| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
- Kako ste došli do odluke da se morate povući sa javne scene? Postupno. S porastom sumnje u mogućnost efikasnog delovanja i gubitkom iluzija u promenljivost »sistema«. Sećam se, na primer, da me je još 1966. Lepa (Perović) u jednom razgovoru upitala: - Zar ne misliš da još ima mogućnosti da se nešto korisno učini, da bi trebalo da pokušaš? Odgovorio sam: - Bojim se da više nema manevarskog prostora da učinim nešto korisno. Pre ostavke 1972, nalazio sam se pred izborom: ili kapitulirati što, razume se, nije dolazilo u obzir, ili biti ubrzo zbrisan. U takvim okolnostima zaključio sam da je jedino pametno i časno da sam odem. O toj mojoj odluci, odnosno o tadašnjim našim prilikama imao sam, naravno, mogućnosti da razmenim mišljenja i s drugim ljudima, najbližim prijateljima i saborcima. Mnogi su, više ili manje, dolazili do istih zaključaka. Sećam se, na primer, čestih, intimnih dijaloga s Plavim (Mijalkom Todorovićem), s kojim sam, inače, imao srdačne odnose. Nismo se razilazili u bitnim procenama stanja u SKJ i društvu niti se on suprotstavljao mojoj odluci da se definitivno povučem. Za razliku od onih pripadnika moje generacije ratnika i posleratnih funkcionera kojima je vlast bila prvi, ako ne i jedini cilj a varljivi sjaj funkcije maltene jedina politička i uopšte misaona preokupacija, za sebe bih mogao reći i ovo: imao sam sreću da, kad se ostajanjem u forumima i hijerarhiji više ništa nije moglo učiniti, postanem »niko«. To me je održalo... - Da, ali po koju cenu? Zar se Vaše držanje ne bi moglo proceniti i ovako: Koči je pošlo za rukom da ostane dosledan time što je ostao u sebe zatvoren, politički i ideološki neutralisan i nemoćan? Prividno pošteđen a praktično osujećen? Tako nekako. - Kako se to konačno odvajanje stvarno odigralo? Svašta se nezvanično govorilo, pa i pisalo ali je malo šta provereno. Previše je komotnih tumačenja a pre malo preciznih podataka. A bilo je i svakojakih naga đanja iz neobaveštenosti, ponekad i ogovaranja iz zlu radosti. Posebno o tome kako ste i zašto baš tada, krajem 1972. otišli, ne samo s položaja koji ste u tom trenutku imali već praktično i iz partije a time i sa jugoslovenske političke scene. Ostalo je samo jedno, više formalno i dvosmisleno nego li informativno i uverljivo zvanično saopštenje za javnost. Objavljeno je preko Tanjuga, 4. 11. 1972. U njemu se doslovce kaže: »Predsedništvo Skupštine Socijalističke Republike Srbije obavešteno je na jučerašnjoj sednici o ostavci koju je podneo Koča Popović na dužnost člana Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Zaključeno je da se sa ostavkom koja je upućena Predsedništvu Skupštine upozna Republička konferencija SSRN Srbije radi pokretanja i sprovođenja postupka kandidovanja za izbor novog člana Predsedništva SFRJ iz Srbije, u skladu sa odredbama Ustava«. To je, dakle, samo šturo obaveštenje da je Koča Popović podneo ostavku na članstvo u najvišem organu državne vlasti. Ali, ništa se ne kaže zašto ste to učinili; ni reči o samoj ostavci. Javnosti nije saopšteno koje ste razloge naveli niti kome ste ostavku uputili - a Vi ste to učinili, zar ne? Naravno da jesam. U pismenoj ostavci pod naslovom »Predsedniku SFRJ Josipu Brozu« sažeto sam rekao da, posle svega što se dogodilo - »u izmenjenim okolnostima« - i što ne odobravam, više ne mogu da ostanem. Usput sam spomenuo i zdravstvene razloge iako je iz sadržaja ostavke bilo očigledno da to nije ono glavno. Moram reći da su mi neki moji prijatelji (recimo, Mirko Tepavac) na tome zamerili jer su smatrali da moje zdravstveno stanje nije trebalo ni spominjati, tim pre što nisam patio ni od kakve akutne bolesti. - Posle toga Vaše ime je u javnosti samo još jednom pomenuto - u kraćoj, strogo, zvaničnoj Tanjugovoj informaciji o ostavci M. Nikezića, L. Perović, Orhana Nevzatija i Kadrija Reufija na funkcije u rukovodstvu SK Srbije od 12. 11. 1972. gde se, u nastavku poslednje rečenice, usput spominje da je usvojena i Vaša ostavka »na članstvo u Stalnom delu Konferencije SKJ«. I, to je sve. Šta je, po Vašem mišljenju, bio razlog za tako oskudnu, strogo kontrolisanu informaciju za javnost o Vašem odlasku. Da li je, recimo, Vas neko uopšte konsultovao o tome šta će tim povodom biti saopšteno? Ne, to su činili bez mene. - Da li se, uskraćivanjem informacije o sadržaju Vaše ostavke, želelo izbeći »uznemiravanje javnosti« stvaranjem lažnog utiska da s Vama tako reći i nema ne kog ozbiljnijeg sukoba, da je, možda, posredi neka Vaša privatna, nepolitička odluka? A šta bi drugo mogao biti pravi razlog? O tome, sigurno, nije odlučivao protokol nego politički vrh. - Javnost nije bila obaveštena ni o Vašem razgovoru s njim pre ostavke, odnosno tim povodom. Kakav je bio taj susret, da ne kažemo rastanak? Ne bih mogao reći da smo vodili neki duži i sadržajniji politički dijalog. Činilo mi se da on, s obzirom na godine više i nije bio kadar da ulazi u takav dijalog... - Ipak, bio je to sastanak sa šefom jugoslovenske partije s kojim ste govorili i o stanju u Srbiji, preciznije o ekipi koja je, po njegovoj volji i odluci, imala da ode s vlasti. Šta Vam je tim povodom rekao i kako ste Vi reagovali? On je tom prilikom jedino rekao da M. Nikezić i L. Perović treba da se povuku - i da će se povući - s vrha SK Srbije. Time mi, naravno, nije rekao ništa novo. Uostalom, ja sam Nike-ziću i ostalima pre toga savetovao da idu i to odmah. Ostanu li, biće bezobzirno odbačeni. Tako su i oni mislili, nije tada bilo razlike u našim procenama, iako, uzgred da kažem, nisam uvek bio saglasan s njihovim gledištima. - U čemu, na primer? Imao sam, recimo, drukčije mišljenje o tome kako bi trebalo reagovati na politiku tadašnjeg hrvatskog rukovodstva. Bilo je tu i drugih ne baš malih »neodmerenosti«, kojima tada nisam pridavao značaj koji su zaslužili. Nisam bio uveren da je ispravna Nikezićeva teza o tome da ono što se tamo dešava treba prevashodno da bude stvar hrvatskog SK, ili kad je, u tom duhu nemešanja i pomirljivosti, predlagao Mika Tripala za predsednika SIV-a. Smatrao sam da to ne vodi nikud. Ali, to, naravno, nisu bili nikakvi sukobi nego normalne razlike do kojih je dolazilo i zbog položaja u kome sam se ja nalazio. - Na šta mislite? Imao sam ograničen uvid u događaje, bio sam po strani a jedno vreme, moram reći, bili su se istanjili i moji kontakti s tadašnjim rukovodstvom u Srbiji. - Nisu se konsultovali s Vama? Svakako znatno manje nego ranije - i kasnije, kad je počeo rasplet. - Nisu Vas, valjda, izbegavali? Ne kažem to. Znao sam da je njihov položaj postajao sve delikatniji. Ne isključujem da im je moglo smetati ako bi se sa mnom naglašeno identifikovali... - Ili, možda, obratno: suviše su Vas poštovali da bi Vas uvlačili u odnose i sukobe u kojima su odgovor nosti i odluke mogle biti samo njihove? Ne isključujem ni to. Kasnije, međutim, kad je pritisak s jugoslovenskog vrha sve doveo u pitanje, moje su konsultacije s njima bile i češće i sadržajnije. Nije bilo razlika ni u proceni pritiska na srpsko rukovodstvo niti u odmeravanju posledica koje su bivale sve jasnije. - Koliko ste o tome govorili na sastanku s Titom? Da li je on u tom trenutku Vas uveravao da osuđeni vođi SK Srbije, iako ima da odu s tog položaja, ne bi tre balo da se povlače iz javnog života? Nešto je, koliko se sećam, spominjao da bi Marko (Nikezić) trebalo još da ostane. Bio je, međutim, u celom tom razgovoru vrlo neodređen. - Pitam ovo zato što se tada govorilo da je Tito naglašeno tvrdio kako on ne želi ostavke - valjda zato što ih je doživljavao kao političko izazivanje koje loše odjekuje - i da je insistirao da se sve svede na promenu funkcija a ne na bilo čiji odlazak bez povratka? Pa, on je uvek, mislim u svim sukobima, to ponavljao. Setite se kako je bilo s Rankovićem. Tito je posle Brionskog plenuma izričito rekao: »On će ostati u partiji«. Rekao bih da ni njemu nije bilo jasno da je to samo privremeno; ni sam nije mogao da vidi logiku razračunavanja koje isključuje normalne odnose među neistomišljenicima... Naravno da ga je pogađalo podnošenje ostavki, tada ujesen 1972. u Srbiji. Želeo je da sve izgleda kao manje-više normalno prelaženje s jednog na drugi položaj ili kao neka vrsta »ražalovanja«. Ali na taj privid nije mogao pristati niko kome je stalo da očuva politički i ljudski integritet. Pristajanje na uslove koje diktira oligarhijski vrh značilo je prihvatanje najgoreg od svih mogućih poraza: odustajanje od uverenja, gaženje samog sebe. Jer, vi više nemate šta da kažete: samo je jedna (njegova) ocena »ispravna«. Očekuju se i prihvataju jedino pokoravanja. Vi tu više ništa ne možete menjati. Bi-ćete jednostavno škartirani... - Kako ste objasnili Titu sopstveni odlazak? Nisam osećao potrebu za nekim opširnijim objašnjenjima. On je jedino, rekao bih žalosno, zapitao: »Zar zbilja moraš da odeš?« Uzvratio sam kratko i nepokolebljivo: »Odlučio sam«. - I to je sve što ste jedan drugom mogli da kažete posle svega što ste zajedno preživeli, posle toliko de cenija borbi i iskušenja, razumevanja i žrtvovanja, slutnji i sukoba? Već sam rekao da nije bilo ozbiljnijeg razgovora. Ne sećam se da je bilo ko od nas dvojice tada nešto značajnije rekao. Možda nije bilo ni neophodno. Sve je već bilo jasno. Razlikovanje je trajalo već prilično dugo; postalo je nepremostivo. - Zar uopšte niste obrazlagali svoje neopozivo »odlučio sam«? Umesto bilo kakvog, tada već verovatno suvišnog obrazlaganja, rekao sam samo ovo: posle onoga što je učinjeno sa Srbima (Nikezićevom ekipom) postalo mi je jasnije šta se događa i kuda idemo jer je to, po mojoj oceni, bila jedna vrsta dvorskog (državnog) udara. Ne mogu, naravno, garantovati da je baš svaka reč u toj rečenici autentična - nisam, na primer, siguran da li , sam upotrebio izraz »dvorski« ili »državni« udar - ali smisao je bio taj. Ocenio sam to kao zaverenički obračun s legitimnim zastupnicima demokratske orijentacije u Savezu komunista, u Srbiji i u Jugoslaviji. Hoću da kažem da se nisam kolebao jer više nisam imao nikakvog razloga za to; ono što je bitno, bilo je očigledno. - Kako Vam ta politička drama u Srbiji potkraj 1972. izgleda sa ove vremenske distance, 1988? U čemu je zapravo bila suština spora pod okriljem SK? Bilo je to, u osnovi, dovoljno jasno i tada. Nije se ništa dogodilo iznenada. Završavala se jedna etapa našeg razvoja u kojoj je, posle uzleta i nadanja podstaknutih istorijskim, hrabrim otporom Staljinovom ataku na našu nezavisnost, izgledalo da se širi prostor za demokratsko sa-zrevanje i evoluciju. Ali umesto da te težnje i mogućnosti prihvati, da pokret i zemlju istrgne iz autokratsko-birokratskih čeljusti, jugosloven-ski partijsko-etatistički upravljački vrh kao da se prepao od rastućih zahteva za dosledno oslobođenje ekonomije, partije i društva od nasleđa, u suštini staljinističkog. U strahu od demokratizacije, ne do kraja dovedene (ovo sam uočio naknadno), i koja, naravno, nije mogućna bez ograničavanja i potiskivanja jednopartijskog monopola i tutorstva, konzervativna formacija u jugoslovenskom partijsko-državnom vrhu i oko njega, odlučila se na prepad koji nije mogao da ne uspe. Tada, u jesen 1972. ili ranije, pod utiskom zloslutne hrvatske nacionalističke pometnje i opravdanog strahovanja od nje, poneko je, možda, još i mogao živeti u zabludi da i nasilje nad antinacionalističkim demokratskim aspiracijama i buđenjima u Srbiji i drugde predstavlja neku vrstu manjeg zla jer »energična akcija« neprikosnovenog vođe tobože štiti više interese revolucije, socijalizma i Jugoslavije. Vremenom su, međutim, maske pale. Danas, (1988) kad se tako jasno vidi dokle smo stigli u odbrani gole vlasti, takva pravdanja mogu da ponavljaju samo nepopravljivi oportunisti i cinični vlastoljupci. - Vaš slučaj u vreme tih ostavki (1972) bio je, ipak, osoben, zar ne? Za Tita, možda i neočekivan izazov. Da li ste osetili da mu Vaš odlazak teško pada? Kako da ne. Nemojte smetnuti s uma da je tome prethodilo dugotrajno taktiziranje. Nuđeno mi je, (posle Brionskog plenuma), pored ostalog, da uđem u jugoslovenski partijski vrh. Odbio sam - i to pred sam početak sednice na kojoj je o tome trebalo da se odluči. Tito je bio zaprepašćen. - Da li ste prilikom razgovora s Titom u kome ste mu saopštili svoju neopozivu odluku o povlačenju bili sami s njim? Da. Razgovarali smo u četiri oka, to je bila i moja želja. Doduše, kad sam stigao u Beli dvor gde je taj susret održan, u kabinetu Titovog sekretara čekao me je Stane Dolanc (tada sekretar IK CK SKJ). Saopštio mi je svoju želju da i on učestvuje u razgovoru. Upozorio sam ga da to ne dolazi u obzir. Rekao sam mu da bi bio »potpuno suvišan« jer ja Tita znam mnogo duže od njega, sam ću razgovarati s njim. Dolanc se nije mogao suprotstaviti. - Da li se sećate koliko je taj razgovor udvoje trajao? Mislim da nismo ostali duže od pola sata. - Je li to bio kraj svih veza među vama? Nije više bilo nikakvih susreta. Jedino sam mu, dok je, neizlečivo bolestan, sa već odsečenom nogom, ležao na Klinici u Ljubljani, poslao telegram. U nekoliko toplih reći izrazio sam svoje saosećanje i nadu da će »dobiti i ovu bitku« jer je i iz težih izlazio kao pobednik. - Da li ste čuli kako je reagovao? Neposredno, ne. Posredno su do mene dolazile informacije daje onako teško bolestan, pročitavši moj telegram, čak i zaplakao. Ne znam da li je to tačno ali su me ljudi kojima sam mogao verovati uveravali da je bio duboko dirnut što sam mu se javio. - Kako to objašnjavate? Verovatno se, primivši moju depešu, za trenutak prisetio svega što nas je tako dugo vezivalo. A to nije bila samo funkcionerska, hijerarhijska veza, još manje udvaračka podređenost s moje ili liderska oholost s njegove strane. Niti sam ja imao potrebe ili sklonosti da mu se dodvoravam, niti je on sebi dozvoljavao da sa mnom bude osoran. Naprotiv - znao je da naglašeno pokaže i lični afinitet. Pretpostavljam da mu je ponešto i od toga oživelo u sećanjima dok je, pred licem neumitne smrti, u bolesničkoj postelji Kliničkog centra u Ljubljani, čitao poruku s dobrim željama a sa potpisom Koče Popovića. Čuo sam, takođe, da je kasnije, predosećajući neumitni kraj, pred najbližim saradnicima izgovorio i ovu navodnu oporuku: »Nemojte mi dirati ni Koču ni Jovanku...« - Izlazi da ste Vi, uprkos svemu što vam nije moglo biti zajedničko i što će vas na kraju beznadežno raz dvojiti, bili njegov naročiti miljenik? Znam to. Bio sam. - Zbog čega? Da li možda i zato što mu je, kao biv šem, u osnovi samoukom radniku koji se digao do jugoslovenskog pa i svetskog vrha, imponovala i Vaša osobena intelektualna fizionomija, odnosno prilika da raspolaže i ličnošću Vašeg porekla i profila? Mislim da je imao i takve potrebe, iako bi se moglo kazati da a priori nije naročito mario za intelektualce. Bilo je, u svakom slučaju, očigledno da me je cenio. I on, a takođe, uzgred rečeno, i Kardelj. A to je, opet, meni omogućavalo da malo energičnije nastupam kad sam smatrao da je to neophodno. - Iz ovoga što govorite dalo bi se zaključiti da je u Vašem oproštajnom, makar i kratkom, politički bledom razgovoru s Titom bilo i izvesne, tihe ali dublje dramatike? Ne bih to mogao da kažem. Činilo mi se da on više nije imao snage za neko dramatičnije preispitivanje. - A kasnije? Da li se promenilo njegovo držanje? Ako mislite na odnos prema meni, promena je nastupila mnogo ranije, godinama pre oproštajnog susreta i moje formalne ostavke, u jesen 1972. Posebno posle onog podmuklog prepada na mene u vojnom listu »Front«. Znam da je Tito od tog vremena imao neku vrstu stalne potrebe da se ograđuje od mene, ili da druge upozorava da me se klone. - Na koji način? Pa, recimo, ovako. Ja sam na Brionima, na odmoru, a Mirko Tepavac, kao šef naše diplo-matije, dolazi na referisanje kod šefa države. Prethodno svrati kod mene da o ovoj ili onoj stvari čuje i moje mišljenje. Na Brionima, naravno, tajni nije moglo biti i Tepavac je posle toga, kod Tita, bio suočen s prigovorom: zašto se savetuje s Kočom, šta mu to treba? Mene to, naravno, nije iznenađivalo. Znao sam da sam, da tako kažem, na crnoj listi kao »prozapadni« mada, moram reći da je Jovanka, izgleda, bila protiv tog bojkotovanja. Poznato mi je da je često pitala Tita: »Zašto ne pozoveš Koču k nama?« On je na to odgovarao: »Neka sam dođe ovde, on zna gde sam!«
|