| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
- Govorimo o ključnim etapama razvoja, usponima i padovima kroz koje je Vaša generacija prošla i o ne kim najkrupnijim odlukama za koje je i Vaša lična, neposredna ili posredna odgovornost velika. U posle- ratnom razdoblju ključna je, nema sumnje, bila 1948. godina. Dramatična prekretnica. Potres u kome se rađala nada da će sama širina patriotskog okupljanja radi odbrane ugrožene nezavisnosti zemlje zauvek otupiti oštricu kominternovske, boljševičke dogme. Kakve su bile šanse? U prvo vreme, dok su nasleđeni, kruti ideološki imperativi morali da se podređuju novoj političkoj širini, činilo se da dolazi neodoljiva plima reformi. Sukob sa Staljinom i Informbiroom trebalo je da bude zaokret pri čemu se, dakako, podrazumeva i ogroman rizik. Bili smo David na koga se osvetnički ustremio moskovski Golijat. Ali je to bilo i osvešćenje koje rađa, odnosno obnavlja patriotski, politički polet. - Ipak, u prvom planu bila je odbrana nezavisnosti Jugoslavije kao državno-pravne celine... Jeste, ali je sam čin rascepa sa Staljinom pružao mogućnosti za postupnu unutrašnju demokratsku evoluciju. Potiskivanjem domaće varijante staljinističke organizacije partije i državne uprave (u nekim ekstremnim samodopadljivostima rigoroznije i od sovjetskog originala) trebalo je otvoriti prostor za demokratizaciju društva. Svima je, razume se, bilo jasno da je odbijanje staljinističkog pritiska sa Istoka prvi uslov za to. A pritisak je, kao što znate, bio svestran i brutalan - politički, ekonomski, psihološki, pe-tokolonaški, čak i vojni. Sve je bilo na probi, počevši s vrha - od Tita. - Kakva je, po Vašem mišljenju, u tom dramatičnom zaokretu 1948. bila Titova uloga? Kao i u ratu - predvodnička. Bio je neza-menljiv u organizaciji nacionalnog, jugosloven-skog otpora nasilju sa Istoka. Da je Staljin iz tog spora izišao kao pobednik, Tito verovatno ne bi ostao živ. - Podudarnost liderskog i nacionalnog interesa? Nije bitno kako ćete to formulisati, ali držim da se taj faktor lične ugroženosti ne može potpuno prenebegnuti u procenjivanju Titove, začelo istorijske uloge 1948. Pokušaću da objasnim šta pod tim podrazumevam. Po mome uverenju, Josip Broz se kroz rat navikao na samostalnost tako da, već i po prirodi svog položaja, harizme i vlasti vezane za njegovu ličnost, više nije mogao ni da zamisli povratak u neki, prema Staljinu podređeni položaj. Rat ga je afirmisao kao samostalnog lidera, pored ostalog i time što je donosio i odluke koje nisu bile po volji Moskvi i kominterni iako je, uzgred rečeno, održavao stalnu radio vezu s njima. - Da li ste Vi lično znali za tu vezu u ratu? Ne. Nisam imao pojma. Bio sam toliko puta u njegovoj blizini pa ipak nikad nisam primetio da on šalje i prima te telegrame, da takva, lična veza funkcioniše. Baš kao što, nećete mi vero-vati, nisam znao ni za Goli otok. - Zar je mogućno? Mogućno je. Mislim da to ni mnogi drugi visoki funkcioneri nisu znali. Pretpostavljam da se o tome odlučivalo u vrlo uskom krugu. Čuo sam - i verujem - da ni Tempo, iako član tadašnjeg Politbiroa, nije znao šta se događa. - Znači li to da odluka o Golom otoku nije ni stigla na sednicu Politbiroa? Ja mislim da nije. Uostalom, bilo je u tom sastavu i ljudi čiji format nije bio takav da bi obavezivao Tita na uvažavanje njihovog mišljenja ili da ih konsultuje pre donošenja delikatnijih odluka. Ranković je, doduše, morao znati znatno više ali ne isključujem ni pretpostavku da su tu čudovišnu operaciju, na osnovu generalnog ovlašćenja s vrha, po svojoj meri vodili naši policijski gorogani. Naravno, danas, kad razmišljam o svemu tome, sa žaljenjem shvatam da ni mi koji nismo u to bili umešani nećemo pred istori-jom i potomstvom ostati sasvim nedužni samim tim što smo bili u vlasti pod kojom su i takva nasilja nad ljudima bila dopuštena. - Rekoste da ni Vi niste znali za odluku o osnivanju zatvoreničkog logora na Golom otoku, ali kasnije ... Ni kasnije. Ništa o svemu tome nisam znao. Obavljao sam svoje vojne poslove kao načelnik Generalštaba; niko me nije obaveštavao šta se tamo događalo niti sam tako nešto slutio. - A vojna obaveštajna služba? Nije baš mnogo sarađivala sa mnom. Bila je vezana za Političku upravu, za Gošnjaka. - Da li je za Vas i to mogao biti dokaz da ste, iako zvanično prvi na vojnom vrhu, praktično potiskivani ustranu. Mislim da treba imati u vidu izmenjene okolnosti, bolje reći promenu u raspodeli realne moći. Kad se rat završio, postalo je, da tako kažem, normalno da Politbiro stoji iznad svih i svega, što nije bio slučaj u ratnim uslovima. Uostalom, CK se nije ni sastajao dok je rat trajao. Tada je na čelu svega bila Vrhovna komanda i ona je samostalno delovala. - Mislite na organizaciju političke i državne uprave po završetku oružane borbe? Da. Partija ubrzo postaje sve i svja; apsolutni primat ponovo postepeno dobij a ideologija. Kad kažem ideologija mislim na doktrinerstvo koje ne podnosi neistomišljenike. Mislim na totalitarističku i autoritarnu bit svake slepe vere. S tog stanovišta može se reći da su sve ideologije osuđene na neistine ako i kada pretenduju da imaju odgovore za sve probleme. Što se iskustva i posledica tiče, gledajući stvari u istorijskom kontinuitetu, smatram da to važi i za francusku i rusku revoluciju. Rodonačelnici boljševičke ideologije su ruski revolucionari s kraja 19. veka a pravi rodonačelnik je V. I. Lenjin koji je kao osnovni cilj revolucije postavio osvajanje vlasti u ime klase, pod vodstvom avangarde. Izvođenje takve promene u Rusiji bilo je mogućno zato što u njoj nije bilo demokratije ni pre niti posle revolucije. Sve se svelo na dve varijante apsolutizma - prethodni je rodio potonji. Onda je došao Staljin da sve to sistematizuje, do jasne nakaznosti. To se, u suštini, dogodilo i s nama, mada u manje strašnim oblicima, valjda zato što je i zemlja manja. Posle osvajanja vlasti u ponečem smo počeli da ličimo na one koje smo svrgnuli, s tim što su neke stvari postale teže nego što su ; bile pre revolucije. Tobožnja diktatura proletarijata ipak je, u krajnjoj liniji, samo to, svuda: diktatura i to trajna i, usuđujem se da kažem - bez, i mimo proletarijata. Ista opasnost je, drugim recima, i nas vrebala posle oslobodilačkog rata. Tek nas je 1948. godina, to jest Staljinova brutalna pretnja, donekle trgla: surova realnost spoljnjeg hegemonističkog pritiska upućivala nas je na pragmatizam i sudbonosno snalaženje. Mogu reći da se to odražavalo i na moj tadašnji položaj, tj. na odnos političkog vrha prema meni. Sećam se, recimo, Titovog govora na Oplencu, gdje je, u sklopu priprema za slučaj vojnog napada, bio premešten i Generalštab. O mojim kvalitetima Tito je tada govorio u superlativima. - Vi ste u to vreme bili na čelu vojske, na dužnosti načelnika Generalštaba Jugoslovenske armije, što je moglo biti od posebnog značaja ima li se u vidu da ni vojna invazija sa Istoka na Jugoslaviju nije mogla biti isključena. Kakva je bila Vaša uloga u tim danima? Najpre, prevodilačka. Zbog znanja stranih jezika bio sam određen da, zajedno s Mošom Pijade, prevodim naše odgovore na napade iz Moskve. Radili smo, neretko, danonoćno. Tada sam, uzgred rečeno, ponovo propušio; gutao sam po četrdesetak cigareta dnevno. Odgovor našeg CK na prvo Staljinovo pismo (28. III. 1948) prevodili smo, koliko se sećam, ja i Moša Pijade, u toku noći, kod Tita, u Rumunskoj ulici. Bili smo, naravno, svi uzbuđeni, osećali smo da su pred nama krupni događaji. - U tom prvom pismu Staljin je, uz ostale, upirao prst i na Vas lično, kao načelnika našeg Generalštaba... Da, izdvojio je mene osuđujući naše prigovore na sovjetske vojne savetnike. - Da li ste, povodom tih prigovora na broj i držanje sovjetskih savetnika pri našoj Armiji, razgovarali i sa Titom pre nego što su počele da stižu optužbe iz Moskve? Ne sećam se pojedinačnih razgovora o tome. Ali Tito je, naravno, znao da sam ja bio nezadovoljan zbog preteranog uplitanja sovjetskih savetnika u naše poslove. Potiskivali su naše ljude i pokušavali da nam nameću svoje doktrine koje nama nisu odgovarale. - Kako ste doživeli to Staljinovo pismo i uopšte otva ranje sukoba sa sovjetskim vodstvom? Mogu reći da nijednog trenutka nisam ni pomislio da nismo u pravu. Nisam se ni za časak kolebao. Živo se sećam šta sam, prilikom prvih razgovora s vojnim starešinama u Generalštabu govorio. Bilo je, naime, pojedinaca koji su, pre nego što se znalo za pisma koja su potpisivali Staljin i Molotov, zbunjeno i zabrinuto govorili: »Drug Staljin sigurno ne zna za ovo, on to ne bi dozvolio, njega sigurno obmanjuju«. Hoću da kažem da su iluzije bile duboke iako su, pretpostavljam, prosovjetski elementi, poput pukovnika Branka Petričevića i nekih drugih zastupajući svoje iskreno mišljenje nastojali da izazovu pometnju. Za ta rovarenja ja tada još nisam mogao znati ali mi je suština sukoba već tada bila potpuno jasna. Zato sam u razgovoru s vojnim starešinama u Generalštabu intervenisao energično: »Šta vam pada na pamet? Kako možete uopšte i pomišljati da se ovakve stvari mogu događati bez Staljinovog znanja i odobrenja. Okanite se zabluda, on stoji iza ovih napada...« Nastojao sam, koliko je to bilo u mojoj moći i nadležnosti da u samom začetku osujetim parolu o tobožnjoj Staljinovoj nevinosti i dobrona-mernosti. Od tada, dakle, od samog početka sukoba bio sam zauvek lišen svih iluzija, izgubio sam svako poverenje u namere sovjetskih upravljača. U mojim uverenjima i osećanjima više nije bilo mesta za doktrinerstvo boljševičkog tipa. Doživeo sam, ukratko, Staljin ove optužbe kao pokretanje opake i moćne neprijateljske sile protiv nezavisnosti Jugoslavije, kao početak bitke u kojoj, ako nam je stalo do slobode i opstanka, praktično nemamo izbora. Moramo da se branimo svim sredstvima. Ubrzo smo, uzgred rečeno, doneli odluku o premeštanju Generalštaba iz Beograda u Topolu. Nismo smeli dozvoliti da nam se dogodi ono što je bivša Jugoslavija doživela u vreme drugog svetskog rata: da nam i pre nego što počnu borbe, protivnici pokidaju sve veze.
|