Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC
Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


PLAN KOMANDE LOVAČKIH GRUPA JUGOISTOK

Neposredno pre bekstva iz zemlje, kvislinzi su, sa nemačkim okupatorima, napravili plan o formiranju špijunsko-terorističkih grupa, koje bi ostale u određenim oslobođenim oblastima, gde bi, za račun okupatora, prikupljale razne obaveštajne podatke, vršile diverzije na važnije objekte i ubistva istaknutih pripadnika NOP Jugoslavije. Međutim, usled razbijanja kvislinških formacija i paničnog bekstva njihovih vođa iz zemlje, ovaj plan nije bio realizovan. Ali ga Nemci nisu zaboravili.

Kada su se ostaci Ljotićevog Dobrovoljačkog korpusa i Nedićeve Specijalne policije okupili u Sloveniji i Austriji, Gestapo je odmah naredio da se formiraju ranije planirane grupe i upute na špijunsko-terorističke kurseve u Kajzervaldu i Nojšterlicu. Do kraja 1944. godine formirano je i završilo kurseve oko pet grupa, svaka jačine od deset do četrdeset ljudi. Na čelu jedne od ovih, sastavljene od agenata Specijalne policije iz Beograda, bio je zloglasni Boško Bećarević, dok su vođe ostalih bili istaknuti ljotićevci i agenti Gestapoa Ratko Parežanin, Jovan Kraguljac, Rade Pavlović "Ognjen" i Branko Gašparević "Gara".

Od ovih grupa najzanimljivije su bile Pavlovićeva i Gašparevićeva.

O zadacima i školovanju ove poslednje špijunsko-terorističke grupe i njenom putu do štaba Draže Mihailovića, njen vođa Gašparević "Gara" je u toku istražnog postupka 1945. godine, pored ostalog, ispričao i ovo:

"Preko Rume — Vukovara — Osijeka i Barča, najzad sam sa svojom grupom iz Beograda, početkom novembra 1944. godine, stigao u Beč. Grupa je brojala oko pedeset ljudi. Zvali su je 'slovenska grupa' i bila je pod komandom Jovana Kraguljca. Po dolasku u Beč smestili su nas u školu 'Caltgase'.

Dva dana kasnije, otišao sam u hotel 'Remišer kajzer' li tu sam se sreo sa mojim starim poznanikom pukovnikom Džonom, koji je radio za neku stranu obaveštajnu službu. Rekao mi je da ovih dana očekuje Antona Švarca, koji je takođe trebalo da stigne iz Srbije. Svarc je bio tumač pri nemačkim komandama u Srbiji i održavao je vezu između nemačkih i četničkih komandanata.

Celo popodne sam proveo sa Džonom. Izložio sam mu okolnosti pod kojim sam doputovao i da je problem da napustim grupu. Na to mi je on odgovorio da grupu ne napuštam, a da će me on upoznati sa nemačkim funkcionerom Stiveom, koji će intervemsati da komandu nad grupom od Kraguljca preuzmem ja. Rekao mi je da će me Stive dovesti u vezu sa Mandlom.

Sutradan sam se, u restoranu Kajzerhof, ponovo sa&tao sa Džonom. Nakon kratkog vremana istigao ge i Stive. Dogovoreno je da me Stive, dva dana. posle toga, upozna sa Mandlom. Sastanak sa Mandlom sam održao i na njega sam ostavio dobar utisak.

Moja grupa je, 15. novembra, krenula za Nojšterlic. Ja sam ostao pod izgovorom da sredim neke poslove, pošto sam jedini govorio nemački. Svi pripadnici moje grupe su do 9. decembra pohađali obaveštajno-diverzantski kurs.

Vreme koje sam van grupe provodio u Beču uglavnom sam provodio na sastancima s Mandlom i pukovnikom Džonom.

Mandl mi je u dužim razgovorima izlagao principe na kojima je zamišljen rad obaveštajno-diverzantskih grupa. Iz njegovog izlaganja zaključio sam:

Da su grupe zasnovane na principu pozadinsko-saboterskog delovanja, ali tako da istovremeno sa vršenjem raznih dela sabotaže i iznenadnih prepada na slabije neprijateljske jedinice vrše i podzemnu propagandu i da organizuju nacionalistički orijentisane građane i seljake u jedinstveni front nacionalnog otpopa. Da se to postigne, potrebno je sve članove grupe ideološki izgraditi tako da po dolasku na teren može svaki član grupe potpuno samostalno delovati. Da stvori ćeliju od 3 člana, koje bi politički i vojnički vaspitao i osposobio do te mere da oni dalje svaki za sebe mogu stvarati takvu ćeliju od tri člana i tako dalje. Analogno tome, i ove naše grupe bi se, odmah po dolasku na teren, razbile u trojke koje bi počele sa radom na stvaranju novih ćelija. Jedino bi uz komandanta grupe trebalo ostaviti dve trojke i centralnu radio-stanicu. Ostale radio-stanice bi bile raspoređene tako da bi svaka obuhvatila po tri od pet najbližih trojki, koje bi obavezno morale biti povezane relejom (kuririma) i u stalnoj svakodnevnoj vezi sa takozvanom 'radio-trojkom'. Na taj način bi komandant grupe uvek bio tačno obavešten o svakom događaju i o svakoj pa i najmanjoj promeni na terenu.

Komandanti bi iz svih dobijenih izveštaja uzimali najvažnije podatke za sopstveni izveštaj, koji bi preko glavne radio-stanice slali svojim starešinama, konkretno u mom slučaju Vrhovnoj komandi Draže Mihailovića i Mandlu.

Napominjem da je, sporazumno sa Srpskom dobrovoljačkom komandom, 'Vermahtom' i 'Komandom lovačkih grupa Jugoistok' — Mandlom, reseno da komandant svih grupa na teritoriji Srbije bude Rade Pavlović, sa kojim bi se svi komandanti grupa, odmah po dolasku na teren, imali povezati.

Prema tome, uz izveštaje Draži Mihailoviću i Mandlu trebalo je slati izveštaj Radi Pavloviću, kao komandantu svih grupa u srpskom prostoru. Sve grupe koje je organizovao Mandl: srpske, rumunske, bugarske i grčke, zvale su se 'Lovačke grupe Jugoistok' a svaka je imala svoje posebno ime. Moja grupa zvala se 'Ringelnater' što u prevodu znači zmija belouška.

Pošto je apsolutno sigurno da će doći do definitivnog sporazuma između Mihailovića, Nedića i Ljotića i do objedinjavanja komande u vojničkom pogledu, predviđene su i iste propagandne parole: Bog, kralj, narod, sloboda ili smrt, organska država na principima zadrugarstva i tome slično. To su istovetne parole sve tri nacionalističke frakcije.

Krajnji cilj organizovanja naroda na tako zamišljenoj osnovi, i u političkom i u vojničkom pogledu, jeste: stvaranje jake podzemne nacionalističke vojske koja bi u danom momentu jedinstveno i spontano trebala ustati na noge i sa oružjem u ruci srušiti postojeći komunistički režim u zemlji.

Dela sabotaže, iako ne bi bila od nekog naročitog značaja, sem materijalne štete, po neprijatelja, trebala bi se povremeno vršiti. I to da se istovremeno pojavljuju u raznim delovima zemlje, a po mogućstvu čak i u isto vreme. Time bi se kod naroda stvorilo uverenje da je narod u celini stvarno nezadovoljan, pošto samo iz stvarnog nezadovoljstva može doći do spontanih demonstracija istovremeno na više mesta, i u raznim, pa čak i u sasvim udaljenim krajevima. A to znači opšti revolt.

Na taj način bi se postiglo psihološki stalno napeto stanje i iščekivanje novih događaja. A pošto je sav materijal za sabotažu gotovo isključivo engleskog porekla, svuda bi o tome trebalo ostaviti i vidnih tragova. Time bi narod dolazio do uverenja da akcije fronta nacionalnog otpora podržavaju i snabdevaju Englezi, a policijske i vojne vlasti dolazile bl do materijala za stvaranje dlplomatskih konflikata. Na taj način bi se ubrzao proces stvaranja konflikata između SSSR-a i Engleske.

Da se što uspešnije izvode, potrebno je da se sabotaže vrše samo po naređenju komandanta za celu Srbiju. Kao dispozicija komandantu bi služili izveštaji trojki koje su rasejane po terenu. Te trojke bi trebalo dobro osmotriti objekte na njihovom prostoru, podesne za sabotažu i o tome podneti izveštaj. Komandant bi iz tih izveštaja izvukao potrebno i doneo rešenje šta bi se sve imalo sabotirati, kako i kada. On bi morao voditi računa da sva dela budu praktično izvodljiva, i to u isto vreme. Naređenje bi Izdavao komandantima grupa, koji bi ga prenosili svojim zainteresovanim trojkama.

Što se tiče iznenadnih prepada manjeg obima i značaja, isti bi se izvodili na taj način da se tri do četiri trojke u određeno vreme i na određenom mestu sastanu i da udare na neku kasarnu sa milicijom, neki komunikacioni objekat, opštinu, fabriku i slično, naprave galamu i nered i izgube se. Razume se da se cela grupa odmah rastura u trojke i svaka na svoje mesto. I tu bi se trebalo voditi računa o tome da se, po mogućstvu, istovremeno, na raznim krajevima zemlje izvrše prepadi, kako bi se dobio utisak da zaista cela zemlja gori.

Što se tiče naoružanja, ono je trebalo redovno i po potrebi da stiže. Dotur je predviđen iz aviona, noću, na najpodesnijem prostoru. Pristiglo oružje bi se odmah delilo novoobučenim članovima novih ćelija, koji bi ga krili do momenta upotrebe. Ostali materijal, eksploziv, municija i slično ostavljao bi se u sigurna skloništa, unapred za to pripremljena.

