DAN POSLE

Bila je davno prevalila ponoć, kada su se sve tri grupe vratile u Jasenak. Sve do njihovog dolaska, Zeka je, sa svojim pratiocima, sedeo za dugim stolom u kući, svog vernog saradnika Toče Stančića.

Služili su se pečenjem i rakijom i ćaskali o pokolju u Vraniću.

Zeka je sa zanosom pričao kako budućnost pripada četnicima i kako Dražu nikakva sila ne može pobediti.

Za uspešno obavljen pokolj u Vraniću, Zeka je rešio da obraduje i pohvali četnike. Još pre nekoliko dana došla je naredba od majora Trifkovića, poslata sa Ravne Gore, o odlikovanju i unapređenju nekih četnika iz njegove čete.

Mislio je da bi najbolji efekat postigao ako tu naredbu pročita sugradan pred postrojenom četom.

Jašući na zaplenjenim konjima, prvi su u Jasenak stigli Gačić i Voja.

Ulazeći u kuću, Gačić stade mirno pred Zekom i raportira: - Gospodine naredniče, stigli smo! Akcija je završena, u Vraniću više nema komunista, ljudstvo ide. Prošli smo bez smetnji.

Nešto kasnije stigli su podnarednik Marković i Sutula sa svojim grupama. Poslednja je u Jasenak stigla Mijailova treća grupa.

Gačić je naredio da se stoka smesti u štalu, a sav plen pod šupu i pored koša.

Kad su sve tri grupe stigle, Zeka izađe u dvorište i kad se sasvim približi gomili, strogo naredi: - O noćašnjem pokolju ni reči! Plen ćete deliti sutra. Nemoj posle da bude priče. Za jednu reč, da znate, glava će ići sa ramena. A sada, osim straže, svi na spavanje.

Dvorište se brzo isprazni. Samo su dva stražara čuvali plen pod košem. Iz kuće se čula pesma. Stražari su bili tužni što i oni nisu tamo, na tom piru, gde se pije i gde se zabavlja. Stražar se zagledao u prozore i pita: Šta misliš, šta oni tamo rade? Kakva je to galama u kući?

- Veselje. Daju parastos žrtvama, a Zeka voli takve lumperajke - nasmeja se drugi stražar i nastavi da šeta.

U kući, u vrhu stola, Zeka se pijan klati i pridikuje bradatim krvlju poprskanim četnicima: - Braćo, zadatak je izvršen. Večeras ste dokazali da ste pravi Srbi. Verujte, ponosan sam! Cela okolina ima da zebe i drhti od nas. Mi smo vojska! I to kraljeva vojska! Biće i odlikovanja za ovo. Sutra ćemo se pogledati, junaci. Onda ću vas obradovati. Naređujem da se odmah zakolje i ispeče jedan vo. Da se sutra organizuje bogata gozba za sve četnike i da se najsvečanije proslavi uništenje komunista u Vraniću.

Ove Zekine reči bradonje su pozdravile ustajanjem i ispijanjem, a zatim se ponovo zaorila pesma i orgijanje.

Sutradan, oko 12 časova, pred postrojenom četom, Zeka je govorio da pokolj u Vraniću nije zločin, da poklani nisu nevine žrtve, već komunisti i partizanski saradnici. - Zato ćemo i od sada klati i ubijati, seći ruke i noge i bacati psima. Sve dok se ne nauče da nas poštuju. Šta oni misle? Digla seljačka stoka, pomažu ljudi partizane. Nateraćemo ih da sami dovode i predaju komuniste, dok poslednjeg deteta bude u kolevci. Dosta je bilo praštanja, nek oseti seljak četničku pesnicu. To će ga smiriti.

Zastade za trenutak da vidi kako četnici reaguju, pa onda važno i strogo viknu: - Četa mirno!

Kada se četnici ukrutiše, on izvadi list hartije i poče da čita:

"Zato što su se veličanstveno i srpski, za krst časni i slobodu zlatni borili protiv neprijatelja srpstva, protiv partizana, pa su kao borci za slobodu Srbinovu viteški jurišali na partizane u Baćevcu i Vraniću i što su svoj odlučnošću dokazali kako Srbin gine za svoju slobodu... u čin kaplara unapređuju se Milorad Sudimac - Ustaša i Vladislav Simić - Sutula, oba iz Zekine čete. Zlatnom medaljom za hrabrost odlikuje se zamenik komandanta bataljona Miša Gačić. Pročitati pred odredom!"

- To je potpisao lično Draža. Ubuduće svi da se žrtvujete. Treba opravdate kokardu koju nosite.

Zatim se prešlo na podelu plena. Lavovski deo uzeli su za sebe Zeka i Gačić. Potom su najviše dobili oni koljaši koji su se u pokolju naročito isticali, a onda svi ostali.

Anteriju i jelek Dragomira Pantića nosio je posle pokolja Veselin Kuzmanović iz sela Joševo. Odelo Milana Matića nosio je Kurijačić iz Draževca, a jelek i anteriju Svetozara Ilića nosio je Voja Kopilan iz Baćevca.

U odelu, odnetom iz kuće Pere Matića, Kurijačićeva supruga pronašla je raboš od dva džempera i dve pletene suknje, koje su Perine kćeri dale na farbanje u Obrenovac. I, kakva drskost, ne plašeći se ni greote ni sramote, otišla je u Obrenovac i pokušala da podigne robu kao svoju.

Farbar, koji je bio obavešten da je u Vraniću izvršen pokolj i da su Perine kćerke poklane, nije naseo na ovu gnusnu podvalu. Odgovorio je da je ta roba podignuta.

-Ko je podigao kad je raboš kod mene? Ko je mogao moju robu da prisvoji?

-Ne znam, odgovorio je oprezno lukavi farbar.

Odmah je poslao poruku u Vranić Trišić Julijani, koja je bila najbliža rođaka Perinim kćerima da dođe u Obrenovac i da podigne robu.

U džepu Milanovog odela nalazio se račun o uplati dvanaest hiljada cigli i tri hiljade crepa. Sve je to Kurijačić u Obrenovcu preuzeo kao svoje.

Kada je posao oko podele plena završen, za Zekine četnike priređena je velika gozba i proslava, koja je trajala više dana.

Samo za deset članova porodice Pantić, trebalo je za raku iskopati više od 30 kubika zemlje, opremiti deset leševa, napraviti deset sanduka; angažovati deset kola za prevoz do groblja.

I dok se kolona od deset kola kretala raskvašenim putem prema groblju Višnjica, praćena plakanjem i kukanjem preživelih članova porodr i ojađenog naroda, naišla je grupa četnika, koji su opalili iz pušaka preko kolone i izbezumljenog naroda, a potom naredili da se prestane sa kukanje. Jer, - kažu - komunisti ne zaslužuju da se za njima kuka.

Nekoliko dana punila su se groblja svežim humkama. Iz vlažne zemlje nicali su krstovi, koji su stravično podsećali na ispružene ruke poklanih.

Zemlja je od tuge drhtala, kolevke proklinjale, a nebo plakalo, dok Vranić zauvek opraštao od svojih najmilijih.

Kada su Pantići sahranili svoje i sa komšijama, rođacima i prijateljima vratili se kući, zastali su u dvorištu. Od bola nisu mogli da uđu u kuću, koja je, do pokolja, bila puna čeljadi, a sad stravično zjapi potpuno prazna. U tom najtežem trenutku za koji ljudski rod zna, putem je naišao četnički saradnik Radomir Radovanović - Raca i na sav glas zapevao četničku pesmu: "Aoj, Zeko, naše rosno cveće, ubićemo, zaklaćemo, ko za tebe neće".

To je ponavljao nekoliko puta, dok nije prošao pored kuće. A ond podvriskivao, kao da se nalazi u svatovima.

Bilo je nepojmljivo otkuda u ovom srpskom, slobodarskom narodu, takvih izroda, odakle su došli među ljude. I zar se na njih računalo tamo negde u Londonu, da će oni zadobiti naklonost srpskog naroda i graditi novo, demokratsko društvo u Srbiji.

* * *

Osvanuo je najtužniji dan u istoriji Vranića - bez sunca, mokar, jesenji. U celom selu čula se kuknjava. Kao oluja, pronela se vest o pokolju. Seljaci su izgubljeno i sa strahom gledali u komšijska vrata očekujući da će se neko pojaviti ili je i ta porodica poklana Niko nije znao koliko je pokla-no. Celog dana su otkrivane nove poklane porodice i nove žrtve.

Na svakom licu se čitalo neopisivo očajanje. Oči zaleđene od straha, bežale su od nečeg užasnog i nesvakidašnjeg. Vranić je bio pun leševa Uništen je cvet mladosti, zbog kojeg se živelo. Oskrnavljena je čast i dostojanstvo svakog čoveka Ljudi su se pitali ima li smisla dalje živeti. Činilo se da je vreme stalo i da Vranić takvu tragediju ne može preživeti.

Sahrana je trajala puna tri dana. Tri dana su preplašeni rođaci, prijatelji i komšije, bez reči, krijući oči jedan od drugog, kopali rake, pravili sanduke i povorkama odvozili unakažene leševe na groblja. Jedni su sahranjivani u dva groblja na Gunjicama, a drugi na groblje Višnjica.

Nedićeva vlada je dnevno pratila i hronološki registrovala če-ničke zločine u Srbiji.

Ona je te zločine pravdala i podržavala, kao deo zajedničke borbe 1rotiv komunista u Srbiji i o tome redovno obaveštavala Nemce.

Evo šta se, na primer, govori o četničkim zločinima u jednom neprijateljskom dokumentu:

"Okružno načelstvo okruga beogradskog
k. br. 315/1943.
31. decembar 1943.
Beograd
Predmet: petnaestodnevni izveštaj po opštoj situaciji i prilikama u okrugu beogradskom u vremenu od 15. do 31. decembra 1943.
Ministarstvo unutrašnjih poslova
(odeljenje za državnu bezbednost)
Beograd
...
II Srez Posavski

1.18. decembra tg. u selu Vel. Borak streljano je 10 komunističkih jataka od strane četničkog kapetana Lazovića. Presuda je izrečena od strane četničkog prekog suda i izvršili su je četnici pomenutog kapetana Lazovića.
2.Noću između 20. i 21. o.m. u selu Vraniću zaklano je ili pobijeno 67 lica od nepoznatih učinioca. Sumnja se na četnike Draže Mihailovića jer su žrtve bile simpatizeri ili pomagači komunista.
2.Noću između 25. i 26. o.m. od strane pristalica Draže Mihailovića ubijene su u Baćevcu Jana Nikolić i njene kćeri Dobrinka i Miroslava, jer su bile simpatizerke komunista. Iste su komuniste pomagale, hranile i vršile kurirsku službu".

U Pregledu važnijih događaja od 30. decembra 1943. do 5. januara 1944. Ministarstvo za unutrašnje poslove - Odeljenje za državnu bezbednost Nedi-1eve vlade, između ostalog, piše:

"Srez Posavski:

1.Noću 28. decembra 1943. od strane pristalica Draže Mihailovića u selu Baćevcu ubijeni su još Dragutin Jovanović, Milenija Ivanović, Zlatomir Kuzmanović, Ljubomir Kuzma-nović i Milivoje Popović.
1.26. decembra o.g. u Barajevu su ubijeni od četnika Draže Mihailovića Velimir Tašić, Mihailo Tašić, Milivoje Pantić, Milivoje Đokić i Vojislav Damnjanović.
1.1. januara o.g. oko 13 č. u selu Vraniću uhvaćeni su poznati partizani od strane četnika Draže Mihailovića, Ilija Jelić, zemljoradnik iz Vranića, Bora Gavrilović, sveštenik i njegova žena Zorka. Sveštenik Gavrilović bio je predsednik partizanskog prekog suda. Kod imenovanih su pronađene puške, bombe, revolveri".

I sami ogrezli u zločinima, kvislinzi i nisu mogli drugačije , postupe nego što su to učinili, da i na ove zločine četnika Draže Mihail vića gledaju kao na deo borbe koji su i oni vodili protiv narodnooslobod lačkog pokreta i partizana, tj. da se sa njima solidarišu i time još vii učvrste spregu koja ih je vezivala u njihovom služenju okupatoru i borbi pr tiv sopstvenog naroda, koji ih je prezreo i žigosao kao izdajnike.

Na trogodišnjicu napada Hitlerove Nemačke na Sovjetski Savez povodom pojačanog terora i prisilne mobilizacije od Nedića i Draže Mihailovića, štab Kosmajskog odreda i Okružni narodnooslobodilački odbs izdali su juna 1944. proglas u kome se, između ostalog, kaže:

"Hrabri srpski narode!

Navršava se tri godine od mučkog napada nemačkih osvajača na moćni Sovjetski Savez. Navršava se tri godine herojske borbe, u kojoj su fašistički osvajači osetili žestoke udarce Crvene vojske i savezničkih naroda.
Kosmajci, Posavci, Podunavci, Jaseničani!
Narodi naše zemlje zauzeli su vidno mesto u borbi protiv fašizma - tog najljućeg neprijatelja čitavog čovečanstva. Naša hrabra narodnooslobodilačka vojska, naši dični partizani, proneli su slavu naših naroda širom sveša. Izdajnicima svih boja skinutaje maska sa lica. Te podle sluge okupatora stavile su sve svoje snage za podršku okupatoru. I Nedić, i Ljotić i Dragi Jovanović, i Draža Mihailović - koga se čak i njegova izdajnička družina u izbeglištvu odriče i oduzima mu zvanje "ministra" - po naredbama okupatora iz straha od narodnog suda pokušavajuda sebe i okupatora spasu, da odgode čas konačnog obračuna sa okupatorom i njima - prljavim izdajnicima.
Oni su proglasili mobilizaciju, oni žele da naš narod mobilišu u službu švapskih gospodara, za borbu protiv braće svoje - svojih partizana.
Hrabri sinovi Kosmaja, Posavine, Podunavlja i Jasenice!
Ne u redove izdajnika! Nikad u službu okupatora! Nikad u borbu protiv svoje narodne vojske i protiv svojih partizana! Ne u redove onih čije su ruke okrvavljene krvlju srpske dece, ne u redove onih čija pojava izazivajezu i strah, mržnju i želju za osvetom kod čitavog naroda, čiji svaki korak prati vrisak dece, lelek majki prokletstvo čitavog naroda.
Mobilisani seljaci!
Pogledajte oko sebe! Ko vas okružuje? Ima li među njima jednog čije ruke nisu krvave, čije lice nije ogaravljeno? A znate li čija je to krv, znate li kakav je to dim? Krv je to srpske dece, dim je to od popaljenih ognjišta srpskih.
Setite se na Drugovac na pobijenu i poklanu braću vašu. Na popaljene kuće, na silovane žene, na udavljenu decu, na pogubljene majke.
A Vranić! - Zar se može zaboraviti taj gnusni zločin - oko 70 ubijenih i poklanih!
Pa Boleč, Bačinac Dražanj, Ivanča, Vodanj, Baćevac Draževac, Popović, Babe, Senaja, Vlaška... Moreleševa, potoci krvi.
Zraci slobode su na pomolu. Sa istoka rađa se zora, na zapadu i jugu razgone se mutni oblaci. Ide sloboda! Ide pobeda!"

Ali do te pobede i slobode trebalo je izdražati užasan četnički teror. Ljudi su bili svesni da se kreću ivicom smrti, a posebno preživeli članovi iz porodica koje su poklane. Postojala je stalna opasnost i pretnja da će ih četnici sve poklati i dosledno sprovesti Zekino naređenje - "da ni mačka pod šporetom ne sme da preživi".

Zato su Dušan Đorić i Branko Todorović, prešli u ilegalu, Živai Radosavljević pobegao u inostranstvo, malu Daru Todorović, krili su rođaci i komšije, a Pantići, Todorovići i Đoinčevići, nikada, od pokolja pa do oslobođenja, nisu prenoćili u svojim kućama. Krili su se po tavanima i šumama, uprkos kiši, hladnoći i nevremenu.

Bilo je to vreme kada su živi zavideli mrtvima.

Kada je napuštao kuću punu leševa, teško povređeni Dušan Đorić se nadao da će kod svog šuraka dobiti pomoć i zaštitu. Trčeći nizbrdicom prema Taraišu, osetio je da mu se na obrazu nešto klati i da ga udara po licu otkinuo je to i bacio, ne obazirući se na užasan bol, i produžio dalje. Bilo je to njegovo levo oko, koje se držalo samo na tankim vlaknima.

Kod njegovog šuraka Marka Mitrovića vrata nisu bila zaključana. Dušan je pažljivo ušao u kuću i oprezno dozivao Marka da ustane. Kako se niko nije odazivao, on u mraku krene prema sobi u kojoj je Marko spavao. Na sred kuhinje zakači nogama za leševe i sruši se. Prilikom pada, udario je glavom o ivicu stola i to u slepoočnicu iznad zdravog oka. Ne zna koliko je ležao bez svesti. Kad se osvestio i ustao, shvatio je da su i Markovi svi poklani. Otok na glavi potpuno je zatvorio desno oko i Dušan ništa nije video. Pošto je poznavao teren, onako bez vida, otišao je kod Markovog komšije Gavrilović Stanka. Zamolio ga je da mu da neko odelo i da ga previje. Kada je Stanko video Dušana kako izgleda i saznao da su njegova i Markova porodica poklane, uplašio se i samo je molio Dušana da što pre ide iz njegove avlije.

Dušan je bio na ivici života i smrti. Teško ranjen, izgubio je mnogo krvi. Telo mu se grčilo od hladnoće. Bez odela i do kože mokar od kiše, koja je neprestano padala, sa povređenim i drugim okom, gotovo potpuno oslepeo, Dušan se nije predavao. Otišao je kod Stankovog brata Stojana, koji je imao više hrabrosti, pristao je da ga odmah odvede u Malu Moštanicu kod Dušanovog rođaka.

Tek u Maloj Moštanici, kod rođaka, ukazana mu je prva pomoć, oprao je i previo ranu, presvukao se i dobio odelo.

Sutradan je rođak Dušana vozom prebacio za Beograd i pod lažnim imenom smestio u bolnicu.

Zahvaljujući bolničarki, koja je bila simpatizer partizana, Dušan je uspeo da preživi.

Kada je prezdravio, uhapsila ga je specijalna policija. Posle mučenja i istrage, usled nedostatka dokaza, pušten je kući. Ustvari, ponovo se vratio u ilegalu, kod pomenute bolničarke, koja mu je u međuvremenu postala supruga.

Četnicima je bilo izuzetno stalo da pronađu Dušana i da ga likvidiraju. On je bio jedan od retkih svedoka njihovog zločina. Međutim, na svu sreću, to im nije uspelo.

Čim se Dušan oporavio, odmah je, preko Ljube Bangića, uspostavio vezu sa Milijanom Pantićem. Uz sav rizik, Ljuba je hrabro, sve do oslobođenja, prenosio poruke između Milijana i Dušana. Mnogi su Ljubu smatrali nepouzdanim. Međutim, on je bio izuzetno čestit čovek.