OBRAČUN Prvi ozbiljniji sukob između Draže Mihailovića i Pavla Đurišića izbio je sredinom juna 1944. godine, kada je Vojislav Lukačević, posle povratka iz Londona i Kaira, stigao u Sandžak. Rukovoden, delimično, i sugestijama istaknutih britanskih funkcionera i pojedinih članova emigrantske vlade, sa Božidarom Purićem na čelu, koje je Lukačević preneo iz Londona i Kaira, da četnička organizacija prekine saradnju sa okupatorima i tu i tamo stupi u borbu protiv njih, Mihailović je Lukačevića imenovao za komandanta ilegalnih četničkih odreda u Sandžaku, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini. Kao jezgro za formiranje ovih odreda određeni su 1. mileševski korpus pod komandom kapetana Vuka Kalaitovića i Drinski korpus pod komandom majora Alekse Draškovića. Lukačevićeva pojava u Sandžaku i saznanje o njegovoj funkciji izazvali su uznemirenje kod Đurišića, koji se osetio duboko uvređen. Zbog toga je uputio Mihailoviću pismo, bez datuma, u kojem mu skreće pažnju da bi okupatori, znajući za nedavni Lukačevićev boravak u Londonu i Kairu, mogli steći nepoverenje prema četničkoj organizaciji u Sandžaku, predlažući mu da Lukačevića privremeno uputi na drugu teritoriju dok se partizani ne proteraju iz Sandžaka. Dalje, Đurišić u pismu navodi da je, zbog ove Mihailovićeve odluke, stekao uverenje da on treba da odigra ulogu "crnca" poput Nedića i Ljotića. Na kraju, Đurišić je postavio Mihailoviću i zahtev formulisan u pet tačaka: da li Vrhovna komanda ima u njega i njegov rad poverenja, i da li ga smatra pripadnikom organizacije; da li je on komandant Crne Gore i Starog Rasa; da li su nekom drugom data ovlašćenja da radi na ovoj teritoriji, kome i kakva; ako se u njega i njegov rad ima poverenja, i ako je on komandant Crne Gore i Starog Rasa, onda na toj teritoriji postoje samo komandanti koji su potčinjeni njemu i izvršavaju njegova naredenja; dok se "čisti" teritorija Crne Gore i Starog Rasa, da se ne vrši formiranje ilegalnih jedinica na način kako je to Mihailović naredio.1 Na sva ova pitanja Đurišić nikada nije dobio odgovor. Međutim, krajem avgusta 1944. godine, kada je Lukačević obrazovao "Nezavisnu grupu nacionalnog otpora", Mihailović je imenovao Pavla Đurišića za komandanta Crne Gore, Boke i Sandžaka, dodeljujući mu operativno područje od Dubrovnika do ušća Bojane. Posle neuspeha pretrpljenog u andrijevičkoj operaciji sredinom jula 1944. godine, koju su okupatori i četnici Pavla Đurišića izvodili pod šifrom "Draufgenger", neprijatelj je, sredinom avgusta 1944. godine, preduzeo novu operaciju znatno širih razmera. I u ovoj operaciji, koja je izvođena pod šifrom "Ribecal" i koja je bila uperena protiv Drugog, Trećeg i Dvanaestog korpusa NOVJ, koji su se nalazili na području Crne Gore, Sandžaka, Hercegovine i istočne Bosne, zajedno sa okupatorom učestvovale su i do sada najveće snage Pavla Đurišića, koje su se za ovu operaciju brižljivo pripremale oko tri meseca. Veštim manevrisanjem, uz teške borbe u kojima su razbijene neprijateljske snage, jedinice NOVJ su uspele da se oslobode neprijateljskog obruča i da krenu u nove ofanzivne akcije. Kao i u prethodnoj, tako i u ovoj operaciji neprijatelj je pretrpeo neuspeh. Bio je to i poslednji pokušaj nemačkih okupatora i četnika Pavla Đurišića da unište narodnooslobodilački pokret u Crnoj Gori i Sandžaku. Posle pretrpljenog neuspeha, Đurišić se sa svojim štabom povukao u Prijepolje. Dolazak pukovnika SAD Mekdauela u Mihailovićev štab i vesti nekih propagandnih britansko-američkih radio-stanica o eventualnom iskrcavanju trupa zapadnih saveznika i Jugoslovenske vojske van otadžbine pod komandom generala Petra Živkovića na jugoslovensku jadransku obalu, pobudile su kod Mihailovića nove nade. Krajem avgusta 1944. godine on je naredio Pavlu Đurišiću da sa svojim snagama krene prema jadranskoj obali i izvrši sve potrebne pripreme za prihvat savezničkih trupa. Izvršavajući Mihailovićevo naređenje, Đurišić se, zajedno sa jakim okupatorskim snagama, uputio dolinama Lima i Tare nastupajući u tri kolone. Odbacio je delove 3. udarne divizije NOVJ i od 4. do 11. septembra 1944. godine zauzeo Bijelo Polje, Mojkovac, Kolašin, Berane i Andrijevicu. Ali se Đurišić u Vasojevićima nije dugo zadržao. Jedinice Pete proleterske i Devete crnogorske udarne brigade uspele su da povrate Bijelo Polje, Mojkovac i Kolašin, i da 15. septembra definitivno oslobode Berane i 17. septembra Andrijevicu. Deo Đurišićevih snaga povukao se u pljevaljski srez, dok se Đurišić sa preostalim snagama uputio u pravcu Podgorice. Stigavši u Podgoricu, on je objavio proglas u kojem poziva "nacionalne borce" i stanovništvo Crne Gore, Boke i Sandžaka