STRAŠNA NOĆ

Celog dana 20. decembra 1943. godine, padala je sitna, hladna kiša, iarod takvu kišu naziva izmaglicom. Zbog niskih, gustih oblaka, dan je nekako bio mračan, vlažan i tužan. Gusta tama je vrlo rano, još pre 4 sata popodne, prekrila polja i seoske sokake.

Milinka, kćerka Milijana Pantića, bila je kod svoje rođake i kada se vratila kući ispričala je Milijanu i Dragomiru, da je videla jednu veliku kolonu četnika, koji su otišli prema susednom selu Jasenku. Milijan i Dragomir su retko kada spavali u kući, već u pripremljenom skloništu u dvorištu, van kuće, gde su imali i oružje. Međutim, te noći, zbog hladnog vremena, a i ohrabreni vešću da su četnici otišli iz sela, obojica su ostali da spavaju u kući.

Dragomir je, još popodne, kada je došao iz gostiju, ispričao Milijanu, da se kod tašte Živane Joksić sastao sa tri partizana, popom i popadijom i Ilijom Jelićem. Oni su ga obavestili da se glavnina Kosmajskog iartizanskog odreda pridružila Šumadijskoj brigadi i otišli dublje u Šumadiju, da su se sremski partizani vratili u Srem a i da je jedan broj starih i bolesnih partizana, podeljen u manje grupe i upućen kod saradnika i simpatizera na lečenje i oporavak do proleća, kada će se odred ponovo aktivirati.

Dogovorili su se da Dragomir pronađe sklonište kod jednog simpatizera u Rašić kraju, nedaleko od svoje kuće, a ako on ne prihvati, da ih odvede na vezu u Malu Moštanicu. Ako i taj pokušaj ne uspe, onda da ih Dragomir smesti kod svoje kuće, ali je ta varijanta ocenjena kao izuzetno rizična, jer je poznato, da je njegova cela porodica bila partizanska.

Posle večere, Milijanove kćeri su predložile da se to veče "sedi". Pod sedenjem se podrazumeva da se ne ide odmah na spavanje, već žene i devojke sede i predu, pletu ili vezu, a muškarci igraju karte, domine ili "mice". Oddrasli ljudi razgovaraju o ratu i politici, a deca čitaju knjige.

Obično kada se prave ovakve sedeljke žene i devojke su zauzete svojim poslom, Dragomir i Milijan se povuku u posebnu sobu da ne bi pred decom pričali o ratu i politici, a Milijanov sin Draga ide sam na spavanje u drugu kuću, koja je od stare udaljena tridesetak metara. Draga je tada imao dvanaest i po godina, i zbog svog ponosa nerado je priznavao da se plaši mraka, ali mu očigledno nimalo nije bilo prijatno da sam ide u drugu kuću na spavanje i da u njoj sam ostaje, dok Milijan ne završi razgovor ili dok se sedenje ne završi.

Zato je Draga to veče bio uporan protiv sedenja, dok su njegove sestre bile za sedenje, pa je između njih došlo do svađe i oštre prepirke.

Da ne bi slušao svađu, Milijan je "presudio" - idemo na spavanje. Večeras nećemo da sedimo. To je još više naljutilo njegove kćeri - pa, znale smo mi, da si ti uvek na njegovoj strani i da uvek njega braniš i njemu povlađuješ. - Nisam ja na njegovoj strani - pravdao se Milijan - već smatram da smo svi umorni i dremovni. Dragomir je sa svojom porodicom bio u gostima kod tašte i celu noć nisu spavali, Pavlija (Milijanova žena) je bila u gostima kod sestre u Bariču, a ja sam ceo dan na kiši pravio krov na Zdravstvenoj stanici Vranić. Kao što vidite, svi smo umorni i neispavani, a bili smo uz to izloženi kiši i hladnoći. Sedećemo neko drugo veče.

Samo što je Milijan sa ženom Pavlijom i kćerkama Milinkom, Stanicom, Leposavom i sinom Dragom prešao u drugu kuću na spavanje, još nije ni svetlo upalio, a sa jednog uzvišenja, udaljenog oko kilometar vazdušnom linijom, gde se nalazi kuća Radivoja Popovića, zalajaše psi i odjeknuše pucnji. Milijan predloži da ne pale svetlo. Ko to noćas može da puca, pita se Milijan. Znao je da su četnici otišli iz sela, od Dragomira je obavešten kakvo je stanje sa partizanima, a ipak neko puca. Dok je Milijan u mislima tražio odgovor, počeše da laju i zavijaju njegovi psi, a po naletima i silini lajanja kučića, odmah se videlo da neko nasilno ulazi u dvorište.

Noć je bila izuzetno mračna, ali i pored toga, Milijan je kroz prozor, prema horizontu, primetio grupu ljudi koji prilaze staroj kući. Milijanu se učinilo da je čuo glas: "Domaćine, domaćine, otvori". Kada su se vrata otvorila, bljesnula je svetlost iz kuće u pomrčini od upaljene lampe, što je dokaz da ukućani još nisu polegali.

Kada su se vrata zatvorila i avlija ponovo utonula u tamu, Milijan je primetio da jedna grupa ljudi ide prema novoj kući. Šljapajući po blatu, sklanjajući se od kiše pod strehu njegove kuće, lupkali su cevima po spoljnoj fasadi. Zbog toga, nije smeo više da viri kroz prozor, bojeći se da ta gomila ljudi iznenada ne osvetli prozor baterijskom lampom i otkrije da kuća nije prazna. Udaljen od prozora, ipak mu se učinilo da čuje neku lupnjavu i da neko kuka u staroj kući.

Milijanu i njegovoj porodici se učinilo da ta neizvesnost traje čitavu večnost. Međutim, posle dvadesetak minuta, od stare kuće krenula je veća grupa vojnika prema sredini dvorišta - tada je neko rekao: - Krećite! Svi su krenuli prema kapiji i više se ništa nije čulo.

Milijan se pitao: - Ko je to bio, zašto nam ništa ne javljaju. Pavlija je plakala sluteći najgore. U jednom trenutku je rekla: - Možda su oni svi pobijeni. Od te užasne misli, svi su se trgli. Niko nije hteo ni mogao da poveruje u to, a Milijan oštro upozori Pavliju da ne priča gluposti. - Zar od pune kuće naroda, žena, dece i staraca, pa da niko nije živ. - A zašto nam onda ne jave ko je to noćas dolazio - pita Pavlija. Draga uporno moli da mu dozvole da ide da vidi ko je dolazio. Milijan iznosi pretpostavku da su verovatno svraćali četnici, pa pili rakije i jedan broj njih ostao da prenoći. Napolju su svakako postavili stražara, pa zato niko ne može da nam javi šta se tamo dešava Zbog toga je veliki rizik da neko od nas ide tamo, jer stražar može da se uplaši i puca bez upozorenja na svakog ko se pojavi.

- Da se nešto strašno desilo da su, na primer, Stevu ili Dragomira oterali, tukli ili, ne daj bože, ubili, oni bi nam već javili.

Milijan je nervozno u mraku šetao po sobi, Pavlija je stalno plakala a deca sedela na krevetu i uzdisala. Niko nije spavao. Sve ih je razdirala crna misao i razne pretpostavke koje se uvek u čovečijoj duši roje i umnožavaju kada se nađe u tako teškoj i neizvesnoj situaciji.

Draga je u mislima analizirao događaje minulog dana. Kapije je vezivao kad je ko stigao. Zašto je, baš on, to veče tako uporno čekao da se svi ukućani vrate kući, pa da ih on veže. Seća se kako je, kada je povezao kapije bodljikavom žicom i pošao prema kući osećao neku sigurnost i neodređeno zadovoljstvo što je uspešno završio i poslednju obavezu koju je tog dana imao.

Zatim se, u mislima, vrati na događaj i svađu sa sestrama oko sedenja. Samo ga Vida nije grdila. Stajala je u okviru vrata sobe u kojoj je spavala i uporno ga gledala pravo u oči. Draga uhvati njen pogled i oseti da ga njene oči upijaju i on je uporno gledao u nju, trajalo je to dugo, dugo, dugo. Draga je iz njenih očiju hteo da pročita da li se i ona na njega ljuti ili ga možda podržava. Ništa nije mogao da oceni. Njene oči jednostavno su htele da ga se nagledaju. Ko zna koliko bi se još brat i sestra gledali da Milijan nije rekao: - Idemo na spavanje! Draga je imao osećanje kao da se rastaje od nečeg što mu je najmilije i zažali što je bio protiv sedenja ali pođe. Kada se ponovo vrati u stvarnost htede glasno da zaplače, ali se uzdrža. Pogleda u sat na zidu. Fosforne kazaljke su u mraku pokazivale 4 časa. On uzdrhta i odlučno reče ocu da će da ide da vidi ko je to noćas dolazio. Milijan se isprva protivio, ali kada je video Draginu upornost, popustio je. - Dobro - kaže - idi. Ali budi izuzetno oprezan. Ako naiđeš na stražara i ako te pita šta noćas tražiš, kaži da si pošao kod deda Steve da vidiš koliko je sati, jer, navodno, treba da ideš u Beograd, a ne znaš koliko je sati. Kada je Draga već izlazio, Milinka i Leposava su tražile da i one idu, otac je rekao da nema potrebe da i one idu da stvaraju galamu, ali se onda predomislio i rekao: - Dobro, idite, možda Draga neće umeti da se snađe.

Dok su devojke dobile odobrenje i savet kako da postupe, Draga je već bio stigao do prozora sobe u kojoj je spavala njegova rođena sestra Vida. Vida je četvrta Milijanova kćerka, koja je spavala sa strinom Milenom, čiji je muž Jovan bio u zarobljeništvu. Draga je uporno čukao na prozor i zvao: - Vido, Vido, Vido! Niko se nije odazivao.

U međuvremenu stigle su njegove sestre do prozora i pitale Dragu da li je probudio Vidu. - Zvao sam, ali se niko ne javlja. - Pa smemo li onda unutra. - Zašto da ne smemo - odgovorio je Draga, jer u tom trenutku nije mogao ni da pretpostavi šta će u kući zateći.

Jedno krilo na spoljnim vratima bilo je otvoreno, a unutrašnja staklena vrata zatvorena. Kada je Draga otvorio vrata i stupio u kuhinju, zastao je od iznenađenja. Vrata na sobama su bila otvorena pa su se, prema horizontu, videli prozori na sobama. Od uzbuđenja nije pustio kvaku, već je uz otvorena vrata stao malo u stranu, propuštajući sestre da uđu u mračnu prostoriju. One su bile starije od Drage, ali su se više plašile mraka, pa su istovremeno skoro utrčale u kuhinju. Udarivši nogama u poklane leševe, pale su preko njih. Nastala je neopisiva piska i vriska, sestre su naglas kukale i u mraku, po podu pretraživale žrtve. Draga je panično vikao: - Ima li ko živ, ima li ko živ. Kada je čuo vrisak i kuknjavu, Milijan je pomislio da je neko napao decu pa je, kao metak, dojurio da ih zaštiti. Kada je ušao u kuću zatekao je užas. Ni on nije imao šibicu da upali lampu, već je, zajedno sa ćerkama, u mraku, po podu, prevrtao leševe i pitao da li je ko živ, ali se iz tame niko nije javljao. Za Milijanom dotrčale su Pavlija i Stanica. Pavlija je, nošena majčinom ljubavlju, brzo u mraku, pronašla svoju kćerku Vidu. Prepoznala je po njenoj dugoj kosi, koja joj je dosezala do pojasa. Od užasne kuknjave, jedva se čuo Milijanov glas: - Pavlija, Pavlija, trči za šibicu.

Tek kada je Pavlija donela šibicu i kada je Milijan upalio lampu video se prizor koji istorija nije zapamtila. U kuhinji, na podu, ležali su sopstvenoj krvi, sedam poklanih žrtava, ispreturanih jedno preko drugih, kao pokošeno snoplje. Deda Joksim, star 87 godina. Od kada se zaratilo nije izlazio iz kuće, a iz kreveta je ustajao samo kada mu je to zdravstveno stanje dozvoljavalo. Na tri mesta je uboden nožem u grudi i stomak, zaklan i ispaljen mu je metak iz pištolja u slepoočnicu. Njegov sin Stevan, 60 godina, zaklan i celom telu izboden kamama. Stevanova snaha Milena, stara 30 godina, čiji muž Jovan u zarobljeništvu, zaklana i izbodena kamama. Njena dva sina, Brana (9) i Sveta (7 godina), poklani i izbodeni noževima. Milijanova kćerka Vida (15 godina) zaklana i iskasapljena. Na dvadesetdva mesta ubodena kamama, a ruke su joj bile na bezbroj mesta isečene i izbodene. Dragomir (22 godine) zaklan, izmasakriran i toliko sadistički mučen da ga je Milijan jedva prepoznao U jednoj od soba zaklana je Dragomirova supruga Milojka (20 godina) i njihovo dete Ljubomir od godinu dana. Ljubomir je zaklan u kolevci i na osam mesta uboden nožem u grudi i stomak. Mrtvu Milojku četnici su namestili da kleči pored kolevke. Jednu ruku su joj postavili da drži kolevku, a drugom drži ručicu deteta. U drugoj sobi zaklana je Stevanova žena Mileva (58 godina).

Kada je Pavlija ušla u sobu u kojoj je bilo dete u kolevci, ponadala da su bar dete u kolevci poštedeli i ostavili, pa je možda plakalo pa zaspalo.

Pažljivo je uzela dete iz kolevke i podigla, a njemu glavica pade na rame - držala se samo na tankom parčetu kože.

Milijan je imao srce tvrđe od kamena, ali tada nije izdržao - kukao je naglas. Pitao se i pitao preostali deo porodice šta da rade i kako sada da postupe. Da li da ostanu i sahrane poklane žrtve rizikujući život, ili da još noćas svi krenu u partizane. Smatrao je da će se izrodi, koji su poklali deset članova porodice, uglavnom žena, dece i staraca, sigurno vratiti da ih pokolju, kada saznaju da deo porodice nije bio u staroj kući.

Možda bi i krenuli u partizane, da Dragomir nije obavestio Milijana da se Odred povukao sa ovog terena duboko u Šumadiju. Stići do Odreda bez izuzetno velikog rizika bilo je skoro nemoguće. Tuga i bol za poklanim i ztrah za preostali deo porodice u tom trenutku je kulminirao. To su trenuci kada se razum muti, a psihološko stanje prelazi u apatiju. Jedino tako može da se razume Dragino rezonovanje, koje je javno rekao: - Nama ništa strašnije ne može da se dogodi od ovoga što se već dogodilo. I ako nas sve pokolju, to će za četiri žrtve biti manji zločin od ovoga koji je već izvršen - Ovakav stav i kolektivna spremnost porodice da se žrtvuje, Milijanu su mnogo pomogli da u tako teškom trenutku donese najsudbonosniju odluku u životu. - Ostajemo, da sahranimo naše najmilije i po cenu da i mi svi budemo poklani!

Do svanuća je Pavlija, sa preživelim članovima porodice, sve žrtve od krvi oprala i na svima rane izbrojala. Šta su tada njihova srca izdržala - to ne može niko da opiše. Tek kada se razdanilo počeli su pristizati komšije, rođaci i prijatelji, koji su sa Pantićima podelili bol i tugu i pomogli prilikom sahrane.

Kada su se u školskom dvorištu grupe razdvojile, podnarednik Marković izvadio je spisak iz džepa i pomoću baterijske lampe pročitao: - Prva na spisku je kuća Stevana Pantića, ona se nalazi gore na brdu. Sada krećemo. Kada stignemo tamo, da ne bi pravili buku, svi ukućani treba da se unište hladnim oružjem. Da li je jasno! - Jasno, odgovoriše koljaši. - Gospodine, podnaredniče - javi se iz mraka mobilisani seljak Boško Joksić - meni su Pantići kumovi i ja njihovoj kući ne mogu i neću da idem. - Ko to neće? - Ja, gospodine Markoviću, kaže Boško, i priđe bliže da objasni zašto ne može da ide kod Pantići. Marković podiže i uperi baterijsku lampu prema Bošku. - Naravno, vojniče, da nećeš ni ići kod svojih kumova. Ne kaže naš narod džabe: bog na ne-bu pa kum na zemlji. - Sada ćemo mi to po kratkom postupku rešiti. Pozovite mi Voju Kopilana da se vrati!

Voja je upravo pred školskom kapijom čitao spisak porodica koje njegova grupa te noći treba da pokolje, kada su mu javili da ga zove podnarednik Marković.

-U čemu je problem, gospodine Markoviću? - upitao je Voja prilazeći.

-Ovaj vojnik neće noćas da ide kod svojih kumova, a meni takvi nisu potrebni, pa sam te pozvao da ga vodiš u svoju grupu.

-Taj si problem mogao i sam da rešiš, a ne da me zoveš zbog sitnica - odbrusi Voja, ali je ipak naredio Bošku da pođe u njegovu grupu, a on je na malom odstojanju išao iza njega. Kada su izlazili iz školskog dvorišta, ljutito mu dobaci: - A ti, poštenjačino, baš nećeš da kolješ svoje kumove i komšije!? Još nije bio izgovorio poslednju reč, kada je povukao oroz na pištolju, koji je sve vreme bio uperen u nesrećnog Boška Prolomi se pucanj kroz tamnu i kišnu noć. Boško nekako instiktivno pođe dva-tri koraka napred i sruši se svom težinom, licem okrenut prema zemlji. Voja je samo ubrzao korak i pridružio se svojoj grupi. Na Gačićevo pitanje zašto je pucao, kratko je odgovorio: - Probao sam pištolj.

Pantići nisu bili kumovi Bošku, ali je on tu porodicu izuzetno cenio i poštovao. Boška su krasile najplemenitije osobine i on je radije izabrao smrt, nego da bude učesnik u pokolju svojih komšija.

Sve su ovo posmatrali okupljeni koljaši, ali i mobilisani seljaci koji su bili pridodati ovoj četničkoj rulji.

Kada su se uverili da je Boško mrtav, podnarednik Marković je naredio pokret. Nisu mogli da se kreću putem, jer je, zbog stalnih i upornih jesenjih kiša, put bio raskvašen, a retko blato po njemu bilo je do kolena, pa su morali da idu preko njiva i voćnjaka. Zato kod Pantića u avliju nisu ni ušli na kapiju, koja je, inače, bila vezana bodljikavom žicom, već su iz voćnjaka oborili jedno preslo i tuda prošli.

Posle opkoljavanja kuće sa svih strana, grubo su zakucali na vrata. -"Domaćine, otvaraj, šta čekaš". Žene i deca su već bili otišli na spavanje samo su Steva i Dragomir sedeli i tiho razgovarali. Kada su četnici zakucali na vrata, Steva je rekao Dragomiru: - Četnici. Sigurno tebe traže. Idi brzo sakri se, a ja ću otvoriti. Dragomir je hitno otišao u ranije pripremljeno sklonište, a Steva je otvorio vrata. - Nešto sporo otvaraš domaćine, a nisi bio u krevetu. - Pa upravo sam pošao na spavanje - pravdao se domaćin, a nisam znao ko je, pa sam se malo zbunio i uplašio.- Šta ima da se plašiš, mi smo kraljeva vojska u otadžbini, srpska vojska domaćine... - Da, da, razumem, kaže domaćin. - Nego, gde su ti ukućani domaćine? - Tu su po sobama, već su polegali. - Zovi ih da odmah ustanu. – Ali gospodine, kasno je, kažite meni šta treba. - Hoću da ih vidim, hoću da vidim kako izgleda banda komunistička. Na posao - naredi podnarednik svojim dželatima. Oni su već stajali pored troje vrata, koja su vodila u tri spavaće sobe. Na znak svog vrhovnog dželata, kao besne zveri upali su u sobe i pospane i uplašene ukućane izbacivali su u kuhinju, gde su ih drugi koljaši boli oštrim kamama i klali. Nastala je neopisiva piska i vriska. Krici bespomoćnih žena, dece i staraca čuli su se do neba. Dragomir se bio sakrio u ćošak iza šifonjera i njega koljaši nisu našli, ali kada su dželati klali bespomoćni narod i njegovo dete u kolevci, nije mogao da izdrži. Iskočio je i odgurnutim šifonjerom udario jednog zdepastog četnika koji je stajao u neposrednoj blizini, koji se toliko uplašio šifonjera da je ispustio oružje iz ruku. Zabeze-knut, pokušao je Dragomira da nožem udari, ali mu je on za čas istrgao nož iz ruku, malo se povio i pojurio kroz kujnu prema spoljnim vratima. Mislio je samo da se dokopa puške, koja je bila napolju sakrivena. Spasio bi bar druge porodice, jer četnici su velike kukavice, da im je bilo ko pružio i najmanji otpor, morali bi da prekinu svoj krvavi pir.

Možda bi Dragomir i uspeo, već je nogom bio zakoračio preko praga, i pored toga što je, dok je trčao kroz kuhinju dobio nekoliko uboda nožem, kada ga je, na samim vratima, koljaš Borisav Joksić, udario nožem u teme, i tada je pao. Koljaši su ga, teško povređenog, uneli u kuhinju, oborili na pod, i dok su ga četvorica čvrsto držala, podnarednik mu je kleknuo na grudi i zaurlao:

-Kaži junačino, kraljevoj vojsci u otadžbini, gde kriješ partizane?

-Marš! Bando razbojnička! Zar divlje zveri koje kolju dete u kolevci, mogu sebe nazivati vojskom?

-Govori, sve ćemo vas poklati!

-Nećete uspeti, partizani su neuništivi, oni će nas osvetiti. Doćiće i vama kraj. Narod nikom ne oprašta.

U Dragomirovim očima nije bilo straha, video se samo bol i očaj što nije mogao da tu podivljalu bradatu rulju odjednom smoždi, kojoj ni srpska kolevka nije svetinja.

Suočeni sa Dragomirovim odlučnim i hrabrim držanjem, koljaši su ga kastrirali, a zatim su se nad njim toliko divljački i sadistički iživljava-li, da ga preostali deo porodice sutradan nije mogao prepoznati.

U rvanju sa koljašima naročito se isticala devojčica Vida, koja je nekoliko puta otimala i gasila lampu. Svaki put Vida je lampu lupala o pod, ali nije uspela da je razbije, jer lampa nije bila od stakla, već od lima.

Vida je očajnički, svojim telom, branila i zaklanjala svoju malu braću Branu i Svetu, moleći da njih ne zakolju - oni nisu ništa krivi, njihov otac se nalazi u zarobljeništvu - preklinjala je Vida. Na ove vapaje jedne devojčice, džalati se nisu obazirali, već su je sve jače udarali kamama u leđa, zahtevajući da oslobodi braću koju je ona držala u svom zagrljaju i svojim telom štitila. Štiteći braću, Vida je golim rukama hvatala kame, krv je liptala, prsti otpadali, ali se Vida nije predavala. Ovako žilav otpor jedne mlade devojke nije mogao da podnese koljaš zvani Ustaša, pritrčao je divljački i skoro sasvim odsekao glavu maloj Vidi. Dok su žrtve umirale i dok su se valjali n podu u sopstvenoj krvi, koljaši su se jagmili i svađali oko plena. Opljačkali su bukvalno sve što je bilo u kući - novac, odela, stvari... Jedan četnik, u dečjoj sobi, pomoću baterijske lampe, buljio je u neke papire. Po podu rasute knjige. Kakve su to knjige i papiri - pita ga Kurijačić, koji je u sobu ušao u potrazi: plenom. - Da nije neki komunistički propagandni materijal. - Nije, već škoj ske knjige, domaći zadaci. - Studenti? - Ma ne, bili su đaci prvog i trećeg razreda osnovne škole. - Baci to, više im neće trebati. Oni su svoje škole završili večeras.

- Šta je njima trebalo - pita se jedan četnik - da pomažu partizane kada su imali sve što im treba? Kuća je puna kao košnica!

Baba Mileva, s obzirom da je u kući bilo tri starije osobe, pripremila je sve što je potrebno za tri sahrane. Za deda Joksima, Stevu i nju. Bilo je odela, košulja, čarapa, marama, peškira, belih veženih čaršava za pokrov, ćilima za sanduke - kovčege, nekoliko trubi platna i niz drugih sitnica, bi se sahrane obavile po narodnom običaju. Sve je to bilo spakovano u njenom velikom hrastovom sanduku, koji je bio uvek zaključan. Pošto četnici ni znali gde je ključ, oni su kundacima razbili debeli hrastov poklopac i odneli sve što je bilo u sanduku. Kada se Milijanu noću učinilo da nešto lupa u staroj kući, to su četnici razbijali babin sanduk.

Jedno Dragomirovo odelo nosio je kasnije četnički koljaš Veselin Kuzmanović iz sela Joševa. Nije čak skinuo ni monogram koji je bio izvezen na reveru - D.P. (Dragomir Pantić).

Četnik koji se uplašio šifonjera stajao je u kuhinji i buljio u lampu, a po licu mu se videlo da je još uvek uplašen i zbunjen. Ostali koljaši su se okupili oko njega i počeli da ga zadirkuju. - Šta si se zabrinuo, kad si ti samo nama večeras ostao živ, bićeš od sad naš "šifonjer". Kuhinjom se razleže veseli smeh četnika, kao da su u kafani.

-Hajde, ti "šifonjeru", junačino moja, kad već večeras nisi ništa uradio, prebroj koliko smo uništili komunista. - Deset, gospodine podnaredniče. ja sam već izbrojao. - Samo? - Šta samo? - Samo ne znam kako da uračunam ovu ženu sa stomakom, da su je malo sporije klali, ona bi se večeras porodila

-Ja ne mogu da upišem netačan broj, a ti ako hoćeš da bude više, idi raspori stomak i donesi nam tog jedanaestog partizana.

-Ne sme on, gospodine podnaredniče, više da uđe u tu sobu.

-Zašto?

-Pa u toj sobi je šifonjer "nasrnuo" na njega. Opšti smeh.

- Smem, ali neću, zapiši deset, bolje je na okruglo, lakše se pamti. Kada je podnarednik u svoj blok uneo broj deset, dželati su, u ime boga, kralja i otadžbine, konstatovali da su sa uspehom obavili zadatak, zatvorili vrata i otišli dalje.

Krećući se prema sledećim kućama, prvi se javio podnarednik Marković: - Znaš li, Borisave, čija je kuća sada na redu, da ne gledam spisak? -Znam, kuća Marka Radosavljevića - Onda nas vodi tamo. - Pa, šta kažete, momci, dobro nam krenulo. - Nije loše, kaže Ustaša, ali ima i nekih slabosti. -Kojih na primer? - Slabost je što žrtve prethodno nismo povezali, pa onda klali. Već smo dozvolili da nam pruže tako žilav otpor, pa smo se namučili kao da smo bili na ratištu. Zato predlažem, da bandite prethodno povežemo pa onda tek da ih koljemo, polako sa uživanjem kao jagnjad. Ništa lepše nema nego kad ga ti kolješ, a on, bespomoćan, ne može da se brani, već samo koluta očima.

-Tek smo počeli, budite strpljivi, braćo, ovu ćemo slabost ispravi ti još večeras, sada već imamo neka iskustva - kaže Marković i pita: Da li img još primedbi?

-Ima, javi se Borisav Joksić.

-Na šta misliš Borisave?

-Mislim na one stvari. U ovoj kući bilo je četiri ženske, a mi ni šta nismo ušićarili, vraćamo se kao kaluđeri.

-Nije baš tako. Mislim da malo preteruješ - kaže podnarednik. Ko liko sam ja video, ono jedno je baba i ona druga je starija žena, ona mlada samo što se nije porodila, a ona četvrta je još devojčica.

-Kakva devojčica, nisi ti možda dobro video kako ta devojčica uporno otima lampu i kako golim rukama hvata za oštricu kame štiteći braću. Nema kod komunista dece i devojčica, sve su to partizanski banditi.

Kod kuće Marka Radosavljevića nije bilo svetla, ukućani su davno pospali. Marko je bio siromašnog imovnog stanja, ali izuzetno čestit, pošten i radan čovek. Pošto je imao malo svoje zemlje, stalno je držao u napolici i zakupu tuđu zemlju. Sa suprugom Dragom, sinovima Živanom, Jovanom i Milanom i kćerkom Jovankom marljivo je obrađivao, kako svoju tako i tuđu zemlju. Imao je leps obrađen voćnjak i vinograd i malu ali savremeno opremljenu kuću. Zato je Marko vo domaćinstvo ubrajano u srednje razvijeno iako je imao malo sopstvene zemlje.

Četnici nisu ušli u Markovo dvorište na kapiju, već su sa gornje strane slomili jedno preslo i pravo banuli na vrata. Marka su iz sna probudili razorni zvuci udaranja u vrata i preteći povici: - Otvaraj, svinjo, šta čekaš, hoćeš da ti damo limun. Otvarajući vrata, Marko kaže: - Polako, deco, tek sam bio zaspao, pa ne mogu brzo da se razaberem. - Sporo se ti domaćine, u toploj kući, razabiraš, a mi tvoji oslobodioci napolju kisnemo i zebemo.

-Sedite deco, sad ću ja da naložim vatru i donesem rakije, da se malo ogrejete i okrepite.

-Dosta, bagro komunistička, ne trabunjaj više - prodra se podnarednik - nego diži tu marvu iz kreveta, hoću da ih vidim i čujem kako cvile.

U kuhinji su spavali Marko i Draga, koja je kada su četnici ulazili, već bila ustala, a u sobi su se deca u krevetu šćućurila, čvrsto držeći pokrivač iznad glave drhteći od straha.

Dva četnika su upala u sobu, strgli pokrivač sa uplašene dece i dreknuli: - Ustaj, šta čekate! Deca su izašla iz sobe i potrčala prema roditeljima, u nadi da će ih oni zaštititi. Međutim, nasred kuhinje su zastali, kada su videli kako dva četnika drže njihovog oca vezanog.

- Vidi, vidi, gospodine Markoviću, ovde ima posla i za mene - kaže Borisav.

- Pa, ako ima, kreni na posao, a mi ćemo da posmatramo i uživamo. Jovanka bliznakinja sa Jovanom, imala je šesnaest godina, bila je zdrava, lepa i jedra, lepo građena devojčica, na sebi je imala samo spavaćicu, koja je još više isticala njeno skladno telo i lepotu.

Borisav priđe Jovanki, zgrabi je oko struka i baci preko kreveta, koji je bio u kuhinji. Nesrećna devojka se borila hrabro, i rukama i nogama udarala koljaša. Svom snagom je pokušala da zbaci krvavog dželata sa sebe. Nekoliko puta je i uspevala da ga odbaci i da ustane. Preklinjala je, da je ubiju, zakolju, da je iseku na parčiće, samo da je ne sramote pred roditeljima i braćom.

Roditelji su molili koljaše, da prvo njih pokolju. Bar to nam učini te, ako nećete da prekinete ovu sramotu i greotu. - Ništa nije vredelo. Dželat zakrvavljenih očiju se, po ko zna koji put, ponovo ustremio na iznemoglu devojku. U rvanju joj je pocepao spavaćicu, pa je devojka bila potpuno naga. Ostali četnici su ovu borbu posmatrali sa uživanjem, smejući se do suza. Nisu hteli da pomognu Borisavu da savlada devojku, jer su želeli da takav čin što duže traje. Iznerviran i postiđen, dželat u jednom trenutku snažno udari devojku u slepoočnicu. Devojka za trenutak izgubi svest i klonu, što je on iskoristio da pobednički likuje. Ostali četnici su aplauzom pozdravili ovaj njegov "uspeh".

Međutim, devojka se brzo osvestila i, kako se dželat nije nadao, ona ga nekoliko puta snažno udari pesnicom u lice i nos, pokušavajući ponovo da ga odbaci. Iz nosa linu mlaz krvi na devojačke grudi. Četnici su se divljački smejali i likovali, sad već navijajući za devojku.

- Šta misliš, Dule, da l' će ova mala da sredi našeg švalera?

Posramljen i uvređen, dželat je pozvao Veselina Kuzmanovića, koji je jednim ubodom kame u grudi smirio devojku. - Tako, sad mogu mirno da nastavim, bar sam siguran da se više neće braniti, a meni je svejedno da li je živa, ili mrtva.

Oni koljaši, koji su čvrsto držali ostale ukućane, samo su čekali da se Borisavljevo orgijanje završi, pa su ih, kao po komandi, poklali. Pre nego što su Marka zaklali, podnarednik ga je pitao gde mu je šesti član porodice pošto se u spisku vodi šest članova. Marko je odgovorio da najstariji sš Živan radi u fabrici na Umci, pa je najverovatnije zakasnio na voz.

Još dva četnika silovali su mrtvu devojku. Borisav im je rekao, da je svejedno da li je živa ili mrtva, bitno je da je još vruća. I ovde su u svoj blo uknjižili još pet zaklanih partizana, zatvorili vrata i otišli dalje.

Sledeća na spisku bila je kuća Dušana Đorića. U porodičnoj zadruzi su živeli majka Dušanova, baba Jelena, Dušan, njegova supruga Živka i sin Tomislav od deset godina, brat Milorad, njegova supruga Stamen i sin Dragoljub, od petnaest godina i Dušanova snaha Ivka, čiji je muž Milisav, predratni komunista, 1941. godine otišao u partizane i poginuo u borbi sa četnicima.

Porodica Đorić, pripadala je srednjem staležu. Pored desetak hektara zemlje, koje su primerno obrađivali, bavili su se još voćarstvom i stočarstvom. Od svog poštenog rada pristojno su živeli i uživali veliki ugled u selu.

Kada su četnici zakucali na vrata, u kući se nalazilo osam članova porodice. - Otvaraj, domaćine - grubo su u vrata gruvali i preteći vikali četnici!

Dušan, umoran od dnevnih poslova, jedva je uspeo da se probudi i onako bunovan, prilazeći vratima, pitao: - Ko lupa? - Šta te briga ko je, otvaraj bando partizanska da ne otvaramo mi sami. - Kada je Dušan skinuo rezu, kroz vrata je pokuljala bradata rulja sa pištoljima i isukanim kamama u rukama. Dušana su pred sobom gurali prema sredini kuhinje. Bili su krvavi i okićeni stvarima i odelima koja su kod Pantića i Radosavljevića opljačkali.

Pitali su Dušana da li ima kakvog kanapa. - Nema, rekao je Dušan, ali imamo nekog tankog konca, pa, ako treba, mogu žene brzo da upredu i naprave deblje kanape. - Hajde, onda na posao, jer nam se žuri. Dušan pozva žene koje su već bile budne i ustale, ali drhteći od straha nisu smele da izađu u kuhinju pred bradonje.

Kada su kanapi bili gotovi, koljaši su čvrsto povezali svih osam ukućana i stisli ih u jedan ugao u kuhinji. Ustaša je odabrao Dušana da njega prvo zakolje, povukao ga je prema sredini, kao da ga izvodi na pozornicu. Dušan je dostojanstveno stao na sred kuhinje i pribrano rekao: - Ja vidim šta se nama sprema i šta vi hoćete, neću da vas molim za milost, samo bih želeo da umrem vojničkom smrću.

- Dobro, ispuniću ti želju, stoko seljačka, samo lezi dole na pod. Dok se Dušan saginjao, sinulo mu je nešto pred očima, osetio je strahovit bol, pljusnula mu je krv po licu, pao je okrenut licem prema zemlji. Metak ga je pogodio u levo oko a izašao iza desnog uha. Samo za trenutak izgubio je svest. Brujalo mu u glavi i ušima, a onda se osvestio. Stegao je srce i pravio se da mrtav. Odmah, tu pored njega, zaklali su brata Milorada, pa majku Jelenu. Kad su klali majku, koju su oborili preko sinova, na više mesta uboli su Dušana u leđa, ali on je ćutao kao kamen.

Zatim su zaklali Dušanovog sina Tomu, pa Miloradovog sina Dragoljuba, a onda su na red došle tri žene: Stamena, Živka i Ivka, koje su, dok nisu izdahnule, propiskale od bola za svojom poklanom decom.

Dok su žrtve umirale u poslednjim samrtničkim trzajima, koljaši su počeli pljačku. Dušan je čuo kako govore "majku im komunističku, šta sve nemaju u kući". Dok je podnarednik unosio u svoj blok da je u ovoj porodici uništeno osam komunista, Zekin ker, kojeg su četnici vodili sa sobom, lizao je krv i jezikom dodirivao Dušanovo ispalo oko, koje se samo na tankim vl knima držalo.

Dve kofe vode bile su na jednoj klupi kraj vrata. Kada su izlazili, jedan četnik predloži ostalima: - Hajde da operemo ruke od ove pseće krvi. Posle pranja ruku, četnici odoše.

Jedno vreme slušao je Dušan kako puca blato prema kapiji, a onda se sve utiša. Oseti Dušan neku hladnoću i prazninu u srcu. Bio je sam među leševima. Poslednjom snagom uspeo je da se izvuče ispod tela svojih najmiliji bio je u dilemi da li i dalje vredi i treba živeti, za trenutak zažali što on nije mrtav - što nije podelio sudbinu svojih ukućana. A onda, nova misao potiskuje prethodnu, da možda on i nema pravo na smrt, ako mu je već sudbina odredila da bude svedok četničkog zločina.

Ustao je, skinuo sa majke opanke i onako, samo u vešu, iskočio kroz prozor i krenuo, po kiši i hladnoći, prema kući svog šuraka Marka Mitrovića, udaljenog više od dva kilometra.

U dvorištu Mirka Đorića bile su dve kuće. U jednoj je živeo brat Ivan, mladić od dvadeset tri godine, koji nije bio oženjen, a u drugoj Mirko sa porodicom. Četnici su prvo upali kod Ivana. Ne sluteći nikakvu opasnost mladić je brzo otvorio.

-Džukelo komunistička, gde su ti ukućani - vikao je četnik.

Nemam nikoga, u kući živim sam - mucao je uplašeni mladić. Četnik se zagledao u mladića i primeti da on nema jedno oko. - A kako si ti, ćor sa jednim okom pronašao Kosmaj? - Mladić je zbunjeno ćutao. - Govori ili ćemo ti izvaditi i to drugo oko, pa ćeš onda govoriti. Mladić zausti nešto kaže, oseti snažan bol u glavi i pade. Dok je ležao na podu, video je grupu četnika, koji kroz vrata guraju unutra njegovu snaju Olgu, Mirkovu ženu. Mirko te noći nije bio kod kuće, pa su četnici samo nju pokupili i doveli. Kada su je gurnuli sa vrata, ona se saplete o Ivana i pade preko njega Žena vrisnu i nesvesno pokuša da se digne, ali je jedan četnik snažno udari nogom u grudi i ona ponovo pade. - Lezi, kurvo, kud si navalila Onaj što je ispitivao Ivana saže se i kamom udari nesrećnog mladića pravo u ono zdravo oko. On bolno kriknu, nekako nestvarno odskoči od poda i ponovo se sruši. Sevnuše kame, jedni su boli, drugi klali, tela se trzala i grčila, onda sve utihnu. Četnici su natenane opljačkali obe kuće i otišli dalje.

Bila je ponoć kada su četnici stigli do kuće Pere Matića. Pera je sa ženom, dva sina i dve kćerke, živeo skromno od svog poštenog rada. Nije imao mnogo zemlje, ali je bio dobar ekonom i domaćin. Imao je lepo odnegovan voćnjak i vinograd. Kod Pere se uvek nađe dosta kvalitetnog vina i rakije, kod njega su najlepše kruške, jabuke, trešnje, jagode...

Dok se kolona kretala prema Perinoj kući, Borisav je rekao podnaredniku i Ustaši da su Perine kćerke ubedljivo najlepše devojke u selu.

-Ako je tako, onda one treba da pripadnu meni i Ustaši, tebi je dosta za večeras - rekao je podnarednik.

-Kad ih ugledaš videćeš da tu ima mesta za sve, to je zadnja kuća, nikuda ne žurimo, pa možemo da se opustimo i sa lepoticama zadovoljimo svoju dušu - nastavio je Borisav da melje.

Zaneti pričom, stigli su do kuće. Domaćina nisu ni zvali. Jednim snažnim udarcem izvalili su vrata. Za tili čas bradata rulja ispunila je prostoriju. Kolutajući baterijskom lampom, Ustaša je osvetlio krevet sa koga su Pera i Marica poskakali i, zaslepljeni svetlošću lampe, nisu mogli da dođu sebi šta se to noćas zbiva u njihovoj kući.

- Pali svetlo, džukelo matora, šta si zinuo, ko lud na komad! - vikao je podnarednik. Domaćin postepeno dolazi sebi, prilazi stolu, uzima šibicu i pali lampu koja je visila o zidu. Za sve to vreme Ustaša baterijskom lampom prati svaki pokret domaćina Tek kada je upalio svetlo, domaćin je video kakve su divlje zveri ušle u njegovu kuću. Bili su poprskani krvlju, po licu i odelu, zaplenjene stvari koje su nosili bile su kaljave i krvave, sa ruku i kama cedila se još sveža krv.

- Gledaš mrcino, kako izgleda kraljeva vojska u otadžbini, dok mi krvarimo i borimo se za vašu slobodu, vi mirno spavate u vašim toplim kućama i pomažete one bandite na Kosmaju. Uzalud se domaćin pravdao, da on nizašta nije kriv, da se ni u šta ne meša, da mirno živi sa svojom porodicom, da nspunjava sve obaveze koje vlast traži i da je lojalan građanin.

U međuvremenu, četnici, koji su vršljali po sobama, izguraše vezane Perinog sina i dve kćerke. Dignuti iz kreveta, sin je bio u vešu, a kćerke u kombinezonima. Kada ih ugleda, podnarednik se nasmeja i pomisli kako je Borisav bio u pravu - one su stvarno lepotice. Angelina je imala 18, a Katarina 20 godina.

Ustaša veoma spretno poveza Maricu i Peru, koji do tada nisu bili vezani, pozva Borisava i kratko mu saopšti: - Ti i "Šifonjer" čvrsto držite domaćina, dok ja i podnarednik malo uživamo sa devojkama. Pera je napregnuto zlušao i čuo šta je Ustaša rekao, uzdrhtao i oštro rekao: - U decu mi ne dirajte, mene ubite, zakoljite, radite sa mnom šta hoćete, ali u decu mi ne dirajte. Oni nisu ništa krivi, oni ni mrava nisu zgazili - grcao je Pera.

- Baš tebe ćemo da pitamo kako ćemo da se ponašamo - umeša se podnarednik. On pođe prema sredini kuhinje i zauze stav kao da drži miting. Viknu: - Braćo četnici, vi ste noćas dali svoj veliki doprinos na uništavanju zlotvora komunista, koji su se u ovom selu nakotili. Vi niste žalili truda, da po blatu, kiši i hladnoći izvršite taj sveti zadatak, koji je Čiča, u ime kralja i otadžbine, pred nas postavio. Zaslužili ste da se kao ljudi malo opustite i sa devojkama zabavite. Prednost imamo ja i Ustaša, a onda vi ostali. Četnici su ove podnarednikove reči pozdravili aplauzom. A zatim se čupavci sjatiše zko devojaka, jedni su ih držali za ruke, drugi za noge, a treći su ih silovali. Četnik Velimir Vićentijević, zvani Kurijačić, iz Draževca, bio je Perin rođak. Devojke su ga prepoznale i kao brata molile da kaže četnicima da ih zakolju, samo da ih ne siluju i brukaju. - Pomozi nam, brate, pa mi smo svoji. - Do sada smo bili rođaci, a od sada više nismo - hladno je odgovorio Kurijačić i stao u red za silovanje. Kukale su jadne devojke, preklinjale i proklinjale, da ih ubiju, da ih ne ponižavaju i sramote pred roditeljima i bratom. Sva njihova zapomaganja, zbog kojih bi i crv u drvetu proplakao, nisu dopirala do svesti Dražinih zločinaca.

Pera je bio van sebe. Urlao je od bola i povređenosti. Molio je koljaše, koji su ga držali, da ga ubiju. Obrtao je glavu da ne gleda svirepo iživljavanje rulje nad njegovom decom. Borisav je Peru upozoravao - Čiča gledaj pravo, možda će se i tebi dići.

Ovu uvredu Perino srce nije moglo da podnese, on se zatetura i klonu. Kada je ponovo došao sebi, držali su ga podnarednik i Ustaša.

- Šta je, domaćine, imaš slabo srce, kaže podnarednik, šta smo mi to loše učinili? Mislim da ste vi komunisti mnogo gori od nas, nećete kralja, ne verujete u boga, ne poštujete porodice. - U Peri se očigledno nešto prelomilo i on, skoro mirno, reče: - Da ima boga, takvi se izrodi i zločinci ne bi ni rodili. A ako negde ima boga, vama se nikad vaše čedo neće uz koleno uspraviti, niti ćete ga rukom povesti. Dabogda vam se seme zatrlo, zemlja vas ne primila.. - Još je Pera nešto zaustio da kaže, ali mu Ustašina kama preseče grlo.

Perin sin Živko bio je zdrav i snažan kao bik. U želji da zaštiti sestre, toliko se snažno otimao od svojih čuvara da su ga oni ubodima noža smirivali i vrlo brzo zaklali.

Kada su četnici završili orgijanje, poklali su devojke i na kraju zaklali Perinu ženu Maricu, koja je morala sve to da gleda i da umire lagano.

Za trenutak u Perinoj kući zavlada zloslutni, potpuni mir, a onda se pojaviše četnici sa punom korpom suvog mesa i slanine, koju su pronašli na tavanu. Drugi su iz podruma doneli dobrog vina i rakije. Sklopili su dva stola i posedali okolo kao da su na slavi. Jeli su i pili sa apetitom, ništa im nije smetalo što su žrtve pod stolom i okolo. Kada je piće učinilo svoje, počelo je hvalisanje: ko je više poklao, ko se držao hrabro a ko kukavički, ko je bio uspešniji kod devojaka, ko je više napljačkao stvari itd.

Podnarednik sabira svoj blok i javno objavljuje: - Braćo, naša grupa je ukupno noćas zaklala trideset šest komunista.

-Malo, brate, zareža jedan četnik, tek nam se usladilo, a ono već gotovo.

-Ne boj se, ako Zeka ne bude zadovoljan, on će nas poslati da izvršimo još jedan pokolj - kaže Veselin.

-Nije malo - kaže Ustaša - ako su i druge grupe poklale toliko, onda je Vranić noćas izgubio blizu osamdeset komunista.

Sve su ovo, kroz prozor, gledali i slušali mobilisani seljaci, koji su čekali da džakove sa četničkim plenom odnesu u Jasenak.

Očigledno zadovoljan, podnarednik ustade i uze čašu: - Braćo, dignimo čašu i nazdravimo u čast uspešno izvršenog pokolja u Vraniću i u zdravlje našeg Čiče. Živeli! - Pesmu, junaci, hoću pesmu. On prvi zapeva a drugi složno prihvatiše:

"Aoj Dražo, naše rosno cveće, ubićemo, zaklaćemo, ko za tebe neće".

Natovarena džakovima plena, sporo se kretala četnička kolona, raskvašenim putem prema Jasenku.

Ustaša je išao negde na začelju. Podnarednik uspori korak da ga sačeka i kada se približiše, podnarednik upita: - Šta misliš, koliko će se Zeka obradovati kad čuje da smo vrlo uspešno izvršili zadatak.

-Ne treba likovati - odgovori Ustaša, jer što se mene tiče, ja sam mnogo zabrinut i nezadovoljan.

-Zašto si nezadovoljan?

-Zato što mislim da nismo ništa uradili.

- Kako nismo, čoveče, pa zaklali smo skoro četrdeset komunista, a ito reče Veselin, ako zatreba, pokolj možemo ponoviti.

