cigarete, na rance i sanduke iz bunkera, na nove cokule ili na novu uniformu skinutu s fašista. I pevaš s drugovima u pobednom raspoloženju, kao što s njima pevaš o pobedi i onda kad bi svak mislio da je sve bezizgledno. I pričaš o tužnim stvarima s nekim naročitim humorom, kao da je sve lako i veselo.

— Sećaš se kad smo u Prologu kod Livna izvršili juriš na ustaške košnice? Dara se onda za čas ugojila U licu, a Aca nije mogao da prevrće jezikom...

— A kad emo kod Glavatičeva iznenadili Dražin trust mozgova, njegovu "Ravnogorsku omladinu"? Mislili su Da su sigurni, u Americi su čak objavili njihov "demokratski apel". A kad smo probili četničke linije, i oni začuli naše: "Napred, omladinci!", pomislili su da je zabuna.

To je bilo smešno! Očajnički su viknuli: "Ama braćo četnici, mi smo vaši, mi smo ravnogorci!"

— Hahaha! O pružali su svoje propisne legitimacije s talijanskim pečatom . . .

— Tačno. Pravilno su se obratili. A kad su videli koliko je sati, počeli su da se prenemažu i da mucaju: "Braćo, drugovi, pa mi smo u duši vaši, mi smo intelektualci, možemo i vama da poslužimo, razumemo se u propagandu" . . .

— U propagandu! Ih, što su to bile njuške. Kako su se samo prenemagali, izdajnici. I još do poslednjeg časa su verovali da ćemo im naeesti i da ćemo propagandistima klanja dati da vrše za nas . . .

— Kako da ne. To je bilo onda kada je Sava Burić, goneći četnike, seo da se malo ogreje kraj njihove vatre i doviknuo im: "Hej, četnici, da se niste šalili glavom da pucate dok se ne ogrejem, i onako ću vas ja još stići!" Pobegli su sa svoga položaja kad smo sa svih strana raspalili. Čučali su na strmim liticama, gde su mislili da ih niko ne može dohvatiti. Što su izgledali, majko moja, kad smo, penjući se jedan drugom preko ramena i ubacujući bombe iz mrtvog ugla, banuli među njih. I u tom lomu Mirašu je još bilo do šale...

— Čas je stavljao na glavu šubaru s kićankom, čas partizanku, a četnici na koje je nailazio čas su ga uveravali da su zaista četnici, čas ga kumili da im veruje da su partizani, jer nisu znali šta je on, dok im nije svanulo, odnosno smrklo ...

Težak, nepodnošljivo težak muk nastao -je za čas. Dugo se ne bi moglo izdržati.

— A kad smo sad, posle proboja poslednjeg obruča, naišli na prva ustaška sela s mlekom i kajmakom. . .

I razlegao se zdrav smeh mladih ljudi, koji se sećaju prebrođenih nevolja, a pred sobom vide pobede.

Među razdraganim omladincima sedi i priča politkom brigade Mirko, okrećući se kruto čas na jednu, čas na drugu stranu. A možda je najveseliji, najbezbrižni među njima bio Čeda, bivši kragujevački besprizorni, pitomac Zavoda za popravljanje maloletnih. Zavod za maloletnike nije uspeo da svojim robijaškim zaptom "prpravi" ono za što je bio kriv Čeda. Ali je uspela narodnooslobodilačka borba svojim duhom da od Čede napravi čoveka, junaka, mladog komunistu. I on se od plena obukao, obuo nove cokule, _pa se sad takmiči s drugovima ko će potamaniti više palačinki. Ali kao da se ne guši samo njima, kao da ga i iznutra nešto guši, iako mu je lice sjajno od slatke masti i smeha. Usred jela odjednom se uozbiljio, zagledao se nekuda neodređeno, i obratio se Mirku, tiho, poverljivo:

— Kad vidim koliko nas je ostalo, koliko ih nema tu za stolom, dođe mi da zaplačem, zaboli me kao ubod u srce. Izdržali su tolike napore i borbe, toliku glad, na Vučevu, na Zelengori, na Lučkim kolibama, pa ona bombardovanja, onu stalnu vatru od Pive do Romanije — i poginuli sad, kad smo možda blizu konačne pobede.. .

— Ja verujem da jesmo, kao što su i oni verovali. I ne znam da li je u redu što ih žalim. Zastidim se. Šta misliš, treba da ovekovečujemo njihova imena. Mi, koji smo ostali, treba da se borimo i umesto njih, da dvostruko i trostruko tučemo fašiste. Mirko ga je bez reči zagrlio. Na licima im je bio isti izraz — čudnovato isti. A onda se Mirko pribrano obratio meni.

— Junak je mali Čeda. Hajde, Čedo, ispričaj kako si gonio onog debelog Nemca kad smo probijali poslednji obruč.

— A šta da pričam! Čega tu ima naročitog? Nego, znaš, kad sam gledao kako onako gojazan, zadrigao, nahranjen opljačkanim našim hlebom, puterom i slaninom, lako trči s mitraljezom i sandukom municije pod miškom, bilo mi je strašno krivo što mi nismo tako snažni, odmorni, pa da trčimo, ali za njima. Eto, pokušali su da nas zaustave, iskrsli su pred nama na neočekivanom položaju, mi ih razbili, oni trče a nemamo snage da ih gonimo, noge nas više ne slušaju, telo nam malaksava. Zamisli samo: oni beže, a mi ne možemo da ih gonimo! Mi smo njih kao zojsku iznurili, ali pojedinci su kod njih odmorni. Našu vojsku nisu iznudili, ali je pojedincu istrošena sva snaga. Ama ne bih ja mogao padneti da mi umakne onaj gojazan Švaba koga sam bio uzeo na oko. Dosta je da svaki uzme po jednog na oko. Ali on već zamače iza neke uzvišice; ja hoću Da potrčim — jok, ne ide. Vukao sam se kao olovnih nogu, &li nikako da se uspnem. Dizao sam se na vrhove prstiju, istezao sam vrat i — ugledao ga u daljini kako trči gimnastičkim korakom, kao na nekoj eportskoj utakmici: noei svoj mitraljez i onaj sanduk, kao da mi prkosi. E, nećeš, hitlerovački gade! Voleo bih da te vidim kako bi postao i ponizan kad bi mi pao šaka! Nanišanio sam, onako sav istegnut, a on se preturio. Puškomitraljez mu je odleteo u širokom luku, sanduk s municijom pao mu je među noge, a on se ispružio nauznak, raširenih ruku i nogu, kao da još čuva ono hitlerovsko oružje. Poslednjim snagama — a, veruj, bile su poslednje — pošao sam prema njemu. Još se micao, ali mu se pogled već gasio. Krkljao je sve teže i cvilio. Uzeo sam puškomitraljez, legao kraj sanduka i pustio nekoliko rafala za fašistima koji su mi još bili na domaku. I skoro bez glasa morao sam da viknem, nisam mogao da se uzdržim, iako je, znam, bilo smešno: "Bežite, zadrigli psi što se junačite nad ženama i nad decom!"

I Čeda, brišući usne, gleda nekud neodređeno, s trijumfalnim osmehom u očima. Da li vidi prizor kako sitan, izgladneo, iznuren, go i bos mlad partizan, posle nepojamnih napora. pete ofanzive, ipak sustiže gojaznog, stasitog esesovca, koji lako nosi puškomitraljez i municiju, ali trči pred njim, pred Čedom?

Izašao sam iz dvorane. Sutra rano je pokret. Kiša je stala, na proplanku neba ukazao se mesec i za čas seo na crkveni toranj da se odmori od jurnjave s obacima. Šumovite planine, nadvijene nad usnulim gradom, ćutale su zamišljeno i slutile iduće borbe ... Tiho je, jedino se sasvim daleko čuje poneki pucanj. Ulicom odjekuju samo koraci naših stražara. Naši stražari bde u Kladnju, u Han-Pijesku, u Olovu, u Zvorniku, na Majevici, u Birču. Za vreme neprijateljske ofanzive na naše glavnine, narodnooslobodilačke vojske Hrvatske i Slovenije proširile su slobodne teritorije, a u Makedoniji je nikla nova vojska. Petina Jugoslavije je u našim rukama, a cela Jugoslavija u nama.

Mesec se izgubio u oblacima. Mrak je progutao grad. Od noćnog slepila, koje me prati kroz čitavu borbu, počele su mi se od senki kuća priviđati strme stene među kojima vodi uska staza — prolaz kraj mrtvaca nepoznata lica. Mesec se opet pomalja. Ulica opet postaje stvarna. Iz daljine čujem kako omladinci iz Kragujevačkog bataljona, poznati kao dobri pevači, na rastanku, pred spavanje, uoči nove bitke, pevaju skladno u horu. Kao da čujem i Čedin tenor:

[1] Ова приповеЋка Јована Поповића, књижевнжа и борца 1. пролетерске бригаде, објављена је у књизи "Истините легенде", издање "Култура", стр. 249.