| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
- Govorili ste o iskušenjima s kojima ste se suočavali kao ministar spoljnih poslova zbog ideoloških ustu paka Sovjetima posle obnavljanja partijskih odnosa (1956). Da li je i u našim odnosima s nesvrstanim zemljama dok ste Vi bili šef diplomatije, ili kasnije, bilo odstupanja od načela za koja ste se zalagali? Bilo je. Smatrao sam, na primer, da smo nekim našim partnerima među nesvrstanima, posebno arapskim vladama, pravili odveć velike ustupke na račun istinske nesvrstane (nezavisne) politike. (Uzgred rečeno, takvo ponašanje uslovljavalo je i odluke koje su, po mojoj oceni, bile suprotne strategijskim međunarodnim interesima Jugoslavije kao nezavisne zemlje, kao što je bio prekid odnosa sa Izraelom 1967. godine). Postajali smo u izvesnoj meri zarobljenici nekih od tih, ne samo arapskih partnera koji nikad nisu bili zadovoljni onim što smo za njih činili. To nam se, da navedem drugi primer, događalo i sa istočnim Nemcima koje smo, po mom dubokom uverenju, nepotrebno brzo priznali dovodeći u pitanje naše vitalne interese u Zapadnoj Evropi a oni, tj. istočni Nemci su nas posle toga pritiskali i tražili još više. - Možda je, s tim u vezi, neophodno i razjašnjenje u kome ima posla i za istoričare: u kojoj je meri takva, mora se reći, dugogodišnja spoljnopolitička praksa bila uslovljena pobudama jednog ne baš racionalnog idealizma sve do uverenosti da naša uloga među nesvrstanima ima da bude misionarska, predvodnička a u kojoj meri je to bila posledica i jedne naglašeno lične, liderske ambicije, odnosno stavljanja u prvi plan državničkog, svetskog prestiža makar i po cenu rashoda nepodnošljivo visokih za ekonomiju kakva je jugoslovenska? Pa, bilo je, moram priznati, i toga među nama: tog uverenja da smo mi maltene rođeni da budemo vođi nesvrstanosti, da mi sve treba da iniciramo, najpre s Nehruom i Naserom a onda i s drugima... - U kojoj je meri na to uticao tzv. kult ličnosti koji se stvarao oko Tita? Da li je, s tim u vezi, njegova ratna harizma posle rata prirodno prerastala u stvaranje kulta, shodno njegovoj želji i ambiciji, ili su taj kult podsticali i jačali odveć revnosni sledbenici da bi pod tim »suncem« i sami postali nedodirljivi? Rekao bih da je to išlo zajedno. On je o sebi, s prilično razloga, već mislio kao o velikanu a i njegovi prvi saradnici su o njemu tako mislili. Bio je to, u tom smislu, prirodan spoj: on je postao vod kojeg recimo, niko ne bi mogao da »makne malim prstom« kako je to Staljin 1948. priželjkivao ili planirao. - Govorite o »prirodnom spoju«. Ali Josip Broz se, za svoju revolucionarnu delatnost, spremao i u Sovjet skom Savezu - ne samo kao zarobljeni vojnik Austro-ugarske monarhije nego i kasnije, kao aktivista i funkcioner kominterne. Ne mislite li da je to njegovo iskustvo bilo presudno i za sve što je on kasnije postigao? Ne bih to tako svodio. Mislim da je Titov revolucionarni put bio suviše dug, pa i specifičan da bi se mogao staviti u jedan, recimo kominternovski kalup. S tim u vezi osećam potrebu da kažem nešto i o njegovom prelasku u zemlju, 1937. godine. Ne bih, najpre, isključio mogućnost da ga je na odlazak iz Moskve podsticala i želja da se oslobodi Staljinovih hirovitih, nepredvidljivih postupaka. Možda je, štaviše, imao dovoljno razloga da strepi da bi se mogao naći među žrtvama nekih sledećih čistki. Drugo što bih, s tim u vezi, želeo da kažem jeste moje uverenje da je u našim zvaničnim, posleratnim tumačenjima Titovog povratka iz Sovjetskog Saveza napravljena nategnuta mistifikacija. Mislim na tvrđenja po kojima je, pre njegovog dolaska, u jugoslovenskom komunističkom pokretu bezmalo sve bilo u neredu da bi, potom, velikom brzinom, s njim na čelu, došlo do preporoda. To prosto nije tačno. On nije počinjao ispočetka: preuzeo je organizaciju koja je već bila na svojim nogama, spremna za okršaje pred kojima se nalazila. Jugoslovenski komunistički pokret bio je, ukratko, ojačan i u punom zamahu i pre nego što se J.B.Tito našao na njegovom čelu. Istovremeno, organizacija koju je, pod okriljem komin-terne preuzeo, našla je upravo u njemu pravog vođu. Brzo je potvrđivao značajne lične sposobnosti među kojima su, po mom mišljenju, ove bile najvažnije: Bio je sposoban da se kreće suvereno, sa samopouzdanjem koje je imponovalo pored ostalog i zato što je u ranijem periodu, radeći za kominternu, stekao veliko iskustvo. Umeo je da na pravi način ojača organizaciju u kojoj je preuzeo čelnu poziciju. Promišljeno se oslanjao na mlade kadrove koji su se potvrđivali u zemlji a ne na istaknute emigrante u Beču, Parizu i Moskvi. Kad je došlo vreme za oružanu borbu, dobro je procenio da se mora osloniti na Srbiju. Iz Zagreba prebacio se u Beograd. Ne bez razloga. Srbija je 1941. bila efektivno na čelu celog ustanka a Srbi (ustanici) u to vreme su najaktivniji i u drugim delovima Jugoslavije, posebno na teritoriju novostvorene NDH, a također i Crnogorci. Za komandante partizanskih oružanih jedinica birao je prevashodno »Špance« (učesnike španskog građanskog rata) izbegavajući kominternovske kadrove. Bila je to razumna odluka već i zbog činjenice da su se i mnogi anonimusi iz Jugoslavije, više ili manje slučajno našli u Moskvi da bi kasnije, samo po tom osnovu, što su bili u Sovjetskom Savezu, proglašavani za »istaknute kadrove« i dobijali funkcije za koje nisu bili dorasli. Tito je, ukratko, pokazao da je dorastao zadacima pred kojima se našao, u pripremanju i vođenju oružane borbe. Kad je ustanak počeo brzo je postao neosporni vođa; od samog početka razmišljao je svojom glavom, iako se odlučio za ustanak tek posle nemackog napada na Sovjetski Savez. Posle poraza i povlačenja iz Srbije, Tito je odmah shvatio potrebu stvaranja što šireg fronta narodnog otpora okupatorima, mimo ideoloških kanona. Imao je i veliku vojničku obdarenost; stalno je, i u najtežim situacijama, smišljao protivakcije. Možda je jedino na Sutjesci donekle poklekao, ali to ne iznenađuje: situacija je bila izvanredno složena, posebno zbog ranjenika na začelju našeg rasporeda. - Pomenuli ste specifičnost Titovog puta i položaja u vreme kad je, dolazeći iz Moskve, preuzeo kormilo jugoslovenske KP. Imajući u vidu te posebnosti, da li biste mogli reći koliko se on, kao boljševički aktivista, razlikovao od drugih funkcionera međunarodnog ko munističkog pokreta: da li je, tada i kasnije, bio samo stalniji (»nacionalniji«) po uverenju ili samo spretniji u rukovođenju? Mislim da je bio i jedno i drugo, dakle i samostalniji i spretniji. Od svih koji su preko moje veze, koju sam održavao koristeći stan u Karađorđevoj ulici u Beogradu, dolazili u zemlju, jedino su Tito i Blagoje Parović pokazivali samosvest, sigurnost. Mnogi drugi izgledali su mi uplašeni, nesigurni, kao da su jedva čekali da napuste Jugoslaviju. Za Tita bih čak mogao reći da se ovde u zemlji, iako je bio u ilegali, osećao bezbednije nego u Moskvi. Na prvi pogled to deluje nelogično ali ne treba smetnuti s uma da je on u Sovjetskom Savezu imao razloga da se pita šta ga čeka. - Da li se sa Staljinom posle rata razišao iz principijel nih razloga ili možda i zato što je u Kremlju izazvao podozrenje svojim držanjem kojim je stavljao do zna nja da je, kao lider jednog masovnog oslobodilačkog pokreta, kao pobednik i ratni saveznik, stekao pravo ne samo da samostalnije odlučuje u Jugoslaviji nego i da ima odgovarajući uticaj na odnose u komunističkom pokretu izvan nje? Ne mislim da se on postavljao konkurentski. Bio je realan ali je takode bio uveren da upravo kao samostalni činilac daje najveći doprinos u borbi za zajednički, međunarodni komunistički cilj. - Možda sam isto pitanje mogao postaviti pametnije: nije li bio neizbežan Staljinov sukob s Titom kao s liderom koji, po prirodi svoje autonomne moći, nije mogao ostati pokoran centru u Moskvi? Slažem se. Taj je sukob bio apsolutno neizbežan. Osim toga, i Titu je, posle svega što je u ratu postigao, svakako izgledalo prirodno da bude samostalni faktor a ne samo jedan od podređenih koji čekaju šta će reći Kremlj. Njemu je već u ratnoj slavi poraslo samopouzdanje tako da on odmah posle oružane borbe drukčije vidi i sebe i zemlju koju vodi. - Može li se reći da se upravo na toj istorijskoj podlozi stvarao i razrastao kult neprikosnovene ličnosti? Meni se, u svakom slučaju, čini da se odatle mora poći kad je reč o ulozi Titove ličnosti u ratnoj i posleratnoj jugoslovenskoj istoriji. Pri tome, razume se, ne treba smetnuti s uma da o njegovim, kao uostalom i o svačijim zaslugama ili slabostima konačni sud mora dati nepristrasna istorijska nauka. Što se mene tiče, nalazim, uzgred rečeno, da je J. B. Tito bio dovoljno velik, naročito dok je bio u punoj snazi te da nije potrebno da mu se »kadi«. Njegove stvarne zasluge ne postaju uverljivije niti njegove slabosti manje sporne time što se, recimo, u ime »zaštite imena i dela« sve što je on učinio proglašava za nepogrešivo. U nastajanju kulta ličnosti o kome ovde govorimo, ništa se, naravno, nije događalo slučajno niti je bilo jednostrano. Tito je u vreme ratno zasluženo izrastao u narodnog vođu pa se s tim u skladu i držao; nije, poređenja radi to bio ni Dimitrov koji se držao Moskve, niti se podređivao bilo kome. Stalno je, moglo bi da se kaže, bio »veličanstven« i pre nego što je postao »nedodirljiv«. - Ne mislite li da biste, kad već govorimo o Titu kao vođi i njegovom položaju na vrhu državne i partijske vlasti, mogli nešto reći i o ličnim iskustvima? Da li ste, na primer, ikad osetili da mu je smetala Vaša popular nost u narodu? Zašto posebno moja? Bio je, prirodno, još uvek iznad svih i svega - jedino mu je ta pozicija odgovarala. To je, uostalom, bilo u skladu ne samo s njegovom ulogom u revoluciji i poslerat-noj organizaciji društva i vlasti nego i sa rastućim kultom njegove ličnosti koji će vremenom postati jedan od bitnih, ograničavajućih faktora našeg razvoja. - Da li je tokom NOB bilo ozbiljnijih nesuglasica među vama? Recimo - da li ste Vi kao, operativni komandant, imali prigovore, ili rezerve prema Titu kao strategu i lideru? Ne. Naprotiv. Bio sam i ostajem uveren da je on u našoj revoluciji bio nezamenljiv. Imao je sve odlike autentičnog vođe: spretnost, odvažnost, odlučnost, dovitljivost. Na čelnoj poziciji niko mu, siguran sam, ne bi bio ravan. Bio je, da tako kažem, pravi vuk, ili ako hoćete kondori -jer, stoje, inače, mislim, njegova karakteristična osobina. Umeo je i u najkomplikovanijoj situaciji da nađe izlaz, da bez dvoumljenja lomi otpor, da nasluti opasnost. Uzgred, kad smo već kod toga, mogao bih i za sebe reći da sam bio jedna vrsta kondotijera. — U kom smislu? Pa, kao i Tito, samo manjeg kalibra. Znate, sa ovog odstojanja, moram reći da u celom tom poduhvatu, u našem pokretu, bar kad je reč o intelektualcima, posebno mojim nadrealistima, ima i avanturizma. Da li ste svesni toga? Hoću da kažem: nije nas nosila samo ideja, još manje samo slepa vera. Bilo je dosta i mladalačkog bunta... - Vratimo se kultu ličnosti kao društvenoj pojavi, od nosno posledicama s kojima se posleratno jugoslovensko društvo moralo suočiti. Vama bi se, nalazim, mo glo, uz ostalo, postaviti i pitanje kako se taj kult Titove ličnosti projektovao u jugoslovenskoj spoljnoj politici? Možda uz ovakvo potpitanje: kakva je bila politička, pa i materijalna cena tako personalizovanog nastupanja u međunarodnim odnosima, posebno među nesvrstanima? Razumem opravdanost vašeg pitanja, ali nemojte smetnuti s uma vreme u kome se to događa. Samim svojim ratnim zaslugama koje niko dobronameran nije mogao poricati, Tito je prirodno stekao međunarodni status i uticaj koji drugi nisu imali. Uz Nehrua, takođe političara svetskog formata s jedne i Nasera koji je u Egiptu izveo revoluciju, s druge strane, Tito je činio vodeću trojku nesvrstanosti s kojom se nisu mogli ravnopravno postavljati, na primer,: Kvame Nkrumah iz Gane, Mobito Keita iz Malija ili Seku Ture iz Gvineje, pa čak ni Sukarno iz Indonezije u vreme kad je bio neprikosnoveni lider svoje zemlje. Njih trojica su imali priznati status vodećih ličnosti nesvrstavanja na osnovu stvarnih dostignuća. - To, pretpostavljam, nije sporno. Ali u našem slu čaju sve se, manje ili više, podređivalo jednoj ličnosti koja se nije mogla javno osporavati. Jugoslavija kao subjekt u međunarodnim odnosima i njena nesvrstana politika u velikoj meri su bili identifikovani s jednom ličnošću kojoj se bezmalo sve što je postizano pripisi valo u ličnu zaslugu? Prigovor je na mestu. Ali tu odmah ubacite delovanje ideologije koja prejudicira da su takvi vođi i besmrtni i sve ostalo što iz toga sledi. Tito se u to uklopio, mislim na njegovo držanje, na način upotrebe ličnog, apsolutnog primata u donošenju kapitalnih odluka. - Otud i moje pitanje: koliko je i kako to uticalo na naš razvoj? Imam prevashodno u vidu ideološko tu torstvo, širenje voluntarizma na račun demokrat skog pravnog poretka što ste, uostalom, i Vi neretko osećali kao omču oko vrata još dok ste bili na čelu spoljnih poslova. Budući da je naše nesvrstavanje podređivano i tome, dakle stavljano u zavisnost od lične harizme, čini se opravdanim i pitanje: nije li u tako suženoj optici sve moralo postati u izvesnoj meri skučeno? Rekao bih, najpre, da ta kriza, nazovimo je sužavanje nesvrstavanja kao strateškog izbora, ima dublje korene. Počela je da se manife-stuje znatno ranije, već šezdesetih godina kad smo se suočavali s Titovim izjavama iz kojih se moglo zaključiti da njegova vera u nesvrstanost slabi i da čak dolazi do naginjanja ka sovjetskim pozicijama u međunarodnim sukobima. Pored već pomenutog, neočekivanog »razumevanja« za sovjetsku nuklearnu eksploziju u septembru 1961. mogli bismo kao ilustraciju navesti još dve »svrstane« procene karakteristične za to krizno vreme u prvoj polovini sedme decenije: žustra osuda Zapada kao »agresivnog imperijalizma«, uz punu poštedu istočnog bloka, prilikom posete Alžiru i upozorenje, doduše, vrlo brzo »doterano«, izrečeno u Moskvi, da nema dvoumljenja oko toga »na čijoj ćemo strani biti u slučaju rata«. U to vreme ja sam, kao državni sekretar za spoljne poslove morao često puta - ne uvek sa uspehom - da »ispravljam krive Drine« izlažući sebe sve većem gnevu naše ideološki tvrde struje u vrhu partijske i državne uprave. Kad sam rekao da ti raskoraci imaju dublje korene, mislio sam pre svega na neprevaziđeno ideološko nasleđe, ono po kome je SSSR »ipak glavni oslonac socijalizma« odnosno da je istočni tabor »ipak socijalistički svet«. Iz takvog ideološkog ishodišta neminovno je sledio zaključak da Jugoslavija, ma koliko da je nesvrstana, ne može biti podjednako nepristrasna i prema Zapadu i prema Istoku samim tim što po svom političkom programu i istorijskom cilju pripada »socijalističkom svetu« odnosno »međunarodnom radničkom pokretu« u kome, uprkos svemu, SSSR ima odlučujuću ulogu. Što se mene lično tiče, ja sam, bar posle 1948, zastupao gledište da bi nas to ideološko »razumevanje« moglo skupo da staje, da sputava pa i potkopava naše nesvrstavanje. U dnevnicima koji za mog života neće biti objavljeni ja, pored ostalog, pišem da je dogma o međunarodnom radničkom pokretu pogubna. Život nas je naučio da je to bila fikcija, da je u zbilji posleratnih evropskih i svetskih odnosa na Istoku postojala samo dominacija koju je moskovska, staljinistička centrala nametala i da je upravo to upropastilo većinu jačih evropskih kompartija. Što se naše politike tiče, do iskušenja, uključujući ono oko nesvrstavanja, moralo je dolaziti u meri u kojoj mi posle izmirenj as Rusima 1955. nismo bili dosledni u suzbijanju te dogmatske, hegemonističke šeme pa smo se, delimično i povremeno, vraćali na kolosek sovjetske politike. Kao ilustracija tih kolebljivosti i nedoslednosti mogao bih navesti jedan, naoko sitan, lični doživljaj. Kad sam, naime, postao član Predsedništva SFRJ, jedanput sam došao u sukob i to je, uzgred rečeno, jedini put kad sam u tom forumu uzeo reč. Suprotstavio sam se na izgled proceduralnom postupku tadašnjeg predsednika Predsedništva Crvenkovskog u trenutku kad nam je saopštio da mora prekinuti sednicu zato što ga čeka sovjetski ambasador. Rekao sam otprilike ovo: kako se može prekidati sednica najvišeg državnog organa zbog dolaska sovjetskog ambasadora? Ako neko treba da sačeka, to bi morao biti sovjetski ambasador a ne mi... * Na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ održanoj 16. juna 1966. pod Titovim predsedništvom, obrazovana je komisija kojoj je stavljeno u zadatak da ispita rad SDB (Služba državne bezbednosti). Komisija je završila posao za sedam dana pa je 22. juna podnela izveštaj Izvršnom komitetu a 1. jula plenarnoj sednici CK SKJ održanoj na Brionima. U izveštaju se biranim recima govori o zaslugama SDB, posebno u odbrani od »Staljinovog nasrtaja« 1948. godine ali se, uz isticanje »neprolazne zasluge Službe« osuđivala njena tendencija da se »postavi iznad društva«, što se, prema oceni Komisije, naročito manifestovalo posle uvođenja samoupravljanja. S tim u vezi, rečeno je da SDB teži da postane »jedan od odlučujućih faktora u formiranju društvene politike« što se ogledalo i u jednoj vrsti personalne unije. SDB je »manje-više postala monopol pojedinaca« a njen šef, Aleksandar Ranković, poistovećivan je s Centralnim komitetom SKJ, kao njegov sekretar za »kadrovsku politiku i organizacionu izgradnju SKJ«. Na osnovu takvih optužbi a u ime samoupravljanja i demokratizacije društvenog života došlo se do zaključka o ličnoj odgovornosti njenih vrhunskih funkcionera, posebno Aleksandra Rankovića i Svetislava Stefanovića. Prvi je podneo ostavku na članstvo u CK i na položaj potpredsednika Republike a drugi je isključen iz Centralnog komiteta.
|