| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
- Vaši odnosi s Titom bili su, čini se, onoliko specifični koliko je to bio i Vaš položaj u pokretu i partiji. Nikad, recimo, niste pripadali užem partijskom vrhu a šefu partije ste, u pojedinim razdobljima, bili u izvesnom smislu bliži nego i neki vrhunski partijski funkcioneri. Kako su se ti odnosi između Vas i Tita stvarali i oblikovali? Ili, da pođemo od početka, makar u najkraćim crtama: kada ste ga prvi put sreli? Prvi put sam s Titom došao u kontakt uoči rata kad mu je bilo potrebno naći sklonište u Beogradu, kao ilegalcu. Ne sećam se više kako je do toga došlo - da li sam ja preporučio ili je to neko od mene tražio - da se Tito smesti kod moga pašenoga slikara Žike Vlajnića, gde je kasnije više puta boravio. Jedino se sećam da sam se s njim tim povodom sastao u jednoj kafanici, u tadašnjoj Bosanskoj (danas Gavrila Principa) ulici, nedaleko od beogradske železničke stanice, u neposrednoj blizini one u kojoj sam stanovao. Uzgred da kažem da je ta okolnost, što sam i stanovao u tom kraju Beograda, nadomak Glavne železničke stanice, bila razlog više što su mnogi aktivisti KPJ išli preko mene. Ja sam, inače, prilikom tog prvog susreta u Bosanskoj ulici, jedino Titu dao vezu, ne sećam se da li samo za stan ili i za nešto drugo. Posle toga ga više nisam viđao do izbijanja rata, 1941. godine. - A kad ste ga u ratu prvi put sreli? Prilikom poznatog vojnog savetovanja u Stolicama* a zatim, kasnije, u Užicu. Tamo sam se našao i za vreme eksplozije u tunelu trezora, jedva sam izvukao živu glavu. Izišao sam iz tog tunela svega nekoliko minuta pre eksplozije. * »Savetovanje u Stolicama, kraj Krupnja, održano je 26. septembra 1941. u prisustvu oko 20 najviših i visokih rukovodilaca oslobodilačkog pokreta i partizanskih odreda. U radu savetovanja učestvovali su: komandant i članovi Glavnog štaba - Tito, A. Ranković, I. Milutinović i L. Ribar; komandant i članovi glavnog štaba za Srbiju - S. Žujović, F. Kljaić i R. Čolaković; rukovodioci pokreta iz Bosne i Hercegovine - S. Vukmanović-Tempo i Slobodan Princip; iz Hrvatske - Rade Končar i Vlado Popović; iz Slovenije - Franc Leskošek i Miha Marinko, zatim rukovodioci obližnjih partizanskih odreda - Valjevskog, Podrinjskog i Posavskog - Miloš Minić, Zdravko Jovanović, Dragojlo Dudić, Nebojša Jerković i Koča Popović«. (Dr. Jovan Marjanović, Ustanak i NOP u Srbiji 1941) - Kakva je tada bila Vaša dužnost? U Užice sam otišao po pozivu, na referisanje. Tito mi je tom prilikom saopštio da situacija postaje dramatična i naložio mi da preuzmem odbranu grada. Imao sam na raspolaganju male, slabo opremljene i slabo organizovane jedinice. Nismo mogli ništa učiniti. Iz Užica sam, posle nemačkog prodora, krenuo u povlačenje preko Zlatibora. Kad sam se popeo na planinu, video sam kako nemačke kolone prolaze. Bio sam izolovan, na kraju sam ostao samo s nekoliko boraca. Uz to, bio sam prinuđen da se krećem preko teritorije koju su kontrolisali Dražini četnici. Njihov komandant, na kojeg sam na Zlatiboru naišao, zvao se Kamenko, prezimena se ne sećam. Dao mi je neku njihovu propusnicu, još se s četnicima nismo bili posvađali. - Gde se to događalo? U jednom malom mestu između Užica i Višegrada. Bio sam u teškom položaju, nije bilo izbora, morao sam se probijati kako sam znao i umeo. Cilj mi je, naravno, bio da preko Drine idem u Bosnu. Krenuo sam, sećam se, sa dva borca, u pravcu višegradskog mosta. Iznenada, čujem da me četnici, pored kojih sam prošao, dozivaju. Vratite se, vikali su, imamo nešto za vas. Sluteći opasnost, odlučio sam da se vratim sam. Nađoh se pred jednim narednikom, četničkim starešinom, bivšim žandarmom. Javljaju mi nešto iz štaba ali ne mogu da razaberem šta hoće, reče on poslovno. Nisam pouzdano mogao znati ali sam pretpostavljao da se taj štab nalazi u Vardištu, ili tu negde, u okolini. Narednik se stade žaliti da je telefon u kvaru, nije razumeo poruku. Na to ću ja samouvereno: ne razumete se vi u te sprave, dajte da vidim šta je s tim telefonom. Baš dobro, pogledaj molim te, reče on. Uspeo sam da uspostavim vezu i istog trenutka čujem kako onaj s druge strane žice viče: »Stignite ih i likvidirajte!« Shvativši u kakvoj sam opasnosti, zalupim srdito slušalicu, okrenem se naredniku i kao bajagi ozlojeđeno viknem: »Ovo ne može da se popravi, sasvim je propalo.« Poverovali su mi i tako se otarasih tog četničkog narednika i »zadatka« koji je dobio. Krenem potom niz brdo ali me ubrzo pristiže jedan četnik, naoružan. Prilepi se uz mene. - Kao vodič ili sprovodnik? U tom trenutku to mi nije bilo jasno, ali sam, čim smo malo odmakli shvatio da ima naređenje da se ne odvaja od mene. Kad smo zapodenuli razgovor, upitao sam ga: »Ko si ti zapravo?« Odmeravajući me ironično, odgovorio je: »Ja sam propali intelektualac«. Valjda je bio neki bivši srednjoškolac. Govorio je nadmeno, ali se nije ponašao nepristojno. - Da li je znao ko ste? Mislim da nije. Vidi, dabome, da sam partizan jer sam nosio petokraku na kapi, ali nešto više od toga teško da je mogao znati. Vodio me je prema mostu na Limu, ispod Medvede, kuda sam i sam nameravao da idem. Kad smo stigli do mosta na Drini, naišli smo na četničke straže. Razmišljao sam u sebi: da li će me pustiti preko reke? Trudili su se da izgledaju važno; zagledali su me i dobacivali. Tu nas je zatekla noć. Osluškivao sam glasove tih četnika pokraj mosta. Posle izvesnog vremena čujem kako jedan od njih, odgovarajući na telefonski nalog, pita: »Treba li baš odmah da ih likvidiramo?« Ostao sam miran. Bio sam uveren da nemaju vezu s pravom komandom nego prave predstavu pokušavajući da me zaplaše. Držao sam se, za svaki slučaj, za nemačku mašinku koju nisam skidao s ramena. U jednom trenutku priđe mi četnički starešina i samouvereno dobaci: »Šta će ti ta mašinka, gotovo je s vama partizanima, daj ti to nama«. Uzvratio sam bez kolebanja: »Možete me lišiti bilo čega ali ne mašinke, spreman sam da vam dam i municije, ako baš hoćete«. Na to će jedan od njih podrugljivo: »Da, baš nam treba tvoja municija, da lovimo ribu u reci, šta li«. Mašinku ne dam ni za živu glavu, ponavljao sam energično. Najzad su odustali od dobacivanja i ostavili me na miru. Kad je zora svanula, izvukao sam se i provukao do Međeđe, sela na Drini. Odatle sam uspeo da se prebacim u Šekoviće gde sam se našao sa Svetom Popovićem i Grulovićem koji su planirali povratak u Srbiju. U međuvremenu stigne mi po kuriru, tu u Šekovićima, poziv da dođem u Podromaniju, uz obaveštenje da sam postavljen za komandanta Prve proleterske brigade. Iz Šekovića sam, po strašnoj mećavi, krenuo u pratnji kurira Hodže, divnog mladića koga su kasnije četnici uhvatili i ubili. Na putu ka Podromaniji naišao sam na Roćka (Rodoljuba Čolakovića), a takođe i na četničkog vojvodu Dangića ali sam izbegao kontakt s njim. - Zar Dangićevi četnici nisu tada još sarađivali s partizanima? Jesu, bilo je nekih veza, ali ništa više nije bilo sigurno.* * Sporazum o saradnji s četnicima u istočnoj Bosni potpisan jeuDrinjači, 1. oktobra 1941. godine. U ime NOP Bosne i Hercegovine potpisnici su bili Svetozar Vukmanović i Rodoljub Čolaković, a u ime četnika major Jezdimir Dangić. Bilo je, uz ostalo, predviđeno da se obrazuje zajednički »privremeni operativni štab«. »Ovaj sporazum raskinut je 16. i 17. novembra 1941. na sastanku održanom u Vlasenici, zato što su vođi NOP u BiH došli do zaključka da Dangićevi, kao i drugi četnici, postupaju dvolično: na rečima su bili za zajedničke akcije ali su nastavljali da osuđuju napade na okupatora i da traže obračune s Muslimanima i Hrvatima, kao i obnovu Kraljevine Jugoslavije. Zbog takve propagande došlo je do osipanja ustaničkih jedinica, naročito posle četničkog predloga za pripajanje istočne Bosne Srbiji što je inspirisao general Milan Nedić.« (Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-78, str. 247) Kad smo već kod četnika da dovršim priču o onom njihovom »nesvršenom intelektualcu« koji me je sprovodio sa Zlatibora ka spomenutom mostu. Posle mog prebacivanja preko Drine, otprilike mesec dana kasnije, mi smo napali Borike, mesto u istočnoj Bosni, gde su se bili ušančili četnici. Brzo smo slomili njihov otpor a među zarobljenima se našao i onaj moj sprovodnik sa Zlatibora. U prvi mah, doduše, nisam bio siguran da li sam ga prepoznao jer je u međuvremenu bio pustio bradu. »Jesi li to ti?« - upitao sam strogo. Ćutao je, iz čega sam zaključio da se pravi lud. Sve zarobljene četnike, pa i njega, izveli smo pred ratni sud čiji sam član, uz Canu Babović i druge, bio i ja. Kad je »nesvršeni intelektualac« došao na red, ja sam predložio da se skrati postupak. Rekao sam: ovoga lično poznajem kao četnika, nema potrebe da ga saslušavate. Tako i bude, streljan je. Šta danas mislite o toj odluci? Ništa. Takva su bila vremena i mi u njima. - Ipak, taj četnik je streljan bez saslušanja. Ne biste tako nešto dvaput učinili? Zašto? U istoj, ratnoj situaciji verovatno bih postupio na isti način. Rat ima svoje zakone a ja sam se suočio s čovekom koji je, mesec dana ranije, sprovodeći me, samo čekao naređenje da me ubije. Uostalom, u celoj toj stvari bilo je najvažnije obaveštenje koje smo dobili da su upravo ti isti četnici koje su u Borićima napali i zarobili nekoliko dana pre toga pohvatali i predali Nemcima grupu partizana koje su ovi potom poubijali. - Znači da ste bili sigurni da ste ga prepoznali? Bio sam siguran. - Da se vratimo Prvoj proleterskoj. Kako ste stigli do nje, kad ste preuzeli komandu? Proletere sam našao u Podromaniji. Susret je bio neobičan. U zgradi gde su oni bili smešteni, iznenada sam se obreo među kršnim momcima. Po njihovom govoru zaključio sam da su u većini Crnogorci. Bio je to prvi bataljon Prve proleterske brigade. Sreli smo se tako reći nehotice pa je došlo i do male zabune. Oni ogromni a ja ovako sitan. Osmatraju me kao novo lice pa mi se jedan obrati pitanjem: - Da li ti druže, možda, poznaješ našeg komandanta, čuli smo da se zove Koča Popović? Kako da ne, odlično ga poznajem - velim ja. - Pa, hajde, reci nam bar kako izgleda - insistirali su. Manite ga, ogroman je, pravi grmalj, bićete vrlo zadovoljni - odgovorih, prividno krajnje ozbiljno. U to s vrata uđe jedan koji me poznade i doviknu mi: - Zdravo Kočo, kako si? Da ste samo videli lica tih golemih, ponositih brđana. Gledaju me sa svojih visina zbunjeno i gotovo sažaljivo dok se jedan ne izdvoji i prozbori onako sramežljivo: »Jeste li, zbilja, Vi to, druže Kočo?« Mogao se steći utisak da sam ih silno razočarao. Kasnije su me, međutim, zavoleli, živeli smo i ratovali u velikoj slozi i osim zanemarljivih izuzetaka, mogu s ponosom reći da je ta veza između boraca Prve proleterske i mene kao mandanta ostala čvrsta ne samo tokom celog rata nego i u miru, do današnjeg dana. - Kada ste Vi zapravo postali komandant Prve prole terske, kada ste preuzeli brigadu? Pa, eto, tu u Podromaniji, gde mi je saopštena odluka vrhovnog komandanta, iako tu nije bila na okupu cela brigada. - Kako tumačite tu Titovu odluku: zašto je baš Vas, intelektualca, nadrealistu iz rentijerske porodice izabrao da predvodi proletere? Zar ne bi bilo prirodnije da to bude neki revolucionar poreklom radnik, ili partijski funkcioner školovan u SSSR-u, dakle neko s odgovarajućim klasnopartijskim pedigreom? Mislim da je presudno bilo to što me je zapazio prilikom mog istupanja na savetovanju u Stolicama, gde sam bio pozvan kao komandant Posavskog odreda. Bili su, razume se, pozvani i drugi komandanti ali ja sam, pretpostavljam, bio zapažen po tome što sam se zalagao za partizansku strategiju ratovanja, protiv frontalne borbe. - Nije li Tito računao i na Vaše ratničko iskustvo iz Španskog građanskog rata? Verovatno, mada je bilo i drugih »Španaca« pa zato mislim da je odlučujuće bilo moje izlaganje u Stolicama, uz eventualno Titovo uverenje da ja imam izvesne prednosti i po znanju i obrazovanju u odnosu na druge mogućne kandidate za komandanta Prve proleterske. - Da li ste s Titom imali kontakte pre dolaska u Foču? Imao sam u Ivančićima, kod Sarajeva, početkom 1942. Bilo je to, pored ostalog, savetovanje o eventualnom prelasku na takozvanu drugu etapu borbe, što je dugo posle toga bilo predmet sporenja. Ja na tom savetovanju nisam govorio i ostao sam kratko; morao sam da se vratim na položaj. Tada smo, neuspešno, pokušavali da osvojimo Vareš. Ne mogu stoga da dam neku potpuniju ocenu skupa u Ivančićima. Mogu jedino reći da je, koliko me sećanje služi, bilo prolaznih pokušaja da se nametne dogma o »produbljivanju revolucije« što će reći o »zaoštravanju klasne borbe« ali to nije moglo da prevagne. Realnost naše situacije bila je, srećom, jača od ideologije. Da bismo opstali i bili uspešni kao ratnici, morali smo se vraćati pragmatičnom delovanju koje je pretpostavljalo širenje a ne sužavanje socijalne osnove NOP.* * »Pokrajinsko partijsko savetovanje« održano je u Ivančićima, kod Sarajeva 7. i 8. januara 1942. godine u vreme koje se podudara sa dolaskom Prve proleterske brigade u te krajeve i dilemama oko odnosa prema četnicima Draže Mihailovića. Neposredni povodi za savetovanje bili su političke prilike i stanje NOP u istočnoj Bosni. Ali ono »daleko prevazilazi ove okvire i predstavlja jedan prevashodno jugoslovenski događaj, kako po sastavu i broju učesnika tako i po problemima o kojima je raspravljano i donesenim odlukama«. (Dr. Zdravko Antonić: Ustanak u istočnoj i centralnoj Bosni, Vojno delo, Beograd, 1971) Prema nepotpunim podacima koje, pored ostalih istraživača koristi i dr. Antonić, u radu savetovanja učestvovalo je »oko 40 najviših i visokih rukovodilaca oslobodilačkog pokreta i partizanskih jedinica«. Savetovanjem je rukovodio J. B. Tito a bili su prisutni i drugi članovi najužeg političkog vodstva (Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković, Moša Pijade, Sreten Žujović, Svetozar Vukmanović Tempo). Što se do sada prikupljenih podataka tiče, karakteristično je da nema nikakvih zvaničnih dokumenata, recimo zapisnika ili potpisanih diskusija sa samog savetovanja. Zbog toga je dosta teško utvrditi koliko je - ako je uopšte - bilo sporova oko toga da li je neophodan »prelazak na drugu etapu borbe« što će reći na sužavanje političke osnove oslobodilačkog pokreta u korist zah-teva za povratak načelima klasne borbe. Zanimljiv je, međutim, pristup savetovanju u Ivančićima sadržan u autorski neidentifikovanom dokumentu (iz Arhiva u Novom Sadu) za koji dr. Antonić kaže da se »neosporno odnosi na partijsko savetovanje u Ivančićima«. Iako na tom papiru nema ni pečata, niti potpisa, ovaj istoričar misli da se »verovatno radi o skici za diskusiju ili zabeleškama jednog od učesnika tog savetovanja«. U tom dokumentu na jednom mestu zapisana je i ova ocena: »U veži s pregrupisavanjem snaga u međunarodnom životu pa i kod nas, Komunistička partija menja svoju taktiku... Politika naše partije bila je jasna i svodila se na to: okupiti čitav narod u borbi protiv okupatora bez obzira na nacionalnu, vjersku i političku pripadnost. Međutim, naši protivnici, velikosrpska buržoazija i njeni predstavnici postavili su pitanje budućeg uređenja kao glavno pitanje i išli čak dotle da su se radi osiguranja i održavanja poretka otvoreno ujedinili sa okupatorom u borbi protiv nas. Nametnuli su nam klasnu borbu, mi tu borbu prihvatamo...« (Dr. Zdravko Antonić: Ustanak u centralnoj i istočnoj Bosni) - Da li je prilikom tog skupa u Ivančićima bilo prilika za neki podrobniji razgovor s Titom? Ne sećam se da sam imao posebni razgovor s njim. - Znači da s njim niste uopšte razgovarali ni povodom preuzimanja dužnosti komandanta Prve proleterske? Ne. Ja sam samo dobio naređenje da preuzmem tu dužnost i to sam učinio još u Podromaniji. - Da li je Tito ikad kasnije s Vama razgovarao o Prvoj proleterskoj, o tome zašto je baš Vas odabrao za njenog starešinu, šta od Vas očekuje na tom položaju itd? Pitam Vas to zato što se u našoj literaturi o ratu, koja je često više patriotska nego dokumentarno-naučna, dosta pisalo kako je sve to bilo duboko promi šljeno kad je od Prve proleterske trebalo stvarati ne samo vojnu nego i političku avangardu. Zar o tim stvarima niste s Titom govorili? Ne sećam se takvih, usmeravajućih razgovora, ali je zamisao o posebnoj ulozi Prve proleterske svakako bila ostvarena. Ona je bila oslonac koji nikad nije izneverio. Bila je sastavljena od pripadnika svih slojeva - seljaka, intelektualaca, radnika velikom većinom komunista. Bila je duhom jedinstvena, u svim bitkama nepokolebljiva ... - Kad ste stigli u Foču i kasnije, imali ste, pretpostav ljam, redovne susrete s Titom kao vrhovnim komandantom. Kakav je bio njegov odnos prema Vama? Sretali smo se i razgovarali, naravno, često. Neretko mi je, na razne načine, stavljao do znanja da me veoma ceni kao komandanta, mada je, istini za volju, bilo ponekad i kritika. A kao što znate iz moje knjige (»Beleške uz ratovanje«) bilo je i mojih odgovora na te kritike. Pripisano mi je, na primer, u greh - verovatno s pravom - što sam Romanijski odred vratio da se bori u pozadini. Taj se odred već ranije bio raspao.
|