Obaveštajna služba na terenu je jedan od najvećih problema. No to će se samo po sebi najbolje rešiti na terenu i prema prilikama. Tu treba imati u vidu tri jake kontraobaveštajne službe, i to partizansku (koja je vrlo solidna), sovjetsku i englesku.

Tako bi izgledao rad grupa na terenu u Srbiji u Mandlovoj koncepciji. Na kraju, meni je određen prostor Rudnika, dok su Pavlović i Lenac predviđeni za prostor Kopaonika. Bećarević bi trebao da se prebaci u prostor oko Užica ili južno od njega.

Najzad sam, 22. novembra, krenuo iz Beča u Nojšterlic, u sastav grupe. Švarc je stigao na završetku kursa, jer smo već 9. decembra napustili Nojšterlic i otišli za Beč."1

O prebacivanju ove špijunsko-terorističke grupe iz Beča u štab Draže Mihailovića Gašparević je u toku istrage izjavio:

"Posle dan zadržavanja u Beču, moja grupa je prebačena u Apelton na mađarsko-austrijskoj granici. Tu smo trebali sačekati vreme polaska za Bosnu. U Apeltonu smo zatekli Bećarevićevu grupu koja je čekala naoružanje i odelo.

Sutradan sam se sastao sa Mandlom. Trebalo je prethodno rešiti pitanje Kraguljca, koji je još uvek izigravao komandanta grupe. Kraguljac je još uvek bio u uverenju da će grupa ići za Slavoniju, kako je bilo u početku predviđeno. Kad mu je saopšteno da je to nemoguće i da grupa mora ići u Srbiju, on se pobunio i sa polovinom ljudstva vratio u sastav Srpske dobrovoljačke komande. Ostao sam samo sa oko 30 ljudi. Čim je grupa iz Apeltona stigla u Beč, Kosanović je sa svojih 30 ljudi ušao u sastav. Bili su to, uglavnom, lički četnici koji su se nalazili u Beču.

Sa Mandlom sam utvrdio pravac kretanja grupe. Prema tome, trebao sam pre nego što pređem u Srbiju da uspostavim ličnu vezu sa Dražom Mihailovićem, i to preko četničkih komandanata pukovnika Borote ili Baćovića. Njih dvojica su, takođe, održavali vezu sa Mandlom. Borota je, u to vreme, bio u Srednjem kod Sarajeva, a u njegovoj blizini nalazio se i štab Draže Mihailovića.

Prema onome što mi je rekao Mandl, sa Mihailovićem sam trebao urediti da me on lično, ili preko svojih komandanata korpusa, snabde sa potrebnim dokumentima za kretanje po Bosni i Srbiji. Tako bi moja grupa bila predstavljena kao četnička. A zatim sam trebao da utvrdim kakvo je iskreno raspoloženje Mihailovića prema Nemcima. Da li je on zaista voljan iskreno prihvatiti saradnju u borbi protiv partizana? Da li u štabu ima britanskih i američkih predstavnika, i ako ih ima, koliko i koji su, a ako nema, da li održava vezu sa Englezima i Amerikancima, dobija li od njih pomoć i u kojoj meri? Ako ne dobija, da li se nada toj pomoći, i da li mu je obećana? I, na kraju, kakva uopšte ima obećanja od saveznika i da li veruje da će oni ta obećanja ispuniti?

Takođe, trebalo je da utvrdim stvarno stanje Jugoslovenske vojske u Otadžbini: brojno stanje sa kojim računa Vrhovna komanda, kakav je moral, naoružanje, ishrana i ostala oprema, sastav komandnog kadra i najvažnije od svega saznati Mihailovićeve namere na vojno-operativnom i političkom planu.

Trebalo bi ispitati raspoloženje i mogućnost da se pri Mihailovićevom štabu organizuju kursevi za obrazovanje grupa kao što je naša.

Ako bi se u tom pogledu naišlo na razumevanje, Mandl bi se postarao da pošalje potrebne instruktore sa odgovarajućim materijalom u Mihailovićev štab.

Pored toga, Mandl mi je rekao da saopštim Mihailoviću da se za najpotrebnije stvari odmah preko najbliže nemačke komande obrati ratnom Ministarstvu, kako bi mu bilo sve isporučeno bez naročitih formalnosti, s tim da se prethodno izjasni i da tačno odredi svoj stav u odnosu na Nemce, a u smislu razgovora koji su vođeni između njega i nemačkog poslanika još u Srbiji. U slučaju pozitivnog odgovora došla bi u Mihailovićev štab delegacija nemačkog ratnog Ministarstva da utvrdi potrebno i izvrsi liferacije.

Kad sve ovo izvršim i o svemu podnesem izveštaj Mandlu, treba da krenem u Srbiju.

Na sastanku je bilo rešeno da se moja grupa do Sarajeva prebaci avionom. Zato je, 20. decembra, bila prebačena na bečki aerodrom Aspernju. Tu smo dobili naoružanje i potreban diverzantski materijal. Ovde smo bili prinudeni da, duže nego što je bilo predviđeno, čekamo na dolazak aviona, jer su svi bili angažovani na prebacivanju ranjenika iz borbi oko Budimpešte.

Čekanje je trajalo do 27. decembra. Toga dana krenuli smo iz Beča i stigli smo do Zagreba. Dalje, usled nevremena, nismo mogli. Obučeni u nemačke uniforme, sa raznim oznakama, kamuflirani kao banatski Nemci, u zasebnom vagonu stigli smo 2. januara do Sarajeva.

Preko nemačkog policijskog atašea Troje, na koga sam bio upućen, uspostavio sam vezu sa četničkim komandantom Sarajeva pukovnikom Gojkom Borotom, koga sam našao u Srednjem, nedaleko od Sarajeva."2

Što je upućivanje špijunsko-terorističke grupe Branka Gašparevića u Mihailovićev štab išlo preko Borote — nije bilo nimalo slučajno. Njegov stav prema okupatoru i saradnja sa njim najbolje se vide iz izveštaja koji je on podneo Mihailoviću još 17. januara 1944. godine:

"Za vreme od 1. do 13. januara tekuće godine prikupljeni su sledeći podaci:

Ovih dana u Sarajevu su boravili predstavnici četnika iz Hercegovine i kapetan Leko sa Majevice, koji su pregovarali sa Nemcima.

Petog januara bio je i potpisati na jednom sastanku sa predstavnicima Nemaca, o čemu je podnet poseban izveštaj, a kojom su prilikom od strane potpisatoga i kapetana Vlade Perića konstatovana sledeća zapažanja i učinjeni zaključci:

1) Nemačka komanda je upoznata sa našom organizacijom i poznaje veći broj njenih starešina.

2) Isto tako upoznata je da je naša vojska milicionerska, usled čega ne može imati nikakvog uspeha u borbi protiv komunista.

3) Partizani predstavljaju Nemcima opasnog neprljatelja, zahvaljujući odličnoj propagandi — udarnoj — pokretljivoj moći — stalnom prilivu novih snaga.

4) Nemačka komanda želi da iskoristi sve nacionalne elemente u borbi protiv komunista i voljna je da ih potpomaže u oružju i ostalom materijalu.

5) Isto tako voljna je da učini sve da se prekine sa prolivanjem nepotrebne krvi, kako između Muslimana i Srba, tako i između četnika i ustaša, i da izvrši koncentraciju svih nacionalnih snaga za borbu protiv crvenih.

6) Potpisati je došao do ubeđenja da nemačka vojska nije u stanju sama raščistiti sa komunistima i zato je sada voljna potpomagati sve nacionalne elemente, kako bi im služili kao predstraže za odbranu gradova i komunikacija, sa jedne, i za uspešniju borbu protiv crvenih, sa druge strane.

7) Iz prednjeg razloga oni žele:

a) da nas potpomognu u oružju i ostalom materijalu,

b) da nam radi obaveštajne službe nabave i radio-stanice,

v) da jedan četnički oficir bude kod njih kao oficir za vezu,

g) predlažu nam formiranje letećih jedinica,

d) ukoliko postoji dobra volja za zajednički rad, obećavaju i potpuno uklanjanje ustaša iz izvesnih mesta, kao što je to učinjeno u oblasti Gacka i Nevesinja, puštanje iz zatvora pojedinih naših ljudi koji su potpuno nacionalno ispravni.

đ) zajednički rad na uništavanju muslimanskih sela koja su naklonjena komunistima."3

Kratko vreme posle ovih pregovora, Borota je postao oficir za vezu između nemačke Komande za Jugoistok i četničkog vođe Draže Mihailovića.

Da bi svojim gostima, gestapovskim špijunima i teroristima, obezbedio nesmetano kretanje na teritorijama zaposednutim četnicima, Borota je Gašparevića snabdeo objavom koja je glasila:

"Objava za kapetana Garu sa 65 vojnika, koji pripadaju delovima Jugoslovenske vojske u Otadžbini, a koji se prema naredenju načelnika štaba Vrhovne komande upućuju na teritoriju Romanijskog i Zeničkog korpusa na stanovanje do daljeg naređenja.

Ovoj grupi vojnika, na njihov zahtev, izaći u susret u svakom pogledu."4

Uskoro, Gašparević se sastao sa Dražom Mihailovićem. O ovome sastanku Gašparević u toku istražnog postupka priča:

"Prebacio sam se sa grupom i pukovnikom Borotom iz Srednjeg, za Koprivnu, gde sam našao štab Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Članovi štaba koje sam zatekao na okupu bili su Draža Mihailović, general Trifunović, zvani 'Dronja', general Damjanović, pukovnik Simić, pukovnik Milovanović, major Nešić i major Isa Milosavljević. Pored ovih, koji su predstavljali glavni deo Vrhovne komande, bio je i veći broj nižih oficira.

Pukovnik Borota predstavio me je Draži i rekao da dolazim sa grupom iz Austrije i da se stavljam na raspolaganje Vrhovnoj komandi. Draža Mihailović je već ranije bio obavešten o dolasku moje grupe, a stekao sam utisak da on zna i o ostalim grupama diverzanata koji svršavaju kurs u Austriji. Draža me je lepo primio. Pošto mi je izložio situaciju u Srbiji, i rekao da se četnici ne bi nikad povukli iz Srbije, ispred domaćeg neprijatelja, misleći na partizane, da nije naišla Crvena armija, prešli smo na konkretne zadatke, koji se postavljaju pred grupama što se prebacuju u Srbiju. Pitao me je da li ja mislim da prelazim u Srbiju sa komandosima. Ja sam mu na ovo odgovorio da je to za mene irelevantno i da je to stvar Vrhovne komande, pa neka ona odluči kako je najbolje.

Od cele grupe koja je sa mnom krenula iz Beča svega je jedan ostao, i to Kosanić Milan, sa mnom do kraja. Naime, 18 Ličana koji su sa mnom pošli iz Beča odvojili su se u Koprivni i prebegli Sergiju Živanoviću, potpukovniku u Rudniku. Ostali od grupe ili su se porazboljevali, pa ostali po bolnicama, ili su ostali pri Vrhovnoj komandi, a neki su izrazili želju da se vrate u sastav Dobrovoljačkog korpusa u Bistricu.

Kako se moja grupa svela samo na jednog čoveka, to je formirana nova grupa od 60 ljudi i stavljena pod komandu moju. Gro ove grupe činilo je ljudstvo Milovana Nedeljkovića, komandanta Kačerske brigade, inače artiljerijskog poručnika. Ostalo ljudstvo uzeto je iz raznih jedinica. I ljudstvo Nedeljkovića i ljudstvo iz raznih četničkih jedinica nije bilo naročito obučeno, niti je ijedan od njih svršio školu za komandose.

U stvari, ja sam bio samo formalno komandant ove grupe, dok je faktički, stvarni, pravi komandant bio Milovan Nedeljković. Ja mislim da mi je Vrhovna komanda ovo zvanje dala jedino radi toga što je ljudstvo naoružano oružjem koje je moja grupa prenela iz Beča. Meni je sam Draža rekao da sam nepoznat u Srbiji i da zbog toga ne bih naročito mogao koristiti, ali zato je tu Nedeljković, koji je tamo ratovao i koga narod dobro poznaje.

Prema direktivi dobijenoj od Draže Mihailovića, grupa koja je polazila za Srbiju nije, bar za prvo vreme, trebalo da pređe na vršenje sabotaže. Njen osnovni i glavni zadatak bio je da u Srbiji stvori jedan obaveštajni centar za vezu. U tu svrhu je pridodat ovoj grupi poručnik Terzić, vazduhoplovni radio-telegrafista, koji je trebalo da postane komandantom toga obaveštajnog centra pod brojem 250. Obaveštajni centar trebalo je da se postavi negde na području Rudnika. Tu bi bila glavna centralna stanica za celu Srbiju, a i za vezu sa Vrhovnom komandom, dok bi podcentrale, odnosno ostali obaveštajni centri, mogli da budu zasnovani u Šapcu, Beogradu, Požarevcu, Zaječaru, Nišu, Kragujevcu i Užičkoj Požegi, kao i jedna stanica pokretna za celo Homolje, a sa punktom stalno u Zviždu. Upravo, nije se računalo da se stanice smeste u nabrojane gradove, već u okolini istih, na najpodesnije mesto.

Po prelasku u Srbiju, cela grupa trebalo je da se podeli na trojke. Po nekoliko trojki imale su biti vezane za jednu, odnosno za po jedan od nabrojanih obaveštajnih centara. Zadatak ovih trojki bio je da se povežu sa narodom, da u njemu delaju više propagandistički i prikupljaju sve podatke, koje bi dostavljale obaveštajnim centrima. No ipak ne treba shvatiti da se apsolutna delatnost trojki svodila na propagandistički rad i na prikupljanje obaveštenja, već su one mogle vršiti, s vremena na vreme, i sabotaže, kao i likvidaciju pojedinih istaknutih funkcionera iz komunističkih redova, ali ovo oprezno i pažljivo, da ne bi navukli pažnju neprijatelja — partizana.

Govoreći o tom propagandističkom radu, koji se postavlja pred grupu, Draža Mihailović je podvukao da grupa ima da se predstavi čisto srpskom i izniklom — izraslom iz naroda. Naročito je podvukao da se ne govori da je to njegova grupa, niti Ljotićeva, niti Nedićeva. Ja imam utisak da je Draža dajući ovakav kurs bio svestan toga da se on sam kod naroda sa celim svojim pokretom dosta kompromitovao, a Nedić i Ljotić isto tako. Parole s kojima bi nastupali u Srbiji bile su:

'Mi smo tu', 'Kralj dolazi', 'Narode, budi spreman', 'Dolazi naš čas' i slično. Dobili smo, polazeći za Srbiju, afiše ispisane sa gornjim i drugim parolama. Pored ovoga poneli smo i nešto malo letaka, čija je sadržina uglavnom: 'Srbi, nikla je podzemna vojska, došao je čas obračuna sa strahovladom partizanskom!'

Veza između mene i Draže Mihailovića bila je ugovorena svakog dana u 7.30 časova ujutru i 13 časova posle podne.

Obaveštajni centar Vrhovne komande pod komandom tehničkog majora Peveca bio je malo udaljen sa svojom radio-stanicom od Vrhovne komande i održavao je veze sa stanicama na terenu, dok je Draža Mihailović pored sebe imao svoju sopstvenu radio-stanicu, kojom je rukovodio potpukovnik Jovanović, zvani 'Munja'. Obaveštajni radio-centar pod rukovodstvom majora Peveca imao je, uglavnom, dužnost da stoji svakodnevno u vezi sa svim stanicama na terenu, da sluša sve inostrane radio-emisije i da iz dobijenih izveštaja ili radio-vesti sastavlja dnevni izveštaj pod imenom 'Presa', koji se štampa i izbacuje u više primeraka na rotacionoj mašini i šalje jedinicama na položaje kao dnevne vesti. 'Presu' uređuje novinar Bora Kesić, a uz njega saradnik Milan Mitić, advokat iz Soko Banje i dr Voja Andrić, pravnik iz Niša. Stanica s kojom rukuje major Pevec bila je jačine 15 vati. Stanica koja se nalazila kod Draže Mihailovića bila je američkog ili engleskog porekla, tipa 'Kolins', koja, po kazivanju stručnjaka Mladena Terzića, predstavlja poslednje slovo u radio-stanici. Stanica kojom rukovodi major Pevec uglavnom se služi šiframa po tajnom broju, ili po nekom tekstu, dok stanica kojom rukovodi potpukovnik Jovanović služi se šiframa po koordinatnom sistemu. Jednu od takvih šifara sam imao i ja. Nosila je oznaku 'ipsilon 9'. Sve depeše koje se upućuju za Dražu Mihailovića nose naziv 88-99, a depeša koja nosi bilo kakvu oznaku između brojeva od 88-99 znači da je upućena Mihailoviću na ličnost."5

Još dok se nalazio u Mihailovićevom štabu, Gašparević je, na traženje četničkog špijuna, majora Slobodana Nešića, uputio radiogram svome šefu, gestapovcu Mandlu, 25. februara 1945. godine, u kojem piše:

"Potrebni su mi otrovi, trenutni i sa zadocnelim dejstvom, idealno bezbojni i jaki, za podmetanje u vino, kafu, rakiju, supu, mleko i slično. Hitno ih poslati po Švarcu. Gara."8

Dva dana kasnije, Gašparević postavlja Mandlu širi zahtev:

"Švarc odmah da krene, ja moram preko Drine dok nisam izgubio kanal. Ostavio sam vezu. Neka se javi pukovniku Sergiju. On će ga lično sprovesti do mene. Sve stvari neka bezuslovno ponese, a naročito su važni otrovi. Četiri velika komunistička funkcionera treba da se uklone tim otrovom. Šeldenfern grant, gever ferveri, pištolje, uniforme engleske i sve drugo, srpskih dinara i filmove ne zaboravite. Hitno je. Gara."7

Pošto je otpremio ove radiograme, Gašparević se sa grupom špijuna i terorista početkom marta uputio u Modriču. Neposredno pre polaska, Mihailović mu je dao pismo adresovano na komandanta komandosa, pukovnika Pavlovića, u kojem je, pored ostalog, pisalo:

"Kapetan Gara sa svojim ljudstvom i spremom da ostane u Modriči do daljeg naređenja. Sa Garom da ostane ljudstvo potpukovnika Siniše Ocokoljića."8

Gašparević se u Modriči nije dugo zadržavao. Za kratko vreme, a neposredno pred njegov pokret ka Srbiji, on je bio snabdeven mnogobrojnim objavama raznih četničkih komandanata koje bi mu omogućile nesmetano kretanje po teritorijama na kojima su se još, iako razbijene, nalazile manje ili veće četničke grupe. Jednu od ovakvih objava Gašpareviću je dao i četnički komandant Dragoslav Račić.

Neposredno pred Gašparevićev polazak iz Modriče ka Drini, 6. marta 1945. godine, stigla je i Mihailovićeva poruka:

"Dragi Gara, primio sam Vaše pismo od danas. Ja stojim na gledištu da Vi sa svojom grupom odmah krenete iz razloga da se nađete tamo što pre, a i da se ne bi zatvorio kanal koji nam je sada siguran.

Vidiću recite da mi se javi, pa ću ga ja naknadno za vama poslati. Na terenu Srbije sastaćete se i zajednički raditi. 6. mart 1945. godine. Pozdrav

Drag. Mihailović."9

A evo šta Gašparević dalje, u toku istražnog postupka, prića o svome radu posle napuštanja Modriče:

"Posle napuštanja četničkog štaba, svakodnevno sam održavao vezu sa Dražom Mihailovićem putem radio-stanice, pomoću šifre koju mi je dao lično Mihailović, a koju je izradio potpukovnik Jovanović, zvani 'Munja'. Moja šifra je označena sa 'ipsilon 9'. Slične šifre, ili šifre istog sistema, imao je i poručnik Nedeljković, koji je neovisno od mene podnosio svoje izveštaje Draži Mihailoviću, od njega primao, neovisno od mene, uputstva i naređenja za svoj rad.

Od mog odlaska iz Vrhovne komande podnosio sam Draži Mihailoviću izveštaje o položaju gde se nalazim, na čijoj teritoriji, i za koga se vezujem, o daljem pravcu kretanja, kao i o situaciji koju sam zatekao na tim položajima. Od Draže Mihailovića uglavnom sam dobijao depeše koje su uvek forsirale moj prelazak na teritoriju Srbije, kako bi se što pre počelo sa stvarnim organizovanjem službe veze u smislu zadatka koji mi je poveren. Za vreme dok sam bio u Semberiji, a naročito kada je pala Janja i kad je bio u pitanju pad Bijeljine, Mihailović je tražio od mene da prikupim podatke o pozicijama NOV na linijama Bijeljina — Brčko, Celi — Tuzla i da mu pošaljem. S neke druge strane bio je obaveštan da je iz Mačve upućena u Metohiju 25. ili 26. divizija NOV i on je tražio da ustanovim zašto je ta divizija pošla ka Metohiji i da li je ta divizija sastavljena od ljudstva sa toga terena. Te podatke mu nisam mogao poslati tačno, jer nisam mogao ni sam utvrditi stvarno stanje stvari. U jednoj drugoj depeši je tražio da ustanovim i da ga izvestim u kojim pravcima se kreću jedinice NOV koje napuštaju prostor oko Tuzle; da li se kreću u pravcu Sarajeva, ili se kreću u pravcu Srbije, ili možda u oba pravca. I na tu depešu mu nisam mogao poslati tačan izveštaj, pošto nisam mogao ustanoviti da li se kreću u oba pravca, ali sam po sopstvenom logičnom zaključku izvestio da je verovatno u pitanju pokret prema Sarajevu, pošto su sve operacije NOV u to vreme bile koncentrisane na zauzeće Sarajeva, što se stvarno kroz kratko vreme i obistinilo. Sve ostale depeše su se kretale uglavnom oko moga kretanja u pravcu Srbije." 10

Očigledno, igra Ozne je nastavljena. Radio-veza, koju su organi Ozne u Ćosićevo ime uspostavili sa četničkim vođom Mihailovićem, nije se prekidala. Istoga dana kada je grupa komandosa pod zapovedništvom Saše Mihailovića napuštala Modriču, 5. februara 1945. godine, Draža Mihailović je primio "Ćosićev" radiogram, na koji je odmah odgovorio:

"Produžite rad na organizaciji sela. Od vas se za sada ne traži da vodite borbu, već samo propagandu i organizaciju.

Iz vazduha vam se još ništa ne može slati.

Propagirajte da Tito mobiliše samo Srbe i šalje ih u Mađarsku da ginu, a muslimane i katolike čuva.

Grupe koje dolaze na teren imaju specijalan zadatak. Prva grupa je već krenula, ali na teren severno od vas."11

Čvrsto uvereni da primaju radiograme od Ćosića, Ozni su se javljali i neki četnički komandanti. Tako 18. februara 1945. godine komandant Kraljeve garde Nikola Kalabić javlja:

"Dragi brate Ćosiću, ja se nalazim u oblasti Doboja, u ogorčenoj borbi sa crvenima. Gde si ti? Gde su tvoje snage? Koliko imaš ljudi?

Molim te kao brata, uhvati vezu sa Slavkom na mome terenu i da se javi preko vas radi prijema materijala. Molim te, javi mi opširno situaciju kod tebe, kako se narod drži i stanje na mome terenu. Održavaj redovno vezu.

Pozdrav svima tvojim hrabrim vojnicima, a tebe bratski pozdravlja major Kalabić."12

Međutim, pored veze sa Mihailovićevim štabom, Ozna je, u Ćosićevo ime, uspostavila radio-vezu i sa grupom špijuna i terorista, sa Gašparevićem i Nedeljkovićem na čelu, koja se nalazila na levoj obali Drine i obavljala poslednje pripreme za upad u Srbiju.

Tako je 21. marta "Ćosić" uputio radiogram Gašpareviću, u kojem kaže:

"Naša je grupa na predviđenom mestu i čeka vas. U jednom komunističkom bataljonu na tom sektoru komandant je naš čovek. Mislimo da prelaz izvršite večeras. Ako ste ipak krenuli ka Bratuncu, javite nam odmah."13

Dva dana kasnije, "Ćosić" upućuje novu poruku:

"Prelaz preko Drine izvršite brzo i smesta napravite pokret čitave kolone naznačenom linijom. Obezbedite tajnost pokreta. U predviđeno vreme naši ljudi će biti na svojim mestima, a patrole će izići u susret. "14

A zatim, u radiogramu upućenom 24. marta Mihailoviću, "Ćosić" kaže:

"Po selima primaju nas smelije i govore da hrvatski Tito neće dugo vladati Srbijom, koja ne može biti njegova, već samo Čičina. Parole 'dole komunisti' i 'živeo Draža' sreću se često, a najčešće 'živeo kralj'. Velika je šteta što nemamo nikakvih stvari za propagandu u narodu. Mnogi nam zato ne veruju da smo pod vašom komandom i da radimo za našu stvar. Zato sa nestrpljenjem očekujemo vašu grupu."15

Mihailovićev odgovor je glasio:

"Napravite šablone i svuda ocrtajte krunu, kraljeve inicijale, 'živeo kralj' i tako dalje. Sve što je zgodno za propagandu u narodu. Narodu govorite da je sadašnji teror samo privremen. Neka beži u šumu da se zakloni od njihove mobilizacije. Učinili ste veliku korist zadržavajući se u Srbiji. Propaganda je sada živa reč. Narod će verovati i uveriti se uskoro da mi postojimo."16

Da bi što čvršće uverila Gašparevića u sigurnost prelaza, Ozna je, u ime Ćosića, uputila 25. marta sledeći radiogram:

"Situacija kod nas nije promenjena. Naši ljudi su na pravcu mesta predviđenog za prelaz. U tom kraju angažovali smo najsigurnije naše ljude iz sela, a jedan uži broj biće u zadnjem času obavešten o čemu se radi. Očekujemo vašu definitivnu odluku."17

Sličnog sadržaja je i radiogram upućen Gašpareviću 29. marta:

"Forsirajte prelaz, jer su moji ljudi stalno na nogama i premoreni. Bojim se da ćemo biti premoreni. S naše strane je sve sigurno. Moji ljudi su i noćas bili do samog mesta prelaza. U vodenici nema nikoga. Večeras očekujemo prelaz. Javite nam odmah. Molim odgovor. "18

Ubrzo je stigao odgovor:

"Prelaz je noćas nemoguć, pošto je naša obala od neprijatelja blokirana. Neka se vaši ljudi danas i sutra odmore, a ja ću im javiti ponovan dan, čas i mesto prelaza. Oprostite mi, ali moj položaj je teži. Moramo izdržati do kraja za kralja i Otadžbinu. "

Pritešnjen planiranim i koordiniranim akcijama jedinica NOV, Gašparević je, najzad, 2. aprila uputio "Ćosiću" radiogram, u kojem kaže:

"U sredu četvrtog ovog meseca izvršiću prelaz. Molim vas, neka vaši ljudi do toga vremena opserviraju teren i izveštavaju me o svakoj eventualnoj promeni. Javite mi situaciju kod vas. Interesuje me u odnosu na tok zbivanja u svetu."20

Istoga dana Gašparević je uputio radiogram i svome šefu Mandlu, u kojem kaže:

"Posle mnogo neprilika u putu, Švarc je stigao u redu."21

A zatim, u telegramu upućenom Mihailoviću, Gašparević podnosi sledeći izveštaj:

"Moj oficir za vezu je stigao. Saopštio mi je da je povodom mog referata o prilikama kod nas određena delegacija od nekoliko lica radi pregovaranja o organizaciji i snabdevanju naše vojske od strane Nemaca. Ukoliko su vam potrebni podaci o sadržini moga referata, obratite se na Mitića i dr Andrića, kojima je sve poznato. Ujedno saopštite Mitiću da su sve tačke moga referata razmotrene i uvažene, što ćete verovatno saznati i od delegacije koja treba da dođe, ako već nije došla. Interesuje me vaše gledanje na stvari i ishod razgovora. Usvojeno je i pitanje prepiske i radio-stanice.

Na ovom sektoru nastupile izvesne promene, o kojima ćete dobiti detaljan izveštaj.

Pozdrav Vaš Gara."22

O pokušajima prelaska špijunsko-terorističke grupe preko Drine u Srbiju, Gašparević je ispričao sledeće:

"Po dolasku na teritoriju Majevičkog korpusa, u Semberiju, potpukovnik Leka Damjanović mi je stavio u izgled mogućnost prebacivanja preko Drine pored mesta zvanog 'Lom' ispod sela Amajlija. Leka Damjanović je angažovao gumene čamce od nemačkih jedinica, koje su se nalazile u Amajlijama, kojima smo se mi trebali prebaciti preko Drine. Ja sam sa ljudstvom došao do Drine u pratnji jednog bataljona jačine oko 120 ljudi, kojim je komandovao komandant sreza Bijeljinskog, poručnik Raja Banjičić. Kada smo stigli do sela Amajlija, partizani su, sa pravca Janje, napali Nemce u Amajlijama, usled čega oni nisu mogli da doture čamce i tako je taj pokušaj prelaza propao. Ja sam se vratio sa ljudstvom nazad u selo Dvorove.

Leka Damjanović i Raja Banjičić su pokušali organizovati ponovo prebacivanje na istom mestu, ali bezuspešno, pošto su snage NOV već zaposele taj deo Drine. Prema tome, oba pokušaja prelaza na tom mestu su propala. Još jednom sam pokušao da se prebacim sa grupom preko Drine, preko puta Banje Koviljače, u neposrednoj blizini Kozluka, a uz pripomoć Đokića, komandanta grupa Majevičkih brigada, no i ovaj pokušaj, kao i prethodni, ostao je bezuspešan. Dva dana pred ovim zadnjim pokušajem prebacivanja preko Drine, na istom mestu, prebacio se potpukovnik Vesić sa grupom od 70 četnika.

O ovim pokušajima prebacivanja preko Drine ja sam uvek obaveštavao Dražu Mihailovića, ne upuštajući se u detaljno objašnjenje kako nisaim uspeo da se prebacim. Od grupe sa kojom sam pošao iz Beča, sa mnom je ostalo svega nekoliko ljudi.

Ljudstvo u odnosu na mene nije pokazivalo znake poslušnosti kao prema starešini, jer, u stvari, i nije bilo moje ljudstvo, već je bilo najvećim delom poručnika Nedeljkovića i ostatak iz jedinica potpukovnika Kalabića, potpukovnika Siniše Pazarca, potpukovnika Račića i potpukovnika Keserovića. Samo ljudstvo, a naročito poručnik Nedeljković, izražavali su nezadovoljstvo protiv mene zbog odugovlačenja prebacivanja preko Drine.

Situacija je bila teška. Narod nas nije rado prihvatao, a i mi sami morali smo da se klonimo sela kako ne bi bili otkriveni. Bile su velike teškoće oko prikupljanja hrane. Zadnjih dana nestalo nam je i soli. Dogurali smo dotle da smo kuvali i jeli koprive. Na kraju sam došao i u oštar sukob sa poručnikom Nedeljkovićem. On mi je otvoreno rekao da ja snosim glavnu odgovornost što se grupa još nije prebacila u Srbiju. Dodao je ljutito da će podeliti grupu na desetine, pa neka se probija kako ko zna i ume.

Šef centra Terzić takođe je bio ljut na mene i rekao je da ćemo prečistiti račune čim stignemo u Srbiju. Kao što se vidi, odnos između mene, sa jedne strane, i ljudstva, a pogotovu Terzića i Nedeljkovića, bio je više no težak.

Da bi, bar donekle, podigao moral grupi, koji je pao ispod minimuma, odlučio sam da lično krenem u nabavku hrane. Rekao sam Nedeljkoviću da ću ići za hranu pa ću je nabaviti ili će me đavo odneti.

Pošao sam u selo sa jednim vodičem — meštaninom, iako sam znao da se u selu nalaze partizani. Pred ulazak u selo ja sam njega poslao napred, a sam sam ostao u neposrednoj blizini u jednom šumarku. Par minuta posle odlaska vodiča čuo sam izdavanje naiređenja za pokret. Bilo mi je jasno da me je seljak izdao. Uskoro sam video partizane gde idu prema meni u streljačkom stroju. Ja sam se uputio k njima i predao. Odmah po mom zarobljavanju zamolio sam političkog komesara da ne šalje ljude u akciju protiv grupe, već sam napisao pismo adresovano na poručnika Nedeljkovića, u kome sam izložio da sam uhvaćen i da je situacija cele grupe beznadežna, pa ih molim, u njihovom interesu, da pođu za mnom, to jest da se predaju. Politički komesar je piamo uzeo i obećao da će tako postupiti."23

Međutim, Gašparevićeva grupa nije prihvatila poziv na predaju. Iako opkoljena jedinicama KNOJ-a, ona je pokušala da pruži otpor, ali je, ubrzo, bila savladana. Desetak špijuna i terorista je poginulo. Ostali su pohvatani.

Sličnu sudbinu doživeo je i šef svih špijunsko-terorističkih grupa. planiranih za ubacivanje u Srbiju, Rade Pavlović "Ognjen", koji se početkom proleća 1945. godine, sa još nekolicinom obučenom u britanske uniforme, dobro naoružanom i opremljenom radio-stanicom i raznim špijunsko-diverzantskim materijalom, spustio padobranom iz aviona na Kopaonik.

Tako je nemačko-kvislinški plan "Komande lovačkih grupa Jugoistok", sa gestapovcem Mandlom na čelu, o ubacivanju špijunsko-terorističkih grupa u Srbiju, već na samom početku doživeo pun neuspeh.

Međutim, naporedo sa ovim, nacistički okupatori su uporno pokušavali da ostvare svoj stari plan o objedinjavanju svih reakcionarnih snaga, uključujući četnike, za borbu protiv narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije.

Za što uspešnije ostvarenje ovoga plana oni su angažovali i patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja Velimirovića.24

O nemačkim kombiriacijama s patrijarhom Gavrilom i vladikom Nikolajem Velimirovićem predsednik srpske kvislinške vlade Milan Nedić je, u toku istražnog postupka, izjavio:

"Kronholc mi je jedne večeri, u prvoj polovini decembra 1944. godine, pokazao jedno naređenje Nojbaherovo da ode u Bavarsku, u mesto gde su bili internirani srpski patrijarh dr Gavrilo i vladika dr Nikolaj, da ih odatle uzme i doprati u Beč. Doktor Nojbaher je pozvao mene, Dimitrija Ljotića i Milana Aćimovića, ministra Jonića i Olćana, da prisustvujemo dolasku patrijarha i vladike u Beč. Oni su došli u pratnji Kronholca i smešteni u hotel 'Imperijal'. Svečano je objavljeno da su oni gosti nemačkog Rajha. Ja sam ih posetio iste večeri, mada su bili umorni od puta, a nešto i bolesni. Cilj mi je bio da ih vidim i obavestim o situaciji. Uveliko se govorilo kako će se sazvati sabor pravoslavnih crkava, ruske, rumunske, hrvatske i srpske, kako će se na tom saboru osuditi boljševička pravoslavna crkva. Dalje, tražiće se od srpskog patrijarha da uputi poslanicu srpskom narodu radi otpora komunistima. Nojbaher je smatrao da dovođenje srpskih crkvenlh velikodostojnika predstavlja veliki politički uspeh za njega.

Primetilo se da su crkveni velikodostojnici pripremani za jednu političku kombinaciju — sastav jedne vlade. Ovo je, izgleda mi, trebalo da svrši Ljotić po uputstvima Nojbaherovim. Ideja je bila da neko od crkvenih velikodostojnika bude predsednik vlade, ili kluba sa delokrugom vlade.

Govorilo se kako će na proleće početi ofanziva, u kojoj će učestvovati i naše snage. Ovo je najviše dolazilo iz Nojbaherovog poslanstva u Beču. Obrazovaće se 'odbor trojice' za rukovođenje operacijama, a svi će biti jednaki, neće biti predsednika. Odbor sačinjavaju: Dimitrije Ljotić, vojvoda Đujić i vojvoda Jevđević. Govurilo se kako će Nojbaher obići naše jedinice zajedno sa patrijarhom i vladikom Nikolajem.

Stigli smo u Beč pred proslavu Svetog Save. Video sam da Nojbaher odlaže da me primi na razgovor, ali su zato bili montirani drugi naši ljudi da me slome. Između ostalih, tu je bio Dimitrije Ljotić sa Kronholcem, Damjan Kovačević sa Boškom Pavlovićem, patrijarh sa vladikom Nikolajem. Samo se ministar Milan Aćimović držao korektno. Čak je upotrebljen i grčki ministar Cironikus, koji je hvalio Nojbahera kao velikog prijatelja Srba.

Međutim, u Beču se počelo raditi punom parom. Nojbaher, po savetu Ljotićevom, premesto je naše crkvene dostojnike na Vrpsko jezero, u Koruškoj, zbog bombardovanja Beča. Dovedeni su i vojvoda Đujić i Jevđević kod patrijarha. Obrazovan je operativni komitet. Preporučeno je izbeglicama da idu u Julijsku Veneciju. Tako je iz Kicbila dosta njih otišlo našim trupama, između ostalih i šef propagande Đorđe Perić. On se vratio posle nekog vremena i doneo zanimljive novosti: kako se obrazuje Srpski komitet, kako će u njemu Cincar-Marković biti ministar inostranih poslova, a predsednik vladika Nikolaj, tu je i Ljotlć, pa i Aćimović. Patrijarh će obići trupe i blagosloviti vojnike. Sve je gotovo za ofanzivu."25

O ovim nemačko-kvislinškim kombinacijama govori se i u telegramu koji je 31. januara 1945. godine Mihailoviću poslao Dobrosav Jevđević:

"U sredu stiže ministar Nojbaher sa Ljotićem i Nedićem. Izgleda da dolazi i patrijarh. Preuzeo sam sve da mi politički ne budemo izigrani i tražio u vezi s tim objašnjenje sa Đujićem. Povodom vesti ljotićevaca da će obrazovati vladu u koju će ući Đujić uz blagoslov patrijarhov, imao sam dug razgovor sa Đujićem. Đujić je izjavio da neće ući ni u kakvu politićku kombinaciju sa Ljotićem. To će saopštiti Ljotiću. Prema tome, sa te strane nema nikakvih razloga za uznemirenost."2

Međutim, početkom 1945. godine dolazi do definitivnog razdora između Ljotića i Nedića. Glavni razlog za ovo bilo je Ljotićevo uporno nastojanje da se raspusti Nedićeva kvislinška vlada, a da se umesto nje obrazuje "komitet spasa" u koji bi usli predstavnici svih kolaboracionističkih buržoaskih grupa. Zadatak ovog "komiteta" bi bio da prikupi sve ostatke razbijenih četničkih i kvislinskih formacija iz Srbije, Slovenije i Hrvatske, sem ustaških, i da od njih, na teritoriji Slovenije, obrazuje kontrarevolucionarnu armiju sposobnu da se suprotstavi NOP i NOV.

Uporan u svojim nastojanjima, Ljotić je napustio Nedića i iz Austrije se prebacio u Sloveniju, tj. u Istru, u kojoj su se prikupljali ostaci Dobrovoljačkog korpusa i četničkih jedinica Dobrosava Jevđevića i Momčila Đujića.

Dolaskom u Sloveniju, Ljotić se posredstvom Đujića sastaje sa Mihailovićevim sledbenikom, generalštabnim pukovnikom Ivanom Prezeljom, koga je Draža Mihailović unapredio u čin generala i postavio za komandanta Slovenačke armije. Prezelj je imao pseudonim general Andrej.

Sastanak između Ljotića, vojvode Đujića i generala Andreja održan je u Ljubljani. Na sastanku je došlo do potpunog sporazuma o zajedničkom radu. Dimitrije Ljotić je smatrao da general Andrej, kao Slovenac i komandant Slovenačke armije, u danom trenutku treba da istupi s proglasom pred slovenački narod i na osnovu prethodnog sporazuma sa slovenačkim političarima primi komandu nad svim jedinicama. Pošto je "uspešno" završio posao u Sloveniji, Ljotiću je i te kako bilo važno da za realizaciju svoga plana, skovanog po nacističkim sugestijama, pridobije i četničkog vođu Dražu Mihailovića. Zbog toga, zajedno sa Nojbaherom, donosi odluku da preko poverljivih ličnosti povede nove pregovore sa njim. Među izabranicima za vođenje ovih pregovora nalazio se i Boško Kostić, koji o njima, u knjizi Za istoriju naših dana, piše:

"Na dan 28. februara 1945. pošla je iz Bistrice u Bosnu kod đenerala D. Mihailovića sledeća delegacija: Milan Aćimović, Ivan Pavlović, Jovan-Joca Nalević i Boško Kostić.

U Rudanku, u Bosni, stigli smo 15. marta. Četnički potpukovnik Sergije Živanović dao nam je svog čoveka koji nas je odveo u Štab Nikole Kalabića.

Čim smo javili Kalabiću da smo stigli, odmah je došao i sa svima se srdačno pozdravio. Zamolio nas je da malo sačekamo, a on je sa Aćimovićem ušao u jednu kućicu, odakle je posle nekoliko minuta izašao i rekao mi: 'Gospodin ministar i svi komandanti kod mene su u štabu na konferenciji. Gospodin ministar vas poziva da dođete.'

Odmah sam pošao sa Kalabićem i ušao u prostoriju gde se održavao sastanak. Primetivši đenerala Dražu Mihailovića, koji se digao, prišao sam mu i rekao:

'Gospodine Ministre, dolazim iz Slovenije kao delegat Srpskog Dobrovoljačkog Korpusa, a donosim Vam takođe pisma i poruke đenerala Parca i vojvode Jevđevića i Đujića. Sa mnom su bili pošli, kao što Vam je poznato, đeneral Parac i majori Kapetanović i Marović. Oni su morali da ostanu: razloge će Vam g. ministar Aćimović objasniti.'

Đeneral Mihailović je odgovorio: 'Dobro nam došli, gospodine Kostiću!' Pružio mi je ruku i pretstavio me ostaloj gospodi. Sa pukovnikom Ljubom Jovanovićem Patkom i potpukovnikom Sinišom Ocokoljićem Pazarcem, s kojima sam se od ranije poznavao, poljubio sam se. Rukovao sam se i upoznao sa svima ostalima koje dotad nisam poznavao.

Đeneral Mihailović potom mi ponudi da sednem i reče: 'Ja sam Vas odavno očekivao. Šta nam dobro donosite?'

Pred svima prisutnima, među kojima su bili Dragutin Keserović, Nikola Kalabić, Ljuba Jovanović, Dragoslav Račić, Siniša Ocokoljić Pazarac, Voja Tufegdžić i drugi, odgovorio sam: 'Gospodine Ministre, imam nalog da Vam sve stvari izložim nasamo, ali, ako Vi želite, ja ću odmah početi sa izlaganjem.

Gospodine Ministre, Vama je poznato koliko je Ljotić i u Srbiji radio da dođe do sporazuma. Velika je šteta što se bar prošle godine niste mogli sastati na Ravnoj Gori. Dimitrije Ljotić želi da se definitivno objedinjenje svih nacionalnih snaga bar sada izvrši i da Vi preuzmete komandu svih nacionalnih jedinica...'

Pošto je đeneral Mihailović izdao još neka kratka naređenja, mi se pešice uputismo ka štabu đenerala Draže Mihailovića, koji se nalazio u mestu Dugo Polje. Napred smo išli đeneral Mihailović, Aćimović i ja. Usput sam detaljno izneo rad Ljotićev i njegove poruke...

Ljotić misli i predlaže ovo:

Svi jugoslovenski nacionalisti treba da se koncentrišu u Slovenačkoj i Istri. Po Ljotićevoj zamisli tu će se održati odlučna bitka između nacionalista i partizana-komunista. Mi nacionalisti ne smemo dozvoliti da Tito osvoji Sloveniju. Ona, naprotiv, mora ostati u rukama nacionalista. On je sa Slovencima već postigao sporazum i oni su obrazovali Nacionalni Komitet koji će proglasiti slobodnu federativnu jedinicu Kraljevine Jugoslavije — Sloveniju — koja ne priznaje Tita, nego kralja Petra II. Nacionalni Komiteti Istre i Primorja objaviće svoje priključenje foderativnoj jedinici Sloveniji u sastavu Kraljevine Jugoslavije. U danom trenutku pozvaće se Kralj Petar II da dođe u Sloveniju i preuzme svoju kraljevsku vlast. Sve nacionalne snage imaju se staviti pod komandu đenerala Andreja (I. Prezelja). Na ovo je pristao i đeneral Rupnik. Ovo iz političkih i taktičkih razloga. Ljotić moli đenerala Mihailovića da sa celokupnom svojom vojskom dođe u Sloveniju i da on lično vodi operacije i izdaje potrebna naređenja. Na ovo su i Slovenci pristali. U danom trenutku, slovenački Nacionalni Komitet tražiće od Anglo-Amerikanaca da se sovjetskim i Titovim trupama ne dozvoli ulazak u Sloveniju, pošto je 90% naroda protivu partizana, i zamoliće da anglo-američke trupe kao savezničke uđu u Sloveniju. U Sloveniji treba onda izvršiti plebiscit pod međunarodnom kontrolom na kome bi narod slobodnom voljom izrazio svoje raspoloženje. U Sloveniji ima naoružanih što Srba, što Slovenaca oko 35 hiljada. Ako se izvrši brza mobilizacija, ovom broju se može dodati još oko 30.000 novih vojnika, Slovenaca i Istrana. A kad bi i Draža došao sa svojom vojskom, koja u to vreme broji oko 25.000, onda bi se u Sloveniji stvorila jedna jaka armija od blizu 100.000. Što se tiče Trsta, Ljotić smatra da ga treba proglasiti slobodnim gradom, a docnije poraditi kod saveznika da se priključi Kraljevini Jugoslaviji. Dalje, po Ljotićevom planu, naše trupe moraju odmah zauzeti sve nemačke magacine sa hranom i municijom. Isto tako sva slovenačka industrija, koja je bila korišćena za nemačko naoružanje, ima da nastavi rad u našu korist. U Slovenačkoj ima i nešto nemačkih bornih kola i tenkova. U danom trenutku i ovo treba da pređe u ruke nacionalnih jedinica...

U dogovoru sa đeneralom Parcem, vojvodom Đujićem i Jevdevićem, baš uoči mog polaska, upućeni su Borivoje Gavrilović, novinar, načelnik štaba Hrvatske armije i student Milorad Ilić da pređu preko fronta u Italiju i da dođu u kontakt sa Anglo-Amerikancima. O tome je đeneral Mihailović već preko radio-stanice obavešten. Kad sam spomenuo ova dva imena, đeneral Draža Mihailović mi je rekao: 'Da, obavešten sam, samo ne poznajem Ilića.'

Po Ljotićevom mišljenju, Nemci će moći da izdrže jos najviše dva-tri meseca, pa stoga treba najhitnije sve učiniti da se prednji plan ostvari...

U ovom razgovoru stigli smo u štab đenerala Mihailovića. Jedan deo puta, otprilike polovinu, prešli smo na konjima.

U štabu smo zatekli đenerale Miroslava Trifunovića i Miodraga Damjanovića.

Kad smo ušli u štab, okrete se prema meni đeneral Draža Mihailović i reče mi:

'Vi ste sigurno glađni.' Zapita svoju okolinu da li je nešto spremno za večeru. Dobivši odgovor da ima, naredi da se odmah donese. Za trpezu smo seli đeneral Mihailović, Trifunović, Damjanović, Milan Aćimović, Iva Pavlović, Joca Nalević i ja.

Sutradan, 16. marta, digao sam se rano, Pošto je već skoro bilo osam sati, sa Damjanovićem pođoh do đenerala Mihailovića.

U sobi đenerala Mihailovića zatekao sam Milana Aćimovića i đenerala Trifunovića. Tako sam pred njima svima počeo ponovo da izlažom Ljotićev plan, o kome sam sinoć govorio. Đeneral Draža Mihailović je više puta rekao: 'Potpuno se slažem. Ja taj plan primam od početka do kraja...' Na licu đenerala Mihailovića primećivalo se raspoloženje. Kako je pred njima stajalo nekoliko pisama, reče mi: 'Sve sam pročitao, sve je dobro i u redu ...' Posle malo trenutaka, đeneral Mihailović mi reče:

'Ja sam odredio đenerala Miodraga Damjanovića, pukovnika Ljubu Jovanovića Patka i potpukovnika Sinišu Ocokoljića Pazarca da se s Vama vrate u Sloveniju. Oni uživaju moje poverenje, a nadam se da će uživati poverenje i gospodina Ljotića...'

Đeneralu Mihailoviću sam podneo i detaljan Izveštaj o formiranju Hrvatske armije, pod komandom đenerala Matije Parca. Ljotić pomaže Parca u svakom pogledu. Jedan deo Hrvata, koji su bili u dobrovoljačkim jedinicama, prešli su u sastav Hrvatske armije, a među ovima je i bivši ađutant Draže Mihailovića Vladimir Lenac, koji je sad kod Parca, posle odlaska Borivoja Gavrilovića, vršio dužnost načelnika Štaba. Naoružanje i celokupno snabdevanje đeneral Parca dobija od Srpskog Dobrovoljačkog Korpusa. Đeneral Draža Mihailović na ovo je rekao da je to vrlo dobro i moli Ljotića da i dalje čini sve, jer je važno da Hrvatska armija postane što jača.

Đeneral Mihailović uzima pismo sa stola, daje mi ga na čitanje i kaže: 'Pročitajte, to je za Ljotića, da li bi trebalo da još šta dodam?'

Pismo D. Ljotiću glasi:

'Gospodine Pretsedniče,

Odavno sam očekivao dolazak Vašeg kurira. On mi je doneo Vaše pismo od 29. januara, upravo doneo ga je Kosta (Milan Aćimović — nap. autora), zajedno sa njima.

Žalim da se u Srbiji nismo našli u toku prošlog leta, znam da ste čak i bili došli, ali Vas je tada sreća služila, da ne naiđete na jednu zamku koja Vam je bila postavljena. Tu Vam je Bog pomogao. Događaji su omeli naš sastanak, a oni su se razvijali suviše brzo i nepredviđeno.

Sa radošću pozdravljam Vaš rad na objedinjavanju svih nacionalnih snaga i ako u poslednjem momentu. Vremena još ima ipak da se najnužnije organizuje i poveže. Kosta i Vaš delegat preneli su mi sve Vaše poruke i budite uvereni da ih ja primam od prve do poslednje. Visoki gospodin koji nam je trebao sada mnogo pomoći, otkazao nam je, a pomoć nam je toliko nužna. Zato Vas molim da Vi nasebe primite sve da bi nam se ova pomoć ostvarila i da pronađete mogućnosti sa našim ljudima da bi se ona ostvarila i da dođe do nas.

Poslaću moje ljude sa ovlašćenjima koji uživaju moje puno poverenje a koji će uživati i Vaše.

Bez obzira na sve teškoće koje preživljujemo, ja sam uveren da ćemo uz Božju pomoć u borbi za Kralja i Otadžbinu postići sve što želimo.

Šaljem pozdrav svim Vašim borcima i Vama lično uz poštovanje.

16. Marta 1945.

Vaš Drag. M. Mihailović.'

Kad sam pročitao pismo, rekao sam da nemam šta da primetim. 'Vi bolje poznajete gospodina Ljotića, kažite ako još što treba da dodam, da to učinim', reče mi đeneral Mihailović. — 'Nema šta da se primeti.'

Posle toga đeneral Draža Mihailović je počeo da diktira pismo za vojvodu Đujića i čim ga je potpisao, predao mi ga da ga ponesem. To pismo glasi:

'Dragi Vojvoda,

Dobio sam Vaše pismo. Nažalost, major Kapetanović nije stigao do mene. Donosilac ovoga pisma preneće Vam moje usmene poruke.

U našoj borbi glavno je da sve nacionalne snage budu ujedinjene i da obrazuju zajednički front protiv zajedničkog neprijatelja.

Propovedajte slogu, bratstvo i ljubav uz rad i disciplinu u vojsci. Donosilac ovoga pisma se žuri i nemam vremena za dugo pisanje, ali usmene poruke on će Vam doneti i one će biti potpune.

Pozdrav bratski svima Vašim hrabrim borcima, starešinama i vojnicima uz zahvalnost i pohvalu za dosadašnji rad i požrtvovanje.

U teškoj borbi koju vodimo uveren sam u krajn.ji uspeh za Božiju pomoć a uz potpuno zalaganje svih nas do poslednjeg. 16. Marta 1945. g.

Vaš

đeneral

Drag. M. Mihailović.'

Odmah potom, napisao je i pismo za vojvodu Jevđevića i njega mi je dao da ponesem.

Pismo đenerala Mihailovića vojvodi Jevđeviću glasi:

'Dragi vojvoda Jevđo,

Vaš kurir nije stigao do mene. Žalim slučaj, ali donosilac ovoga pisma preneće Vam moje usmene poruke, zbog čega će i pismo biti kratko, jer nemamo vremena. Glavno je u našoj borbi postići jedinstvo svih nacionalnih snaga. Na tome treba svi zajednički da radimo. Potpomažite se bratski međusobno, to je sve što vam mogu da kažem.

Uputite Markovića kod Parca, jer Parcu treba pomoći.

Pozdravljam sve vaše borce i želim uspeha u radu i istrajnosti u borbi. U to sam uveren, jer ste dosada te osobine sa borcima pokazali. 16. Mart 1945. g.

Vaš Čika Đoka'

Predajući mi ovo pismo, đeneral Draža Mihailović reče mi: 'Znate, Jevđević je sjajan; može on mnoge stvari da izvanredno dobro svrši... Ali, eto, poslao mi tu skoro depešu u kojoj veli da dođem što pre u Sloveniju, jer je Ljotlćevo prisustvo opasno. On će Vam — kaže — sve pristalice pridobiti...' Ja dobro poznajem Jevđevića. Radite s njime, gledajte da se dobro slažete, a ne sekirajte se ako čujete da nešto protivno kaže. Ja to ne primam srcu odmah, pošto znam da će za nekoliko dana poslati drugu, sasvlni povoljnu depešu...' Potom je đeneral Mihailović produžio diktiranje pisma za Episkopa Nikolaja i nadbiskupa dra Rošmana.

Tada je đeneral Draža Mihailović izdiktirao punomoć za đenerala Miodraga Damjanovića, kojom ga određuje za Komandanta Istaknutog dela Vrhovne komande Kraljevine jugosloveriske vojske u Sloveniji. Na traženje denerala Damjanovića, đeneral Mihailović je potpisao i jedno uverenje, kojim tvrdi da je đeneral Damjanović došao iz zarobljeništva po njegovom odobrenju ...

Đenaral Draža Mihailović mi je, tom prilikom, dao i šifru koja ima da posluži za vezu između njega i Ljotića. Ljotićeva stanica u Bistrici dobila je oznaku T.25.

Pukovnik Jovanović, šef šifre, po nalogu đenerala Mihailovića, uputio me je u rad s ovom šifrom.

Pred veče pojahasmo konje i pođosmo do štaba Nikole Kalabića. Pored đenerala Mihailovića i njegove pratnje bili smo Milan Aćimović i ja.

Kod Kalabića smo proveli veče. Bilo je razgovora o svemu i svačemu, pa i o načinu našeg povratka u Sloveniju. Tom prilikom dade mi Milan Aćimović pismo za Dimitrija Ljotića, koje je glasilo:

17. III 1945.

'Dragi i poštovani gospodine Stojane (Ljotić — nap. autora). Blagodareći Gospodu Bogu, najzad smo stigli. Stvari su svršene, mislim, na zadovoljstvo sviju nas. Ovde sve dobro i stvari se trezveno i realno prosuduju. O svemu će Vas obavestiti gospodin Kostić.

Ja ostajem ovde.

Vas i sve Vaše srdačno pozdravlja

Vaš Kosta'

Sa Kalabićevim automobilom, sa Račićem i Kalabićem pošao sam do vojvode Pavla Đurišića. Kad smo stigli, Račić je objasnio Đurišiću da bi želeli da s njime nasamo razgovaramo. Vojvoda Đurišić nas uvede u jednu seljačku kuću rekavši da mu je drago što me vidi. Upita šta ima novo i kako gledam na situaciju. Odgovorio sam odmah da sam došao kod đenerala Mihailovića kao punomoćnik Srpskog Dobrovoljačkog Korpusa i da je sporazum između đenerala Draže Mihailovića i Dimitrija Ljotića u potpunosti postignut. Dalje sam ga obavestio da je preko Đujićeve stanice Ljotić dobio nekoliko njegovih depeša, da je odmah sa Đujićem učinio potrebne korake radi odobrenja za njegov dolazak, ali da stvar još nije rešena. Pred sam moj polazak, razgovarao sam sa Nojbaherom, kome sastanku su prisustvovali još dva četnička funkcionera, i tom sam mu prilikom preneo Ljotićeve molbe za vaš prelazak, Nojbaher mi je odgovorio da odobrenje još nije došlo, a čim nešto dođe obavestiće Ljotića... Skrenuo sam pažnju Đurišiću da ne bi smeo da kreće dalje dok god se ne dobije odobrenje. Na ovo je Đurišić odgovorio:

'Ja sam odlučio sa svojim ljudima da pođem. Imam odobrenje i sporazum sa nekim ljudima, a ovde neću ostati. Tifus nas satire, a i u borbama sa partizanima imamo stalno gubitke. Ako ostanem, nas će nestati. Da sam slušao Parežanina, ja bih sa mojim ljudima već odavno bio u Sloveniji, može biti još pre Đujića.'

Ponovo sam skrenuo pažnju Đurišiću da se plašim za njega, jer da sam na putu video mnogo ustaša i domobranaca. Ljotić moli i đenerala Mihailovića da sa celokupnom vojskom dođe, pa bi stoga bilo potrebno da o svemu ovome Đurišić s njime razgovara. Na ovo vojvoda Đurišić, koji je dotle bio miran i staložen, podiže glas:

'Ja sam Draži govorio o tome da i on treba da ide, ali je on uvrteo u glavu da treba još da ostanem i mi se tu potpuno razilazimo. Draža u ovom slučaju nema pravo i svu će vojsku izgubiti. I srbijanski četnici žele da idu odavde. Neki su mi se već javili da pođu sa mnom. Ja ih ne mogu primiti, jer ne žolim da ispadne kao da ih ja na to nagovaram. Najgore je to što Draža još uvek veruje da će ga Anglo-Amerikanci pomoći. Međutim, ja tvrdim da oni za njega neće više ni da čuju. Oni pomažu Tita. Ovo je tačno i u ovo ćete se svi vi uveriti.'

Još sam jedanput rekao Đurišiću da se plašim za njegov prolaz, našto mi je on odgovorio da se toga ne bojim.

Za celo vreme našeg razgovora, Račić i Kalabić su ćutali, a pri rastanku su rekli Đurišiću: 'Dođi do Čiče da mu svi govorimo da je potrebno krenuti za Sloveniju, I to svi zajedno.'

Đurišić mi je još rekao da je s njima, pored boraca, još i dosta izbeglica; s njime su i vladika Joanikije, Dragiša Vasić, Mirko Lalatović, Luka Baletić, Pavle Novaković, Zaharije Ostojić, itd.

Vraćajući se natrag, Kalabić mi reče: 'Pavle je veliki junak, ali mnogo tvrdoglav čovek. Ipak, ja mislim da je on u pravu u ovom slučaju i da bi svi trebalo što pre da napustimo Bosnu.'

Čim smo stigli u Kalabićev štab, saznasmo da je tu i đeneral Mihailović i odosmo odmah do njega da mu referišemo o razgovoru sa vojvodom Pavlom Đurišićem. Đeneral Mihailović nas je saslušao i rekao: 'Pavle je, dakle, odlučio da se sa vojskom i izbeglicama prebaci u Sloveniju. Neka ga, nek' ide. Ja ga na silu neću i ne mogu da zadržavam...' Đeneral Mihailović reče nam, zatim, da sa Đurišićem ide i vojvoda Petar Baćović, ali da o tome njega nije obavestio.

Pred naš polazak, još jedanput sam razgovarao s đeneralom Dražom Mihailovićem, koji mi je tom prilikom rekao da mnogo pozdravim Ljotića i da mu kažem da je srećan i zadovoljan što se sve ovako dobro svršilo. 'Kad dođe momenat, ja ću — rekao je đeneral Mihailović — doći sa svom svojom vojskom u Sloveniju.' Đeneral Mihailović, ovom prilikom, reče mi i to, da zamolim Ljotića da se potpukovnik Pazarac što pre prebaci preko fronta radi dolaska u vezu sa Saveznicima.

Sa đeneralom Miodragom Damjanovićem, pukovnikom Ljubom Jovanovićem i potpukovnikom Sinišom Ocokoljićem Pazarcem krenuo sam za Sloveniju.

U Postojnu smo stigli 26. marta, gde se đeneral Damjanović sastao sa đeneralom Kostom Mušickim i Dimitrijem Ljotićem, kao i sa načelnikom dobrovoljačkog štaba, potpukovnikom Ra. Tatalovićem. Odatle smo svi skupa pošli u Ilirsku Bistricu, gde smo stigli predveče.

Po dolasku u Bistricu predao sam svu poštu, a đeneralu Damjanoviću razna dokumenta i pečat, koji smo sobom poneli iz štaba Vrhovne Komande.

Sutradan, 27. marta, posle podne, đeneral Damjanović na skupu svih dobrovoljačkih i četničkih oficira saopštio je odluku đenerala Draže Mihailovića da sve nacionalne snage u Sloveniji stavlja pod svoju komandu i da se dobrovoljci i četnici otsada imaju zvati Kraljevska jugoslovenska vojska u Otadžbini.

U vremenu od 1. do 15. aprila 1945. godine, između Ljotića i Mihailovića izmenjeno je u oba pravca oko trideset radiograma. Svi su oni uglavnom bili u duhu postignutog sporazuma, dok je nekoliko imalo isključivo obaveštajni karakter."27

U nastavku ovog izlaganja, Kostić piše:

"U međuvremenu Ljotić je obišao nacionalne odbore u Sloveniji i Primorju, s kojima su utanačeni svi detalji u vezi sa opštim nacionalnim planom. Na sastanke nacionalnog odbora u Ljubljani sa Dimitrijem Ljotićem išao je i đeneral Damjanović.

Preko fronta u Italiji upućuju se još dve grupe sa zadatkom da stupe u vezu sa Anglo-Amerikancima i obaveste ih o vojno-političkoj situaciji na području Istre i Slovenije.

Prvu grupu sačinjavali su Siniša Ocokoljić Pazarac, inž. Lekić (Dinarska Četnička divizija) i Rastko Marčetić (Srpski Dobrovoljački Korpus). Sa đeneralom M. Damjanovićem ovu sam grupu ispratio do Trsta.

Druga grupa bio je Milan Fotić, advokat iz Beograda.

Sticajem okolnosti, nijedna od ovih grupa nije mogla da uhvati vezu sa Anglo-Amerikancima. Prebacili su se u Švajcarsku, gde su bili internirani.

Tih dana došao je u Trst kod đenerala Globočnika poslanik d-r H. Nojbaher, sa kojim su se sastali D. Ljotić i đeneral M. Damjanović..."28

Na dan 15. aprila, general Damjanović izdao je naredbu O. br. 9, koja glasi:

"Na osnovu ovlašćenja br. 300 od 16. marta 1945. načelnika štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini, armijskog đenerala Dragoljuba Mihailovića, formirao sam istaknuti deo štaba Vrhovne Komande, koji će nositi naziv 'Gorski štab br. 1b' i pod današnjim danom primam pod svoju komandu sve naše nacionalne snage u ovim krajevima."29

Istoga dana, Štab četničke Dinarske divizije, koji se nalazio u Svetom Petru, uputio je sledeći dopis:

"Nemačkom oficiru za vezu poručniku dr Konradu. — Molim da se u interesu što bolje obuke naših četnika u komitskom odredu Dalmatinskog korpusa hitno uputi Obergefirer Šnajder, koji je već par dana oteutan iz odreda, te da se time mnogo ne gubi u nastavi i praktičnom vežbanju ovog odreda..."30

Očigledno, objedinjene Ljotićeve i četničke jedinice pod komandom generala Damjanovića, a u sastavu SS Vafen divizije, vršile su poslednje pripreme da zajedno sa okupatorskim snagama zaustave snažno nadiranje Jugoslovenske narodne armije, čije su divizije tih dana nadirale prema Istri i Julijskoj krajini.

Međutim, 23. aprila 1945, u saobraćajnoj nesreći u Istri, nedaleko od Bistrice, poginuo je vođa "Zbora", jedan od najvernijih nemačkih slugu i najvećih izdajnika srpskog naroda Dimitrije Ljotić. Prilikom opela održanog u kapeli četničke Dinarske divizije, vladika Nikolaj je u svom govoru, 25. aprila, pored ostalog, rekao i ovo:

"Da je odsečena samo jedna grana, stablo ne bi mnogo osetilo, ali stablo je odsečeno do korena, i nama je nanesen veliki bol. Aj, Bože! To je tvoja volja i mi joj se moramo pokoravati.

Ljotić je bio ne samo naš, on je pripadao čovečanstvu, Evropi, svetu. Dimitrije Ljotić bio je državni učitelj i hrišćanin. On nije bio samo državnik, on je bio hrišćanin državnik. Za poslednjih sto pedeset godina, mi smo imali velikih političara, velikih ljudi, kao što su Garašanin, Jovan Ristić i Nikola Pašić, ali to su bili ljudi veliki za svoje vreme i u granicama Srbije, dok je Dimitrije Ljotić zašao u velike krugove svetske politike. To je bio političar sa krstom. Mi blagodarimo njemu, Njegova Svetost i ja, zahvaljujemo mu što smo došli iz zatočenja do Beča, i od Beča ovamo. Mi ne možemo to nikada zaboraviti najvemijem sinu srpstva. Jedan veliki vojvoda (odnosi se na četničkog vojvodu, sveštenika Momčila Đujića — nap. autora), koji je ovde među nama, rekao mi je jednom prilikom pre kratkog vremena:

'Ne mogu se od njega odvojiti. Reči iz njegovih usta teku kao med. On je pravi predstavnik srpske politike.' On je dao toliko od sebe pa da je živeo još desetak godina, ne bi više imao šta da da. On je dao odgovor na sva pitanja. On je u svojoj ideologiji obuhvatio sve grane narodnog života."31

Izgleda da je vladika Nikolaj Velimirović već tada bio potpuno zaboravio teške zločine koje su Dimitrije Ljotić i njegovi dobrovoljci, zajedno sa okupatorima, počinili u Kragujevcu, Kraljevu, Šapcu i širom Srbije nad sopstvenim narodom, kao i njihove namere da, ubacivanjem raznih špijunsko-terorističkih grupa, nastave svoju zločinačku delatnost u oslobođenoj zemlji.

U skladu s nemačkim planom o objedinjavanju svih kvislinških snaga za borbu protiv stvaranja nove Jugoslavije, Nojbaher je uporno nastojao da ostvari i saradnju između kvislinga Nedića i Pavelića. Zbog toga je u nekoliko navrata odlazio u Zagreb i vodio razgovore s ustaškim vrhovima.

O jednom od ovih razgovora ustaški ministar inostranih poslova Mehmed Alajbegović kaže:

"Nojbaher je boravio u Zagrebu. Ja sam ga vidio i s njim razgovarao kod Kašea. Govorio mi je, navodno, u diplomatskom žargonu, o prilikama na Balkanu, o odnosima Hrvata i Srba i o tome kako bi se Hrvati i Srbi ipak mogli sporazumeti i da bi Pavelić i Nedić mogli izgladiti protivštine srpskog i hrvatskog naroda. Nojbaher je razgovarao sa Pavelićem. Posle ovoga razgovora Pavelić mi je rekao da sa Srbima ipak treba naći neki modus vivendi i da je to njegova želja odavna."32

Ali za realizaciju bilo kakvih hitlerovsko-kvislinških planova bilo je i suviše kasno.


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument