KRALJEVI KOMANDOSI Dok se sa svojim štabom nalazio u Srednjem, nedaleko od Sarajeva, a ostaci njegovih razbijenih jedinica bili razbacani po terenima istočne Bosne, Draža Mihailović je obavešten, preko svoga emisara u Beču Milana Aćimovića, o nacističko-kvislinškom planu o upućivanju obučenih špijuna i terorista u oslobođene krajeve Jugoslavije. Podstaknut time, četnički vođa donosi odluku da i on, u sklopu svoje organizacije, formira "komandu kraljevih komandosa" i, u njenom okviru, špijunsko-terorističku školu, a zatim da stvori i poseban plan o ubacivanju obučenih "komandosa" u oslobođene krajeve zemlje, i to sa različitim zadacima: od vršenja i organizovanja špijunske delatnosti i terorističkih akata do priprema i podizanja naroda na ustanak. U predlogu za obrazovanje "komande kraljevih komandosa" 4. decembra 1944. Mihailović piše potčinjenim komandantima: "Nemačka je izgubila rat. Nemci još uvek pružaju jak otpor, angažujući tako znatne partizanske snage. Zbog toga partizani nemaju u unutrašnjosti zaposednutog dela Srbije veće neangažovane snage, a njihova tek postavljena vlast još nije dovoljno čvrsta ni rutinirana na poslu. Sticanjem prilika, Vrhovna komanda i sve veće jedinice Jugoslovenske vojske u Otadžbini bile su prinuđene da Srbiju napuste. Kako je ovo napuštanje izvršeno naglo, čitava organizacija je srušena, veze isprekidane. Treba blagovremeno, terorom, parirati protivničke propagandne trikove, stvarajući parizanskoj struji demokratsku protivstruju. Jer, ako narod ne bude imao podršku svoje vojske, ako se partizani, učvrste na vlasti, od saveznika stalno nagoveštavani izbori mogu se po nas vrlo nepovoljno svršiti. Stoga se kao hitna i neodložna mera nameće organizacija narodnog otpora u Srbiji, i to preko naših odreda ubačenih u nju. Ova organizacija treba da se sprovede brzo, energično i planski. Cilj organizacije treba da bude sledeći: a) da se ne dozvoli stabilizovanje u korist partizana; b) da se zaštiti i prihvati naš živalj u Srbiji; v) da se borbom zainteresuje ceo svet za sudbinu srpskog naroda; g) da spreči stvaranje kakvog-takvog pokreta otpora u Srbiji, i d) da se narod psihološki i politički pripremi za pretstojeće izbore, koje saveznici nagoveštavaju. S obzirom na ovakav cilj, organizacija otpora u Srbiji trebalo bi da obuhvati sledeće: — duhovnu organizaciju naroda uopšte; — obnovu Ravnogorskih odbora i omogućavanje njihovog rada; — kažnjavanje nasilnlka i nacionalnih krivaca; — vršenje atentata na pojedine istaknute partizane; — sprovođenje jedne stalne i jake propagande, koja bi ostavljala najdublji utisak; — pribavljanje tačnih podataka sa odgovarajućom dokumentacijom o svima i dostavljanje ovih podataka Vrhovnoj komandi; — rušenje i otežavanje svih partizanskih veza i komunikaclja u Srbiji; — smenjivanje i uklanjanje partizanskih vlasti po svim mestima u Srbiji t stvaranje takvog stanja u kome za račun partizana niko ne bi smeo da primi vlast niti da je u njihovo ime vrši; i — vršenje svih vrsta sabotaže, kako bi se onemogućilo sređivanje prilika u korist partizana). Da bi se mogla izvršiti organizacija otpora po izloženome planu, neophodno je da se u Srbiju uputi što pre jedna grupa odabranih, srčanih, ideološki obrađenih i za postavljene zadatke narofiito osposobljenih ljudi, snabdevenih odgovarajućim za život, rad i borbu potrebmm aredstvima. Pošto je teritorija Srbije zaposednuta od partizana, to ova grupa ima da izvrši formalno upad u Srbiju. Zato ovi novi borci Jugoslovenske vojske u Otadžbini treba da se nazovu savremenim imenom komandosi."1 Evo i odlomka iz Mihailovićeve Uredbe broj 101, izdate decembra 1944. godine: "Član 1. Uloga i zadatak komande kraljevih komandosa je da: ne dozvoli stabilizovanje prilika u korist partizana ... Član 2. Komanda kraljevih komandosa je potčinjena Vrhovnoj komandi. Član 4. Komanda kraljevih komandosa obrazovaće odmah pri Vrhovnoj komandi prvu školu za komandose, koju će po svome prelasku na teren Srbije tamo premestiti, starajući se o daljem vrbovanju i osposobljavanju komandosa. Član 13. Svaki kraljev komandos mora imati i lažno ime i odgovarajuće isprave na to ime, svoj tajni broj raspoznavanja i stalno ili trenutno utvrđen nadimak. Član 18. Za vreme izvršenja zadataka kraljevski komandos ne sme imati nikakvu legitimaciju, dokumenta, spise, napise ili fotografije, kojima može odati ili kompromitovati drugove, starešine, štab, saradnike, zadatak ili organizaciju."2 U Mihailovićevoj naredbi broj 102 o Ustrojstvu za kraljeve komandose od 4. decembra 1944. godine, pored ostalog, piše: "4. Nastava u školi obuhvatiće sledeće predmete: Moralna nastava. Vojna nastava. Specijalna nastava: cilj specijalne nastave je da komandose osposobi za atentatore, osmatrače, obaveštajce i kurire. Tehničko-saboterska nastava: cilj nastave je da upozna komandose sa vršenjem svih vrsta sabotaže, rukovanjem eksplozivom, rušenjem važnih objekata. Propagandna nastava. "3 Neposredno posle ovoga, Mihailović je izradio i "projekat akcija u Srbiji", u kojem piše i ovo: "Teritorija pretkumanovske Srbije potpuno je prepuštena neprijatelju. Držeći u svojim rukama prestonicu, gospodareći geopolitički najvažnijim delom Otadžbine, raspolažući legalnom vlašću i dobrom propagandom, kraljevim blagoslovom i inostranom podrškom, a neuznemiravani od naših jedinica, partizani će moći da staru Srbiju potpuno vojnički organizuju i iskoriste kao bazu za dalje vojne pothvate, potiskujući nas sve više ka perifernim delovima zemlje. Srbija, jezgro ravnogorstva, tako postaje njihova pokrajina, i to središna. A ako ravnogorski pokret, koji se u inostranstvu karakteriše kao prvenstveno srpski pokret, nema svoje organizacije u samoj Srbiji, kako može onda polagati pravo na ućešće u rešavanju jugoslovenskog pitanja? Kao apsolutni politički gospodari Srbije, partizani će ovu moći da potpuno ideološki preorijentišu. Narod je u većini rusofilski i antibritanski raspoložen, a partizane pomažu Rusi. Naglim napuštanjem Srbije organizacija je prestala da potpuno funkcioniše i svi obaveštajni izvori su usahnuli, dok je služba veze iskidana. Na ovaj način Srbija je potpuno odsečena. Naše političko i vojno vođstvo nema mogućnosti da sazna pravu situaciju u napuštenom srpskom području, niti da na ishod te situacije utiče. U ovakvoj situaciji povratak naših jačih odreda je nemoguć. Neminovno bi doveo do sukoba sa sovjetskim trupama, što bi naš politički položaj pogoršalo i moglo dovesti do potpunog našeg vojničkog uništenja. S druge strane, pak, povratak ovih odreda, na čelu sa njihovim starim komandantima, psihološki bi u većini slučajeva odjeknuo, s obzirom na njihovu raniju netaktičnost, vrlo nepovoljno kod naroda, stavljajući mu opet u izgled nasilja i velike dažbine. Izlaz iz ovakve situacije bila bi planska reorganizacija čitavog našeg pokreta u Srbiji. Upravo, stvaranje nečega novog, lišenog svih nasleđa prošlosti. To novo moralo bi da počiva na sledećim organizaciskim principima: 1) konspirativnost, 2) planska akcija i 3) selektivnost. Na čelu ove obnovljene ravnogorske organizacije, te podzemne vojske Srbije, moraju biti samo složni ljudi."4 U okviru priprema za realizaciju svog špijunsko-terorističkog plana, Mihailović je napisao i "Kratka načela i uputstva za rad komandosa", u kojima podrobno objašnjava svoje ideje: "I. Etapa osmatranja. Ovaj period obuhvata rad na prikupljanju podataka o neprijatelju i o sopstvenim snagama. Prikupiti takođe sve ostale podatke koji bi bili potrebni i korisni za sledeći period mirne aktivnosti. Ubacivanje intriga u komunističke redove, u cilju stvaranja pometnje, razbijati njihovu snagu i kompromitovati njihove vođe. II. Etapa mirne aktivnosti. Obuhvata propagandu nacionalne borbe, usmenu i pismenu. III. Etapa aktivnog zalaganja i izvođenja akcija. " U ovome odeljku govori se o ulozi, i zadacima komandosa prema njihovoj specijalnosti — kurir, osmatrač, obaveštajac, saboter, atentator i organizator, a zatim dalje piše: "IV. Etapa narodnog ustanka. Pošto sazri i dođe pogodan momenat za narodni otpor-bunt, po dobivenom naređenju od strane Vrhovne komande ili Načelnika štaba Vrhovne komande, organizuje se narodni ustanak po svim već poznatim načelima i vojnim propisima. U ovoj etapi operativni komandanti i trupe dolaze do izražaja, a komandosi i dalje vrše svoju službu prema datoj situaciji na dotičnom reonu, u duhu dobivenih direktiva i postavljene ideje."5 Za akcije komandosa Mihailović je Srbiju podelio na deset zona, svaku zonu na nekoliko oblasti, oblasti na rejone, a rejone na prostore određenih udarnih grupa. Za svaku zonu, oblast i rejon bili su predviđeni posebni komandanti sa njihovim štabovima. Škola komandosa, pod komandom Dragoslava Pavlovića, otpočela je sa radom u Srednjem i u toku decembra 1944. godine nju su završile dve grupe: prva, jačine osamdeset dva, a druga, trideset sedam komandosa. Ali, usled nedostataka veza i kanala, njihovo ubacivanje u Srbiju u to vreme bilo je neizvesno. Međutim, jednoj četničkoj grupi, koja je posle razbijanja i bekstva četnika u Bosnu ostala u Srbiji, pošlo je za rukom da iz Beograda, krajem decembra 1944. godine, uspostavi radio-vezu sa Mihailovićevim štabom. Bila je to grupa poznatog četničkog špijuna Petra Milićevića "Lorenca", koji se posle bekstva iz Beograda priključio četničkoj Vrhovnoj komandi. Mada je ova ilegalna radio-stanica radila pod vrlo teškim okolnostima, ipak je grupa okupljena oko nje uspela da sa četničkom Vrhovnom komandom izmenja nekoliko radiograma, čiji su sadržaj činili razni proizvoljni podaci o situaciji u oslobođenom Beogradu i odgovori na pitanja, isključivo obaveštajnog karaktera, koja su Mihailović i "Lorenc" postavljali. Približno u isto vreme kada je "Lorencova" grupa uspostavila vezu sa Mihailovićem, u okolini Čačka desila su se dva zanimljiva slučaja. U toku potere za odmetnicima, organi Ozne su zarobili i jednog radio-telegrafistu koji je ranije održavao vezu između četničkog korpusa i Mihailovićevog štaba. Samo nekoliko dana kasnije, u torbi komandanta Drugog ravnogorskog korpusa Predraga Rakovića, koji je izvršio samoubistvo u kući u selu Miljakovcu, nedaleko od Čačka, nađena je šifra za radio-vezu sa Dražom Mihailovićem. Uzimajući u obzir činjenicu da se Rakovićev pomoćnik i zamenik, major Trifun Ćosić, već nalazio u zatvoru, organi Ozne su došli na ideju da, koristeći zarobljenog radio-telegrafistu i pronađene šifre, u ime Ćosića uspostave radio-vezu sa Mihailovićevim štabom. Pošto je posle nekoliko dužih i iscrpnih razgovora radio-telegrafista pristao da pruži organima Ozne zatraženu pomoć i saradnju, ova ideja je i realizovana. Po uspostavljenoj radio-vezi, organi Ozne su, u ime Ćosića, uputili Mihailoviću i prvi radiogram, u kojem ga, kratko, obaveštavaju o Rakovićevoj pogibiji. Donekle uveren da je primljeni radiogram zaista uputio Ćosić, Mihailović je 8. januara 1945. odgovorio: "Na Badnji dan dobili smo tužnu vest da je poginuo Raković. Komandu neka primi najstariji i najsposobniji. Javite ko je primio komandu mesto Rakovića. Šta je sa dr Đurom?11 Dostavite mi detaljnije situaciju kao i podatke o smrti. Dobro je da se održite u Srbiji. U Višegradskom srezu nalaze se naše snage. Pokušajte što jači propagandni rad u narodu. Neško Nedić treba da dođe vama. Na terenu su ostali i Keserovi delovi,7 a isto tako i delovi Ljube Patka.8 Šta je sa Grbecom?9 Sumnjamo u vašu depešu. Dajte nam neki znak da vas možemo prepoznati. Legitimišite se.'1" Traženo legitimisanje je uspešno izvedeno, a zatim su organi Ozne, takođe u Ćosićevo ime, uputili Mihailoviću tri radiograma. U prvom, upućenom 17. januara 1945. godine, kaže se: "Narod je sve nezadovoljniji opštom mobilizacijom koju sprovode crveni. Uzimaju po trojicu i više iz jedne kuće i sve šalju na front protiv Nemaca. Govore da će sva vojska poći u Hrvatsku, a zatim na Berlin. Ima mnogo dezertera. Veći deo se krije kod svojih kuća i u brdima, a pojedinci prilaze nama. Narod je u iščekivanju i pita gde ste vi, da prekratite ove patnje. Crveni trpe velike giibitke u mrtvim i ranjenim na nekim frontovima, a