| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
- Da li ste u ratu ili kasnije imali političkih neprilika zbog isključenja iz Pokrajinskog komiteta i iz partije krajem 1940. godine? Pada, recimo, u oči da, iako ste već u prvim danima NOB, posle akcije kod Ralje, vraćeni u partiju, nikad tokom rata niste bili u partijskom forumu? Valjda je i njima tako više odgovaralo. Ja zbog toga, u svakom slučaju, nisam patio. - U međuvremenu, revolucija i život, partija i vlast, učinili su svoje. Sudbina kao da je pomrsila mnoge račune Vaše generacije revolucionara, obesnažila opsenarske privide, suočila i slavljene i osporavane s naličjem nedodirljive utopije. Ne mislite li da ulazimo u razdoblje kada računi počinju da se svode pod stro žom prismotrom istorije - bez ideoloških mistifikacija koje zamagljuju dublje istine o podelama na uspravne i posrnule? Nisam siguran šta, na primer, znači »posrnuli«? To zamagljuje stvari. Da li se misli na one koji su se opirali demokratskoj promeni kao dogmatični, kruti, autoritarni zatočenici vlasti? Ako je tako, za njih ne možete reći da su »posrnuli«. Nisu oni postali netolerantni; nisu ništa izneverili. Samo su potvrđivali da ostaju ono što su i ranije bili - zarobljeni u slepo prihvaćenoj dogmi. U tom smislu mogli bismo reći da nam se dogodilo ono što je bilo neizbežno s obzirom na ideološku dogmatizaciju komunističke ideje i autoritarnu organizaciju partije koja favorizuje poslušne. Kako biste, na kraju krajeva, objasnili tako duga i uporna suprotstavljanja svim pokušajima radikalnije izmene, odnosno osavremenjivanja, demokratizacije našega »sistema« čak i kad je postalo očigledno da se on sam od sebe raspada? S druge strane, držim da bismo se još više udaljavali od istorijske istine ako bismo svako neusaglašeno, neozvaničeno ili »preuranjeno« izazivanje vladajućeg koncepta partijsko-državne politike okarakterisali kao posrtanje. Budući da su mnogi među »posrnulima« samo plaćali cehove skamenjene dogme, izvesno je da tek predstoje zamašna preispitivanja i provere. - Nalazite li da, nezavisno od Vaših ličnih iskustava, u krilu Vaše generacije, postoji potreba i za neko ljudsko a ne samo ideološko i političko razjašnjavanje? Ne mislim samo na pređeni put nego i u odnosu na budućnost. Šta, na primer, danas mislite o Đilasu kao izvršiocu stroge političke presude povodom Vašeg hapšenja 1940? To mi danas nije važno. - A kako sada, posle svega, gledate na posleratni »slučaj Đilas«* koji će u svetu izvan nas, biti ocenjen kao krunski dokaz da se i »titoizam«, uprkos svim razlikama u odnosu na istočni blok, sveo na jednopartijski politički monopol? * U Beogradu je 16. i 17.januara 1954. godine održana Treća vanredna plenarna sednica CKSKJ na kojoj je član Izvršnog komiteta Milovan Đilas okarakterisan kao glavni nosilac »an-tisocijalističkih pojava« i oštro osuđen zbog, kako istoričar dr. Branko Petranović zaključuje: »napada na karakter i moral vladajućeg sloja, izjašnjavajući se, u krajnjoj liniji, za političku revoluciju kao put ostvarivanja radikalne demokratije«. Kao osnov za takvu kvalifikaciju Đilasovog držanja poslužili su njegovi članci objavljeni u partijskom listu »Borba« i u časopisu »Nova misao« u kojima je zastupao teze o prevaziđenoj ulozi partije, birokratskoj kasti i degenerisanom moralu rukovodećeg kadra. Po Titovoj oceni izrečenoj na plenumu CK SKJ Đilasova gledišta vode »anarhiji« i »strahovitoj neizvesnosti«. Osuđujući Đilasa u ime odbrane linije Šestog kongresa SKJ, vanredni plenum je zaključio da je »jačanje vodećeg uticaja radničke klase glavno oružje protiv birokratskih tendencija«. Konstatujući da su Đilasova gledišta »unela zabunu u javnost i nanela ozbiljnu štetu SKJ« CK je odlučio da ga isključi iz svojih redova, udalji sa svih funkcija i kazni poslednjom opomenom. U godinama koje su sledile Milovan Đilas je bio podvrgnut žestokom administrativno-sudskom progonu pa je, između ostalog, izdržao devet godina na robiji. (A.N.) Obračun s Đilasom bio je krajnje surov. Duboko žalim zbog dugotrajne osude kojoj je on bio podvrgnut - tim pre što sam se u velikoj meri slagao sa napisima zbog kojih je počela istraga protiv njega. Neka Đilasova gledišta bila su, razume se, više ili manje sporna za tadašnje članove CK ali je demokratska, otvorena rasprava u samom začetku osujećena nametanjem neopozivih političkih presuda s vrha. Umesto da odvažnim ulaskom u debatu o mogućim opcijama potvrdi političku dalekovidost u pripremanju za budućnost, partija je branila iznuđenu monolitnost, po svemu sudeći, u strahu da ne izgubi apsolutnu vlast. Ceh je platio Đilas. Usledio je brutalni pritisak i progon, sudska maskarada i robija. Partija koja je smelim suprotstavljanjem Staljinovom hegemonističkom pritisku stekla značajan ugled u svetu, bezobzirno je u svojim redovima staljinističkim metodama proganjala izazovnog neistomišljenika. - Kako objašnjavate taj raskorak? Nismo bili spremni za sučeljavanje različitih gledišta. Još smo bili zastupnici - i zatočenici - »sistema« u kome demokratska politička kultura nije uhvatila korena. Svu prednost ima »klasni pristup« što političke, ako ne i lične odnose, podređuje borbi za vlast. Kakav »sistem« takav i metod. S tog stanovišta moglo bi se kazati da 1954. godine nije osujećen samo Đilasov politički radikalizam, u to vreme za mnoge sporan i neprihvatljiv, nego je usporen, zapreten, brži, antidogmatski prodor ka oslobađanju privrede i društva od partijskog monopola i birokratskog tutorstva. - Mislite li pri tome i na samoupravljanje čiji su teme lji postavljani u to vreme? Svakako. I samoupravljanje je ostalo zapreteno. Mi smo, istina, taj istorijski humanistički ideal ozvaničili kao partijski i društveni strateški cilj, ali smo vremenom, nedoslednošću koju je nametao svemoćni politički faktor, stvarali sve skuplje zablude u organizaciji društva i privrede; politička vlast je stalno pomerala uzvišene ideale integralne samouprave za neko buduće, nepredvidljivo vreme. A ovo drugo, integralno samoupravljanje, predstavlja, kao što znate, demokratizaciju cele društvene piramide. Kod nas se, međutim, demokratija »uvodila« s vrha i upražnjavala samo onoliko koliko je to odgovaralo potrebama upravljačkog sloja. Bila je, praktično, suspendovana a neretko i osuđivana kao tuđinska »malograđanska« ujdurma kad god je ugrožavala monopolsku poziciju sve razuđenijeg upravljačkog sloja. U takvim uslovima, samoupravljanje postaje ne samo iluzija nego i »zavođenje«, da ne kažem - prevara. Kako je dosad sprovođeno, više je pogodovalo neredu, čak i haosu nego stvaranju moderne privrede i učvršćivanju političke demokratije. U celini gledajući, meni se čini da mi za istinsko samoupravljanje nismo bili zreli. Jer, da bi bilo mogućno i dosledno, samoupravljanje pretpostavlja razvijeno, civilizovano društvo, kakvo je, ilustracije radi, švajcarsko. Kako, recimo, mogu da idu zajedno samoupravljanje i raširena nepismenost ili masovna zapuštenost, ne samo u opštoj građanskoj svesti o zajedničkim interesima pripadnika modernog društva nego i u tako elementarnim stvarima kao što je javna higijena? Kad je razrađivao svoje teorijske koncepte, Kardelj je možda imao u vidu Sloveniju, ali nikako, na primer, Kosovo ... - Vi ste s Kardeljom bili bliski a njegova je uloga bila ključna u razradi zvaničnog koncepta samoupravljanja. Smatrate li ga odgovornim za krizu u koju smo zapali? U velikoj meri. Tačno je da smo dugo bili bliski, da sam verovao u njega. Tačnije: verovao sam u Kardeljevu intelektualnu energiju više nego u njegovo, ipak skromno obrazovanje. Presudno je, međutim, bilo to što sam se uzdao u njegov politički integritet. Sada sa žaljenjem mogu da konstatujem da sam se silno prevario: vremenom sam, naime, došao do zaključka daje Kardeljeva demokratičnost više formalna nego stvarna. - Nije, ipak, on određivao pravac niti je ključne odluke mogao donositi sam? Nije. Niko pa ni Kardelj nije mogao osporavati Tita. Ali on je čvrsto verovao u sistem koji je stvarao; nije bio poslušni izvršilac tuđe volje. Svoj »pluralizam samoupravnih interesa« i druge teorijske konstrukcije iz kojih je vremenom izrasla samoporažavajuća, od života otrgnuta piramida svakojakih, pa i međusobno neuskladivih propisa, on je svesno naturao kao surogat za istinski demokratski socijalizam. Nije mu bio cilj da potiskuje jednopartijski politički monopol nego da mu produži život. Kardelj je, po mom mišljenju, takođe bio, suštinski gledajući, i slovenački nacionalist. Rešenja za jugoslovenske potrebe pravio je po meri slovenačke situacije. Njegova je vizija bila ograničena privrednim, političkim i opštim prilikama u tom delu jugoslovenskog prostora. To ga je neizbežno činilo odbojnim prema drugim sredinama, čak i kad su težnje tih sredina bile uglavnom izrazito demokratske, jugoslovenske, antinacionalističke, kao, na primer, u Srbiji 1972. g. Kao naglašeno didaktički moralist, neumorno i samouvereno je delio lekcije iz demokratije svima. Istovremeno, uprkos tom retoričkom slobodoumlju, ili baš zbog takve, u osnovi netolerantne sklonosti da od svega i svačega pravi »sisteme«, dozvoljavao je sebi pravdanje, pa i podsticanje birokratskih, čak staljinističkih obračuna sa zahtevima za stvarnu demokratizaciju partije i društva. Ostaće, nema sumnje, upamćeno da je upravo Kardelju - zvanično intelektualnom barjaktaru partije - naročito teško padala neposlušnost humanističke inteligencije u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i u drugim našim centrima, kao i gibanja, pobune mlađeg naraštaja. Time, razume se, ne želim da dovodim u pitanje Kardeljeve vrline i zasluge. One su brojne i krupne. U suprotstavljanju staljinističkim pritiscima, osobito onim spolja, iz Sovjetskog Saveza i istočnog bloka (bio je jedna od glavnih meta njihovih napada, naročito posle radničke bune u Berlinu 1953. i sovjetske intervencije u Mađarskoj 1956) on je tada, sa drugima, bio u prvoj liniji borbe. Upravo je to bio jedan od razloga što je velik broj ljudi, među koje ubrajam i sebe, polagao u Kardelja znatne nade. Na žalost, na te i druge zasluge vremenom je, blago rečeno, pala ozbiljna senka. Kako i ne bi. Dovoljno je ilustracije radi znati, da je Kardelj odigrao ključnu, ili bar krupnu, represivnu ulogu u kritičnom razdoblju naše političke krize - početkom sedme decenije (posebno u pripremanju i izvođenju birokratskog kontraudara protiv takozvanog liberalizma u Srbiji, Sloveniji i u drugim krajevima). Znao je da s ciničnim prezirom svemoćnog tvorca »najdemokratskijeg sistema« žigoše zahteve za širenje ljudskih prava i slobode kao »malograđansko zanovetanje«.
|