NOVI UŽASI

One noći kada je izvršen pokolj u Vraniću, Radovan Janković - Bura je ocenio da je besmisleno da i dalje čuva Velisava u svojoj kući, zato je Velisava, još u toku noći, prebacio u novo "sklonište" kod Mitra Nedeljkovića.

Mitrov otac Dragutin, nije mogao noću da spava, pa je kada su kerovi noću zalajali, prišao prozoru i dobro video da je Bura doveo Velisava njegovoj kući.

Ne zna se tačno, koji su motivi - strah ili mržnja - naterali Dragutina da odmah sutradan obavesti četničkog komandanta da se Velisav nalazi kod njegove kuće.

Usledilo je hapšenje. Posle saslušanja, saopštili su Velisavu mu je cela porodica poklana. Zeka toga dana nije bio u Vraniću, pa je Velimir Janković, na Burino insistiranje, uslovno pustio Velisava kući da sahra porodicu, a potom da se javi u četnički štab.

Koristeći Velisavljevu bezizlaznu situaciju, težak bol izgubljenom porodicom, apatiju i rasejanost - četnici su odlučili da se njim malo poigraju.

Slomljeni Velisav nije imao snage da sam odabere smrt, a četnici ga osudili na tiho umiranje i u tome uživali. Stalno su ga ucenama primoravali da čini ono što je bilo neshvatljivo i neprihvatljivo i za Velisava i Vranić. Znali su da će Velisavu najpotpunije skršiti karakter, čast i dostojanstvo, ako ga nateraju da stupi u četnike, pa su na tome uporno radili.

Jedne noći, Zeka naredi da mu dovedu Velisava Čim je Velisav ušao, Zeka navali na njega: - Nema više vrdanja, Velisave, moraš da stupii četnike.

Velisav je zbunjeno ćutao.

Zeka planu. - Psino jedna! Što ne govoriš? Žao ti je partizana. Misliš da nas obmaneš! U četnike, ili ćeš dobiti kuršum u čelo!

-Mogu samo u štali da radim, da gledam konje, ništa više. Za pušku nisam - odgovori Velisav.

-Dobro, naši su konji u tvojoj štali. Bićeš nam konjušar. - Velisav klimnu glavom u znak odobravanja.

Međutim, Zeka je hteo po svaku cenu da natera Velisava, posle svega što se dogodilo, da postane četnik. Naterao ga je da nosi kokardu i pušku - naravno neispravnu. Vrlo često, bez potrebe, krstario je selom sa Velisavom, koji je nosio pušku o ramenu. Zeka je zbog toga likovao, a narod se zgražavao.

Veći cinizam četnici nisu mogli da smisle, nego što je suluda ideja da Velisava ožene. Taj cirkus, uperen protiv ljudskog dostojanstva, smislili su Zeka i Gačić.

Dok su se crni barjaci lepršali nad Vranićem, a vlažna zemlja svežim humkama isparavala na slabom zimskom suncu, selom se pronela vest o Velisavljevoj ženidbi.

Pričalo se da će na Velisavljevoj svadbi Zeka i Gačić biti kum i starojko, a četnici glavni gosti.

Verovalo se da Velisav taj sramni čin neće prihvatiti. Međutim, usamljen, jer niko sa njim nije smeo da kontaktira, izgubljen u vremenu i prostoru, suočen sa stalnim četničkim pretnjama, Velisav je sve više srljao u bezumlje.

Osvanuo je 20. februar 1944. godine. Dan je bio bez sunca, hladan i tmuran. Od ranog jutra po Velisavljevoj avliji vršljali su četnici. Jedni su klali i pekli svinje i ovce, drugi dovozili piće i pripremali stolove. Ubrzano su vršene pripreme za Velisavljevu svadbu. Samo je Velisav, bez kape, izgubljen i uplašen, besciljno tumarao dvorištem, kao da mu nije bilo jasno šta se to kod njegove kuće priprema - svadba ili sahrana

Popodne, od Velisavljeve kuće je krenula svadbena povorka. Napred su išli Zeka i Gačić, iza njih Velisav sa mladom, a zatim duga kolona četnika. Brzo su stigli, jer samo ograda deli Velisavljevo dvorište od crkvene porte.

Seljacima, koji su videli ovu čudnu svadbenu povorku, se činilo da četnici sprovode Velisava u crkvu.

U crkvi se nisu dugo zadržali. Dok je pop Vasko čitao, Velisav je izgubljeno zverao u ikone, osvrtao se levo-desno, kao da traži neki oslonac. Nije bio svestan šta se to sa njim dešava, sve mu je to ličilo na pogreb. I tek kad pop objavi: - Od danas ste muž i žena. Amin, gospode - on se trže i dođe sebi.

Kod kuće su, uz harmoniku Dula Ciganina četnici nastavili orgijanje. Velisav se muvao po kući, bez razloga je ulazio u sobe, kao da je tražio svoje ukućane, koje su četnici poklali.

Što je vreme više odmicalo, pijana rulja je sve više vređala Velisava.

-Gde je Zeka? - Sigurno je legao sa kumom!

-Što si pokisao mladoženjo! Biće i za tebe.

-Da nisi tužan zbog Kosmaja?

-Dosta Cigo, kolo, daj jednu pesmu o Zeki.

Ciga započe pesmu, a svi pijano prihvatiše: "Ide četa i kolona, Zekinoga bataljona". - U Zekinu čast - viknu Ustaša i sve čaše poleteše uvis - svi su do dna ispijali, a onda se razleže nova pesma: "A, oj, Dražo, naše rosno cveće ubićemo, zaklaćemo, ko za tebe neće".

Velisavljevo lice potamni, osećao je ovu pesmu kao nož u grudima,: hvati ga žeđ za osvetom. - "Šta ja ovo radim? Decu mi poklali. Ja sa njima. Zar je to moguće?"

Zeka je pratio kako Velisav reaguje na uvrede, pa kada je procenio da on na ivici nervnog sloma, reče Gačiću da ga malo uteši.

Gačić jedva ustade. Mnogo je popio. Nije smeo da se pusti od stola, je rukom pozvao Velisava da priđe bliže. - Kume, ti se nikog ne boj. Niko te ne sme da vređa. Ja i Zeka to garantujemo. Mi smo najveći četnici u Posavini i najpoverljiviji Dražini ljudi, svi ostali su luk i voda. Ti samo nama gledaj u oči i biće sve u redu.

Pred zoru, Zeka i Gačić priđoše Velisavu. Zeka ispruži ruku i reče:

- E, kume, da se oprostimo. Lepo smo se zabavljali, ali vreme je da ja i Gačić idemo. Čekaju nas novi poslovi. Zatim se obrati pijanim četnicima: - Mi, braćo, idemo, a vi se veselite dok vam je volja.

Velisav je kumove ispratio do kapije, koji mu na rastanku zaželeše srećan brak i dug život. Od kapije Velisav baci pogled prema svojoj kući, koje se čuo prodoran zvuk harmonike i pesma: "... ubićemo, zaklaćemo ko za te neće". Otrovne reči te pesme nateraše Velisava da razmišlja, kako da se oslobodi te pijane rulje, koja je razulareno besnela u kući. - Eh, kad bi mogao da s kuće stavim dosta slame, polijem benzinom i zapalim, baš kao što je Miloš Čamdžija zapalio turski Han u Okapini, pa nek ide i kuća i četnici u majčinu!

Na pragu nešto se iznad Velisavljeve glave zaleprša On se trže i nesvesno podiže glavu. Na krovu ugleda crni barjak, koji se prkosno opij snažnom vetru. Onako, u mraku, prema nebu, Velisavu se činilo da crni barjak i nije više prikačen za njegovu kuću, već se vijori negde u oblacima i zloslutno opominje Velisava, da je bolje časno umreti, nego tako sramno živeti. Znam - reče Velisav sam za sebe - ali šta da uradim? - Seti se partizana i pomisli kako bi partizani za nekoliko sekundi digli u vazduh i kuću i četnike.

- A žena? Pa i žena bi poginula. Ta strašna misao pomuti mu um. U tom grozničavom zanosu video je svoju nagu ženu, oko koje se u sobi otimaju pijani četnici.

Nesigurnim koracima, izgubljeno, prošao je kroz kuhinju, ne obazirući se na uvrede koje su mu bile upućene.

Kada je Velisav ušao u sobu, žena je mirno sedela na krevetu i tužno ga pogledala, kao da je očekivala odgovor, šta se to noćas sa njim dešava.

Velisav, bez reči, izgubljeno priđe krevetu i sede kraj nje. Zbunjen i radostan što u sobi nije zatekao četnike.

Sve do utorka popodne trajalo je veselje i četnički pir u Velisavljevoj kući. Na rastanku su četnici kratkim rafalima izrešetali crni barjak na kući, a zatim su, uz harmoniku i pesmu:"... ubićemo, zaklaćemo" napustili dvorište.

Sutradan je Velisav nađen u dvorištu mrtav. Ležao je u lokvi krvi, sa presečenim grlom. U selu se pričalo da ga je zaklao kum Gačić.

Mlada se odmah vratila svojima, a samo je izrešetani crni barjak dočekao slobodu.

* * *

U zoru 21. decembra, Živana je obaveštena da su Pantići svi poklani, odmah je probudila popa i obavestila ga o pokolju u Vraniću.

Partizani Pop, Popadija i Ilija Jelić su tu noć ilegalno bili u skloništu kod Živanine kuće.

-Koje su sve porodice poklane - upitao je pop.

-Za druge ne znam. Javili su mi za Pantiće. Tamo su mi zaklani kćerka i zet i njihovo dete u kolevci. Pokolja je bilo u celom selu, jer svraćao je kod mene i Branko Todorović, koji je pobegao sa streljanja Dala sam mu odelo, bio je samo u vešu.

-Pope, ja sada idem kod Pantića, ti probudi Zoru i Iliju i dogovorite se o svemu. Situacija je izuzetno teška i opasna.

Obavešteni o pokolju, još u toku noći, pop, popadija i Ilija napustili su područje Vranića.

Posle sahrane porodice Pantić, Živana je obavestila Milijana da ne zna gde se nalaze pop, popadija i Ilija Od kada su otišli, nisu se više javljali.

Milijan je izrazio svoju zabrinutost za njihovu bezbednost. Ako nisu na sigurnom mestu, mogli bi da padnu četnicima u ruke, a to bi bio veliki udarac i za partizane i za Vranić. Verovatno bi došlo do novih pokolja

Dogovorili su se da Živana oprezno pretraži celu okolinu, obiđe sve šumarke i raspita se kod simpatizera da li nešto znaju o partizanskoj grupi. Dogovoreno je, ako Živana pronađe partizane, da ih privremeno smesti kod svoje kuće, a onda oprezno da se prebace kod Milijana u pripremljeno sklonište.

Posle nedelju dana, Živana je obavestila Milijana da nije pronašla pomenutu partizansku grupu. - Učinila sam sve što sam mogla, ali ništa nisam saznala. Ili se nikom nisu javljali, ili su već otišli u Kosmajski odred,

Kada su napustili Živaninu kuću, pop, popadija i Ilija, kao iskusni terenci, znali su, da posle tako gnusnog zločina, seljaci neće smeti da ih prime u kuće, pa su odlučili da se jedno vreme kriju van sela u poljskim kolibama Dok su imali hleba i hrane, koju su od Živane poneli, nisu se nikom javljali.

Sedmog dana, oprezno su prišli kućama Jojića i zamolili domaćina Dragu Jojića da im proda jednu količinu hleba i druge hrane. Domaćin je pune dve torbe hleba, slanine, sira, luka i drugih namirnica. Nije hteo da mu se plati: - Vi ste narodna vojska, a narod treba da hrani i pomaže svoju vojsku - rekao je domaćin.

Partizani su se zahvalili domaćinu i utonuli u noć. Domaćinu, tek kad je ostao sam, zaigra srce od radosti, što su partizani baš njega odabrali da im pomogne u nevolji. A onda se seti pokolja, uhvati ga panika i poče da drhti od straha. Umorno sede na krevet i baci pogled na decu, koja su mirno spavala na drugom krevetu. Crne misli su se rojile u Draginoj glavi: - A šta ako četnici uhvate partizane i oni, pod batinama, priznaju ko im je davao hranu. Ja se mogu braniti da sam bio prisiljen. Pitaće me, a što onda nisi prijavio. Ne znam. Poklaće mi decu. Šta da radim, kako da prijavim. Moram da prijavim. Jedna misao potiskivala je drugu. Kolebao se Draga dva dana, a onda se odlučio. Otišao je u četnički štab i prijavio da je popu, popadiji i Iliji morao da da hleba

Draga je bio dobar i pošten čovek, iz dna duše mrzeo je četnike, i samo ga je strah naterao da prijavi da je partizanima dao hleba. Međutim, pre Drage u četnički štab stigao je Jojić Milorad i prijavio da je video partizane kod Dragine kuće. Što znači, da slučajno Draga nije obavestio četnike o parp nima, oni bi mu zaista poklali porodicu.

Iako Milorad i Draga nisu kazali četnicima gde su partizani, to nisu ni znali, četnicima je obaveštenje o partizanima bilo dragoceno. Ocenili su da ta partizanska grupa nije u odredu, kad traže hleba, znači kriju se u nekoj bazi, već se nalaze negde u polju van seoskih kuća.

Odmah su organizovali veliku poteru, detaljno su pretresali sve šume, potoke i kolibe u delu Vranića i Meljaka

Velika grupa četnika opkolila je 1. januara 1944. godine jednu kolibu između Vranića i Meljaka, u kojoj su se nalazili bespomoćni partizani: Pop, popadija i Ilija. Bili su skoro bez municije, prozebli i bolesni, nisu ni mogli da se suprotstave četnicima.

Posmatrajući pohvatane partizane, Zeka se brzo uverio da su priče o popadiji tačne. Ona je zaista bila prava lepotica Šteta je nju zaklati, mo je naterati da mi bude ljubavnica - mislio je Zeka.

Sa Ilijom se Zeka i ranije sretao, Zeka je Iliju hapsio i mučio šre njegovog odlaska u partizane. - "On je nepopravljiv, njega treba odmah zaklati - zaključio je Zeka.

Pop Bora Gavrilović, imao je ogroman ugled i uživao nepodeljeno poverenje svih ljudi u Vraniću. Računajući na tu okolnost, Zeka je došao ideju da popa zavrbuje za četnički pokret. Nateraću ga da stupi u četnike na skupovima raskrinkava partizane. On može idealno da posluži četničkoj propagandi. Nije bio siguran, da li će pop prihvatiti ponudu za saradnju. ram mu garantovati život, ako je njemu uopšte stalo do života

U skladu sa ovim idejama, Zeka je vršio saslušanja i vodio istragu.

Iliju su, posle strahovitih mučenja, četnici zaklali 14. januara 1944. godine, na Gunjicama u Vraniću, gde su ga i pokopali bez ikakvog obeležja.

Kada su ga koljaši poveli na gubilište, uzeli su harmonikaša da se vesele što su uspeli da ga uhvate i što će ga zaklati, jer su to smatrali za svoj veliki uspeh. Njega su se četnici bojali i vezanog, pa su zato odredili čak pet zločinaca koji su ga zaklali.

Posle rata, Vladislav Simić zvani "Sutula" na saslušanju je izjavio da su u klanju Ilije Jelića učestvovali: on, Branislav Petrović zvani "Trćko" iz Slovca, Ljuba Preradović izbeglica, neki Ljuban pograničar i Žarko Ugrilović iz Piromana. A klanju je prisustvovao i Popović Tihomir zvani "Pipa" iz Vranića, četnički komandant za Crkveni kraj.

Pred isukanim četničkim kamama, Ilija je odlučno rekao ubicama: - Koljite, gadovi, ali nas ne možete sve poklati! Na kraju ćemo mi pobediti. Živela Komunistička partija Jugoslavije."

Već na prvom saslušanju, Zeka je pokušao da privoli popadiju na saradnju i ljubav sa njim, uz obećanje da će poštedeti život i njoj i popu, pod uslovom, da pop postane aktivni četnik i pomogne u otkrivanju i hvatanju drugih saradnika i simpatizera partizana. Popadija je ove Zekine predloge energično odbila. - Bila sam partizanka i takva želim da ostanem ili umrem, a vi radite šta hoćete.

Na drugom saslušanju, Zeka je bio mnogo manje ljubazan, odmah je napao popadiju: - Kurvo partizanska, mene odbijaš a zabavljala si partizane, misliš da će te lepota spasiti. E, neće, zaklaću te kao pile. Bićeš moja, samo moja, ili ću te zaklati sa uživanjem.

Pokušao je na silu da je obori na krevet, ali se ona znalački borila, u jednom trenutku, kao tigrica, odgurnula ga od sebe tako snažno da se teturao preko cele sobe, dok nije leđima udario u zid. Postiđen i uvređen, zgrabi torbicu sa municijom, lice mu dobi zverski izgled. Svom snagom udarao je ps diju sve dok se nije onesvestila. Potom je podigao sa poda na krevet i silovao.

Tako je Zeka, svaki put do besvesti mučio popadiju pa onda silovao.

Sva modra od batina, popadija je shvatila da je takav otpor besmislen - morala je i čin silovanja da prihvati kao fizičko i psihičko mučenje i silje nad zarobljenom partizankom.

Zeka je znao da je ona daleko od njega i da ga neće nikad zavoleti,; izostanak njenog otpora i njegovih batina on je shvatio da je donekle zadobio njenu naklonost. Zato jednog jutra iznenada reče: - Pokušaću da ti poštedim život, a i pop je još živ, Ilija je likvidiran, tu se ništa nije moglo. Popadija briznu u plač: - Idioti, ubili ste dobrog i čestitog čoveka Zeka se pravio da ništa nije čuo, samo je pogledao uplakanu popadiju i izašao iz sobe.

Zeka je popadiju prigrabio samo za sebe, kao da je bila njegov lični zarobljenik. Niko iz sela, pa ni četnici, nisu kontaktirali sa njom. Smesti u svoju sobu i postavio dva stražara, kojima je zapretio da nikoga, bez njegovu odobrenja, ne smeju pustiti u sobu, pa makar to bio i sam Draža. Bila je to prava tamnica. Popadija je mogla da razgovara samo sa Zekom. O popu i Iliji ništa nije znala, dok joj Zeka nije rekao, da je Ilija zaklan, a pop još živ.

Četnici su popa Boru jedno vreme vukli i čuvali po seoskim straćrama, a onda ga naterali da stupi u četnike, dali mu pušku i tako ga vodili po selu da narod vidi da je i on postao četnik.

* * *

Krajem marta 1944. godine, Draža je poslao svog izaslanika, pukovnika Miodraga Paloševića, da sa većom grupom četnika prokrstari Posavinom s ciljem da na silu okupljenim seljacima održi govor i zapreti da će ih sve poklati ako i dalje budu pomagali partizane.

Četnici su dolasku Paloševića pridavali veliki značaj. Očekiv su da će on povratiti izgubljeno poverenje u četnike i da će odobriti i opravdati njihove do tada počinjene zločine i to oceniti kao uspešnu borbu protiv komunista.

Najistaknutiji crnotrojkaši naređivali su seljacima da dođu zbor. Tom prilikom su isticali da Dražin izaslanik Palošević hoće da govori pred celim selom. Zato su svi odrasli građani morali da dođu na zbor - ko ne dođe, biće zaklan.

Pritisnuti opasnom pretnjom, na Utrini ispred opštinske zgrade okupio se veći broj građana. Okolo su četnici postavili mitraljeze i razmestili Zekinu i Draganovu četu*, pa su okupljeni građani imali utisak da su uhapšeni i da se nalaze u dobro čuvanom koncentracionom logoru.

U određeno vreme, na opštinski prag pope se bradati četnik sa ve kom šubarom na glavi. Zakrvavljenim očima strogo je posmatrao okupljenu su, koja je nema stajala i uplašeno iščekivala.

*Draganova četa je bila locirana u Mislođinu. Samo se ponekad pridruživala Zeki

- Braćo Srbi, došao sam u Vranić, da vidim šta je to sa vama. Zašto ne pristupate četnicima, već pomažete partizane. - Posle ovih reči Paloševića zahvati bes.

-Vranićani, vrane vam oči popile! Čuli smo na Ravnoj Gori da sarađujete sa partizanima iz Kosmaja. Zbog toga smo izvršili pokolj komunista u Vraniću. Međutim, komunisti se ponovo slobodno šetaju Vranićem, a vi skrstili ruke kao neke babe. Ja vam obećavam da ćemo uništiti celo selo, vršićemo novi pokolj, ako se saradnja sa partizanima ne prekine.

Ljudi su uplašeno slušali. Svima je bilo jasno da bradonja želi da obračuna sa celim selom, tražeći da se bore protiv partizana i da masovno iđu četnicima A to je ono što ovi ljudi nisu nikako želeli.

Već su navedena dva razloga zašto ljudi nisu hteli da pristupe četničkom pokretu. Međutim, treći i najvažniji razlog je nastao krajem 1943. godine, Tada su četnici odbacili tradicionalno oružje vojnika i u ruke uzeli kame. Stavljali su pod te kame čitave porodice, od deteta u kolevci, do staraca u postelji, kao što je to bilo u Vraniću. Palili su žive ljude u kućama u Drugovcu. Silovali polupreklane žene u Boleču. Urezivali su svojim žrtvama na lica petokrake zvezde i izmišljali najsvirepije muke. Klali su prvo decu pa onda njihove majke. Silovali kćerke pred roditeljima itd.

Narod se uverio da je to zločinačka organizacija i da ona nema ništa zajedničko sa slobodarskim srpskim narodom. Čak su i pesme odražavale suštinu i karakter četničke organizacije.

Dok su partizani pevali o slobodi, pobedi, patriotizmu i junaštvu, njihove pesme imale za cilj da mobilišu sve patriote i rodoljube u borbu protiv okupatora i fašizma, kao na primer:

"Partizan sam, tim se dičim. To ne može biti svak. Umrijeti za slobodu može samo div junak". gle su četnici, u svojim pesmama veličali zločine i izricali gnusne pretnje svima onima koji drugačije misle i neće sa njima na put izdaje. Na imer, njihova najomiljenija pesma je:

"Drma mi se za šubarom cveće, ubićemo, zaklaćemo, ko sa nama neće".

Kako je Palošević bio izraziti predstavnik jedne takve zločinačke organizacije, on je bez rezerve smatrao da one koji neće sa četnicima treba pobiti. Takvu je pretnju javno izrekao građanima Vranića i u tom smislu nastavio da priča neistine, da su partizani razbijeni i uništeni, da su partizanima dani izbrojani, da se još neke manje grupice kriju po selima i da svaki dan padaju četnicima u ruke. Kao dokaz za svoje tvrdnje, naveo je poznatu majsku grupu partizana, koja je nedavno pala četnicima u ruke.

Potom je nastavio da veliča četnike, tvrdeći da će oni sigurno biti pobednici, jer se bore za kralja i otadžbinu. Svakom Srbinu je mesto u četnicima a ne u nekakvim partizanima.

Posebno je govorio o ženidbi "mladog kralja" i tražio da narod odobri njegovu ženidbu.

Kad je Palošević završio, reč je uzeo Zeka:

- Vranićani, da biste se uverili ko su i kakvi su partizani, govoriće vam bivši sveštenik Bora Gavrilović, koji je bio krenuo stranputicom i doskora se nalazio u partizanima.

Pop, mršav, bled i izmučen, jedva se popeo na opštinski prag. Krajnjim naporom izgovorio je nekoliko dvosmislenih reči: - Eto, braćo, pošao sam pogrešnim putem, vi nemojte ići, ja sam bio u partizanima, sada sam ovde, ne znam šta da kažem. Poče da drhti i pre nego što se sruši, Ustaša, koji je sprovodio popa, na Zekin mig svuče ga sa stepenica i ugura u opštinsku zgradu. Žurili su da ga što pre sklone od tužnih pogleda izbezumljenih ljudi.

Da bi prekinuo mučnu tišinu, Zeka objavi da je zbor završen. Masa je jedva čekala da se razbeži svojim kućama Dvorište se brzo isprazni, svi su želeli da što pre pobegnu od bradatog silnika i surove pretnje.

Posle zbora, Palošević je sa svojom pratnjom otišao u školsku zgradu, gde je bio pripremljen bogat ručak.

U toku ručka, Zeka je Paloševiću referisao da su Avalski korpus, a naročito njegova četa, dosledno sprovodili Dražino naređenje - "da se Kosmaj pa sve do Beograda očisti od komunista". Opširno je govorio o pokolju komunista u Vraniću i okolnim selima, o uništenju partizanskih baza i uporišta, a naročito se hvalio uhvaćenim partizanima.

Kad je ručak završen i uz piće nastalo četničko orgijanje, da bi obezbedio bolji štimung i četničku superiornost, Palošević naredi da se u školsku zgradu dovede popadija - Neka moji ljudi vide kako bedno izgledaju partizani - rekao je Zeki.

Nakon kraćeg vremena, Gačić uvede popadiju i postavi je ispred Paloševića. Četnici brzo zaključiše da je popadija prava lepotica Bila je devojačkog izgleda, na sebi je imala tanku izgužvanu bluzu, kosa joj je bila bujna, ali neočešljana. Videlo se kakav surov režim vlada u Zekinom kazamatu.

Palošević se podiže i srdito viknu:

-Kurvo jedna partizanska, zar se tako neuredno izlazi pred starešinu.

-Ja sam u zatvoru - reče popadija.

-Kurvaš se na Kosmaju, a ovde se krutiš.

-Popadija je ćutala.

Svi su pažljivo slušali, kako se Palošević ruga popadiji.

-Odakle si?

-Iz Belotića, kod Šapca.

-Kurvo, zar iz Šapca? Šapčanke su poštene Srpkinje, a ti si izrod.

-Ja jesam bila partizanka, ali nisam izrod!

-Ako nisi izrod, hajde ovde pred svima kaži da si pogrešila i da se kaješ što si bila u partizanima.

Popadija ponosno odgovori: - Nisam pogrešila i ne kajem se.

Palošević uvređeno planu. On se očigledno prevario u računu, očekivao je skrušenu, bespomoćnu ženu, koja će na kolenima da cvili i moli za život, a ova partizanka stoji gordo pred silnikom i ponosno kaže: - Ne kajem se.

Palošević se snažno ušmrknu i pljunu popadiji u lice: - Trifkoviću preneti da je treba odmah zaklati. Vodite je, ne mogu više da je gledam.

Kad popadiju izvedoše, orgijanje se nastavi.

Zeka nije bio ljut na popadiju, što se tako arogantno ponašala pred Dražinim izaslanikom. Mislio je, neka se uvere bradonje sa Ravne Gore sa kakvim se zverkama on ovde bori.

Nekoliko dana posle zbora, stiglo je naređenje od Trifkovića, da se pop i popadija ubiju. Zeka se kolebao, da li odmah da izvrši naređenje, ili pokuša da spasi popadiju.

Sasvim iznenada, sedeći za stolom, Zeka se obrati popadiji: - Stiglo je naređenje od Trifkovića, da se ti i pop likvidirate.

Popadija se kao iz sna trže, ali mirno reče: - Ja sam to i očekivala

-Postoji samo jedan način, pod vrlo strogim uslovima, da te spasim.

-Dosta mi je laži i ucena, ne mogu više psihički da izdržim, bolje je časno umreti nego nečasno živeti.

-Ali ja ozbiljno želim da ti pomognem.

-Da čujem kako i šta se od mene traži.

Zeka se interesovao ima li popadija nekog u selu kod koga bi je smestio. Pod uslovom da niko za nju ne zna. Jedino će on, povremeno, noću, kod nje dolaziti. Za četnike ona će biti mrtva, jer će on izvestiti višu komandu da je ona streljana.

- A šta će biti sa popom? - upitala je ona

- On je za sada mobilisan u četnike, a za dalje ćemo videti. Popadija je kazala Zeki da bi mogla da se krije kod kuće Joksić Živane, nju najbolje zna, ona je kod njih radila - pomagala u kući. To je jedna sirotinjka, ali je izuzetno vredna i poštena žena. Naravno, ona nije kazala Zeki da je Živana partizanski saradnik i da će uz pomoć nje pokušati da se oslobodi Zeke.

Dogovoreno je da za tu tajnu, da je popadija smeštena kod Živane, znaju samo Zeka i njegov pratilac Živan Lazarević - Žokej od četnika, a od građana samo Živana i, eventualno, njena porodica. Zeka je lično zapretio Živani, da će joj celu porodicu poklati, a kuću zapaliti ako neko sazna, da se popadija nalazi u njenoj kući, ili ako pobegne na Kosmaj.

Zeka je jedne noći, pred velikom grupom četnika, pozvao svog pratioca Živana i strogo mu naredio: - Vodi ovu partizansku kurvu, zakolji i uništi sve tragove, neću niko za grob njen da zna.

Četnik je prišao popadiji, svezao joj ruke i, po dogovoru, odveo je pravo Živaninoj kući.

Popadija nije znala da Zeka ubrzava njen smeštaj da bi što pre sproveo Trifkovićevo naređenje o likvidaciji popa.

On je odabrao grupu koljaša i naredio da odmah zakolju popa Koljaši su 7. aprila 1944. godine odveli vezanog popa u Malu Moštanicu, ceo dan ga mučili i uveče zaklali.

Pre nego što su ga zaklali, pop ih je zamolio da mu odreše ruke, da bi mogao da se prekrsti i pomoli bogu.

-Odrešićemo ti ruke, pod uslovom, da nam iskreno kažeš, šta misliš, ko će pobediti?

-Vi sigurno nećete.

-Ali pope, mi smo već pobedili, vidiš da vas ubijamo kao zečeve.

-Nećete pobediti. One koji kolju decu u kolevkama, srpski narod nikada neće prihvatiti. Bile su to poslednje reči popa Bore Gavrilovića.

Pop Bora je ukopan u Maloj Moštanici, jer četnici nisu dozvoli da se prenese u Vranić i po narodnom običaju sahrani.

Posle oslobođenja, o popu Bori je u crkvenoj knjizi zapisano: "Prenesen je i nakon izvršenog opela u ovdašnjem hramu, a sa znanjem Arhijerejske vlasti, po želji naroda, sahranjen u crkvenoj porti dana 19.11.1944. godine, da je prenet iz Male Moštanice".

Već 8. aprila, Zeka je obavestio višu komandu da su u Vraniću likvidirani pop i popadija, koji su bili borci Kosmajskog partizanskog odreda.

Zeka je naređenje o streljanju popa i popadije pročitao ispred postrojene čete i trudio se da tu vest što pre sazna celo selo. Čak su četnici i pes ispevali o obračunu sa popom i popadijom.

Popadija se u skloništu kod Živane mnogo bolje osećala, pre sve mogla je sa Živanom redovno da kontaktira i da se redovno informiše štg u selu događa. Od Živane je saznala da je pop ubijen u Maloj Moštanici. Dugo je plakala i razmišljala kako da se Zeki osveti.

Zeka je povremeno, noću, strogo ilegalno, dolazio kod popadije. Rekao da za njegov dolazak kod nje, zna samo njegov pratilac, Pa ako bi on nekom hitno trebao, taj bi četnik tajno došao po njega

Imajući ovo saznanje u vidu, ljuta na Zeku zbog ubistva popa, i poj svih pretnji i opasnosti, popadija je počela da smišlja plan da likvidira Zeku.

Popadija je preko Živane o svemu obavestila Milijana Pantića sa molbom da se on, eventualno, sa još nekim saradnicima uključi u realizaciju plana

Plan se sastojao u sledećem:

Da se sa dve debele motke podigne jedna strana drvljanika, ispod nje iskopa rupa i drva ponovo spuste.

Zatim bi ilegalci sačekali i Likvidirali Zeku, a popadiju bi odveli u pripremljeno sklonište kod Milijana.

Kada se Zeka ne bi vratio iz posete popadiji, normalno je da bi njega došao njegov pratilac, tada i njega likvidirati, pa obojicu prekriti zemljom i spustiti drva.

Znao je Milijan da plan nije idealan, ali je, u želji da pomogne i spase popadiju, bio spreman da se uključi u njegovu realizaciju. Ipak je zamolio Živanu i popadiju da još jednom temeljito razmotre sve aspekte plana, naročito okolnost - ko sve zna za popadiju.

Plan bi bio ostvariv, mislio je Milijan, ako zaista za popadiju znaju samo Zeka i njegov pratilac, onda bi njihovom eliminacijom krug bio zatvoren. Međutim, šta ako je Zeka tajnu o popadiji detaljno ispričao nekom svom rođaku ili prijatelju. Njegovim nestankom oni ne bi više bili obavezni da tu tajnu čuvaju, već bi odmah ispričali četnicima A onda bi usledio novi pokolj, kao drastična odmazda.

Posle razmatranja svih okolnosti, plan je privremeno odložen, a popadija zadužena da oprezno, ali uporno, ispituje Zeku, da li još neko za nju zna i da prati njegovo ponašanje. Ako oceni da joj preti neposredna opasnost, plan bi se realizovao bez obzira na cenu.

Plan je ipak delimično realizovan krajem septembra 1944. godine. Popadija je po Živani obavestila Milijana, da se nalazi u neposrednoj opasnosti, Zeka je neće ostaviti u životu, ili će je silom povesti sa sobom - glasila je njena poruka.

Sledeće noći, Milijan i Ilija Marinković naoružani puškama bombama, oprezno su propešačili 5 km do Živanine kuće. Po dogovoru, preuzeli su popadiju u Živaninom voćnjaku i istim putem se vratili za Rašić kraj.

Bila je već zora, kada se popadija sa nekoliko ćebadi smestila u sklonište.

Ilija je bio zadužen da u četničkom štabu prati ponašanje četnika i odmah obavesti, ako sazna, za neku opasnost.

Naime, Ilija Marinković je bio mobilisan u četnike i kao izuzetno pismen čovek raspoređen da radi u četničkom štabu. On se, kao partizanski simpatizer, nalazio na izvoru mnogih važnih informacija, naređenja, saslušanja, imao je evidenciju cinkaroša i raznih provokatora.

On je pomagao uhapšenima, prenosio poruke, ublažavao priznanja prilikom kucanja. Iz kartoteke je prikupio sve podatke i adrese Zekinih koljaša Prilikom povlačenja četnika, lično je organizovao konzerviranje i skrivanje oružja i municije, kao i četničke arhive, a spiskove i planove gde šta nalazi predao je Milijanu.

Kada su četnici, pred naletom partizana, panično odstupali, Velimir Janković, četnički komandant sela, naredio je Iliji da i on pođe njima - Svakako - odgovorio je Ilija, samo idem kući da se presvučem i uzmem neke stvari. Uzeo je pušku i otišao kod Milijana, gde su se već bili okupili neki partizanski saradnici.

Ilija je, posle rata, radio u Komisiji za utvrđivanje ratnih zločina. Podaci koje je prikupio u četničkom štabu, bili su dragoceni za rad komisije, a i za pisanje ove knjige.

Živana je oprezno pratila dalji razvoj događaja Dani su sporo prolazili. Zeka nije dolazio, a strah je kulminirao. Najteže je umreti na kraju ta - mislila je Živana.

Jednog dana, oko 14 časova, videla je Živana, Zekinog pratioca, kako brzim koracima dolazi njenoj kući. Prvi put je dolazio danju, još sa kapije kao je: - Naredio Zeka da se popadija odmah spremi i sa mnom krene u štab.

-Pa, ona je već otišla - odlučno reče Živana

-Gde je otišla?

-Pre pola sata, došao je jedan četnik i odveo je. Kaže da je naredio Zeka. Kada sam vas videla, mislila sam da je popadija nešto zaboravila, pa vas poslali.

-To je nemoguće! - zbuni se četnik, nesigurno uđe u kuću i pregleda prostorije. U sebi je mislio: možda je Zeka zaista poslao drugog četnika kad je već rešio da popadiju legalizuje.

-Pazite, ako me lažete sve ćemo vas poklati - zapreti četnik.

-Ne lažem, duše mi - hrabo odgovori Živana.

Živana je, posle toga, sve ukućane hitno poslala u šumu Babinovac, uz napomenu da se ne vraćaju dok im ona ne javi.

Ona se popela na komšijski tavan i kroz skriveni otvor pratila okolinu.

Čekajući popadiju, Zeka je nervozno šetao po sobi. Kada mu je pratilac saopštio šta mu je Živana kazala, urlikao je od besa: - Klipane jedan, i ti si joj poverovao. Smesta uzmi još dva četnika i najsvirepijim mukama naterajte Živanu da prizna gde je sakrila popadiju. Ako prizna, doterajte u štab i popadiju i celu Živaninu porodicu. A ako ne prizna, pokoljite ih sve na licu mesta.

Pola sata kasnije, pojavio se Zekin pratilac sa još dva četnika, skoro trčeći ušli su u avliju. Detaljno su pretresli kuću, ostale zgrade i dvorište. Vikali - pretili. Zatim su stali na sred dvorišta i nešto se dogovarali. Živana je strahovala da će joj kuću zapaliti.

Iznenada, od Stepojevca zagrmeše topovi i bacači, do Živaninih ušiju dopre glas: - Hajdemo, pusti popadiju i onako je sve otišlo u majčinu. - Brzo su odmicali uskim seoskim putem.

Kada je popadija, u oslobođenom Vraniću, krenula od Milijanove kuće, sa njegovim kćerkama, u goste kod Živane, ljudi su se čudili, niko nije mogao da veruje da je ona još živa.

U 1943, a naročito u 1944. godini, veliki broj Beograđana je preko ove teritorije otišao u partizane.

Nažalost, nije mali broj onih, koje su četnici, tom prilikom, uhvatili i po kratkom postupku zaklali. Svi koji su, misleći od četnika da su partizani, izjavili da su krenuli u partizane, bili su zaklani. Međutim, doktorka Julija Marić bila je mnogo opreznija, kada je krajem leta 1944. godine pošla partizane i nabasala na četnike. Ispričala je dugo pripremanu i sasvim ubedljivu priču, da sa partizanima nema ama baš nikakve veze. To je četnike dovelo u zabludu i zato je nisu odmah zaklali. Dugo su je saslušavali i vukli svojim štabovima u Boždarevcu, Velikom Borku i na kraju u Vraniću.

U istrazi, doktorka se vrlo uspešno branila, pa usled nedostatka dokaza nije zaklana, ali je i dalje bila četnički zarobljenik. Držali su je, je vreme, u četničkoj stražari, a zatim je smestili u jednu sobu u kući Kate Marinković, u čijoj je avliji i bila stražara

Četnička seoska straža bila je obavezna da danonoćno čuva doktorku da ne pobegne u partizane. U prvo vreme, sa doktorkom niko nije kontaktirao jer su četnici znali, da umesto partizanskog saradnika "drže u zatvoru" provokatora, koji čeka da mu partizanski saradnici ponude pomoć, a onda ih prijavi četnicima.

Imajući sve ovo u vidu, Milijan je upozorio Katu da bude izuzetno oprezna u kontaktu sa doktorkom, dok se ne uveri da je ona zaista partizanski saradnik.

I Julija je bila dosta odbojna prema Kati, jer je od četničke strane saznala da je Katin sin Ilija mobilisan u četnike i da radi u njihovom štabu. Ipak, jednog dana upitala je Katu za kim nosi crninu. Znala je Kata, da je prava prilika, da sazna ko je doktorka, pa je oprezno i detaljno ispričalaj joj četnici zaklali oca, brata, snaju, bratiće, unuke - ukupno deset najbližih rođaka, jer je ona rodom iz te kuće. Doktorka je sa pažnjom saslušala Katu i svim iznenada upitala: - A kako to da vam sin radi u četničkom štabu? Kata je očekivala takvo pitanje, ali pošto još nije znala ko je doktorka, odgovorila je dvosmisleno: - On je u četnike mobilisan, a to što radi u štabu, ocenjeno je da može mnogo da nam koristi. Iako je odgovor bio dvosmislen, doktor shvatila da su i Kata i njen sin Ilija partizanski saradnici. Iz daljeg razgovora je saznala da je Kata Milijanova tetka i da sve to što radi, radi organizovano i po zadatku Partije.

Po prvi put od kada je uhapšena, doktorka se razvedrila i nasmešila - shvatila je da više nije sama, da je njena sudbina od tada u mnogo sigurnijim rukama Otvorila je srce i pred Katom više nije imala tajni. Kazala je; opredelila za partizanski pokret još 1941. godine. Bila je među onima koji su obavestili Partiju da je Leka Ranković uhapšen. Pomagala je prilikom njegovog oslobađanja Zatim je hapsi specijalna policija, stric i ujak daju ogroman novac kao kauciju da je puste. Potom prelazi u ilegalu i kada je postojala realna opasnost da bude otkrivena i ponovo uhapšena, krenula je u partizane, ali su je četnici uhapsili. Smatrala je da će je četnici sigurno zaklati. Zamolila je Katu da o svemu obavesti Milijana, uz molbu da se nešto preduzme za njeno oslobođenje.

Milijan je obećao da pomogne u oslobađanju doktorke, samo treba sačekati pogodan trenutak, jer su četnici i dan i noć pazili na svaki njegov korak. Dogovoreno je da doktorka pažljivo prati situaciju i, ukoliko uoči neposrednu opasnost, odmah obavesti Katu.

Dani su prolazili, a neizvesnost je rasla. A onda, sasvim iznenada, kod Kate je došla Ljubinka Marinković, žena četničkog komandanta. Posle priče o svemu i svačemu, Ljubinka ugleda doktorku i reče Kati: - Gledam ovu jadnu doktorku i čini mi se da je ona neka dobra žena, a noćas će četnici da je zakolju. - Kata se trže, kao da je grom udari, ali se brzo pribra i skoro nezainteresovano upita: - Ko kaže da će da je zakolju?

- Malo pre je došao Sutula našoj kući i kaže drugim četnicima, da je naređeno da se noćas doktorka zakolje.

Kata je pravo sa kapije otišla kod Milijana Pantića i ispričala šta je čula od Ljubinke.

-Ako je tako, onda moramo brzo da delujemo, zamišljeno reče Milijan.

-Odmah pronađi Živojina Marinkovića i kaži mu da sa još nekoliko omladinaca, večeras u prvi mrak, ukrade doktorku i odvede je na bezbedno mesto. On će to najbolje da izvede. Žoja je istaknuti partizanski saradnik, a i najbliži je vaš komšija, što umnogome olakšava izvršenje akcije - rekao je Milijan.

Žoja je rekao Kati: - Organizovaću akciju spasavanja doktorke i, ukoliko sve bude išlo kako treba, u određeno vreme, stajaću u svom voćnjaku mestu koje se dobro vidi iz sobe u kojoj je doktorka zatvorena. Čim me doktorka ugleda, neka pođe prema voćnjaku, gde ćemo je prihvatiti. Međutim, ako voćnjaku ne pojavim, znači da akcija nije uspela.

Za izvršenje akcije, Žoja je angažovao Đorić Milivoja, R savljević Iliju i Trišić Milovana.

Kada je pala noć, na dogovoreno mesto, došli su samo Žoja i Đdždžs Milivoje, dok se druga dvojica iz nepoznatih razloga nisu pojavili. Zavladala je panika. Ići u akciju, bilo je izuzetno rizično. Odustati, znači sigurnu smrt doktorke. Žoja je izneo pretpostavku, da su se ona druga dvojica sigurno uplašila i ceo slučaj možda prijavili četnicima. Milivoje se slaže sa Žojom, da su se Ilija i Milovan verovatno uplašili i odustali od akcije, smatra da nisu prijavili četnicima i da akciju treba odmah izvesti.

Kasnije se ustanovilo, da nije bilo razloga za paniku, Ilija i Milovan se nisu uplašili i odustali od akcije, već su samo neki minut kasnije stigli na dogovoreno mesto kada je akcija već bila izvršena, i zahvaljujući mnogim srećnim okolnostima izbegli su četničku poteru, koja je već bila preduzeta.

Kata je sa izuzetnom pažnjom očekivala da se Žoja pojavi u svom voćnjaku. Ona je, za svaki slučaj, imala pripremljenu rezervnu varijantu. Naime, u slučaju da se Žoja ne pojavi, Kata je htela na svoju ruku da izvede doktorku i odvede je u pripremljeno sklonište kod Milijana.

Kada se Žoja pojavio u voćnjaku, doktorka je izašla iz sobe i kazala četničkoj straži da ide u klozet, koji se nalazio u dnu dvorišta, iza sadevenih stogova sena i slame.

Prvih dana četnici su pratili svaki doktorkin korak, pratili je do klozeta i nazad, ali kasnije im je pažnja popustila, pa su samo klimnuli glavom u znak odobrenja i rutinski pogledali za njom.

Doktorka je samo prošla pored klozeta, preskočila prvo u Katin, pa u Živojinov voćnjak, gde su je drugovi čekali. Da bi zavarali trag goniocima, prvo su potrčali prema zapadu, a onda napravili zaokret prema jugu.

Despot, Katin muž, koji ništa nije znao o akciji, kad je doktorka preskočila ogradu i potrčala niz njegov voćnjak, tek je sa vilama poneo denjak slame da prostre pod goveda. Srećom, on nije odmah bacio slamu da bi obavestio četnike, već je odneo u štalu, pa tek onda otišao u stražaru i rekao: - Pobeže doktorka!

Brzo je organizovana potera u kojoj je učestvovala seoska straža i jedan broj aktivnih četnika, koji su se nalazili u četničkom štabu nedaleko od stražare. Međutim, potera se završila na ivici šume, jer se četnici nisu usuđivali da noću traže doktorku po gustoj šumi.

Sutradan se pričalo da je u akciji oslobađanja doktorke učestvovala jedna kompletna partizanska četa.

Žoja i Milivoje su doktorku odveli u jednu usamljenu kuću na kraju sela. Kako domaćin nije prethodno pitan da li prihvata da primi doktorku i brine o njenoj bezbednosti, znali su da jedini adut kojim raspolažu da domaćina nateraju na poslušnost i žrtvovanje jeste gola pretnja. Pa su tako i postupili. Kazali su: - Domaćine, sloboda je blizu, doveli smo ti doktorku da je čuvaš kao oči u glavi. Ako je četnici kod tvoje kuće otkriju i zakolju, verovatno ćemo i nas dvojica stradati, ali, budi siguran, da i ti nećeš slobodu dočekati.

Tako je doktorka Julija Marić - Gvozdenović u poslednjem trenutku izbegla četničku kamu i dočekala slobodu.