u narodu se govori da im te gubltke nanosi naša vojska u Bosni. U Srbiji ima sada malo njihove vojske, jer je prešla u Bosnu i negde u Hrvatsku. Ovde su ostale neke jedinice takozvanog Korpusa narodne odbrane Jugoslavije. Komunisti sada održavaju u Beogradu i drugim mestima neke zborove protiv Kralja Petra. Javićemo kada saznamo o čemu se radi."11 Dva dana kasnije, 19. januara, upućen je i drugi radiogram: "Vlast u selima je slaba i neorganizovana. Na vozovima nema kontrole. Imamo mogućnosti da šaljemo naše ljude u Beograd radi prikupljanja podataka, ali ne znamo na koga bi se obratili. Nas mnogo interesuje izjava Kralja o sporazumu Šubašić — Tito. Čuli smo da je kralj poništio taj sporazum. Gde god dođemo, pitaju nas seljaci o tome da li će Englezi sada pomagati. Čuli smo da se dr Đura sklonio negde u ljubićkom srezu. Radimo na uspostavljanju veze s njim. Kada će uputiti ovamo Neška Nedića? Mi vam se ne možemo redovno javljati, ali nas slušajte."" U trećoj depeši, upućenoj 26. januara, Ozna obaveštava Mihailovića: "Juče smo imali jači sukob s jednim brojnim komunističkim poternim odeljenjem više Kremenjače, prema Bukoviku. Naši gubici su četiri mrtva i šest lakše ranjenih, a neprijatelj je pretrpeo veće gubitke. Poslednjih dana prišlo nam je trinaest dezertera iz partizanskih jedinica. O kraljevoj izjavi i njegovom nepriznavanju sporazuma Šubašić — Tito stalno govorimo našim vojnicima i narodu, gde god stignemo. To svuda nailazi na dobar prijem, uprkos pažljivoj komunističkoj propagandi. Očekujemo da ćete poslati u Srbiju bar jedan deo naše vojske."" Očigledno, sadržaj ovih radiograma bio je sračunat na to da se Mihailović, po svaku cenu, zadrži u zemlji i time stvore uslovi da živ padne u ruke organa vlasti. Vesti od "Ćosića", kao i one primljene preko radio-stanice iz Beograda, u neku ruku ohrabrile su četničkog vodu. Dvadeset prvog januara on izdaje naređenje da škola komandosa nastavi što intenzivnije započeti posao. U duhu ovog naređenja, komandant škole komandosa Dragoslav Pavlović izdao je 27. januara i naredbu broj 5, u kojoj, pored ostalog, piše: "Da se specijalna škola obrazuje u Modriči. Škola će otpočeti 28. januara 1945. godine. Da svi novodošli oficiri, podoficiiri i vojnici odmah izvrše dezinfekciju svog odela i veša, kao i da se svi ošišaju i obriju, te da izgledaju pristojniji. Zabranjujem nošenje brade i dugačke kose. Zabranjujem upotrebu naziva 'četnik'. Mesto toga naziva upotrebljavaće se naziv vojnik ili slušalac specijalnog kursa. Naređujem svima oficirima da saopšte svome ljudstvu da nikome sa strane ne govore ni kakva je ovo škola, ni šta je njen cilj, ukoliko bi ti vojnici sa njim bili upoznati. Ovo je imperativ Otadžbine i naše borbe. Učionica biće u ovdašnjoj školi — Medresi."14 Po završenom školovanju, svaki komandos je polagao propisanu zakletvu. Po završenom školovanju prvih grupa, Mihailović je doneo odluku da odmah otpočne sa akcijama ubacivanja komandosa u oslobođenu Srbiju. Kao prvu, odredio je grupu za beogradsku oblast, jačine trideset dva komandosa, pod zapovedništvom četničkog komandanta Beograda Aleksandra-Saše Mihailovića. Većina pripadnika ove grupe završila je školu komandosa decembra 1944. u Srednjem. Sašina grupa je 5. februara napustila četničku Vrhovnu komandu i iz Modriče krenula prema Drini. U oblasti Bijeljine naišla je na ustaše, koji su je opkolili i razoružali. Saznavši za ovaj incident, pukovnik Dragoslav Pavlović je odmah uputio pismo ustaškom komandantu, u kojem piše: "Dragi Slavuško, Na dan 6. II po podne u selu Gorice razoružan je moj oficir Saša Mihajlović, koji je išao sa jednom ekipom oficira i podoficira na specijalni zadatak. Njega su razoružale Ustaše. On je predao sve bez borbe, zato što sam mu ja naredio da sa Ustašama ne prima nigde borbu, a naročito ne preko tvoga reona, jer sam računao na naše staro prijateljstvo. Njegov zadatak je od velikog značaja po sve nas, bez obzira da li su u pitanju četnici ili Ustaše, Srbi ili Hrvati. Mogu mirne duše da ti kažem da ima jedan specijalan i vrlo važan zadatak. Molim te, naredi odmah da im se vrati oružje i sve što im je oduzeto, kao i da im se omogući put dalje preko tvoga reona. Za ovo sigurno računam na tebe i očekujem tvoj odgovor. Da li si dobio jedno moje pismo, koje sam ti poslao pre jedno desetak dana? Tim pismom ja sam tražio od tebe sastanak i čekao sam do sada da mi odrediš mesto i vreme sastanka. Tvoj stari drug i prijatelj Dragoslav."" Usledila je i intervencija nemačkog komandanta u Bijeljini, pa su ustaše vratile oružje Sašinoj grupi. Uz izvinjenje, nemački komandant je upoznao Sašu Mihailovića i sa raspoloživim podacima o rasporedu i kretanju jedinica i manjih odeljenja JNA na desnoj obali reke. Sašinoj grupi su se u Bijeljini priključile i grupe četnika sveštenika Miloša Jeftića i kapetana Sokića, obe jačine oko tridesetak ljudi. Iako se pripadnici ovih grupa nisu nazivali komandosima, ipak su njihovi zadaci i planovi bili istovetni sa onima koje su imali komandosi Saše Mihailovića. Noću 21. februara 1945. godine grupe su se ukrcale u nekoliko čamaca, uzetih od raznih švercera, i kod sela Amajlije, nedaleko od Bijeljine, prešle na desnu obalu Drine, a zatim se uputile u pravcu Prnjavora. Uz put su Jeftićeva i Sokićeva grupa napustile Sašu Mihailovića i pošle prema planini Ceru. Ostali su produžili put ka Beogradu. Po lecima neprijateljske sadržine, koje su po selima rasturale Jeftićeva i Sokićeva grupa, njihovo prisustvo je otkriveno i uz pomoć meštana one su brzo pohvatane. Istu sudbinu doživela je i grupa od 11 komandosa koja se, pod komandom majora Bože Ivanovića, na mostu preko Kolubare, odvojila od Mihailovićeve grupe i krenula u Šumadiju, dok su ostali najzad, uspeli da stignu do Beograda. Kao prethodnica grupe, u Beograd je prvi ušao Mihailovićev zamenik, major Valentin Vertić, kome je, ubrzo, pošlo za rukom da uspostavi kontakt sa "Lorencovom" grupom i da preko njene radio-stanice uspostavi vezu sa Vrhovnom komandom Draže Mihailovića. Kratko vreme posle Vertića, u Beograd je, sa još nekoliko komandosa, stigao i komandant grupe Saša Mihailović. Zahvaljujući svojim ranijim vezama i čestim promenama mesta boravka, on je, i pored toga što su mu organi Ozne bili stalno na tragu, ipak uspeo da se izvesno vreme vešto prikrije. Preko radio-stanice "Lorencove" grupe, Saša je 17. aprila 1945. godine uputio Draži Mihailoviću tri radiograma. Prvi je glasio: "Br. 21. For 84 — From 38401 — 17. IV — Dvadeset prvog februara prešao sam Drinu. Dvadeset petog Kolubaru, a dvanaestog marta ušao u Beograd, gde se i sada nalazim. Sa mnom su prešli pop Miloš i kapetan Sokić. Pop je uhvaćen, a Sokić se ubio. Od mojih trideset jednog komandosa dva su ostala na putu bolesni a poručnik Ljubomir Janković pobegao je pred Kolubarom. Odvojio sam za Šumadiju njih jedanaest sa majorom Ivanovićem. Oni su po prelazu Kolubare uhvaćeni. Putevi i okolnosti bili su vrlo teški. Oni mangupi tako su imali obaveštavanje i kontrolu da je to čudno. Blokirali su ceo drum Valjevo — Šabac koji smo morali preći. Spaslo nas je samo vrlo brzo kretanje. Išli smo tačno po kursu Prnjavor — Stepojevac. Zbog hvatanja pojedinaca, moj dolazak nije ostao u tajnosti."" U drugom, Saša obaveštava Dražu: "Šifra br. II. Br. 22. For 84 — From 28408/535 — 17/IV — Vertić je ušao u Beograd još prvog marta a ja sam se zadržao na terenu radi orijentacije. Narod nas je primio oduševljeno. Ogorčenje sa današnjim stanjem zbog terora, trpi uveren u bolje dane i promenu režima, zato neće još da mrdne. Treba ga tek pripremiti. Listom protivan, sem najmlađe omladine, za koju je sve ovo atrakcija. Sve parade i oduševljenje Beograda samo je laž. Sve se sprovodi samo terorom. Stupio sam u vezu sa stranim misijama i Grolom. Grol ne može još da se snađe u ovom bezvlašću. Amerikanci idu partizanima na živce, te su zato izvršili dva atentata na njih. Anglo-Amerikanaca se strašno boje pa ih stalno prate."" Evo i trećeg radiograma Saše Mihailovića upućenog Draži: "Šifra br. III, br. 84 — 28 — 403/350 — 17/IV — Naše porodice nisu dirali. Sve koje su uhvatili kao našeg, streljali su. Džek (Radovan Milinković — nap. autora) je na slobodi. U zatvoru su još Miša Radojlović, advokat Aca Pavlović, Paranos iz Dirisa i Brana Ivković. Pitajte poimenice ako vas interesuje. Da li je još koja grupa prešla? Usamljena akcija je vrlo teška. Veza sa unutrašnjošću, gde nema naših, gotovo nemoguća. Uhvatio sam vezu sa Mišom i Kopaonikom, gde ima naših delova. Druga grupa komandosa, koja je prešla Drinu, pohvatana. Mandić, Andrić i drugi, major Lazarević i ujka poginuli. Naredite da vam javim sve što vas naročito interesuje. Moje šifre su sigurne. Čiča, Dronja, Kalabić i ja oglašeni smo za narodne izdajnike. Kako ste vi? Javite mi. Pozdrav svima — Saša."18 Svestan da su mu organi Ozne za petama i da mu je opstanak u Beogradu i suviše rizičan, Saša je, očigledno, svoju obaveštajnu aktivnost sveo isključivo na slanje oskudnih, uglavnom izmišljenih i lažnih podataka svome šefu Draži Mihailoviću i na spasavanje sopstvene kože. Zbog toga se, odmah po dolasku u Beograd, odlučio na bekstvo u inostranstvo. Jedan od organizatora Sašinog bekstva, Mihailo Mandić, izjavio je prilikom suđenja 1945. godine: "Neposredno pre svoga odlaska iz Beograda, oktobra 1944. godine, Saša me je pozvao i dao mi cedulju namenjenu jednom od istaknutijih četničkih funkcionera u Beogradu. Na ovoj cedulji je pisalo: 'Molim vas da stvari koje su kod vas ostavljene predate donosiocu ove cedulje kada on to bude tražio.' Pružajući mi cedulju, Saša mi je objasnio da se radi o zlatu Narodne banke, koga se on domogao nekoliko dana pre odlaska iz Beograda, i da je odlučio da mi poveri čuvanje i staranje o ovome zlatu. Prihvatio sam se ovoga zadatka. Posle oslobođenja Beograda, sa nosačem, u tri korpe od ćumura, preneo sam ovo zlato u moj podrum i tamo ga zakopao. Ukupna težina je bila sto devet kilograma. Od toga je bilo nešto platine, a ostalo zlato. Po povratku u Beograd Saša me je pozvao i upitao: 'Šta je sa zlatom?' Kada sam mu odgovorio, rekao mi je da ono i dalje ostane kod mene, s tim da o tome nikoga ne obaveštavam. Tom prilikom mi je nabacio da je njegov boravak u Beogradu, tako reći, nemoguć i da bi trebalo, po svaku cenu, da se prebaci za inostranstvo. Nekoliko dana kasnije, sastao sam se sa jednim svojim starim prijateljem. On mi je u zatvoiru ispričao da poseduje jednu odličnu vezu preko koje je u mogućnosti da za milion dinara ili deset napoleona u zlatu nabavi isprave za odlazak u inositranstvo. Sa ovom informacijom upoznao sam Mihailovića. Zamolio me je da mu, ovim putem, nabavim dva pasoša. Jedan za njega, a drugi za industrijalca Vukojičića. Nekoliko dana kasnije nabavio sam oba pasoša i platio za svaki po deset napoleona u zlatu. Mihailovićev je glasio na ime 'Dragi Jovanović'. Na poslednjem sastanku Mihailović mi je predao neka dokumenta i šifre za vezu sa štabom Draže Mihailovića, s tim da ih predam njegovom ađutantu, a koji će ih dalje dostaviti Vertiću. U međuvremenu Vertić je bio uhapšen, a nekoliko dana kasnije i Sašin ađutant. Na kraju, organi Ozne su otkrili i zlato.'" Pošto se snabdeo lažnim ispravama, Saša Mihailović je sa industrijalcem Vukojičićem seo u automobil i 30. aprila 1945, oko 20 časova, krenuo ka aerodromu, u nameri da se transportnim avionom prebaci u Italiju. Međutim, o Mihailovićevim planovima i namerama organi Ozne su bili na vreme obavešteni. Na putu od Beograda, do aerodroma postavili su zasedu. Kada je automobil u kojem su se nalazili Saša i Vukojičić naišao, zaseda ga je zaustavila i od putnika zatražila isprave. Umesto isprava, Mihailović je pokušao da potegne pištolj, ali je jedan iz zasede bio brži. Pogođen u grudi, Mihailović se srušio na kolovoz. Izgledalo je da je mrtav. I dok je zaseda bila angažovana oko Vukojičića, koji je, pucajući iz pištolja, uspeo da se prebaci preko nasipa i da zamakne u obližnji vrbak, dotle se Mihailović pribrao i gađajući iz pištolja koji mu je ostao u ruci, ranio majora Đuru Boškovića, a zatim se i on prebacio preko nasipa i pobegao u vrbak. Boškovićeva rana je bila smrtonosna. Sutradan, oko podne, prilikom pretresanja vrbaka na levoj obali Save, grupa vojnika naišla je na čoveka koji je držao pištolj u ruci i počeo da puca na njih. Jedan od vojnika uperio je mašinku i otvorio vatru. Čovek sa pištoljem u ruci bio je pokošen rafalom. Posle kraćeg vremena, leš je bio identifikovan. Bio je to četnički komandant Beogradske grupe korpusa i komandant Beogradske grupe "kraljevih komandosa" Aleksandar-Saša Mihailović. Međutim, Vukojičić je uspeo da pobegne i da se prebaci u inostranstvo. Ubeđena u uspeh prve grupe pod komandom Saše Mihailovića, samo desetak dana posle njenog prebacivanja u Srbiju, na Drinu je stigla nova, znatno veća grupa komandosa pod komandom potpukovnika Vlastimira Vesića, čiji je pseudonim bio Lazarević — "Vitez". U ovoj grupi su bili i komandanti predviđeni za sve oblasti i zone u Srbiji. Plan dejstva ove grupe bio je: "a) — od 18 — 25. marta na celom terenu ima ujutru da osvane letak ili da se napiše na zidovima: 'Mi smo tu'; od 25 — 30. marta ima da se napiše na zidovima ili da se izradi letak kraljeva kruna i kraljevi monogrami; od 31. marta do 5. aprila: 'Dole strahovlada' i 'Mi hoćemo Kralja'; od 5. aprila do 15: 'Mi hoćemo pravu demokratiju' i 'Mi nećemo Tita'; od 15 — 20. aprila: 'Mi nećemo Titovu lažnu demokratiju.' Noću 5. i 6. maja na svlm visovima i brdima ima da gore velike vatre preko cele noći, a ujutru po svim naseljenim mestima letak sledeće sadržine: 'Naselja su okupirana, ali šume su pune. Bežite u šume, mi ćemo vas prihvatiti.' b) Pored iznetog u tački 2), u vremenu od 20 — 30. aprila ima da se pusti vest da će 6. maja nešto da se dogodi, tako da su poručili saveznici, a šta će se dogoditi, to ostaje tajna. v) U vremenu od 10 — 30. aprila upadati u opštine, ili presretati pošte na putu, pa na svim aktima, dokumentima izudarati komandoski znak 'D.M.' Za ovo pripremiti štambilje. Ovo ponoviti u periodu od 15. maja do 1. juna. g) 20. juna otpočeti sa sabotažama na svim komunikacijama ili demonstracijama po javnim mestima. Ovo ponoviti u kratkim periodima od po 10 do 15 dana. d) Uporedo sa iznetim, stalno vršiti tihu likvidaciju neprijatelja nacionalista. Uporedo sa iznetim, stalno vršiti likvidaciju komunista i svih istaknutih naših neprijatelja."20 Iz grupe komandosa pod komandom "Viteza" preko Drine se prebacila samo jedna polovina od ukupnog broja. Svi prebačeni komandosi odmah su zarobljeni. Oni koji su ostali na levoj obali reke, "srećno" su se izvukli i vratili u Vrhovnu komandu. Jedan od pripadnika "Vitezove" grupe ovako je u svom izveštaju upućenom četničkoj Vrhovnoj komandi opisao njihov pokušaj ubacivanja u Srbiju: "Na dan 3. marta 1945. godine grupa pod komandom 'Viteza' bila je u Golom Brdu, blizu sela Petkovače, sa zadatkom prelaza Drine. Vitez je sa majorom Jovanom Stevanovićem i kapetanom Žikom Mitićem vršio organizaciju prelaza i rekognosciranje Drine. Znam da je Vitez lično naredio Jovi i Žiki da rekognosciraju Drinu prema mestu Lom. Isti su otišli do Drine i šta su sa Vitezom razgovarali nije mi poznatno. Čuo sam da je Jova rekao Vitezu da nema šta da brine jer će sve biti u redu. Posle ovoga Vitez je poslao inženjera Ivu da izradi skicu prelaza kod Loma i da ga tačno obavesti o situaciji, što je sve učinio. Po njegovom povratku, 4. marta, u 19 časova krenuli smo ka prelazu. Kada smo došli do prelaza, nije bilo čamaca kako su to oni ugovorili sa br. 11 (Nemcima — nap. autora), radi prevoženja. Kako je br. 11 čekao na drugom mestu, mi se te večeri nismo prebacili, već smo se vratili ponovo u Golo Brdo oko 22.30 čas. Petog marta lično je Vitez sa majorom Jovom otišao u Bijeljinu i rešili su sve oko prelaza sa br. 11. Došavši, oko 16 časova, Vitez je naredio pokret prema Janji, odakle smo sa br. 11 imali da odemo do mesta prevoza. Došli smo u Janju i sa br. 11 otišli smo do mraka na određeno mesto. Ja sam računao da je to mesto prelaza o kome smo mi govorili Lom, dok to nije bilo, što sam se uverio tek sutradan. Mesto prelaza je promenjeno i bilo je oko 1500 metara severno od ušća Janje u rukavac Drine. Prevoz je otpočeo u 20.30 časova, a završen u 0.1 čas, 6. marta. Prebačena grupa pošla je prema Ceru. Posle kretanja od dva kilometra naišli smo na jednu reku — rukavac Drine, koji je bio širine oko 50 metara, a dubine oko 3 m. (Došli smo prema Pejić kolibi.) Na tome ostrvu partizani su imali jednu desetinu sa tri automatska oruđa, kao i osmatračnicu prema Bosni. Tu partizansku desetinu razoružao je kapetan Manić, a da nije ni metka opalio. Zarobljeni partizani izneli su Vitezu situaciju na drugoj strani Drine, u Mačvi. Posle ovoga Vitez me je lično poslao na mesto gde smo se prevezli da uhvatim vezu sa br. 11, koji je trebao čekati 2 sata po našem prelasku. Ja sam odmah otišao na obalu, ali broj 11 nije bilo. O tome sam izvestio Viteza. Pored toga saznao sam da su major Jova, Lila i kapetan Žika pronašli jedan čamac i deregliju i prebacili se na bosansku stranu. Major Jova čamac nije vratio, već je isti ostavio na obali i otišao sa svojom grupom koja se prebacila u ponoć kod br. 11. Naročito ističem, čamac je bio slobodan od 6 pa sve do 11.30 časova pre podne, kada je major Jova došao i čamac prebacio natrag. U tom međuvremenu od grupe zarobljenih partizana, po naređenju Viteza, puštena su dvojica. Ta dvojica su nas otkrili i partizani su opkolili ostrvo. Pokušavali smo, od 6 časova pa sve do 11, da pravimo splavove i da se na neki način ma ko od nas prebaci, da bi mogao čamac koji se nalazio na suprotnoj obali prebaciti ovamo, ali je sve bilo bez uspeha. U 11 časova partizani su poslnli ultimatum Vitezu o predaji. Šta je bilo ne znam, jer sam se nalazio na položaju sa ljudstvom obrazujući otpor prema partizanima. Vitez mi je naredio da ne otvaram vatru i da će on pitanje rešiti. U tom trenutku stigao je čamac. Sa jednom svojom grupom i još nekoliko ljudi koji su bili pored mene, ubacio sam se u čamac, i pred jakom vatrom bacača i mitraljeza, prešao sam preko Drine u Bosnu. Čamac se više nije mogao vratiti. Sa bosanske obale vikao sam Vitezu da će pomoć stići i da niko ne pokušava da se preda. Broj 11 je već bio poseo položaj i polako dejstvovao na partizane. Vatra i borba, sa one strane obale, čula se sve manje i manje. Tako smo sačekali mrak i organizovali odbranu zaštite prelaza. Kada smo prešli sa čamcem da prebacimo ostatak ljudstva, saznao sam od potporučnika Gajčića, koji je bio zarobljen i na lukavi način prevario partizane, obećavajući im da će celu grupu nagovoriti da se preda, pod uslovom da ga puste: 'Usled jake vatre i jakih partizanskih delova, Vitez je bio prinuđen da pregovara sa partizanima i da im se preda. Partizani su mu obećali da ga neće razoružati, ali to obećanje nisu održali. Kako smo saznali, sve su razoružali.' Od komandosa zarobljeno je 20 oficira, 40 kandidata i pripravnika i 30 pridošlih."" O kvalitetima zarobljenih špijuna i terorista, komiandant škole komandosa Dragoslav Pavlović, 10. marta 1945. godine, obaveštava Mihailovića: "Ova velika grupa komandosa, bila je prosto idealna. Oni su me oduševili, tako da je prvobitna vest na mene porazno delovala. Izveštavam da su u ovoj grupi bili: major Lila Marjanović, stari gerilac i oficir koji je imao možda najviše borbi i susreta sa partizanima; potpukovnik Era Ivanović, takođe stari gerilac; kapetan Borivoje Manić, takođe stari naš član i vrlo dobar i borben oficir; kapetan Mitić, stari gerilac, koji je neprekidno vodio borbu u Vlasini, Kosanici i Jablanici; kapetan Gajić, koji je više puta do sada prelazio u Srem i radio u Mačvi i Posavini; kapetan Jovan Stefanović, takođe odličan gerilac i mnogi drugi."22 Bile su to prve špijunsko-terorističke akcije protiv nove Jugoslavije i protiv njenog državnog i društvenog uređenja koje je pokušao četnički vođa Draža Mihailović. Međutim, uporedo sa četničkim, u oslobođenu Srbiju pokušavaju da se ubace i špijuni i teroristi u službi Gestapoa. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument