| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
- Vama je u to vreme, kao načelniku Generalštaba, između ostalog, bilo povereno da se starate o nabavci vojne opreme u zapadnim zemljama (u Sjedinjenim Državama)? Da, u SAD sam, ako se dobro sećam, otputovao početkom 1951. inkognito, po Titovom nalogu. Proveo sam tamo, zajedno sa Vlatkom Velebitom,* oko mesec dana u pregovorima koji, moram reći, u početku nisu baš bili prijatni. * Objašnjavajući autoru ove knjige svoju ulogu u pregovorima za američko oružje, V. Velebit kaže: U jesen 1950. godine otputovao sam, s Vojinom Guzinom i nekim drugim jugoslovenskim stručnjacima, u Sjedinjene Države. Imao sam zadatak da se izborim za jedan investicioni zajam Svetske banke Jugoslaviji. Iskrsle su, međutim, neke teškoće, pregovaranja su se otegla, trebalo je čekati na razne saglasnosti. Budući da sam, nepredviđeno, imao dosta vremena na raspolaganju, odlučio sam da iskoristim priliku i ispitam mogućnosti za nabavku američkog naoružanja koje je našoj zemlji, u to vreme izloženoj surovom sovjetskom pritisku, bilo neophodno. Prilikom jednog neformalnog susreta, u širem krugu američkih sagovornika iz Stejt departmenta (među njima je bio i Averel Hariman) nezvanično sam postavio pitanje: kako bi eventualni zahtev Jugoslavije za isporuku oružja primila američka vlada. Ubrzo mi je bilo stavljeno do znanja da bi takva jugoslovenska inicijativa bila blagonaklono razmotrena. Istog časa sam, nastavlja Velebit, depešom obavestio najviše jugoslovensko rukovodstvo o tome šta sam čuo od američkih sagovornika. Odmah sam bio pozvan u Beograd, na konsultacije. O informacijama koje sam dobio u Vašingtonu referisao sam, po povratku u zemlju, na sastanku rukovodećih ljudi (Tito, Ranko-vić, Kardelj, Đilas, Koča Popović i drugi). Posle razmene mišljenja, bila je usvojena odluka da se traži američko naoružanje a Koča Popović i Ivan Gošnjak dobili su zadatak da sastave listu naših potreba u oružju. Meni je bilo naloženo da, u najvećoj diskreciji, te liste lično prevedem na engleski jezik i da se vratim u Vašington. Tamo sam ih predao nadležnim američkim funkci-onerima. Razmatrajući naša potraživanja, Amerikanci su došli do zaključka da s Jugoslovenima moraju, tim povodom, voditi i šire, strateške razgovore. Predložili su, stoga, da jugoslovensko rukovodstvo uputi u SAD odgovarajućeg predstavnika. Izbor je pao na načelnika Generalštaba, Koču Popovića. Koča Popović je, u proleće 1951. godine, otputovao u Vašington u najvećoj diskreciji, u civilnoj odeći. Formalno objašnjenje, dogovoreno s domaćinima, glasilo je da se on nalazi u privatnoj poseti svome ratnom drugu i ličnom prijatelju Vladimiru Popo-viću, tadašnjem jugoslovenskom ambasadoru u Vašingtonu. - Na šta mislite? Pre svega na držanje mojih domaćina, američkih vojnih starešina. Sećam se dobro scene u Pentagonu, pred početak razgovora. Bilo je prisutno, pored ostalih, nekoliko američkih viših oficira. U sali gde smo se sastali bila je okačena platnom pokrivena velika mapa na kojoj je - saznao sam kad je platno skinuto - bio ubeležen raspored vojnih snaga SSSR i njegovih saveznika s jedne i naših jedinica, s druge strane. Pokazujući rukom na tu mapu jedan od mojih sagovor-nika mi se tom prilikom obratio ovim recima: »Evo, na ovoj karti je upisano ono što mi znamo o odnosu snaga na Vašim granicama. Od Vas očekujemo da nam pružite podrobnija obaveštenja...« Neprijatno iznenađen, resko sam uzvratio: »Izvinite, gospodo, ali ja ovde nisam došao da bih vam o tome govorio. Moj je posao da utvrdim mogućnosti za isporuke vaše vojne opreme koja nam je neophodna radi jačanja odbrambenih sposobnosti naše zemlje. O onome što vi želite možemo eventualno razgovarati tek kada bude jasno da ćete nas vi pomoći oružjem«. - Da li je oko tog obraćanja Zapadu za naoružanje bilo nekih dilema u tadašnjem jugoslovenskom vod stvu?* Nije bilo nikakve dileme. Nije moglo biti kolebanja jer nije bilo ni izbora: oružje nam je bilo neophodno, nismo imali dovoljno svoga, morali smo ga tražiti tamo gde smo ga jedino mogli dobiti... * Na sednici Politbiroa KPJ, održanoj 4. decembra 1950. godine, kojoj su prisustvovali i Koča Popović i Peko Dapčević, Tito je ocenio da je situacija postala ozbiljna. Smatrao je da »Rusi« koriste svoje »vazale« pokušavajući da nešto preduzmu protiv Jugoslavije. Koča je na toj sednici govorio o lošem stanju puteva i mostova a takođe i o potrebi izgradnje skloništa i predavanja o atomskoj bombi, o čemu je govorio i A. Ranković. Na toj sednici zaključeno je, pored ostalog, da se preduzmu »konkretne mere za dobavljanje oružja«. Kad je tokom sednice bilo postavljeno pitanje gde tražiti oružje, Kardelj je bio za to da se »zaobilaznim putem« postavi pitanje dobijanja nešto oružja od SAD, ali da se ambasador SAD Džordž Alen u prvo vreme izbegava jer bi on to »ili objavio ili postavio na zvaničan način«. (Dr. Branko Petranović, Politička strana pomoći SAD Jugo slaviji krajem 1950. godine) - Da li je, pored »znatiželje« na startu u Pentagonu, bilo i nekih drugih neprijatnosti? Bilo je, kasnije, kad smo počeli primati oružje. Recimo, Amerikanci su ovde u Beogradu uporno držali svoju vojnu misiju, protiv naše volje, što smo mi morali tolerisati zbog postupka predviđenog američkim propisima (saglasno Zakonu o zajmu i najmu) kojim je predviđeno da se o njihovim isporukama stara i njihova vojna misija. Mi smo to, opet, doživljavali kao uplitanje, kao jednu vrstu kontrole, sputavanje . naše slobode. Kao načelnik Generalštaba nastojao sam na sve načine da se oslobodimo te američke vojne misije. I najzad smo uspeli uprkos žilavim suprotstavljanjima iz Vašingtona. Otud su nam slali i svoje visoke vojne zastupnike, poput generala Kolinsa s ciljem da zadrže taj kontrolni punkt. Da bi im doskočio trudio sam se da postavim i neke varke. Sećam se, na primer, da sam izbegavao direktne pregovore s generalom Kolinsom. S njim je, po mom nalogu, razgovarao Peko Dapčević a ja sam, iz susedne prostorije u Generalštabu, preko specijalne »veze« ustanovljene za tu priliku, davao potrebne instrukcije. (Mnogo kasnije sam saznao da su prisutni američki pregovarači tu varku prozreli.) Postupio sam tako zato što sam smatrao da nam politički ne odgovara da ja, kao načelnik Generalštaba, budem partner u pregovorima. Svesno sam spuštao nivo. - A u Vasingtonu, prilikom pregovora o oružju za našu vojsku, da li je bilo drugih pritisaka? Imao sam, sećam se, vrlo neugodno suočavanje s generalom Bedelom Smitom, kao i sa Alenom Dalsom, tadašnjim šefom kontraobaveštajne službe SAD. Njih su dvojica žustro kidi-sali na mene tražeći svakojake informacije. Bio je to, razume se, uzaludan pritisak. Nije mi palo na pamet da im otkrivam bilo kakve tajne. - Pregovori su, ipak, bili uspešni? Da, jer su moji domaćini kasnije promenili ponašanje. Početne neprijatnosti nastajale su valjda i zbog toga što su neki od njih verovali da od nas mogu očekivati poslušnost. Potrudio sam se i uspeo da im tu iluziju razbijem. Sto se pak odnosa prema meni lično tiče, mogu reći da sam s većinom američkih vojnih starešina, uključujući njihove najslavnije vojskovođe iz drugog svetskog rata, imao i vrlo prijatnih susreta. Prihvatali su me kao saborca i sebi ravnog ratnika. - Kako ste doživljavali američku civilizaciju izvan tih pregovaranja o oružju? Kao veliko otrežnjenje, kao dinamično, moderno društvo s moćnom tehnologijom ali i visokom, demokratskom kulturom. - Da li je zvanična Amerika, po Vašoj oceni, tada, u tom za nas dramatičnom zaokretu, shvatila šta se događa s Jugoslavijom i oko nje, mislim na geopolitičku, stratešku suštinu te situacije na Balkanu i šire? Shvatili su to oni, što se vlade i političkih štabova tiče, ali su u početku nastupili tvrdo, pogrešno procenjujući našu poziciju. Procenjivali su, pretpostavljao sam, da pred sobom imaju jednu malu zemlju koja nema izbora: pošto je bezobzirno ugrožena sa Istoka, ne ostaje joj ništa drugo nego da prema Zapadu bude snis-hodljiva. Brzo su se uverili da to od nas ne mogu očekivati. - Da li ste u Vašingtonu dobili ono što ste, kad je reč o oružju, očekivali? Ne sve, naravno. Uostalom, možda smo i tražili više nego što smo realno mogli očekivati. Nismo dobili najsavremenije naoružanje već uglavnom ono iz prošlog rata. Stoga ne mogu reći da sam bio potpuno zadovoljan, ali je i ono što smo dobili za nas, u tadašnjim prilikama, bila velika stvar. - Nalazite li da je obraćanje Amerikancima za vojnu pomoć u naoružanju bilo jedna od ključnih odluka u suprotstavljanju Staljinovom pritisku na Jugoslaviju? Svakako. Mislim da se na taj korak odlučio Tito koji je posle 1948. jedno vreme, uzgred rečeno, bio spreman da ide dosta daleko. - U kom smislu? Tada - prema Zapadu. Prilikom susreta s Gi Moleom, tadašnjim francuskim premijerom on je, na primer, dosta oprezno nagoveštavao - spremnost da Jugoslavija uđe u kasnije napuštenu »evropsku odbrambenu zajednicu«, da se, u neku ruku, otvori prema zapadnom vojnom savezu.* Ja sam tada intervenisao i uspeo da smekšam njegovu spremnost. Gi Mole je to zapazio, zainteresovano me pogledao i dobacio Titu: »Imate spretnog ministra«. Tito se, naravno, kasnije korigovao čemu sam, pretpostavljam, i ja doprineo svojim argumentima u prilog nezavisnog delovanja. Ali njegovo držanje u tim teškim iskušenjima bilo je, nema sumnje, uslovljeno ozbiljnošću našeg položaja; bili smo suočeni sa ogromnim opasnostima. Predviđajući i mogućnost vojnog napada sa Istoka, preduzimali smo i mere koje su skupo stajale našu privredu i naš razvoj u celini. Polazeći od uverenja da napad koji bi išao preko vojvođanskih ravnica ne bismo mogli zaustaviti, odlučili smo se za prebacivanje industrije u središne, teže pristupačne krajeve zemlje. Praktično sprovođenje te izuzetno skupe operacije bilo je povereno meni, kao načelniku Generalštaba i Borisu Kidriču koji je u to vreme bio ministar za privredu. Ali, bez obzira na cenu, smatram da je i to bio bar dokaz da smo bili spremni za borbu. * Uskoro posle zvanične posete Turskoj, preciznije 7. maja 1954. godine, J. B. Tito je u Beogradu primio novinare »Njujork tajmsa« S. L. Sulzbergera i Orvila Drajfus i. U autorizovanoj verziji intervjua, koji su jugoslovenski listovi objavili pet dana kasnije (12. maja) sadržani su i odgovori na pitanja o mogućnosti pristupanja Jugoslavije Evropskoj odbrambenoj zajednici, odnosno Atlanskom paktu. Što se Evropske zajednice tiče, Tito je najpre rekao da su »bili predviđeni izvjesni uslovi da se Jugoslavija priključi« objašnjavajući da pod tim podrazumeva širenje političke osnove tog neostvarenog zapadnog vojnog saveza koji, po njemu, nije trebalo da bude sveden na vojne veze. »Ako bi se proširila baza Evropske odbrambene zajednice - zaključio je Tito - mi smo spremni da joj pristupimo jer smatramo da bi Jugoslavija u takvoj zajednici mogla svojim prisustvom mnogo doprinijeti, pošto smo, na kraju krajeva, i mi u Evropi...« Na Sulzbergerovo pitanje da li bi se složio s tim da Jugoslavija postane »direktan član« Atlantskog pakta, Tito je tom prilikom, između ostalog, ovako odgovorio: »Mi smo već više puta naglasili da ne možemo pristupiti Atlantskom paktu iz više razloga. Ali, mi razumijemo potrebu da u izvesnom smislu sarađujemo sa Atlantskim paktom ... Mi smo već dvaput imali razgovore: naši su bili u Vašingtonu a iz SAD su dolazili u Beograd. Prema tome, pitanje saradnje ne bi se moglo postaviti kruto - direktno ili indirektno, nego i direktno i, u izvesnom smislu, indirektno. Ali, pitanje načina saradnje s Atlantskim paktom je jedna stvar koja podleže studiji. Mi se ne odričemo obaveza koje nam i takva saradnja nameće jer dobijamo oružje od SAD a i interesi su nam, u pogledu očuvanja mira u svijetu, identični...« (Politika, 12. maja 1954) - Govorite o evakuaciji vojne industrije? Ne samo vojne. Preseljavali smo najveći deo industrijskih objekata iz tih krajeva, što je, naravno, dugo trajalo. Strahovito skupo nas je stajalo. Istovremeno smo, u dubokoj unutrašnjosti, najpre u Bosni, kod Han Pijeska, a potom i na primorju, kod Makarske, pod zemljom izgrađivali baze za smeštaj vrhovnog štaba u slučaju sovjetskog napada. - Neki hroničari tih događaja tvrde da je čak postojao ili da je pripreman plan o potapanju maltene cele Voj vodine i »obnavljanju panonskog mora«. Da li ste znali za to? Sećam se da se i to spominjalo kao ideja, ali ne znam ništa više od toga. - Kako sada, više od tri decenije kasnije, tumačite neuspeh sovjetskog pritiska na Jugoslaviju? Mislim da je Staljin, u neku ruku, upao u stupicu koju je sam stvorio: precenjujući mogućni efekat svojih pretnji izgubio je vreme da vojnu pretnju ostvari pa je morao da se povlači. Ja sam tu svoju procenu nastojao da formulišem još 1952. godine, na VI. kongresu partije, u Zagrebu.* * Govoreći kao delegat na VI. kongresu o sovjetskom vojnom pritisku na Jugoslaviju, K. Popović je, između ostalog, rekao: »Istini za volju ipak treba priznati da za neizvršenje oružanog napada na našu zemlju imaju neke »zasluge« i oni koji su ga, bez svake sumnje, pripremali. »Sovjetska« vlada je u svojim proce-nama naše političke, moralne i vojničke snage - duboko grešila. Ona je našu odlučnost i sposobnost otpora grubo potcenjivala. Zato je svaki put verovala da će sledeći, još grublji pritisak biti dovoljan da obori naše rukovodstvo i baci naše narode na kolena. U tome se Staljin grubo prevario...« (Politika, 3. 11. 1952) - Na početku ovog razgovora o 1948. kao prekretnici u posleratnom razvoju rekli ste da nas je realnost spoljnjeg pritiska prisiljavala da se oslobađamo dogmatizma. Koliko je, po Vašem mišljenju, trajalo to pragmatično potiskivanje ideologije posle istorijske drame 1948? Na žalost, vremenom je ta emancipacija počela da posustaje zbog kolebanja koje je nametala ideologija u ime »zajedničkog cilja« (»socijalizma«). Neka od tih kolebanja već sam spominjao, posebno ona koja su povremeno dovodila u pitanje našu nezavisnu (nesvrstanu) spoljnu politiku. Bilo je, međutim, i drugih neugodnih posledica koje su dugo trajale, sve do vojne nespremnosti na našim istočnim granicama. Na primer, posle sovjetske invazije na Čehoslovačku, kad smo imali dovoljno razloga da brinemo i za sop-stvenu sudbinu, ispostavilo se da u graničnim područjima prema zemljama istočnog lagera, nismo imali vojsku spremnu da brani zemlju. Tadašnji vojni ministar, Ivan Gošnjak, svakako ne na svoju ruku već je bio prebacio pojačanja prema zapadnim granicama. - Govorilo se da ste tim povodom došli u sukob i s Titom? Tačno je, sukobili smo se, valjda prvi put tako direktno, oštro. Na proširenoj sednici Politbiroa, održanoj posle ulaska sovjetskih trupa u Prag, gde sam bio pozvan, rekao sam da smatram nedopustivim to što je učinio Gošnjak: u vreme povećanih opasnosti sa Istoka on prebacuje jedinice prema Zapadu odakle nas niko ne ugrožava. Na taj moj prigovor Tito je, u dva maha, uzvikivao: »Dosta više tog filozofiranja«. Na to sam u sebi odlučio: »Dvaput sam to progutao, treći put neću«. Ustajući od stola dobacio sam: »Tražim pravo na glupost!« - Kako je Tito reagovao na te Vaše replike? Prešao je, dosta elegantno, preko cele stvari.
|