| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
- Velike nade za demokratizaciju partije i društva budio je najavljeni obračun s birokratsko-dogmatskim centralizmom u organizaciji političke i državne vlasti na poznatom Brionskom plenumu u leto 1966. godine kada je osuđen i odbačen Aleksandar Ranković.* Vi ste kao član CK SKJ učestvovali na tom plenumu. Kako taj događaj ocenjujete iz današnje perspektive, posle više od dve decenije? Slažem se da su mnogi ljudi gajili velike nade ali one su, na žalost, izneverene. Praktično se sve svelo na rušenje jednog od najmoćnijih ljudi u vrhu strogo centralizovane vlasti umesto da se i sama takva vlast promeni u korist demokratskog otvaranja za koje su se na recima svi izjašnjavali. Ranković je, najkraće da kažem, osuđen za nešto što se nije moglo dokazati i što on, verovatno, nije ni nameravao da učini - postavljanje špijunske zamke čak i oko Tita i njegove supruge Jovanke. Samim tim je glavni problem društva i partije - razvlašćivanje monopolističke oligarhije - prebačen u drugi plan. Rezultat je, kako se ubrzo pokazalo, bio politički porazan: Ranković je proglašen za glavnog, bezmalo jedinog vidljivog zastupnika birokratsko-etatističkog otpora obećanim reformama čime je stvoren privid da će njegovim zbacivanjem s vlasti ta prepreka najzad pasti. Stvarna promena je odložena; nametnuta je još jedna skupa zabluda. Birokratsko-demagoški, ako ne i vojnopolicijski obračun (KOS umesto UDB-e) s Rankovićem bio je, u stvari, iskorišćen za učvršćivanje istog poretka - birokratskog dogmatizma i harizmatičnog kulta. Drugim rečima, sačuvana je ona ista poluga jednopartijskog, autoritarnog monopola koja će, početkom sledeće decenije, biti iskorišćena za presecanje demokratskih stremljenja u Srbiji i širom zemlje. - Kako objašnjavate taj promašaj? Ko je krivac? Da li ste Vi, recimo, bili upućeni u tok događaja oko Rankovića pre završnice na Brionima? Znao sam samo ono što mi je Tito, nekoliko dana pre brionskog plenuma, rekao na Brdu kod Kranja. Pozvao me je, naime, u šetnju, izvan zgrade u kojoj je boravio i tonom velike zabrinutosti u poverenju mi govorio: da li si čuo šta mi je Marko učinio - toliko je daleko otišao da je čak i mene prisluškivao ... - Da li ste poverovali u tu optužbu? U tom trenutku jesam. Slušajući Tita imao sam utisak da mi saopštava nešto u šta se i sam uverio, iako je ubrzo sve, blago rečeno, postalo manje izvesno, ili, da kažem, manje jednostavno. Pogotovo kad je reč o uveravanjima da će zbacivanje Rankovića omogućiti brže otvaranje ka istinskoj demokratiji, u šta sam ja, naivno, verovao - mada ne za dugo. U stvari, meni je odmah posle završetka brionskog plenuma, još iste večeri, pošto sam u jednom užem, pretežno vojnom krugu saslušao neka dodatna Titova objašnjenja, postalo jasno da od očekivanih temeljnih društveno-političkih promena neće biti ništa. Ispalo je da je do Rankovićevog pada došlo prevashodno zbog toga što je on počeo da smeta. - Kome i iz kojeg razloga da smeta? Da li kao potencijalni nepoželjni konkurent u vrhu države i partije ili kao osumnjičeni simbol unitarističke centralizacije, tj. kao meta sve oštrijih prigovora i dubokih podozrenja u Hrvatskoj, Sloveniji i drugim krajevima? Ne mogu to ni potvrditi niti osporavati. Nisam mogao znati kakvi su sve povodi uticali na Titovu odluku da Rankovića udalji. Moglo se samo naslućivati da su posredi bile razne stvari - od podozrenja u ličnost u čijim je rukama bila ogromna moć, od smutnji, možda i nameštaljki, pa sve do ogovaračke sujete i svađa među ženama. To je, u svakom slučaju, druga, meni ma nje poznata priča. Uveren sam, međutim, da je politička odluka pala onog trenutka kad je Ranković izgubio poverenje J. B. Tita kome je tako dugo bio desna ruka. Mislim, takođe, da su priče o nekakvim zavereničkim namerama A. Rankovića bez osnova - iako ne isključujem mogućnost da su njemu mogla prijati laskanja nekih njegovih samouverenih sledbenika koji su ga valjda neovlašćeno »kandidovali« za Titovog naslednika. Na osnovu svega što sam o Rankoviću mogao znati sumnjam da je on ikad sebi dozvolio i samu pomisao da bi trebalo da zameni Tita. On prosto nije bio ta vrsta čoveka i političara; njegova je odanost bila totalna. Time, razume se, neću da kažem da je Ranković bio nedužan, još manje da je bio nesposoban. Naprotiv. Iako oskudno obrazovani samouk, on je, osobito kao stub partijske hijerarhije, bio organizator i operativac predan poslu koji mu je poveren; savestan, agilan. Bio je požrtvovan praktičar a ne mislilac ili vizionar. Imao je, zacelo, više moći nego znanja a ne bi se moglo reći da je tu moć, u odnosu s drugim, manje moćnim ljudima, uvek koristio suzdržano. Bio je, uostalom, više sprovodnik i saučesnik nego kreator politike koja nije izbegavala ni surovost. Sa ove vremenske distance izgleda mi još uverljivija procena da on nije bio podrivač nego žrtva monolitne, zatvorene vlasti pod dominacijom jedne nedodirljive ličnosti kojoj je upravo on bio odan bez rezervi. Uostalom, sama činjenica da posle te dramatične personalne izmene u vrhu partijske i državne uprave nije došlo do obećane demokratizacije, ukazuje na karakter promene. - U međuvremenu, čini se da su uzela maha i mišlje nja, posebno u delovima srpske političke javnosti, po kojima je Brionski plenum 1966. bio prevashodno obračun sa srpskim kadrovima. Kaže se da je time samo drastično ispoljeno ukorenjeno nepoverenje prema svakoj istaknutijoj ličnosti iz Srbije; sugerira se da je obračun s Rankovićem bio maltene jedna vrsta antisrpske ujdurme. Nalazite li da ima osnova za takva tumačenja Rankovićevog neočekivanog pada? Nisam tako doživljavao ni Brionski plenum niti naš potonji politički razvoj. Uostalom, da sam imao razloga za takvo podozrenje sigurno se ne bih prihvatio dužnosti potpredsednika Republike. Ne verujem da je Tito lično imao nešto protiv Srba, da je nastojao da ih potisne. Bio je suviše širok i praktičan da bi po tom, nacionalnom osnovu, isključivao bilo koga. Znao je da borba može biti uspešna samo ako je masovna a tu masovnost nije mogao obezbediti ako bi Srbi bili diskriminisani. Mislim, naravno, na oslobodilački rat; uveren sam da Tito tada nije mislio kao Hrvat, još manje kao neki antisrpski strateg. - A kasnije, posle rata? Pa, možda je u njegovoj političkoj kombinatorici, s gledišta borbe za vlast, bilo i tog zaziranja od Srba, tačnije od pojedinih srpskih predstavnika. Ali sam uveren da to kod njega nije bila neka hrvatska nacionalistička odbojnost nego autoritarna, ako hoćete vladarska predostrožnost: da bi očuvao i ojačao takvu, uveliko ličnu vlast, on je, stareći, svuda, pa i u Srbiji, favorizovao poslušne a potiskivao, pa i proganjao neistomišljenike. Pogotovo one koji su se usuđivali da traže stvarnu a ne dekorativnu demokratizaciju partijske i državne uprave. - Da li ste možda podozrevali da ste samim pristajanjem da umesto odbačenog Rankovica preuzmete dužnost potpredsednika, zaklanjali suštinu spora, odnosno širenje iluzije da su na vidiku ubrzane demokratske reforme? Jer, ako, kako i sami kažete, niste imali razloga da verujete u mogućnost stvarne promene nabolje, zašto ste onda uopšte pristali da postanete potpredsednik Republike? Od mene su to tražili tadašnji srpski funkcioneri - Milentije (Popović), Plavi (Mijalko Todorović), Bobi (Dobrivoje Radosavljević) i drugi. Mislili su da će se mojim izborom za potpredsednika olakšati demokratska evolucija partije i društva. Možda je trebalo da se njihovim procenama i zahtevima energičnije suprotstavim. Tim pre što mi nije bilo nepoznato zašto politički vrh s Titom i Kardeljom na čelu traži mene posle Rankovića: njihova glavna briga bila je stišavanje neraspoloženja i eventualnog revolta među Srbima zbog načina na koji su se obračunavali s Markom (Rankovićem). Mogao sam pretpostaviti da se traži »odgovarajući ukras« da bi teza o razbijanju birokratsko-dogmatskog otpora demokratizaciji bila uverljivija. - Srbija će biti mirnija samim tim što na poziciju formalno druge ličnosti u zemlji, umesto osuđenog Rankovića, dolazi popularni Koča? Da, valjda je to bila njihova računica. - A Vaša? Već sam rekao da su Srbi tražili da prihvatim potpredsednički položaj što nisam mogao ignorisati, mada sam svoj pristanak uslovio zahtevom da ne ostajem duže od pola godine. Postupajući tako imao sam na umu i jedan svoj posebni cilj: nastojao sam da za to vreme izdejstvujem odlazak Ivana Gošnjaka sa dužnosti zamenika Vrhovnog komandanta. Uspeo sam u tome. Tu intervenciju za potiskivanje Gošnjaka od mene su tražili mnogi generali, velik broj visokih vojnih starešina koje su stavljali na velike muke Gošnjak i Šašić (Jevto Šašić, dugogodišnji šef vojne obaveštajne službe). Držim da je to bila značajna promena za vojsku u kojoj je Gošnjakovo rukovođenje ostavilo teške posledice, mada mi je, moram i to reći, nepoznato kako je i zbog čega on kasnije izgubio Titovu podršku. - Na Brionskom plenumu 1966, prilikom rasprave o Rankoviću, Vi niste govorili. Da li samo zato što ste brzo došli do uverenja da od obećanog proširivanja demokratizacije neće biti ništa? Ne, nije to bio razlog za moje ćutanje. Ja sam, kao što znate, retko istupao na partijskim i drugim skupovima. Nisam imao ni dara ni volje da držim a ni da slušam duge govore a ono što se na tom brionskom sastanku govorilo, meni je, uz to, bilo više tužno nego podsticajno. Rankovića su najoštrije osuđivali upravo oni funkcioneri koji su mu se, dok je bio gotovo neprikosnoven u vrhu vlasti, najviše dodvoravali. Kao i u Đilasovom slučaju 1954. i na Brionskom plenumu je bilo najmanje prave, principijelne rasprave o dilemama društva i partije. Preovladala su ritualna, bezobzirna anatemisanja politički već osuđenog čoveka koji je, povrh svega, bio i fizički slomljen: uoči sednice pretrpeo je srčani udar. Bio je skrhan, nemoćan. Kad se pojavio u sali za sednice, izgledao je kao »klajderštok« a ne živ čovek. Bilo mi ga je žao i to je jedan od razloga što sam odlučio da na toj sednici ništa ne kažem. Ne bih, naravno, mogao ni da ga branim. Njegova je uloga kao šefa policije i kadrovske politike bila i za mene sporna. S druge strane, nisam mogao sebi dozvoliti da ga u tom trenutku i ja napadam. Pogotovo ne onako kako je to činila većina govornika. Moj spor s Rankovićem nije bio personalno-policijski. Moja eventualna rasprava s njim morala bi biti načelna, politička a ne lična, pri čemu ga, razume se, ne bih mogao ni štititi onako kako su to neki njegovi bivši saradnici i istomišljenici kasnije činili, ili i danas još čine, nastupajući više kao uvređeni Srbi nego kao slobodoumni Jugosloveni. Birokratskom nasilju koje se na Brionima i Rankoviću obilo o glavu oni kao da suprotstavljaju neuverljivu teoriju po kojoj je on bio samo nedužna žrtva a ne i jedan od čelnih ljudi sistema. Vide samo lice a ne i naličje kvazidemokratskog raspleta na Brionima, 1966. godine.
|