da se okupe na opštem zboru 25. septembra u Podgorici, gde će se izvršiti smotra za doček Jugoslovenske armije pod komandom generala Petra Živkovića. U proglasu se osuđuju pripadnici narodnooslobodilačkog pokreta, ustaše i crnogorski federalisti — "zelenaši".2 Svoje snage Đurišić je rasporedio u Zeti i selima oko Podgorice, a svoj štab smestio u selu Gornja Gorica, nedaleko od Podgorice, oslanjajući se na okupatorove garnizone. U duhu uputstva Draže Mihailovića, bivši podban Zetske banovine Dušan Vlahović je upućen na Cetinje da, po odobrenju i u saradnji sa okupatorima, uspostavi četničku civilnu vlast u Crnoj Gori, Boki i Sandžaku. Razgovori između predstavnika Nojbahera, feldkomandanture na Cetinju i Vlahovića nisu dali željene rezultate, a trupe zapadnih saveznika, umesto na jugoslovensku, kako su to Mihailović i Đurišić predviđali, iskrcale su se 21. septembra na grčku i 25. septembra na albansku obalu. Svi Đurišićevi pokušaji da stupi u kontakt sa zapadnim saveznicima u Italiji i britanskim trupama iskrcanim u Albaniji bili su uzaludni i bez ikakvih rezultata, a pregovori i sporazumi koji je Đurišić sredinom oktobra 1944. godine bio zaključio sa albanskim nacionalistima nisu imali nikakvog značajnijeg efekta. I Đurišićeve kombinacije da preuzme vlast od nemačkih okupatora pretrpele su neuspeh. Početkom oktobra 1944. godine Milan Nedić i Dimitrije Ljotić uputili su u Đurišićev štab misiju od 33 člana, na čelu sa Ratkom Parežaninom, direktorom Balkanskog instituta u Beogradu i šefom Vaspitne službe pri Srpskom dobrovoljačkom korpusu. Zadatak ove misije bio je da Đurišića nagovori da se sa svojim snagama povuče u Sloveniju i da zajedno sa preostalim kvislinskim jedinicama, oslanjajući se na zapadne saveznike, obrazuje antikomunistički front. Međutim, i pored Parežaninovog upornog ubeđivanja, Đurišić nije prihvatio ovaj predlog, nego je na kraju doneo odluku da se zajedno sa okupatorskim trupama, kao njihova prethodnica, povuče u istočnu Bosnu i priključi ostalim Mihailovićevim snagama. Da bi mogao sa nekim da podeli odgovornost za donošenje sudbonosnih odluka, Pavle Đurišić je 19. novembra 1944. godine obrazovao "Nacionalni komitet za Crnu Goru, Boku i Stari Ras". Za predsednika ovog komiteta, koji je bio pandan Narodnoj upravi, pod predsedništvom Ljuba Vukasovića, i predstavljao neku vrstu crnogorske vlade, imenovan je bivši narodni poslanik Miljan Radonjić. O ovome je Đurišić obavestio Mihailovića. U telegramu se izražava vernost kongresa i komiteta kralju i Draži i podvlači da je to dokaz njihove odanosti "ideji Ravne Gore", a zatim se na kraju dodaje: "Ali ni Vrhovna komanda ni ministar nijesu ostali vijerni nacionalnom narodu i borcima Crne Gore i ne posmatraju sve pokrajine podjednako."3 Bio je to jedan od prvih znakova koji je jasnije ukazivao na buduće Đurišićeve planove. Neposredno pre pokreta, 2. decembra 1944. godine, Đurišić je izdao naredbu kojom je izvršio reorganizaciju svojih jedinica koncentrisanih u rejonu Podgorice. Sve snage je rasporedio u deset brigada koje su obrazovale dva korpusa. Povlačenje ovih jedinica sa mnogobrojnim izbegtlicama otpočelo je 6. decembra 1944. godine. O izgledu ove Đurišićeve kolone Ratko Parežanin je u svojim "Zapisima", objavljenim 1956. godine, napisao: "Povlačenje ovoga naroda iz Podgorice pa celim putem do granice Bosne mnogo je više ličilo na pogrebnu povorku potučenih i na smrt osuđenih ljudi, žena i dece nego na pokret boraca i svesnog živog naroda koji mora da nađe utočišta i oslonca za produženje života, za nastavljanje borbi..." Preko Lijeve Rijeke, Maglaševa, Kolašina, Mojkovca i Bijelog Polja, a zatim dolinom Lima, preko Brodareva, Prijepolja i Priboja, Đurišić je sa svojim jedinicama i izbeglicama posle 20 dana napornog marša stigao 26. decembra 1944. godine u Rudo. Parežaninova misija je ispred Priboja napustila Đurišićevu kolonu i preko Sarajeva i Zagreba stigla u Sloveniju, gde se priključila ostalim kvislinškim jedinicama koje su pobegle iz Srbije. Odmah po dolasku u oblast Rudog, Đurišić je primio poziv potpukovnika Zaharija Ostojića da dođe na sastanak četničkih komandanata u selo Zaborak, koji će se održati od 28. decembra 1944. do 1. januara 1945. godine. Pored Ostojića i Đurišića, sastanku su prisustvovali načelnik Mihailovićevog štaba, pukovnik Luka Baletić, komandant Hercegovine Petar Baćović sa komandantima hercegovačkih četničkih odreda Danilom Stanišićem i Vladom Zečevićem, pripadnik Lukačevićeve grupe, pukovnik Pavle Novaković, četnički komandanti iz Srbije, major Dragoslav Račić i pukovnik Todor Gogić. Svi su oni bili jednoglasni da je jedini izlaz iz situacije u koju su zapali da Draža Mihailović, koji se zbog saradnje sa okupatorima, kompromitovao pred saveznicima, podnese ostavku. Nijednom od njih, u tome trenutku, nije smetala činjenica da su baš oni bili glavni nosioci te saradnje i sklapali čak i pismene sporazume sa okupatorima za zajedničku borbu protiv NOP, ponekad i bez Mihailovićevog prethodnog odobrenja. Posle dužih diskusija doneta je odluka i stvoren plan o probijanju crnogorskih i hercegovačkih četnika, zajedno sa Romanijskim korpusom, kroz Bosnu u pravcu Slovenije. Međutim, zbog rivalstva i neslaganja koji su vladali među četničkim komandantima, do realizacije odluka donetih na ovom sastanku nije došlo. U toku desetodnevnog boravka u Rudom, prvih dana januara 1945. godine, Đurišić je primio Mihailovićevo naređenje da izvrši preformiranje svojih jedinica i da se sa njima prebaci na Trebavu. Sve Đurišićeve snage, koje su imale oko 8.700 ljudi, svrstane su 5. januara u šest pukova koji su raspoređeni u tri divizije i Mileševski korpus jačine oko 400 ljudi. Sa njima, mnogobrojnim izbeglicama i velikom komorom, Đurišić je 9. januara 1945. napustio oblast Rudog i preko Višegrada, planine Devetaka, Olova, Kladnja, planine Konjuha, Maglaja i planine Ozrena, posle trideset petodnevnog marša, sredinom februara stigao u Trebavu. U toku ovog izuzetno napornog marša, Đurišićevu kolonu, praćenu hladnoćom, gladu i tifusom, koji je uzeo razmere epidemije, često su napadali lokalni partizanski odredi, koji su joj nanosili znatne gubitke. Po dolasku na Trebavu ljudstvo je bilo krajnje iscrpeno i na ivici fizičke moći, nesposobno za dalji pokret ili bilo koju drugu ozbiljniju akciju. Čim je saznao za dolazak crnogorskih jedinica, Draža Mihailović, koga je major Dragoslav Račić već obavestio o odlukama donetim na sastanku u selu Zaborku, posetio je Đurišića. U njegovoj pratnji nalazio se i njegov pomoćnik, general Miodrag Damjanović. Cilj ove posete bio je da Đurišić odustane od odluka donetih u Zaborku i prihvati Mihailovićev plan — da se četničke snage sa Trebave vrate na svoj teren i obrazuju gerilske odrede koji će, kada trupe Crvene armije napuste Srbiju, podići narod na ustanak. Mihailović je ubeđivao Đurišića da je, od svih, ovaj plan najrealniji i najefikasniji i da su ga prihvatili svi komandanti četničkih korpusa iz Srbije. Međutim, Đurišić je kategorički odbacio ovaj Mihailovićev plan i uputio zahtev da se sve četničke snage prebace u Sloveniju i da, zajedno sa preostalim kvislinškim snagama i s osloncem na zapadne saveznike, obrazuju zajednički protivkomunistički front. Posle sastanka sa Mihailovićem, Đurišić je pozvao potpukovnike Zaharija Ostojića, Mirka Lalatovića i Pavla Novakovića i pukovnika Luku Baletića, kao i sve komandante divizija i pukova i upoznao ih sa Mihailovićevim planom i svojim stavom. Svi prisutni su podržali Đurišića i zaključili da se preko komandanata iz Srbije i onih pobeglih u Sloveniju, Jevđevića, Đujića, pa čak i Ljotića, utiče na Mihailovića da odustane od svoga plana i da prihvati Đurišićev.5 Odmah posle ovoga sastanka, 1. februara 1945. godine, Đurišić je u svome štabu održao konferenciju svih viših komandanata koji su bili pod njegovom komandom. Sa ove konferencije prisutni su, aktom Pov. br. 39, uputili Mihailoviću zahtev da se sve četničke jedinice, sa Vrhovnom komandom na čelu, prebace u "zapadni deo naše države." U zahtevu se zatim kaže: "U danom momentu, kada će nam i godišnje doba ići na ruku, preduzeti jednu jaču akciju kojom ćemo političku javnost u inostranstvu zainteresovati i naterati da pristupi rešenju našeg unutrašnjeg pitanja, onako kako diktiraju interesi naroda."11 Na kraju, u zahtevu se ističe da su gledišta "Nacionalnog komiteta za Crnu Goru, Boku i Stari Ras" "istovetna" sa svim onim iznetim u njemu. Tekst ovog zahteva Đurišić je dostavio i komandantima četničkih jedinica iz Srbije. Međutim, Mihailović je, nadajući se još u poboljšanje svojih odnosa sa zapadnim saveznicima, ovaj Đurišićev zahtev kategorički odbio, a svojim komandantima, 25. februara, uputio sledeći telegram: "Komandant Crne Gore i Sandžaka p. pukovnik Pavle Đurišić dostavio je pojedinim komandantima grupa korpusa i brigada neki zaključak neke svoje samozvane konferencije uvlačeći u tu konferenciju i Pokrajinski komitet za Crnu Goru. Ceo ovaj akt predstavlja konfuznu zbrku svih mogućih preuveličavanja i predavanja na milost i nemilost Nemcima. Naročito svojom tačkom 6. i 7. Vrhovna komanda i Centralni nacionalni komitet ne samo da se sa ovim ne slažu nego i ne odobravaju ovaj postupak i izričito osuđuju izraz krajnje malodušnosti."7 Ali ni Mihailović ni njegov Centralni nacionalni komitet više nisu bili u stanju da bilo čime izmene situaciju u koju su doveli svoj četnički pokret. Zbog toga su Đurišić i "Nacionalni komitet za Crnu Goru" doneli, 1. marta 1945. godine, i uputili Mihailoviću sledeću odluku: "O d 1 u k a Doneta na zajedničkoj sednici Nacionalnog komiteta viših vojnih starešina i intelektualaca Crne Gore, Boke i Starog Rasa od 1. marta 1945. godine, gde je razmotrena vojnička i politička situacija u kojoj se nalazimo, te su konstatovane sledeće činjenice: 1. — Jugoslovenska vojska u Otadžbini preduzela je rat u okupiranoj domovini kao saveznik zapadnih demokratskih sila... 2. — Vojna i politička situacija danas je izmenjena na našu štetu ... U vezi sa iznetim činjenicama zaključujemo sledeće: 1. Hitno obezbediti prebacivanje, smeštaj i ishiranu svih izbeglica, iznemoglih, obolelih i ranjenih boraca negde na sigurnom području zapadnog dela naše države. 2. Najhitnije narediti koncentraciju svih snaga Jugoslovenske vojske u Otadžbini u zapadnom delu naše zemlje, gde se mogu odmoriti, reorganizovati, osvežiti i osposobiti za dalju borbu u povoljnijem momentu. 3. Ako Vrhovna komanda ne prihvati iznete odluke pod tačkom 1. i 2, plenum ovlašćuje komandanta pukovnika g. Pavla Đurišića da smesti vojsku i izbeglice na terenu najpogodnijem, odakle će najviše koristiti opštoj stvari. 4. Da se ova odluka u celini dostavi Vrhovnoj komandi i Centralnom nacionalnom komitetu."8 Ovaj dokument u ime Nacionalnog komiteta za Crnu Goru, Boku i Stari Ras potpisao je njegov predsednik Miljan Radonjić, a u ime starešina i vojske Pavle Đurišić. Međutim, Mihailović je i dalje uporno odbijao sve Đurišićeve predloge. Na kraju, njihovo razmimoilaženje završeno je odvajanjem Đurišića i njegovih trupa od četničkog pokreta Draže Mihailovića. Sa Đurišićem, Mihailovića su napustili i nekoliko istaknutih četničkih komandanata i funkcionera, među kojima Luka Baletić, Mirko Lalatović, Zaharije Ostojić, Petar Baćović i jedan od osnivača i prvih članova četničkog CNK — Dragiša Vasić. Do prvih sukoba između Mihailovića i Vasića došlo je još sredinom 1943. godine. Ovi sukobi bili su, u početku, uglavnom proizvod netrpeljivosti koja je vladala između Vasića i Stevana Moljevića, takođe člana CNK, koji je u to vreme počeo da stiče sve veće Mihailovićeve simpatije. Ali ubrzo oni su izbijali i usled Vasićevih neslaganja sa pojedinim Mihailovićevim stavovima u odnosu na unutrašnju politiku, koju je Mihailović, po sugestijama Moljevića, bez konsultovanja ostalih članova CNK sprovodio u četničkoj organizaciji. Ali, i pored toga, Vasić je sve do sredine 1944. godine igrao prilično značajnu ulogu u četničkom pokretu. Međutim, nekoliko meseci posle četničkog kongresa u selu Ba, lični sukobi među pojedinim članovima CNK razvili su se do te mere da je Vasić, iako njegov član, otkazao svaku saradnju sa CNK. Ova Vasićeva apstinencija znatno je doprinela i sve većem zaoštravanju njegovih odnosa sa Mihailovićem. Da bi, ipak, donekle, uskladio odnose sa četničkim vođom, Vasić piše komandantu Srbije Miroslavu Trifunoviću Dronji 4. juna 1944. godine: "Hvala Vam što ste mi dostavili Vaš razgovor sa g. đeneralom Mlhailovićem. Iz njega Vidim da je g. đeneral uvređen nečim u mome pismu u kome se nije nalazilo ništa sem istine. Meni je to žao. Ali ja mogu da kažem da sam sto puta više i od srca uvređen od njega, za koga me je sudbina tesno i čvrsto vezivala. Ne sumnjam da će doći vreme kad će se on uveriti da nije bio u pravu. Iz Vašeg pisma vidim da mu je već dostavljeno kako govorim protiv njega. Ja ne govorim ni protiv koga, već samo možda govorim o stvari koja mi toliko leži na srcu i kojoj on stoji na čelu. Ako se jedan duboko uvređen i častan čovek i požali na nepravdu koja mu je učinjena, makar pred špijunom, ako ukaže na neku nemilu ili kobnu pojavu kod nas, onda zar mu zato treba pretiti opomenom 'da mu to može škoditi'. Mi znamo šta to znači 'može škoditi' u ovakvim prilikama. Lepo, bogami. Doživeo sam i to da mi moj komandant i prijatelj iz 1941. preti likvidacijom zato što sam rekao poneku opravdanu kritiku, i to pošto smo u Ba uverili ceo svet o našim demokratskim težnjama i dali sva ona obećanja. Mislim da je ova pretnja bila nepotrebna. Ostvarena, međutim, ona bi mogla doneti neprijatnosti koje bi ga opteretile mnogo više nego sve dosadašnje zajedno. Ja, gospodine đenerale, o tome neću više da govorim. Hiljadu korisnih stvari imao bih da kažem g. đeneralu Mihailoviću i verujem da ništa bolje ne bi bilo nego da još jednom lično govorimo. Ali ako on neće, šta ja mogu. Mogu jedino da tražim uređenje moga položaja jer njegovo rešenje da mi ostavlja na volju da radim kako nalazim za najbolje ja ne mogu primiti. Ne mogu primiti zato što ja imam prava da se moj položaj u organizaciji uredi... Ja bih o ovome lično pisao g. đeneralu, ali kako mi on nije odgovorio na prošlo pismo, to mu ne mogu ni ja pisati."9 Tek posle bekstva u Bosnu, Vasić se pismom, 10. februara 1945. godine, obraća Mihailoviću. Iznoseći svoje zasluge za četnički pokret i težinu položaja u kojem se našao, on od Mihailovića zahteva da ga rehabilituje i da mu dodeli odgovarajuću funkciju. Očigledno, ovom Vasićevom zahtevu Mihailović nije pridavao ni najmanji značaj. Na poleđini pisma jedan od istaknutijih članova CNK Aleksandar Aksentijević je napisao: "On (Vasić — napomena autora) traži da se povrati na položaj odakle će imati uticaja na vojno-politički život Ravnogorskog pokreta. Njegova dvogodišnja apstinencija imala je za cilj da dokaže da lični sastav i vojnog i političkog vođstva pokreta nije njegovo društvo. Potrebno je prethodno da on izmeni iz osnova svoje naopako shvatanje, a to može samo ako bude uzeo aktivnog učešća u radu CN komiteta — 'đubreta', kako je on rekao."10 Saznavši za ovakvo rešenje postavljenog zahteva, duboko uvređen, Vasić je doneo odluku da, zajedno sa Đurišićem, napusti Mihailovića. Donoseći odluku da napusti Mihailovića, Đurišić je, u međuvremenu, stupio u kontakt sa Dimitrijem Ljotićem i Momčilom Đujićem, koji su se nalazili na čelu kvislinških i četničkih snaga u Sloveniji. I jedan i drugi su odobravali Đurišićev plan i nastojali da Đurišića i njegove snage po svaku cenu dovedu u Sloveniju, čak su im preko Nojbahera obezbedili doček i smeštaj. Istovremeno, Đurišić je posredstvom svojih bliskih saradnika uspeo da uspostavi kontakt i sa vođom crnogorskih federalista Sekulom Drljevićem, koji se u to vreme nalazio u Zagrebu. Saradnja Mihailovićevih četnika sa federalistima, "zelenašima" Sekule Drljevića u Crnoj Gori, datira još od početka 1942. godine. Ona je bila rezultat realizacije okupatorskih planova za objedinjavanje i angažovanje svih buržoaskih i reakcionarnih snaga u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije. Da bi do kraja ostvarili ovaj plan, italijanski okupatori su još u prvoj polovini 1942. godine organizovali u većim mestima Crne Gore nekoliko zborova na kojima su isticane potrebe i zahtevi za objedinjavanjem svih reakcionarnih snaga Crne Gore za borbu protiv NOP. Pored ovih zborova, istaknuti četnički funkcioneri i "zelenaši" održali su, pod predsedništvom četničkog vođe Blaža Đukanovića, i nekoliko zajedničkih konferencija. Na njima su govornici zahtevali da četničko-"zelenaška" saradnja postane što čvršća kako bi i njihova zajednička borba protiv NOP bila uspešnija. Rezultate ovih zahteva objavio je 2. maja 1942. godine kvislinški list "Glas Crnogoraca", koji je u to vreme izlazio na Cetinju. U članku pod naslovom "Za jedinstvo nacionalnog pokreta" pisalo je, pored ostalog, i sledeće: "Na sjednici Glavnog odbora crnogorske nacionalne organizacije na Cetinju, došlo je u diskusiji do predloga i zaključka da se ima brisati naša politička narodna podvojenost na 'bjelaše' i 'zelenaše', i da se, sljedstveno tome, cio narod ujedini u jedan jedinstveni nacionalni pokret." Ali, i pored ove saradnje, borba za vlast između četnika i federalista nije prestajala. Ni jedni ni drugi nisu bili voljni da je bilo s kim dele. Posle kapitulacije Italije federalistički vođa Sekula Drljević, ubeđen da je nastupio njihov davno očekivani trenutak, predlagao je nemačkim okupatorima da uspostave "samostalnu crnogorsku državu u kojoj bi vlast bila u rukama isključivo federalista".11 Međutim, ovu Drljevićevu ponudu Nemci su glatko odbili. Njima je za borbu protiv NOP bila potrebna znatno veća pomoć od one koju im je mogao pružiti Drljević. Zbog toga su nemački okupatori, odbijajući Drljevićevu ponudu, i doneli odluku da obrazuju komesarsku "Crnogorsku narodnu upravu" pod predsedništvom Ljuba Vuksanovića, i na taj način sebi obezbede saradnju i pomoć svih reakcionarnih nacionalističkih grupa Crne Gore (nacionalista, federalista i preostalih četnika). Međutim, nesuglasice između Đurišića i Mihailovića, koje su nastale sredinom 1944. godine, federalistima nisu promakle, pa su Đurišićevu ponudu za pregovore glatko prihvatili. Na osnovu ovih pregovora i rezultata postignutih na njima, Drljević je 22. marta 1945. godine izdao "Dnevnu zapovjed Crnogorskoj narodnoj vojsci", u kojoj, pored ostalog, stoji: "Vaš komandant potpukovnik Pavle Đurišić preko svojih opunomoćenih izaslanika došao je u vezu sa mnom, kao predsjednikom Crnogorskog državnog vijeća. Sporazumjeli smo se da se ubuduće zovete i da budete Crnogorska narodna vojska. Ja sam Vaš Vrhovni komandant... Nalazimo se na području Nezavisne Države Hrvatske... Dala Vam se prilika da neposredno osjetite toplinu prijateljstva hrvatskog naroda i njegovog velikog poglavnika prema crnogorskom narodu... Borit ćete se rame uz rame sa junačkom hrvatskom vojskom protiv zajedničkog neprijatelja... Moja je zapovjed da se pokoravate naredbama potpukovnika Pavla Đurišića, koji će komandovati u moje ime i po mojim uputstvima..."12 Međutim, sporazum sa Đurišićem poslužio je Drljeviću samo kao maska za ostvarenje njegovih pravih namera i davno skovanih planova. U zajednici sa Pavelićem, on je doneo odluku da u pogodnom trenutku likvidira Đurišića i ostale istaknute četničke funkcionere i da na taj način obezbedi potrebne oružane formacije za preuzimanje vlasti u Crnoj Gori. Prema postignutom sporazumu između Drljevićevih i Đurišićevih delegata, Drljević je izdejstvovao kod unutrašnjih vlasti da se prihvate Durišićevi ranjenici i bolesnici i da im se ukaže pomoć. Na osnovu ovih aranžmana, Đurišić je predao ustaškim vlastima u Bosanskom Brodu oko 2.700 ranjenika i bolesnika, koji su kasnije smešteni u Staroj Gradiški. Saznavši za sporazum sklopljen između Đurišića i Drljevića, Mihailović je 23. marta 1945. godine uputio raspis svim potčinjenim komandantima u kojem, pored ostalog, kaže: "Pretma dobivenim obaveštenjima od oficira i vojnika koji su uspeli da se odvoje od trupa Crne Gore i Staroga Rasa i dođu ovde kod nas, Pavle Đurišić izvršio je formalnu izdaju prema narodu, kralju i ovoj komandi. Poznati crnogorski separatista Sekula Drljević u toku jučerašnjeg dana obilazio je ranjenike i bolesnike trupa Crne Gore i Starog Rasa u Bosanskom Brodu. Znači da je Pavle Đurišić stupio u vezu sa njim ... Trupe Crne Gore i Starog Rasa idu pod ruku sa ustašama i javno govore da su na Vučjak došli komunisti i da su sve snage komande Srbije razbijene. Zbog toga su izvesni delovi trupa Crne Gore i Staroga Rasa sa ustašama poseli položaj oko Karaule i bacačima tuku drum. Ovo je dovoljan dokaz da su trupe Crne Gore i Staroga Rasa stupile u vezu sa ustašama i da sa njima žele da sarađuju. Ovde je čista izdaja za račun cmogorskog separatiste Sekule Drljevića. Crnogorci će ući u sastav Pavelićevih snaga pod komandom Sekule Drljevića, a sve srbijanske i bosanske jedinice koje se nalaze tamo biće razoružane. Pored usmene propagande, Pavle Đurišić pokušava da razara naše redove i da utiče na komandante i jedinice komande Srbije. U tom cilju, pod vidom obaveštenja ugovorio je sa izvesnim komandantima radio-vezu i preko nje dostavlja razne izmišljotine i obećanja. Ovo treba onemogućiti i ni jedan komandant od danas ne sme i ne treba da i dalje održava vezu radio-putem sa Pavlom Đurišićem. Treba mu otvoreno reći da komandanti srbijanskih trupa ne žele više da održavaju vezu sa njim. Ne dajte se zavesti lažima i separatističkim težnjama Pavla Đurišića. Ovde je očigledna izdaja i to treba svakome da bude jasno. Povodom ovoga obrazovaću od svih komandanata srbijanskih trupa Ravnogorski sud, koji će ovo pretresti i utvrditi, na osnovu čega će Pavla Đurišića lišiti čina i oglasiti ga izdajnikom. O svemu ovome obavestiće se sve savezničke komande da je Pavle Đurišić sa svojim trupama prišao ustašama i crnogorsklm separatistima. Prednje primiti k znanju i ne dati da se laži Pavla Đurišića uvuku u redove naših jedinica. Obratiti pažnju na položaje koje drže prema nama i biti spreman na sve."13 Kad je ovaj raspis stigao i do Pavla Đurišića, on je uputio radiogram majoru Dragoslavu Račiću. Sadržaj ovog radiograma Račić je izneo u pismu Draži Mihailoviću, upućenom 30. marta 1945. godine: "Dragi Čiča, Od Đurišića sam primio sledeću depešu: 'Uvek ste skloni neistinama pa i sada. Poslednji dan ste pustili krilatice, delite zlatnike, partiske ravnogorske činove i karađorđeve zvezde samo da održite vojsku i komandante. Zar to nije sramota, a istorija će to suditi. Lažeš i ti i svi koji kažu da sam imao vezu ma sa kim od ustaških vlasti. Ali tačno je da vi služite kao zaštitnica Nemaca. Zovete mene i moje komandante divizija na sastanak, hoćete da me likvidirate. Plitki ste da se ne možete prozreti. Moji komandanti slušaju mene i nisu im potrebne obmane na konferencijama. Nisam tebe ni ostalu dvojicu zvao na sastanak da donosimo odluke, već da učinimo predlog toj našoj komandi, jer obzirom da sam se oslobodio bolesnika i izbeglica, hteo sam da vidim mogućnost opstanka ovde. Ali vaš pokušaj likvidacije otvorio mi je oči. Mojim daljim pokretom ja ću vam dokazati sve. Đurišić.' Šaljem vam ovo radi znanja."14 Posle četvorodnevnog odmora u predelu Bosanskog Broda, Đurišić je svojim trupama naredio pokret desnom obalom Save u pravcu planine Motajice i Lijevča polja. Pošto su kod Srpca prešle reku Vrbas, one su 1. i 2. aprila stigle na Lijevče polje i dobile dvodnevni odmor. Bilo je to vreme potrebno da se uspostavi kontakt sa četničkim komandantom zapadne Bosne, pukovnikom Slavoljubom Vranješevićem i komandantom korpusa u ovoj oblasti Lazarom Tešanovićem, sa ciljem da ih pridobiju za zajedničku akciju prodora u Sloveniju. Međutim, kada je primio Ostojićev i Đurišićev poziv, Vranješević je o tome odmah obavestio Dražu Mihailovića i od njega zatražio instrukcije i objašnjenje o stavu koji treba da zauzme prema ovoj dvojici. A da bi opravdao vreme potrebno za Mihailovićev odgovor, on je obavestio Ostojića i Đurišića da ga na Lijevču polju sačekaju nekoliko dana, koji su mu potrebni da bi sakupio svoje jedinice. Na Mihailovićev odgovor Vranješević nije dugo čekao. U pismu upućenom Vranješeviću, 6. aprila 1945. godine, Mihailović, pored ostalog, pise: "Snage potpukovnika Pavla Đurišića jako su preopterećene vrlo veliklm brojem izbeglica i nije tačan podatak pukovnika Ostojića da potpukovnik Đurišić raspolaže sa 15.000 četnika iz Crne Gore, Sandžaka i Boke Kotorske, već ima ukupno oko 7.000 boraca, dok pukovnik Baćović ima oko 1.000. Snage potpukovnika Pavla Đurišića, ovako preopterećene izbeglicama, a pod komandom starešinskog kadra kome je jedina želja da po svaku cenu ode negde daleko van domašaja borbe, ne predstavljaju nikakvu borbenu vrednost, te sam im ja i dozvolio, pošto ih nisam hteo ništa sprečavati, da idu gde hoće, jer, podvlačim, nemaju borbene vrednosti, a pored toga ove snage vrše vrlo velike pljačke nad stanovništvom, naročito srpskim, što je dovodilo do vrlo teških sukoba sa jedinicama istočne Bosne gde god su prolazile. Ukoliko ove snage budu što pre otišle dalje, kao što kažu, na zapad, utoliko će lakše da se radi na terenu. Dostavljam Vam precizno odgovore na Vaša pitanja izneta u aktu Pov. br. 166. 1. Pukovnik g. Zaharije Ostojić nema više nikakve uloge u ovim krajevima... 2. Trupe Crne Gore, Sandžaka i Boke Kotorske mogu da se kreću gde god hoće... a ovo što rade niti je po mom odobrenju niti naređenju ... 3. Pošto pukovnik g. Ostojić ne radi u saglasnosti sa Vrhovnom komandom, to prekinite svaku vezu sa njime, jer on nema više nikakve funkcije u odnosu na vas. On u stvari ne vodi ni crnogorske trupe, jer njih vodi potpukovnik Pavle Đurišić, a pukovnik Ostojić je uzeo samo ovu firmu da bi lakše ostvario svoje namere u odnosu na druge starešine koji ovu situaciju ne poznaju. 4. Vi ste od sada pod neposrednom mojom komandom ... Ja lično ostajem i dalje pri svojem... za rad u sadašnjoj situaciji. Ako nastupi takva situacija da budem morao odavde se povući, doći ću sa svim raspoloživim snagama kod vas, ali budite uvereni da ću i od vas težiti ka svome glavnom cilju da se sa snagama istočne Bosne, Srbije i Hercegovine opet prebacim na teren Srbije, istočne Bosne, Hercegovine, jer smatram da mi moramo ostati sa narodom i boriti se za njega i njegovu slobodu. Budite uvereni da naši veliki demokratski saveznici ne žele izbeglice i priznaće rad samo borcima za slobodu i demokratiju. Ja i bez toga bih tako radio."16 Očigledno, Mihailović nije birao sredstva i načine kako bi, i svojstvenom mu demagogijom, sprečio dalje rasulo svoje organizacije, koje je, još znatno ranije, otpočelo da uzima sve više maha. Prebacivanjem svojih snaga sa prostora Bosanskog Broda na Lijevče polje, Đurišić je prekršio postignuti sporazum sa Sekulom Drljevićem i izazvao njegovo ozbiljno podozrenje, naročito u pogledu daljih namera. O ovome je Drljević obavestio i nadležne ustaške vode, koje su odmah naredile ustaškim i domobranskim jedinicama iz Banjaluke i Slavonije da posednu drum Banjaluka — Bosanska Gradiška, napadnu Đurišićeve snage i spreče njihov dalji pokret. Istovremeno, Drljević je uputio u Đurišićev štab svoje parlamentare, sa zadatkom da ponovo nagovore Đurišića da sa svojim snagama priđe Drljeviću. Ali je sve već bilo kasno. Četvrtog aprila ujutru, uštaške i domobranske jedinice su iznenada napale Đurišićeve snage i nanele im ozbiljne gubitke. Samo u prvom udarcu uništen je ceo štab Gatačke brigade, sa komandantom sveštenikom Radojicom Perišićem na čelu. Da bi sprečio uništenje svojih jedinica, Đuriišić je uputio pukovnike Luku Baletića i Pavla Novakovića, sa Božom Joksimovićem, na pregovore sa ustašama uz zahtev da mu omoguće slobodan prolaz u pravcu planine Kozare. Ali ustaše nisu prihvatile bilo kakve pregovore. U toku noći između 4. i 5. aprila Đurišićeve snage su krenule u napad na ustaše sa ciljem da se probiju prema Kozari, ali bez uspeha. Ovaj neuspeh izazvao je demoralizaciju i rasulo Đurišićevih snaga. Ne samo pojedinci već i cele jedinice sa komandantom na čelu napuštale su Đurišića i predavale se Drljevićevim emisarima, koji su se našli na Lijevču polju da bi nagovorili pojedine četničke komandante da pređu u "Crnogorsku narodnu vojsku" Sekule Drljevića. O situaciji koja je tih dana vladala na Lijevču polju komandant 2. sarajevske četničke brigade kapetan Vladimir Tešanović izvestio je 8. aprila 1945. godine, iz sela Veliko Blaško, štab Srednjobosanskog korpusa: "Usled vrlo teške situacije na Lijevče Polju, sa 2. sarajevskom brigadom prebacio sam se na desnu obalu Vrbasa dana 7. IV oko 18 i 30 časova i ovog momenta stigao ovamo. Do sada prebacile su se i ove jedinice: Kalinovička brigada, leteća brigada 'Bosna', sandžaklije Vuka Kalaitovića, Bilećska, Pribojska, Višegradska brigada, a treba da se prebaci i čika Branko (Zaharije Ostojić — nap. autora), koji verujem da se već prebacio. Sinoć, pred večer na obalu Vrbasa u svrhu prebacivanja preko Vrbasa na desnu obalu, došao je komandant Romaniskog korpusa (major Bora Mitranović — nap. autora), štabna četa istog i štabni bataljon p. puk. Pavla Đurišića. Situacija 7. IV. u Lijevču Polju: Jedinice vojvode Pavla Đurišića usled teške situacije, a zavedene propagandom Sekule Drljevlća, odlučile su da se predaju ustašama, odnosno Sekuli Drljeviću, koji se proglasio vrhovnim komandantom crnogorske vojske nezavisne Crne Gore. Na pregovorima koje su vodili Pavlovi delegati sa nekim Pavelićevim izaslanikom, zaključeno je da se Crnogorci ne razoružavaju i imaju se dislocirati na području Hrvatske po naređenju hrvatskih vlasti. Bosanci i Srbijanci imaju se smatrati ratnim zarobljenicima. Usled toga Čika Branko, Srbijanske i Hercegovačke jedinice odlučili su pod svaku cenu prebaciti se na našu teritoriju i to ostvaruju. Komunisti drže desnu obalu Vrbasa i ugrožavaju jedinice koje se prebacuju. Dana 7. IV oko 17 i 30 časova, leteća brigada 'Bosna' i delovi drugih jedinica vodili su borbu sa 19. komunističkom brigadom ..."11 Uviđajući svu težinu situacije, Đurišić je, u dogovoru sa Dragišom Vasićem, Zaharijem Ostojićem, Petrom Baćovićem, Lukom Baletićem, Mirkom Lalatovićem i drugim istaknutim četničkim funkcionerima, odlučio da od preostalih trupa obrazuje jednu elitnu jedinicu jačine od nekoliko stotina odanih mu ljudi i da sa njima pokuša da se prebaci na desnu obalu Vrbasa, a zatim, da se uputi južno od Banjaluke i preko Grmeča i Bihaća nastavi put za Sloveniju. Za to vreme ostale jedinice i izbeglice prišle bi fiktivno Sekuli Drljeviću, s tim što bi se kasnije i one probile u Slovenrju. Sa novoformiranom jedinicom Đurišić je prešao reku Vrbanju i u selu Čelincu se 10. aprila sastao sa Vranješevićem i Tešanovićem. Obojica su odbili Đurišićev predlog da se zajedno probijaju do Slovenije, navodeći da se ovome protive njihovi potčinjeni komandanti, pa i ostalo ljudstvo koje ne želi da napušta svoj teren. Kod Gornjeg Šehera Đurišić je sa svojim odredom ponovo prešao Vrbas i na putu Banjaluka — Mrkonjić-Grad, 17. aprila, sreo ustaškog generala Metikoša i Drljevićevog delegata Dušana Krivokapića. Njih dvojica su preneli Đurišiću novu poruku Sekule Drljevića i ustaša da se vrati svojim trupama, garantujući mu slobodan prolaz preko hrvatske teritorije. U toku pregovora koji su vođeni između Đurišićevih delegata i ustaških vlasti u Banjaluci, jedinice NOVJ su, 21. aprila, napale Đurišićev odred na putu Mrkonjić-Grad — Banjaluka i presekle mu odstupnicu u pravcu reke Sane. Ovo je nateralo Đurišića da prihvati uslove ustaša i Drljevića. Preko Banjaluke, on je sa svojim odredom došao u Staru Gradišku i priključio se svojim trupama koje su nešto ranije bile tu smeštene. Odmah po dolasku u Staru Gradišku, Đurišića i sve ljudstvo koje je sa njim stiglo ustaše su razoružale i formirale komisiju koja je dobila zadatak da sasluša Đurišića i ostale više četničke funkcionere koji su se nalazili uz njega. Posle kraćeg vremena, Pavle Đurišić, Dragiša Vasić, Luka Baletić, Mirko Lalatović, Zaharije Ostojić, Pavle Novaković, Petar Baćović, gotovo svi oficiri koji su se posle Lijevča polja nalazili uz Đuršića i nekolicina članova četničkog nacionalnog komiteta za Crnu Goru, oko 150 njih, prebačeni su u logor u Jasenovcu i poubijani. Preostale Đurišićeve trupe, koje su prišle Sekuli Drljeviću, bežale su zajedno sa ustašama pred naletom NOVJ i na jugoslovensko-austrijskoj granici bile su razbijene i dobrim delom zarobljene. Bio je to ujedno i kraj Mihailovićeve organizacije u Crnoj Gori, Sandžaku i Hercegovini. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument