TATAROV PODVIG   Pre nego što ćemo poći u napad na Vlasenicu, u noći 25. juna, pronađen je vodič, mještanin, da nas odvede do brda Kika, čije su padine ustaše i domobrani prekrili bunkerima. Naš je bataljon imao zadatak da likvidira to neprijateljevo uporište, a zatim da se probije u grad sa zapadne strane. Iako se do brda moglo stići za sat-dva, mi smo, "zaslugom" vodiča, lutali cijelu noć i tek u zoru stigli u njegovo podnožje. Na vrhu brda, prema nebu su se jasno ocrtavale siluete neprijateljevih vojnika. Sa strane odakle smo mi došli još ih niko nije napadao. Oni, sigurno, više čuvaju lijevi bok, otuda su ih napadali Kragujevčani. Juriš nas je začas doveo do vrha. Za ručnim bombama bačenim u ustaške rovove uskočili smo i sami. Preživjele ustaše bezglavo su bježale niz kosu prema Vlasenici. Bataljon se zadržao na padinama Kika, čekajući da i ostali bataljoni likvidiraju spoljni pojas odbrane grada. Odjednom su u 2. četi pronijeli vijest da nema Tatara[1], jednog od najhrabrijih boraca čete. U jednom trenutku začusmo borbu oko bunkera na prilazima gradu. Bili smo iznenađeni kad smo ugledali Tatara kako se, sam, privlači bunkerima i baca bombe. I radosni što je živ, ali i ispunjeni zebnjom za njegov život. Tatar je likvidirao nekoliko bunkera na pravcu nastupanja našeg bataljona. ... Sišavši niz Kik, Tatar se našao u potoku Sušice, koji ga je odvajao od zaravni na kojoj leži grad. Crešao je potok i pedeeetak metara uspona iza njega. Pred tbim je izronio bunker sa uskim puškarnicama, oko njega grudobrani od naslaganog kamena, visoki do ramena. Nije dugo razmišljao. Pretrčao je nevelik prostor i našao se tik uz bunker. S "talijankom" u zubima i otkočenom puškom počeo je obilazitr! oko bunkera. Na vratima se sudario sa ustašom, koji je držao pušku uz nogu. U trenutku je reagovao: zgrabio je lijevom rukom za cijev ustašinu pušku i instiktivno okrenuo glavu unazad. Pozadi njega, iza najbližeg grudobrana, udaljenog svega nekoliko metara, spazio je crnu ustašku kapu i puščanu cijev okrenutu k njemu. Nije bio svjestan svog postupka, ali u istom trenutku kad je ustaša opalio on se bacio unazad i sa dvije gguške našao se sa suprotne strane bunkera. Otetu je prislonio uz bunker, a svoju podigao da gađa ustašu iza grudobrana, Ali on nije čekao da se prepucavaju: vidio ga je kako bježi ka prvim vlaseničkim kućama. Opalio je za njim, Tek tada se sjetio ustaše sa kojim se sudario na ulazu u bunker. Zavirio je kroz puškarnicu i ugledao ga; bio je sam. Tatar 'je zavukao pušku u uzani otvor puškarnice. Ustaša se hitro pomakao u drugi kraj bunkera. Uzani otvor puškarnice onemogućavao mu je da ga uzme na nišan. Izvukao je pušku i pokušao da to učini kroz drugu puškarnicu. Ponovilo se isto. Onda se okanio toga. Obazreo se oko sebe i tek tada mu je sinulo u glavi da je sam. Hitro se udaljio od bunkera dvadesetak koraka i legao na zemlju. Samo što je to učinio, začuo je glas iza grudobrana: — Druže, mi smo domobrani, mi se predajemo. — Iziđite iz bunkera! — rekao im je bez dvoumljenja. Jedna glava provirila je iza grudobrana i odmah nestala. — Slobodno izlazite, nećemo vam ništa — ponovio je Tatar. Opet izvirivanje i sklanjanje glave. — Kog se vraga bojite? Iziđite slobodno! — proderao se. Jedna, druga, treća, sedma, deseta glava, kolona glava iza grudobrana! Prvi već izlazi iza grudobrana. Ide prema njemu. Podoficir je i nosi automat. Za njim kolona domobrana s puškama. Ima ih desetak. Palo mu je na pamet da neće biti dobro kad vide da je sam, a oni naoružani. — Stoj! — uzviknuo je. Kad su zastali, komandovao je da odlože oružje. Poslušno su odložili puške, a podoficir automat. Kad su mu zatim prišli, skočio je, pritrčao ostavljenom oružju, uzeo automat i, da mu proveri ispravnost, okinuo kratak rafal u zemlju. Bilo je sve u redu. JTaknulo mu je. Doš>brani su se osvrtali: — Gdje su ostali? — pitali su. — Tu su oni, ne brinite . . . Usto je, zaista, iskrsnuo Ivo Bjeliš, nerazdvojni Tatarov drug. Tatar mu je predao domobrane na čuvanje, a zatim je pošao ulijevo, ka bunkeru koji se nije vidio, jer se nalazio malo podalje. Prišavši mu, bacio je bombu na njegov drvni krov, a zatim mu i sam priletio. On ka bunkeru, a ustaše i domobrani iz njega. U bunkeru su ostali samo sanduci municije, slama i ćebad. Znao je da se na istom rastojanju nalazi i treći takav bunker. Htio je poći dalje, kad se opet kod njega stvorio Ivo. — Gdje su ti domobrani?— upitao ga je Tatar. — Predao sam ih Slavku Sandiću, koji je došao za nama, on ih je odveo u štab bataljona. Zajedno su, zatim, pošli na slijedeći bunker. Dvije bombe su bacili u prazno. Posade u bunkeru nije više bilo. Odlučili su da tu sačekaju silazak bataljona. Pripucavali su nasumice u pravcu kuća, tek toliko da ustašama stave do znanja da su bunkeri zaposjednuti. Onda je zaštektao mitraljez iz srednjeg bunkera, onog što su ga maloprmje ostavili prazna. Malo poslije više njih se našao Miljan Čogurić, vodnik i mitraljezac. — Odmah da ste se povukli. Psuju vas komandir i komesar ... Ja sam morao doći po vas. Ostale jedinice još nisu izvršile zadatak — ietresao se na njih Miljan. Tatar se bunio što napuštaju već osvojene bunkere. Ali se nije imalo kud. Morao je postupiti po naređenju. Penjući se uz ogoljelo brdo Kik, zasula ih je vatra iz pušaka i mitraljeza. Srećom, prošli su dobro. Štitili su ih borci s Kika: tukli su po Vlasenici i bunkerima koje je neprijatelj ponovo posio. Kad su stigli u rovove na vrhu brda, Tatar je pošao komesaru bataljona, Krstu Bajiću. Zamolio ga da mu ostavi zapljenjeni automat. I dobio ga je. Tada je pala i komanda da se ide naprijed. Bataljon se za čas sjurio i prešao potok. Na tri bunkera pošla su tri voda. Na komandu "juriš" — potrčali su uz povike: "Napred proletereka". U blizini bunkera počele su da rade ručne bombe. Jedan ustaša je pao u neposrednoj Tatarovoj blizini. Skoknuvši k njemu, Tatar je uperio mašinku u tijelo. Spazio je njemačku ručnu bombu u otvorenoj šaci ustaše: iz nje se izvijao plavičasti dim. Nije stigao čestito ni da shvati da je bomba upaljena, a od njene eksplozije ništa više nije čuo. Našao se na ustaši, ko^e je razneta deena ruka, rame i glava. Pridigao se i užasnuo od vlastitog izgleda. Umjeeto nogu, vidio je dronjke mesa, cipela, pantalona i čarapa: sve pomiješano s mnogo krvi, koja je neprekidno liptala. Htio je da dohvati mašinku i okonča život, ali se nije mogao primaći. No već je stigla i bolničarka i počela ga previjati. Naišao je i komesar Krsto. — Kako si Tatare? — pitao ga je. "Hrabrosti malo", govorio je Tatar sebi, osmjehnuo se i rekao: — Dobro je, druže komesare. — Osvetićemo te, Tatare, skupo će nam platiti. Nije sumnjao u to .. . Teške rane rastavile su ga od boraca čete sve do kraja rata. Ekrem DURIĆ i Hajrudin MEHINAGIĆ [1] Неџиб Ташаревић. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument