| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
- Vi ste svoje partizansko ratovanje počeli u Srbiji 1941. godine, najpre u Kosmajskom a zatim u Posavskom odnosno na čelu združenog Posavsko-kosmajskog odreda. Kako iz današnje perspektive gledate na ta iskustva koja, pretpostavljam, nisu bila samo vojnička? Gde je granica između realnosti i iluzija u stra tegiji oružanog otpora? Užički period bio je, nema sumnje, naš istinski uspeh, ali se ubrzo pokazalo da nismo realno procenjivali opasnosti s kojima smo se u jesen te godine suočili. Nismo bili dorasli novo-prikupljenim snagama nemačke vojne sile, što dabome, ne treba dramatizovati. Tada smo se još učili. Neke su iluzije, istini za volju, trajale i duže. I ja sam, na primer, kasnije, početkom 1942, smatrao da je mogućan povratak u Srbiju što je bilo pogrešno jer se tamo, ubrzo posle našeg povlačenja, situacija brzo kvarila u korist četnika. - Kako je došlo do tog neočekivanog zaokreta? Mi smo u početku imali masovnu podršku. Delovali smo uverljivo, postizali značajne : uspehe, širili se i jačali. Moja je Posavina, na primer, bila većim delom partizanska, pod našom kontrolom. Ja sam sa svojim odredom oslobodio pored ostalog i Ub; osećali smo se komotno pod nosom neprijatelja, tako reći nadomak Beograda.* Ali, to je tako trajalo samo dok smo protiv sebe imali relativno male nemačke snage, njihove izolovane garnizone. Kad su se Nemci popunili i krenuli protiv nas s većim formacijama, pokazalo se da mi za takve okršaje nismo dorasli. * Posavsko-kosmajski odred čiji je komandant bio Koča Popović, osnovan je 1-2. jula 1941. Pre njega su osnovani samo Valjevski (25. juna) i »Grupa partizana na Goču« (27. juna). Posavski odred, bio je »jedan od brojno najjačih i vojnički najbolje organizovan«. Sredinom avgusta (14. VIII) odred je brojao 248, dve nedelje kasnije (27-28. avgusta) 367 a krajem septembra 1941. već oko 1.500 boraca. »Delovi Posavskog odreda dopirali su gotovo do samog Beograda, Žarkova, Makiša i tu povremeno vršili diverzije na komunikacijama i poštansko-telegrafskim i telefonskim vezama«. (Dr. Jovan Marjanović, Ustanak i NOP u Srbiji 1941) - Procena je, znači, bila pogrešna? Ja to ne bih nazvao greškom, nego učenjem. Uostalom, šta znači »pogrešili smo«? Kako bi se, u ratnim uslovima, mogla predviđati greška? - Govorili ste o vojnom porazu u Srbiji, 1941. godine zbog nadmoći okupatorske, nemačke vojne sile. Ali na odnos snaga svakako je uticao i sukob s četnicima, umanjivao je snagu oslobodilačkog otpora. S tim u vezi ponegde se može čuti i optužujuće pitanje: nisu li i partizani krivi za bratoubilački rat koji se i u Srbiji razbuktao već 1941. posle neuspelih pokušaja do govaranja s četnicima Draže Mihailovića o zajedničkoj borbi protiv okupatora? Mislim da mi nismo krivi. Nisam, doduše, mogao znati koliko je Tito, ulazeći u pregovore s Dražom, polazio od uverenja da rukovođenje eventualnim zajedničkim pokretom otpora mora ostati u njegovim rukama. Ako se doista tako pristupalo, onda je očekivanje zajedničkog fronta s četnicima moralo biti nerealno. Ali znam da su učinjena dva ozbiljna pokušaja da se postigne dogovor o saradnji. Sećam se da sam na te pregovore, u jednoj prilici i ja išao, zajedno s Petrom Stambolićem. Hoću da kažem da su namere bile ozbiljne, bar u tom trenutku kad smo mi imali pred očima potrebu stvaranja što šireg fronta borbe protiv okupatorske sile. Pojedini četnički komandanti, kao što znate, prihvatali su saradnju s nama. To je, takođe, doprinosilo stvaranju utiska o ozbiljnim namerama. S druge strane, nije tajna da je i Draža, prihvatajući pregovore s nama, imao svoje planove od kojih nije nameravao da odustane, što se kasnije i potvrdilo kad je sve svoje snage okrenuo protiv nas napuštajući, kod Kraljeva, zajednički front protiv okupatora. Posle nas je napao kod Užičke Požege kojom prilikom je stradao i komandant Šumadijskog odreda, inače »Španac«, Milan Blagojević. Draža je već imao svoju razrađenu liniju, koja nikako nije uključivala stvarnu borbu protiv Nemaca. Mislim da smo mi, u svakom slučaju, više računali na njega kao potencijalnog saveznika nego što je on verovao u mogućnost da se udruži s nama jer ni jednog trenutka nije napuštao svoj glavni cilj - da u narodu potisne i likvidira naš uticaj. - Može li se iz ovoga što ste rekli zaključiti da je Tito, kao vođ partizanskog pokreta koji je organizovala KPJ, imao u vidu mogućnost stvarne ali prevashodno vojne saradnje s drugim formacijama, u ovom slučaju s Dražinim četnicima, samo u smislu ispomaganja pred opasnošću od okupatora ne pomi šljajući na neko dugoročnije objedinjavanje, ponajmanje na podelu političke vlasti po završetku oru žane borbe? Svakako da se nije mislilo na podelu vlasti kad se rat završi, ako se tada, 1941. uopšte razmišljalo o tome kako će stvari izgledati u slobodi. Tada smo prevashodno nastojali da se snađemo da bismo se mogli održati i ojačati. - Nije li onda pregovaranje s četnicima bilo samo taktiziranje? Ne. Nije bilo samo taktiziranje. Sve do Ivančića kad je, na sastanku u tom bosanskom naselju, bilo govora i o »drugoj etapi« u smislu povratka ideološkoj doktrini, niko nije dovodio u pitanje koncept širokog narodnog okupljanja u oslobodilačkom otporu okupatoru i kvislinzima. Budući da u tom početnom razdoblju pojedini četnički komandanti prihvataju saradnju s nama, stvarala se klima u kojoj je moglo izgledati logično zapitati se: zašto ne bi i Draža, kao lider četništva, ušao u zajednički front protiv spoljnjeg neprijatelja? Zašto bi iza takvog očekivanja stajala neka zadnja namera? Verujem da je i Tito tako razmišljao i zato kažem da traženje sporazuma s četnicima nije bio taktički trik da bi se oni, kao klasni protivnici, neutralisali, nego da smo se nadali da ih na neki način možemo angažovati u zajedničkoj borbi. Iz svega što se kasnije događalo i saznalo izlazi da Draža tu saradnju nije mogao prihvatiti ni zbog svoje ideološke opredeljenosti ni inače. - Pitanje je zapravo u tome nije li oružani pokret pod vodstvom KPJ, koja je u tu organizaciju unosila i svoju ideologiju, postajao samim tim odbojan za šire, posebno seljačke slojeve u tadašnjoj, pretežno agrarnoj Srbiji? Nisu li se, drugim rečima, komunisti, kao kičma partizanskog pokreta, ponašali i kao ideolozi izazivajući samim tim nevericu u istinski patriotsku, široku osnovu narodnog otpora okupatoru? U početku se, zacelo, nismo ponašali kao uskogrudi ideolozi. Kad je ustanak koji su komunisti poveli krenuo i srpski seljaci su nam prilazili masovno, znam to iz iskustva u Posavini i Mačvi. Ali kad smo se mi, posle poraza, povukli, to se raspoloženje u Srbiji brzo izmenilo - na našu štetu. - Ne zbog dogmatskog sektašenja nego zbog poraza? Zbog toga što se, kako sam već rekao, pokazalo da mi nismo bili dorasli nadmoćnoj okupatorskoj sili. Kad je ta sila svom snagom na nas udarila, mi smo se morali spašavati odlaskom iz Srbije. A pre toga, dok smo izvodili uspešne akcije, stvarao se utisak da smo maltene na pragu pobede; mase su verovale u našu snagu, seljaštvo je, bar u Posavini i Mačvi, bilo u većini uz nas. Kad smo pretrpeli poraz i otišli, sve se izme-nilo. S tog stanovišta poraz ustanka u Srbiji 1941. bio je vrlo ozbiljan. Mislim da ni Tito nije u početku shvatio stvarnu snagu nemačke vojske.* * »... Može se reći da se početak oslobodilačke borbe u Jugoslaviji pročuo najviše po srpskim partizanima. Njihove akcije su u velikom stepenu uznemirile Nemačku vrhovnu komandu, a to nije promaklo savezničkim vladama. Srbija je posebno postala zanimljiva za savezničke vlade zbog sukoba partizana i četnika D. Mihailovića i one su, svaka na svoj način, pokušale da utiču na taj sukob ... Akcijom kraljevske vlade od aprila do avgusta 1941. Jugoslavija je na međunarodnoj pozornici srozana na sićušnog bespomoćnog posmatrača. Akcijom srpskih i drugih partizana Jugoslavije ona je u jesen 1941. postala predmet budne pažnje evropske politike...« (Jovan Marjanović, Ustanak i NOP u Srbiji 1941)
|