-Nismo se razumeli. Da li si uočio da je tim ljudima mnogo važnija čast, ponos i dostojanstvo od života. Poklali smo njih četrdeset i niko, baš niko nas nije molio za milost. Tek kad smo im dirnuli u čast, ponos i dostojanstvo, oni su nas molili, ali ne za život, već da ih što pre zakoljemo, jer nisu mogli da podnesu da budu obeščašćeni. To se najbolje videlo kada smo im silovali decu. Oni mnogo teže podnose kada im silujemo kćerke, nego kada ih koljemo. Čuo si šta nam je onaj čiča rekao. Imam utisak da će od sutra svi u Vraniću o nama tako misliti. Takve ljude mi nikada nećemo pobediti. Zato am zabrinut i nezadovoljan. - Zaćutali su i ubrzali korak prema Jasenku.

* * *

Druga grupa četnika, pod komandom Stojanović Vojislava - Voje Kopilana, krenula je iz školskog dvorišta prema kući Radivoja Popovića.

Radivoje, sa ženom Radojkom i decom, tek je završio sa večerom, kada su psi na kapiji besomučno zalajali napadajući nekoga ko nasilno ulazi u dvorište.

- Izađi Radojka, vidi zašto kučići laju, ko to noćas vršlja po selu - rekao je Radivoje. Radojka je ustala, otvorila vrata i samo što je zakoračila u dvorište susrela se sa grupom bradatih četnika, koji su je, sa uperenim cevima, ugurali u kuću.

Oštro su naredili Radivoju da pođe sa njima, da im, tobože, pokaže kuće u kojima mogu da smeste ljude na prenoćište.

-Evo odmah, samo da uzmem kaput, hladno je, a i kiša pada - kaže Radivoje i pođe prema sobnim vratima, verovatno sa namerom da iskoči kroz prozor i umakne četnicima.

-Ne, neće ti trebati, brzo ćeš se vratiti - kaže Voja Kopilan. Po izuzetno grubom ponašanju četnika, Radojka je procenila da oni ne govore istinu. Nije mogla da se uzdrži, briznula je u plač i kazala deci: - Oni će njega sigurno da ubiju. Instiktivno je krenula za mužem, na dovoljnom odstojanju da je čupavci ne vide, da čuje i vidi šta ga pitaju i kako sa njim postupaju. Neizvesnost nije dugo trajala, odjeknuli su pucnji. Radivoje svom težinom pade licem prema zemlji, raširenih ruku, kao da poslednji put grli svoju voljenu zemlju.

Ne zna se ko je Radivoja u toku noći okrenuo na leđa i po narodnom običaju prekrstio mu ruke na grudima. U selu se pričalo da je to učinio njegov rođak, koji se nalazio u četničkim redovima.

Sledeća po redu bila je kuća Selimira Stepanovića, čiji je brat Tihomir - Tika, tada bio borac 6. beogradskog bataljona Prve proleterske brigade i nalazio se negde u Bosni.

I Stepanovići još nisu bili otišli na spavanje. Posle večere su nešto poslovali po kući i dok je petrolejka slabom svetlošću obasjavala prostoriju, bradonje su se nečujno privukle vratima i, ne javljajući se domaćinu, grubo su uskočili u kuću.

Da su četnici samo pokucali na vrata, Selimira ne bi zatekli u kući, jer je on imao tajni prolaz iz kuhinje u podrum, a iz podruma su postojala dva izlaza u dvorište, javni i tajni. Međutim, oni su banuli iznenada u kuću i on je iznenađen i uplašen nemo posmatrao, kako se mala prostorija ispunjava bradatim koljašima. U njihovim rukama je video svetlucanje kame, ali je ipak smogao snage i upitao: - Šta ovo treba da znači?

- Znači da je i vama došao kraj - kaže Voja Kopilan.

- Zato nam odmah priznaj, gde su partizani, ko ih skriva i pomaže, ko sa njima šuruje, gde su im baze... - Nabroj sve partizanske porodice u Vraniću. I na kraju nam kaži gde ti je brat?

-Brat mi je u partizanima od 1941. godine, to vi već znate. Ako nije poginuo, on se nalazi negde u Bosni. Drugo ništa ne znam.

-Saznaćeš kada počenomo da koljemo, ali će biti kasno. Hajde, pođi sa nama da nam pokažeš kuću Mirka Savića.

Još na kapiji, Selimira su čvrsto vezali nekom debelom žicom. Samo što su se četnici sa vezanim Selimirom udaljili od kapije, druga grupa koljača, koji su se bili pritajili u dvorištu, upali su u kuću i zaklali Selimirovu majku Anku i suprugu Milenu. Zatim su pokupili plen i otišli dalje.

Porodica Mirka Savića tek je bila zaspala, kada su četnici razvalili vrata i banuli u kuću.

-Zašto ne otvarate vrata, majku vam komunističku! Odmah palite lampu! Sve ćemo vas poklati!

-Nismo vas čuli, tek smo zaspali - pravdao se zbunjeni domaćin. Biće sve u redu, evo šibice.

Tek kada je upalio lampu, Mirko se skamenio od straha. Pred sobom je video grupu bradatih koljaša, koji su bili kaljavi do kolena, brade su im bile poprskane krvlju, sveža krv se cedila sa kama, koje su držali u krvavim rukama.

-Nemamo mnogo vremena domaćine, koliko imaš članova u kući?

-U kući živimo ja i majka Anđelija, moja supruga Radmila i sestra Sata. Tu je još i naša rođaka iz Guncata.

-Kakva rođaka? Ko si ti? I šta tražiš u Vraniću?

Žena je ispričala da se zove Kadivka Savić rodom iz Guncata, da je došla da preuzme svoj kožuh, koji majstor nije na vreme završio, zato je ostala da prenoći, pa sutra da ga preuzme. Još je kazala da joj je Anđelija posestrima, bog toga je došla kod nje da prenoći.

Suočena sa opasnom pretnjom, Radmila je oštroumno ocenila da će četnici poštedeti njihovu rođaku iz Guncata. To je bila poslednja nada da, veštom obmanom četnika, pokuša da spase svoju sedmomesečnu kćerku.

Zato je iznenada kazala četnicima: - Htela je ona da ide kući, ali smo je mi zadržali, mislili smo, kako sa detetom da ide po onoj kiši i blatu, a bilo je već kasno i tako je ostala da noći.

-A, ti si ovde sa detetom - pitao je četnik?

-Da, uplašeno slaga Kadivka iako nije znala zašto Radmila to čini, nije smela da joj protivreči.

-Odmah uzmi to derište i marš napolje!

-Pa gde ću noćas?

- Idi kud znaš, šta me briga, zar ja da vodim brigu o tebi i tvojoj deci. Žena je bez reči uzela dete iz kolevke i otišla u noć.

Tako mala Živoslavka, sticajem raznih okolnosti i snalažljivosti svoje majke, nije doživela sudbinu Ljubomira Pantića i Katarine Ilić, koji su zaklani u kolevkama.

Po izlasku Kadivke iz kuće, odjednom je nastao pravi košmar. Jedni su čvrsto držali Mirka, koji je pokušavao da se otme i zaštiti suprugu Radmilu, koju su četnici oborili na pod. Dva četnika su držali Radmilu za ruke, jedan je sedeo na njenim nogama, a Dule Ciganin je seo na ženin stomak i kaže ostalim četnicima: - Gledajte kako se to stručno radi! Jednim potezom leve ruke pocepa bluzu na njenim grudima. Svi četnici se zagledaše u lepe bele ženine dojke, koje se na bledoj svetlosti pojaviše. Dule sačeka nekoliko trenutaka da četnici uživaju, a onda snažno kamom udari ženu prvo u desnu, pa u levu dojku. Vruća krv poprska Dula i ostale radoznale četnike. Žena se samo malo trže i klonu. Dok je umirala, nesvesno je otvorila fijoku od ormara, kao da je htela nešto da ponese sa sobom.

Tada su u Mirkovu kuću četnici uveli vezanog Selimira. Voja, kao da je čekao taj trenutak, odmah naredi četnicima da pređu na posao. Gomila bradonja sa oštrim kamama ustremi se na bespomoćne ukućane i Selimira, koji su, za nekoliko minuta, ležali na podu iskasapljeni i krvavi.

- Svaka vam čast momci - pohvali Voja koljaše - pokupite sve vredne stvari, nakit i novac, pa pravac Jasenak. Naša grupa je sa ovom kućom završila posao. Ja i Miša Gačić idemo da se pridružimo Ristićevoj grupi i pomognemo da i on što pre završi pokolj u Crkvenom kraju, a vi se svrstajte u kolonu i pod Sutulinom komandom idite za Jasenak, odnosno kući Toče Stančića. O pokolju nikom ni reči.

* * *

Treća grupa bi se mogla nazvati i mislođinsko-jasenička, jer je bila sastavljena od desetak četnika iz Mislođina, šest iz Jasenka i još nekoliko iz Bariča i drugih mesta A siguran vodič im je bio Jakov Popović iz Vranića. On je ovu grupu koljaša odveo pravo u svoj Crkveni kraj.

U porodici Milivoja Đoinčevića bilo je osam članova Sin Čedomir bio je borac u Kosmajskom partizanskom odredu, njegova supruga Ilinka i dvoje dece nisu te noći bili kod kuće, zbog čega su četnici bili izuzetno nezadovoljni, jer su u ovoj brojnoj porodici zaklali samo tri člana: Deda Milivoja, njegovu ženu Tomaniju i baba Smiljku. Svoj bes su iskalili nad starim osobama na izuzetno svirep način. Babi Smiljki su odsekli ruku do ramena kao nekada u turska vremena što se činilo.

Dok je baba Smiljka u teškim mukama umirala i molila da je ubiju, da joj prekrate muke, četnici se na to nisu osvrtali, već su mirno punili džakove bogatim plenom, koji su u kući pronašli, a zatim otišli dalje, sejući smrt po selu.

Zorka Đoinčević, udovica, govorila je svojoj deci da legnu, ali njoj se nije spavalo. Živko je imao 23 godine, Milorad 20 a Stanija 17. Kad su sinovi posle dugog, veselog ćeretanja u kuhinji, najzad otišli u sobu i legli, Zorka je kao i uvek, stavila kraj njihovog kreveta dve stolice da zadrže njihove prekrivač A zatim su i njih dve, Zorka i Stanija, legle u svoj krevet u kuhinji, smešten pored zida Bile su gotove da zaspe, kad je neko napolju, u kišnoj noći, urliknuo: Otvaraj! - Odmah zatim sručilo se staklo sa prozora na kuhinji iznad njihovog kreveta. Zorka i Stanija, pritajene jedna uz drugu, niti su ustajale, niti su šta govorile. Urlik se ponovio: - Otvaraj! Mi smo kraljeva vojska u otadžbini!

Stanija, koju je sav Vranić zvao Canom, tada je prošaputala:

-Crna nano otvori!

-Neću - odgovorila je majka

-Ako ne otvoriš, zapaliće nam kuću. To su oni.

-Koji oni?

-Pa četnici, nano.

Zorka je ustala, upalila lampu i otvorila vrata U kuhinju su pohrlili bradati četnici sa isukanim krvavim kamama Jedan četnik zakrvavlješ očiju urlao je na Zorku i Staniju: - Zašto ne otvarate, majku vam komunističku! Smestile se kurve u toplu sobu, baš ih briga što kraljeva vojska kisne.

Gurajući Zorku puškom u leđa, naredio je da otvori vrata i na sobi. Ulazeći u sobu, majka je raširila ruke i zajecala:

- Deco, moja slatka, ustajte!

Kad su se Živko i Milorad pridigli, četnik je iza Zorkinih leđa uperio u njih pušku i podviknuo:

- Ruke u vis!

U tom trenutku uleteli su u sobu i drugi četnici.

-Konopac! - viknuo je jedan.

-Nemam konopac - odgovorila je Zorka.

Skinuli su veze sa džakova, koji su u kuhinji bili pripremljeni da se ide u mlin, i njima vezali Živka i Milorada, ne dajući im ni da se pomaknu sa kreveta. Potom četnik uperi pušku u Zorku i drekne:

-Daj pare!

-Nemam para!

-Daj pare, kučko partizanska!

-Nemam para!

Zorka je bila sakupila nešto para da svojoj Staniji, devojci od 17 godina, kupi zimski kaput. Novac je držala u knjizi "Čarobna ruža", koju je Stanija, po završetku osnovne škole, dobila za odlično učenje i primerno vladanje. Vršljajući po kući, čupavci su našli i uzeli taj novac, a "Čarobnu ružu" pocepali. Pokupili su i sve što im se od rublja učinilo dobro za nošenje, pa čak i neke sitnice kojima je Zorka htela da obraduje svoju decu za Materice.

Dok su četnici pustošili kuću, Stanija je bila u sobi. Stajala je pored kreveta, kod svoje vezane braće.

Kad im se učinilo da u kući nema više ništa za njih, četnik, koji je prvi ušao u kuću, pogledao je u ostale i rekao: - Svi na posao! Počinji sa klanjem.

Kao divlje zveri, četnici navališe na vezane i bespomoćne mladiće. Oštre kame bukvalno su kasapile ljudska tela. Nesrećni, zdravi i snažni mladići nisu brzo umirali, iako su ih krvnici boli po celom telu. Krv je prskala na sve strane a život se postepeno gasio. Staniju su oborili na pod u kuhinji. Minda je posebno mučio devojke. Uvek je primenjivao četnički način ubijanja. Otkrio je devojačke grudi, pokazao ih četnicima, a onda kleknuo devojci na butine i sitno kamom bockao dojke. Posle svakog uboda nožem iz devojačkih grudi šikne tanak mlaz krvi. Jadna devojka pišti, a bradonje se grohotom smeju. Minda prekida ovo četničko orgijanje i jednim potezom preseca devojci grlo. Majka je jaukala od bola i pokušala da zaštiti nemoćnu Staniju. Odjeknuo je prasak, ruke su joj klonule, osetila je da pada pored mrtve ćerke i da se gubi u nekakvom mraku.

Sutradan, kad je došla sebi, videla je da leži na podu u kuhinji. Pokušavala je da ustane, ali snage nije imala. Rana na vratu joj je krvarila. Odeća je bila sva krvava

- Dozivala je: - Živko! Mićo! Cano! Slatka deco moja. Ali se iz sobe niko nije odazivao.

Kraj sebe je videla kćerku sa presečenim grlom i ponovo se onesvestila. Našle su je komšije, svu u krvi, kako bez svesti leži pored svoje poklane dece. Kad su je povratili i pokušali da joj ukažu prvu pomoć, ona ih je molila da to ne čine. - Želim samo da umrem - ponavljala je Zorka. Ali je preživela. Ne može se protiv sudbine.

Sledeće domaćinstvo na četničkoj crnoj listi bilo je Đoinčević Živote. Te noći se samo on zatekao u kući. Supruga Olga i mali sin Milan bili su u Taraišu na slavi kod svog rođaka, koji je inače bio četnički saradnik, pa kako je znao da će se te noći u Vraniću izvršiti pokolj partizanskih saradnika, simpatizera i rodoljuba, za svaki slučaj zadržao je Olgu i dete da još jednu noć prenoće kod njega.

Četnici su divljački razvalili vrata i upali u kuću. Probuđen iz prvog sna strahovitom lupnjavom, Života nije bio svestan šta se u kući deša va, mahinalno je skočio iz kreveta i potrčao kroz kuhinju prema spoljnš vratima

U kuhinji je naleteo na svetlost baterijske lampe i grupu koljaša, koji su ga, skoro bez ijedne reči, snažnim ubodima svalili na pod, a onda zaklali. Potom su upalili lampu i detaljno pretresli kuću, tražeći druge članove. Kada su se uverili da u kući više nikog nema, temeljito su je opljačkali i uputili se kući Popović Velisava. Tada su se njihovoj grupi pridružili Voja Kopilan i Miša Gačić.

Posle jedne borbe u Barajevu između partizana i četnika, Velisav je privremeno izgubio vezu sa partizanima i ilegalno došao kući. Zatim se pokolebao i nije želeo da se vrati u odred. Na takav postupak Velisav se odlučio po nagovoru svog rođaka Radovana - Bure Jankovića, značajne ličnosti u četničkom pokretu. On je Velisavu obećao da će ga skloniti kod svoje kuće i štititi njegovu porodicu od četnika pod uslovom, da se Velisav odrekne partizana i da niko ne zna gde se on nalazi, ni njegova porodica ni partizani. Velisav je poverovao na reč svom rođaku - četniku i ilegalno prešao kod njega.

Iz događaja koji su usledili videće se da rođak nije ni hteo ni želeo da zaštiti ni Velisava ni njegovu porodicu.

U Velisavljevoj kući četnici su zaklali pet članova porodice: oca Blagoja i majku Darinku, zatim Velisavljevu suprugu Darinku i njihovih dvoje dece, Branislava od 14 i Julijanu od 12 godina.

Četnici su, po pravilu, kad banu u kuću, prvo klali a onda pljačkali. Tako im se dešavalo da ne pronađu nakit, dukate ili novac. Zato su u Velisavljevoj kući prvo pljačkali.

- Gde su ti dukati, znamo da imaš, - vikao je Popović Jakov na Darinku. Muž ti je na Kosmaju. Misliš da ne znamo. Neka samo - i on će dolijati.

Uplašena žena odlučno odgovori: - Nemam, ubite me. Šta mogu, otkud mi?

- Ćuti, kurvo! Još se prepireš. Nemaš kučko, mene lažeš! A partizane pomažeš.

-Govori gde se krije onaj zlikovac partizanski. Gde je Velisav? Govorite, sve ćemo vas poklati!

-Mi samo znamo da je otišao od kuće, a gde se sada nalazi i da li je živ ne znamo.

-Saznaćete, majku vam komunističku, kad počnemo da koljemo!

-Zašto gubite vreme - reče Ristić - pronašli smo dosta plena. Pređite na posao.

Četnici se kao divlje zveri ustremiše na ukućane. Deca su vriskala i tiskala se uz majku tražeći zaštitu. U strašnom košmaru, prva je od četničke kame pala mala Julijana. Prilikom pada, rukom je slučajno zakačila i sa stolice oborila svoju đačku torbu, iz koje se rasuše knjige i domaći zadaci. Mala Julijana je u agoniji uzela svoju torbu i pokušala da je zagrli i sačuva. Međutim, jedan četnik, grubo nogom izbi torbu iz dečijih ruku. - Šta je grliš, neće ti više trebati.

Preko male Julijane sruši se njen brat, a preko njih majka.

U drugoj sobi ležali su na podu Blagoje i Darinka, sa presečeni vratovima i izbodeni po celom telu.

Krećući se ka kućama Todorovića, Voja zapodenu razgovor sa koljašima rodom iz Vranića. - Meni se čini da ste vi neaktivni, da vas je možda žao komšija? - Jakova nisam video da je klao.

-Komunisti nisu naše komšije - odgovori Predrag, a što se tiče Jakova, nemoj da grešiš dušu, Vojo, ja sam lično video da je on zaklao Velisavljevog sina Branu.

-Dobro, dobro, što se odmah ljutite, ja sam se samo malo našalio. Uostalom, biće još prilike, posao nije završen.

Ispred kuće Todorović Miodraga, Mijailo Ristić zaustavi kolonu. Izvadi spisak iz džepa i pomoću baterijske lampe nešto za sebe pročita, a on reče: - Pazite da ne dođe do zabune, postoje dva Todorović Miodraga, obe porodice treba poklati.

- Predlažem da to učinimo istovremeno. Urošević, Jakov i Beli sa još nekim četnicima da pokolju porodicu Todorović (Spasoja) Miodraga. Ja ću sa Vojom, Lunom, Mindom i ostalima likvidirati porodicu Todorović (Marka) Miodraga. Zatim sastanak ispred kuće Todorović Mirka.

Todorović Spasoja Miodrag tada je bio u koncentracionom logoru na Banjici. Četnici su u kući zatekli njegovu majku Jelenu i suprugu Stanu. Nemoćne žene su brzo savladane i posle sadističkog mučenja zverski zaklane. Potom su kuću temeljito opljačkali, odneli su bukvalno sve vredne stvari, novac i vrednosne papire. U porodičnoj arhivi koju su četnici odneli, nalazila se i tapija i sudske presude o podeli porodične zemlje. Zbog pljačke tih papira, Miodragove kćeri, posle rata, nisu mogle da naslede deo zemlje koju su prisvojili drugi.

Saznavši da mu je porodica poklana, Miodrag je, po izlasku iz logora, ilegalno otišao kod kćerke u Belotić, gde se krio sve do kraja juna 1944. godine. Četnici su preko svojih doušnika i nekih Miodragovih rođaka saznali gde se skriva, poslali grupu četnika koji su ga uhapsili i bosonogog, pešice doveli iz Belotića u Vranić.

Više od mesec dana zverski je mučen, pre nego što je 26. jula 1944. odine, noću mučki zaklan na mestu zvanom Progon u selu Vraniću.

Voja je svojim oprobanim metodama, iskasapio drugu porodicu. Dok su četnici u kuhinji klali Miodraga i Miljanu, u sobi je baba Jelena očajnički razmišljala gde da sakrije i kako da spasi malu unuku Veru.

Uzela je Veru, koja je čvrsto spavala, i stavila je pod jastuk, a ona je legla u krevet i pravila se da spava. U tom trenutku u sobu su upali koljaši, grubo su baba Jelenu svukli sa kreveta na pod i zverski zaklali. Posle ovog krvavog pira, ostala su na podu unakažena tela Todorović (Marka) Miodraga, njegove majke Jelene i supruge Miljane. Samo zahvaljujući bakinoj snalažljivosti malu Veru četnici nisu pronašli i zaklali.

Mirka Todorovića iz sna je probudila lupnjava u vrata i vika četnika: - Otvaraj, otvaraj!

Ko to noćas u ovo doba viče, da li da otvori, kolebao se Mirko.

- Otvaraj, stoko seljačka! Šta čekaš, hoćeš limun da ti damo - urlao je neko pred vratima.

Mirko se već dobro razbudio i shvatio da to nije dobronamerna poseta, ali šta će, mora da otvori, inače će silnici razvaliti vrata. Prišao je i skinuo rezu sa vrata. Unutra pokulja bradata, krvlju poprskana četnička rulja.

Mirko je, među njima, prepoznao dva svoja druga iz vojske, rodom iz Mislođina Uzalud je verovao da drugovi iz vojske neće pucati na njega.

Naredili su da Mirko i sin Branko pođu sa njima, da im navodno po kažu put. Izveli su ih u dvorište. Jedan četnik je držao upaljenu lampu ispred kuće, dok su drugi četnici opalili plotun u Mirka. Od snažnog praska lampa se ugasila. To je za Branka bila jedina šansa. U deliću sekunde je odlučio - bežaću, pa šta bude. Snažno se otrgao iz ruku dvojice četnika, koji su ga držali i pojurio u mrak. Kiša kuršuma poletela je u tom pravcu, ali ga, srećom, nijedno zrno nije okrznulo.

Branko je bio bos. Na sebi je imao samo košulju i gaće. Hladna jesenja kiša klizila je niz smrznuto telo. Šta da radi. Ovako dugo neće izdržati. Bez odela ne može bežati, biće uočljiv i svakom sumnjiv. Odlučio se da ide kuću Milivoja Ilića, da traži odelo i pomoć. Kad je stigao u dvorište, primeti je četnike koji su u kući već klali Iliće.

Od Ilića, Branko je otišao kod Joksić Živane, presvukao se i produžio za Malu Moštanicu. Legao je u kanal pored železničke stanice i čekao. Posle nekoliko časova naišao je teretni voz, na stanici je malo zastao, što je Branko iskoristio i oprezno uskočio u jedan vagon.

U Beogradu se krio kod rođaka i prijatelja, zajedno sa Živoslavom Todorovićem iz Šiljakovca, koji je, takođe, pobegao sa streljanja, kada su mu četnici ubili oca i brata.

Branko je jedan od retkih srećnika koji je preživeo pokolj.

Ispred kuće Milivoja Ilića, Gačić je siktao od besa: - Bili ste neoprezni, taj bandit je verovatno ostao živ. Nismo čuli da je pao ili jauknuo. Šta će reći Zeka kad čuje, a znate da je naredio da ni mačka pod šporetom ne ostane.

- Pazite dobro, ovo nam je poslednja kuća, nikakve propuste neću više golerisati. Nema potrebe da žurimo, komuniste treba dugo mučiti pre nego što umru.

Ilić Milivoje i Darinka imali su dva sina, Mihaila i Svetozara i kćerku Nadeždu. Mihailo i njegova supruga Milka imali su dve kćerke, Darinku od 8 godina i Katarinu od 5 meseci. Ukupno osam članova koji su čvrsto spavali pre nego što su četnici banuli u kuću. Nisu zahtevali da im Milivoje otvori vrata, već su jednostavno jurnuli u kuću, istavili vrata i pomoću baterijskih lampi pokupili iz kreveta sve odrasle članove porodice. U kuhinji su ih zbili u jedan ugao, a u drugom delu kuhinje Gačić je saslušavao Milivoja.

-Kaži ti, džukelo komunistička, zašto šuruješ sa partizanima?

-To nije tačno. Ja sa partizanima nemam nikakve veze.

-Nemaš? A to što si na tavanu od štale, čuvao i hranio nekog partizana Šucu, to nikom ništa.

-Ne poznajem nikakvog Šucu.

-Naši saradnici tvrde da si sa konjskom zapregom odvezao grupu partizana u Kosmajski odred, koji su se kod tebe hranili i lečili.

-Ni to nije tačno. To je neko izmislio da bi mi se osvetio.

-Dosta, bagro komunistička - urlao je Gačić i sa pištoljem udari u vilicu nemoćnog čoveka, koji se zatetura i pade, a krv ga obli po celom licu. Dva četnika podigoše ošamućenog Milivoja i uspraviše ga uza zid. Gačić mu postavi još jedno pitanje, ali odgovora nije bilo. Revoltiran zbog toga, Gačić ga snažno udari nogom u stomak i Milivoje ponovo pade na pod.

Na Gačićev znak jedan četnik se saže i Milivoju preseče grlo. Šiknu krv na sve strane, čovek krklja i mahinalno udara nogama i rukama oko sebe. Žene su izbezumljeno naglas kukale. Nastala je neopisiva klanica. Privodili su jedno po jedno i mirno klali. Prvo Milivojevu suprugu Darinku, pa sinove Mihaila i Svetozara, zatim kćerku Nadeždu. Tada je Milka, među koljašima, prepoznala svog rođaka Radivoja Stančića iz Jasenka. Naime, Milkina je majka rodom iz Jasenka, pa je Milki taj četnik bio nerođeni ujak.

Očajnički je Milka molila i preklinjala: - Ujače, ko boga te molim, ubite mene, samo mi decu poštedite.

- Marš, kučko jedna, nismo mi više rod. Zamahnu puškom i kundakom udari u lice Milku, koja pade među leševe. Četnici, koji su na podu još klali druge članove porodice, zaklaše i Milku.

Zatim su zaklali Milkino dete u kolevci. Mala Katarina imala je samo pet meseci.

Mala Dara, tada je imala osam godina, mirno je spavala u svom krevetu kao da se u kući ništa ne dešava. U tu devojčicu, četnici su iz pištolja opalili sedam metaka, od kojih su pet, ispaljeni u glavu, srećom, promašili cilj a dva su prošla kroz detinji grudni koš. Videli su da devojčica odskoči s kreveta i malo se zgrči. Verovali su da je mrtva i više je nisu dirali.

Tek sutradan, komšije su među mrtvima, pronašli Daru i konstatovali da je ona još živa, ali teško ranjena. Borba za njen život bila je duga teška, ali se isplatila - Dara je preživela.

Posle pokolja kod Ilića, Mijailo, Voja i Gačić su seli za sto i mirno, poslovno sabrali spisak poklanih i konstatovali da su te noći njihoj grupe zaklale 35 partizana.

Na primedbu jednog četnika, da svi poklani nisu bili partizani da među poklanima ima i dece, Gačić je ljutito reagovao: - Dosta o toj deci! Samo trtljate o kolevkama! Pa šta ako su deca poklana. Čuli ste Zekinu naredbu da sve treba uništiti.

Zatim Gačić, mirnijim glasom, nastavi: - Sa ovom kućom naša je gr pa izvršila zadatak, pokupite sve stvari i pravac Jasenak. Ja i Voja na z plenjenim konjima idemo odmah da obavestimo Zeku. Za ljudstvo će odgovarat Mijailo i Jakov. Niko da nije pisnuo o pokolju. Gledajte da požurite, kako biste pre zore bili u kući Toče Stančića. Odredite trojicu koji će da doter ju stoku u Jasenak, a ostali da se svrstaju u kolonu i što pre napuste Vranić.

Gačić je lično u Milivojevoj štali odabrao dva konja, dva vola i jednu kravu. Rekao je: - Na konjima ćemo ja i Voja da idemo da obavestimo Zeku o pokolju, a trebaju nam i za odred, a volove i kravu poterajte za Jasenak da zakoljemo za proslavu.