MISIJA PUKOVNIKA MEKDAUELA Po odlasku pukovnika Sajca i poručnika Mensfilda, januara 1944. godine, od pripadnika misije SAD pri Mihailovićevoj Vrhovnoj komandi, ostao je samo kapetan Džordž Musulin. On je od prvog dana svog dolaska u Mihailovićev štab bio pridodat britanskoj misiji i sa njom je i on 30. maja napustio Mihailovića i sa aerodroma nedaleko od sela Pranjani odleteo u Bari. Međutim, jula 1944. godine Musulin se vratio u Mihailovićev štab. Sa njim su doletela i dva oficira SAD, kapetan Majkl Rajačić i poručnik Nikola Lalić, obojica srpskog porekla. Rajačić je pre drugog svetskog rata bio student na Beogradskom univerzitetu i dobro je govorio srpski, dok se Lalić na srpskom jeziku teško sporazumevao. Po dolasku, kapetan Musulin je izjavio da su sva trojica pripadnici grupe koja je u američkoj javnosti vodila propagandu u korist Mihailovićeve organizacije i da njegova misija ima ograničena ovlašćenja. Rekao je da je poslan od komande SAD, čiji je šef pukovnik Vilijam Donovan, sa zadatkom da organizuje prebacivanje palih američkih avijatičara u Italiju, a da će uskoro stići i druga misija sa mnogo širim ovlašćenjima. Ta druga misija, od deset članova, sa pukovnikom Robertom Mekdauelom na čelu, spustila se na aerodrom u blizini Pranjana 26. avgusta 1944. godine. Pukovnik Mekdauel je, prema sopstvenom kazivanju, 25 godina proveo na Bliskom istoku i u okolnim zemljama. Za to vreme stekao je široko opšte znanje i o Jugoslaviji. Pre drugog svetskog rata bio je i profesor na Mičigenskom univerzitetu i predavao modernu istoriju Balkana. Za vreme rata se bavio obaveštajnom službom za Balkan, a od jeseni 1942. godine bio je u tesnom dodiru sa odgovarajućim savezničkim službama nadležnim za to područje. U izjavi pred istražnim organima 1952. godine, profesor Milan J. Borojević ovako opisuje Mekdauela: "... Pukovnik — načelnik Stejts departmena i profesor vizantologije — stručnjak za Balkan... Doneo je pismo pretsednika Ruzvelta Draži Mihailoviću. Vrlo je zatvoren čovek i džentlmen. Miran, samopouzdan i zatvoren. Bio je gord i svestan da za njim stoji Amerika. Nije se isticao u radu po obaveštajnoj službi, već sam ga zapazio isključivo kao savetodavca Draže Mihailovića..."l O dolasku pukovnika Mekdauela i njegovom glavnom zadatku, dr Đura Đurović, sekretar Centralnog nacionalnog komiteta Mihailovićeve organizacije, izjavio je pred istražnim organima 1952. godine sledeće: "On je došao u jednu tešku situaciju, kada je javljeno da preko Zlatibora nadire jedna jaka partizanska grupa, dok se Dražina glavna udarna grupa nalazila negde razbijena na podnožju Kopaonika. Američka misija sa više oficira sastala se sa Dražom, ako se ne varam, 27. avgusta u Gojnoj Gori. Meni je tada bio cilj da od ovoga Amerikanca, za koga je Draži ranije javljeno da nam je veliki prijatelj, tačno doznam šta saveznici o nama misle i hoće li oni da se iskrcaju u Jugoslaviju i da nas pomognu. U selu Gojnoj Gori odmah po dolasku Draže i Mek Dauela, Draža je pozvao mene, članove stručnog odbora i još neke viđenije ljude, čijih se imena ne sećam, da nas predstavi šefu američke misije i njegovoj pratnji... Iz razgovora koji je vodio Stojković (dr Slavko Stojković, šef 'Odbora stručnjaka' pri VK — nap. autora) sa šefom misije dalo se jasno zaključiti da je naša situacija kod saveznika vrlo dobra, mada treba još vremena pa da od te situacije imamo konkretne koristi. Pred svima prisutnima Mek Dauel je rekao da je njegov zadatak da nam pomogne i da će se to postići prvo ako on uspe da postigne da se obustavi doturanje oružja i municije partizanima... Na istom ovom sastanku on je rekao da će moliti Dražu da mu omogući da dođe u vezu sa Bugarima i Austrijancima, a da želi da razgovara ako može i sa nekim pravim Nemcem ... Docnije ja sam imao prilike da razgovaram nasamo sa Mek Dauelom. Naši razgovori mogu da se svedu na ovo: Nemačka je pred kapitulacijom. Ona će pasti najdalje do kraja septembra. Saveznici će sa zapada preko Jadranskog mora da se iskrcaju u Jugoslaviju i Albaniju i da marširaju u srce naše zemlje. Te snage neće biti velike pošto za sprovođenje kapitulacije nisu potrebne velike snage, ali da će biti dovoljne da se u našoj zemlji spreči dalji građanski rat. Moj je zadatak, govorio je on, da kapitulaciju Nemaca u Srbiji iskoristim za vašu organizaciju."2 Đurović dalje kaže kako mu je Mekdauel naglasio hitnu potrebu da on, Mekdauel, uhvati vezu sa Austrijancima da bi Amerikanci mogli poslati u Sloveniju izvestan broj obaveštajnih oficira za rad u Austriji. Isticao je da, po sporazumu, Rusi neće prelaziti Dunav, a da će Amerikanci okupirati onaj deo Madarske koji se nalazi na desnoj strani Dunava, dok će Austriju okupirati Anglo-Amerikanci. Tih dana održan je drugi sastanak Dragog Jovanovića sa Mihailovićem, o kome je Jovanović na suđenju 1946. godine ispričao sledeće: "Ja sam koncem avgusta 1944, 26. ili 27, javio Kalabiću u Topolu da imam da mu saopštim vrlo važne stvari. Našao sam se sa Kalabićem i rekao mu da imam vrlo važne podatke da saopštim o povlačenju Nemaca sa Balkana. Kalabić mi je tada rekao: 'Ovo je tako važna stvar da moraš da ideš kod Čiče'. Ja sam umolio Kalabića da tako bude. Kalabić mi je rekao da dođem u Gornju Šatornju. Kad sam stigao u Gornju Šatornju, našao sam pred kafanom neke oficire koje sam poznavao od ranije jer su bili na dužnosti u Nacionalnoj službi za obnovu Srbije. Posle desetak minuta došao je Kalabić. Otišao sam da se pozdravim sa Dragišom Vasićem, koji je stanovao u dvorištu te kafane. Ja, Kalabić i potpukovnik Mojsilović, koji je ranije bio u SDS, krenuli smo preko Rudnika za Gornji Milanovac i Pranjane, gde smo stigli oko četiri sata po podne. Pred školom sam zatekao jedan autobus Srpske državne straže. Tu me je kao starog poznanika i zemljaka dočekao i pozdravio potpukovnik Reljić, koji mi je rekao da moji bivši oficiri, Brana Živković i Stojanović, mole da dođem do njih da me vide. Ja nisam hteo da se mnogo pojavljujem napolju, pa sam ostao u automobilu, izgovarajući se da nemam vremena. Posle toga došao je Brana Živković. Deset minuta posle toga Kalabić je dobio naređenje da krenemo. Išli smo mojim novim automobilom, kojim sam ja upravljao. U automobilu su još bili Kalabić i Mojsilović. Strašnim, izlokanim putem odvezli smo se blizu jednog vinograda. Na 40 metara pred vinogradom sreli smo četiri Beograđanina, sa inženjerom Joksićem na čelu. Sećam ga se, imao je sede brkove. Mislim da je tu bio i sudija Mrvaljević i još dvojica ili trojica. Svi su se oni pozdravili sa mnom a Kalabić je otišao rekavši da ide kod Draže Mihailovića. Vratio se posle četvrt sata i rekao: 'Hajdemo u Pranjane da večeramo, jer je nezgodno sada da idemo kod Čiče, pošto se kod njega nalazi — ovo ime sam prvi put čuo — Mek Dauel'! Kalabić je rekao da nećemo sad ići kod Čiče, nego docnije. Mi smo seli u kola i vratili se u Pranjane do škole, a zatim smo u jednoj maloj kućici kod škole večerali. Posle osam časova uveče, ponovo smo se vratili gore. Nama u susret išao je general Mihailović sa pukovnikom Baletićem, Lalatovićem i još nekim mlađim oficirima. Ja sam prišao na tome seoskom putu Mihailoviću sa Kalabićem. Rukovali smo se sa Mihailovićem, kao i sa Baletićem i Lalatovićem. On je pitao gde ćemo da razgovaramo, a zatim je dodao: 'Možemo ovde u šljiviku.' Popeli smo se gore, u šljivik, i tu smo razgovarali učetvoro, tj. Mihailović, ja, Baletić i Lalatović, a ostali su se povukli. Ja sam rekao Mihailoviću da sam došao da mu saopštim sigurne podatke i da mu izložim da su Nemci doneli odluku da definitivno napuste Srbiju. On me je još pitao da li mogu da znam koliko Nemci imaju divizija. Ja sam rekao 7 — 8, od kojih su dve oklopne i da se povlače iz Grčke. Ja sam tom prilikom samoinicijativno rekao Mihailoviću da smatram da je sada momenat da se zauzmu gradovi jedan po jedan, i na taj način omogući uvođenje vlasti vrhovne državne uprave, koja će do dolaska vlade voditi poslove. O sebi lično ništa nisam rekao, čak sam rekao da bih se ja povukao. Mihailović je saslušao pažljivo, a kad sam mu kazao da bi Bugare trebalo razoružati, on je to kategorički odbio, jer se to protivi njegovoj politici, izjavljujući da ne dozvoljava da se Bugari razoružaju."3 Tako su, preko Jovanovića, o dolasku Mekdauela u Mihailovićev štab bili obavešteni i Nedić i Nojbaher. Samo nekoliko dana kasnije, došlo je do sastanka između Mekdauela i Draže Mihailovića sa Nojbaherovim opunomoćenikom Hansom Šterkerom. U već napred citiranom iskazu, Đurović dalje kaže da je iz razgovora sa načelnikom Mihailovićevog štaba, pukovnikom Lukom Baletićem, saznao sledeće: "U Beogradu Nemci su odranije želeli da uhvate na neki način vezu sa Amerikancima kod nas, jer su verovali da američka misija nije napuštala štab DM. Glas o dolasku puk. Mek Dauela stigao je brzo u Beograd i Nemci su angažovali Milana Aćimovića da on pokuša da ispita mogućnost da li bi šef američke misije hteo da stupi u kontakt sa jednim pretstavnikom Rajha. Aćimović je saopštio da sam Nojbaher, koji je bio najveći funkcioner nemački u Beogradu, želi da razgovara sa šefom američke vojne misije o konkretnim pitanjima. Ovakvoj vezi Mek Dauel se nije nadao i zato je Aćimoviću dao napismeno platformu na kojoj može da razgovara sa Nojbaherom. To pismo čitao sam na srpskom kod Draže i na engleskom kod Mek Dauela kad je tekst šifrovao jedan njegov oficir. Ovo je bilo u ovom pismenu koje je trebalo da služi kao osnov za razgovore između Mek Dauela i Nojbahera: U razgovoru ne sme se nikako uplitati pitanje Sovjetskog Saveza, pošto su odnosi između Anglosaksonaca i Sovjetskog Saveza identični po svim pitanjima koja se odnose na Nemačku. Mek Dauel ima ovlašćenje da vodi razgovore. Ukoliko bi priroda razgovora premašila obim njegovog ovlašćenja, a slučaj bude hitan, on je u mogućnosti da obezbedi dolazak u Jugoslaviju ovlašćenog savezničkog pretstavnika. U najhitnijem slučaju on će poslati — omogućiti prenos avionom u Glavni saveznički stan u Italiji nemačkog opunomoćenika. Sve što saveznici budu preko njega pregovarali radiće u punoj saglasnosti i po dogovoru sa generalom Mihailovićem. Na kraju je stajalo ovo: 'Nojbaher je Austrijanac, on razume tešku situaciju u kojoj se nalazi Nemačka, a specijalno njegova uža otadžbina, ja se nadam da će on znati da iskoristi priliku koja mu se pruža i učini korist i sebi i Austriji.' Takav je od prilike bio završetak pismena koje je Aćimović trebao da preda Nojbaheru." Đurović dalje kaže da je do sastanka između Mekdauela i Nojbaherovog opunomoćenika Šterkera došlo 5. septembra, u selu Pranjanima, u kući nekog Jeremića. Prisutna su bila 2 — 3 američka oficira i Mihailović sa dr Moljevićem. Razgovor je bio kratak, izgleda da je Šterker došao samo da izvini Nojbahera, navodno, tih dana nije bio u Beogradu.4 Posle istražnog postupka nad Dražom Mihailovićem 1946. godine, u zaključcima sprovedene istrage o sastanku pukovnika Mekdauela i Mihailovića sa Šterkerom piše sledeće: "... Odmah po dolasku Mek Dauela, održan je sastanak između Draže, Nemca Šterkera, koji je bio izaslanik Nojbaherov, i Mek Dauela u selu Pranjanima, 30 km od Čačka. Sastanak je održan početkom septembra. Cilj sastanka je bio, od strane Šterkera, da ukazujući na opasnost koja preti od Crvene armije, zaključi povoljne uslove sa Mek Dauelom, kako bi se nemačke snage mogle izvući ka zapadu. Mek Dauel je stajao na stanovištu da Nemci treba da kapituliraju i da oružje predaju Draži. Cilj je bio jasan: sa nemačkim oružjem osposobiti Dražu za dalju borbu protiv partizana. Ovaj prvi sastanak nije doveo do nekih naročitih rezultata, pa je održan i drugi sastanak, u drugoj polovini septembra 1944. god., blizu sela Draginja u Srbiji. Sastanak je održan između Draže, Mek Dauela i Šterkera. Sa Šterkerom je došao iz Beograda i Milan Aćimović, ali nije prisustvovao sastanku."5 Međutim, razgovori između Mekdauela i Mihailovića sa Nojbaherovim opunomoćenikom Šterkerom omogućili su neometanu evakuaciju savezničkih avijatičara, koji su se prinudno spustili na teritorije na kojima su se nalazile Mihailovićeve jedinice, sa aerodroma nedaleko od sela Pranjana u Italiju. Samo jedan dan pre sastanka sa Šterkerom, Mihailović je svojim potčinjenim višim komandantima uputio sledeći raspis: "Br. 677. 4. septembar. Samo za komandante korpusa i više starešine. Šef američke vojne misije pukovnik Mek Dauel, koji je stigao u moj štab 26. avgusta, ima široka politička ovlašćenja. Sa njim sam izradio veliki saveznički vojnički i politički plan. Sada je potrebno da svaki starešina vrši samo ono što mu ja naredim. Svaka inicijativa van okvira mojih naređenja može sve da nam pokvari. Zato naređujem da se nikakva akcija bez moga naređenja osim protiv komunista ne sme preduzimati. Starešine koje rade protiv ovog naređenja i svojim postupcima onemogućavaju izvršenje vojnog plana koji sam utvrdio sa pukovnikom Mek Dauelom odgovaraće za delo izdaje..."* U teškoj vojno-političkoj situaciji u kojoj se našao, Mihailović je pokušavao da preko Mekdauela angažuje američke vojne efektive na teritoriji Jugoslavije. Radi toga on se, preko Centralnog nacionalnog komiteta, 18. septembra 1944. godine obraća Mekdauelu: "... Stoga se srpski narod obraća Vama, gospodine pukovniče, da bi pred našim velikim saveznicima, a u prvom redu pred vladom SAD i njenim Pretsednikom, bili tumač položaja i stanja u koje je srpski narod doveden politikom i postupcima saveznika prema njemu kroz ovu godinu i po dana i da pred njim iznese ovu prešnu molbu: 1 — Da Američka Unija preduzme sve mere da se prekine i spreči dalji građanski rat u Jugoslaviji. 2 — Da Američka armija obrazuje komandu za Jugoslaviju, a mi pristajemo da se sa svim našim snagama uključimo pod tu komandu. 3 — Molimo da se odmah prekine slanje oružja i municije komunistima, kao i da se prestane sa propagandom koja im je nepravično naklonjena. 4 — Mi pristajemo, kada novoobrazovana komanda američke vojske u Jugoslaviji uvede red, da se izvjrši plebiscit između nacionalnih i komunističkih snaga u zemlji, pa zatim da se ostvari poredak onakav kakav narod bude želeo."7 U toku istražnog postupka 1946. godine, Mihailović je izjavio da mu je jednom prilikom Mekdauel rekao: "Nemci na Balkanu ne predstavljaju više nikakav interes za Vas i oni će sa Balkana biti očišćeni. Nemačka će kapitulirati i otići će sa Balkana. Biće isterani savezničkom akcijom sa jedne i druge strane. Vaša je dužnost održati se sada u narodu."8 Ovakvim svojim izjavama Mekdauel je uspeo da u već demoralisanu Mihailovićevu organizaciju unese više živosti i nade. O tome Đurović u već citiranoj izjavi kaže: "Važno je da se zna da je on svojim dolaskom, s obzirom na tešku situaciju u kojoj smo se nalazili, sve nas, tako reći, preporodio i oduševio. Njemu se verovalo neograničeno. U međuvremenu, dolazili su avionima američki oficiri, predstavnici saniteta i vraćali se natrag u Italiju. Sve je to uticalo na nas kao i predlozi koje nam je činio i nade koje nam je podgrevao, da se nalazimo na najboljem putu. Prisetih se da je tražio da se pošalje u Italiju jedna grupa stručnjaka za ekonomska pitanja koja bi sarađivala sa saveznicima po pitanju doturanja brže pomoći Jugoslaviji..." Ne samo u Vrhovnoj komandi nego i kod Mihailovićevih komandanata, porastao je optimizam u pogledu ishoda rata i njihove lične sudbine, što je bilo potpomognuto Mekdauelovom aktivnošću. Tako kapetan Vojislav Marković, komandant Valjevskog korpusa, 23. septembra 1944. godine šalje raspis svojim potčinjenima: "... Situacija: američki pukovnik izjavio 21. IX pred Čičom, Nacionalnim komitetom, šefom (Račićem — nap. autora) i Neškom (Nedićem — nap. autora): ruske trupe po ugovoru ne smeju prelaziti granicu Jugoslavije i zato su već više od 20 dana kod naše granice, ali ne prelaze unutra. Američke trupe će doći u Jugoslaviju i okupirati je tek onda, kada Nemci napuste zemlju. Tada će pod američkom okupacijom biti izvršen plebiscit na takav način, da Čiča dobije i legalno isključi Tita. Do tog momenta snage ostaju po dosadanjem s tim, što on traži da Amerikanci dođu odmah. Do tog momenta on traži da izdržimo u borbi, makar i sa naslonom na Nemce..."9 U sličnom optimističkom raspoloženju i Mihailovićeva komanda Srbije tih dana objavljuje letak u kome piše: "Službeno saopštenje Šef američke misije kod Vrhovne komande Kraljevske jugoslovenske vojske u Otadžbini, pukovnik Mek Dauel službeno je saopštio sledeće: 1) Partizanima u Jugoslaviji je ukinuta svaka saveznička pomoć, jer je nisu upotrebili protivu okupatora, već za postizanje svojih partijskih ciljeva; 2) U Kraljevini Jugoslaviji uskoro iskrcaće se samo američke trupe, koje će omogućiti narodu da bez ičijeg pritiska izrazi svoja demokratska načela, i 3) Saveznici su doneli rešenje da se odmah razoružaju i raspuste partizanski odredi u Francuskoj i Italiji, a da oružane snage mogu biti samo redovna vojska."* Kada je Mekdauel, u povlačenju sa Mihailovićevim štabom, prešao Drinu, koncentrisao je svoju agitaciju na okupljanje muslimanskog življa oko četničke organizacije. O tome Mustafa Mulalić, član Centralnog nacionalnog komiteta Mihailovićeve organizacije, u toku istražnog postupka 1945. godine izjavljuje: "... Taj poziv okupljanja oko Draže upućivao je Mek Dauel i muslimanima, kao poznavalac islama i govorio nam o Ibn Saudu, Kemalovoj Turskoj i o odnosima islamskih naroda sa Englezima i Amerikancima. Sa onima koji su s njim govorili turski, rekao je koju više i narod se sa tih zborova razilazio opredeljen. Verovao je onome što predstavnik Amerike kaže... On je pravio najveću zabunu i najveću smetnju NOV i prouzrokovao nepotrebne žrtve. Mek Dauel je naročito bio otvoren u preporučivanju Draže na velikom narodnom zboru u Tolisi i tako redom dalje: u Kožuhama, Grabskoj, Boljaniću, Savarlijama, Ozrenu i tako dalje." Očigledno, Mekdauel je lično simpatisao Mihailovića i njegov pokret. Zato ih je i hrabrio, dajući im nadu za nastavljanje političke borbe, pošto je smatrao da su oni vojnički izgubili bitku. Ali glavni i jedini zadatak Mekdauela bio je da, s obzirom na situaciju na savezničkim frontovima, preko Mihailovića i njegove organizacije dođe u kontakt sa Nemcima i ispita mogućnost njihove brze kapitulacije na Balkanu i uspostavljanje Mihailovićeve vlasti u Srbiji. Oko 20. oktobra 1944. godine većina pripadnika misije SAD, sa Mekdauelom na čelu, obećavajući da će učiniti sve sa svoje strane da se poboljšaju prilike u Mihailovićevoj organizaciji i pruži eventualna materijalna pomoć, pošla je iz sela Panjika na planini Ozrenu u selo Osječane, odakle je 1. novembra 1944. godine sa improvizovanog aerodroma odletela u Bari, a u Mihaolovićevom štabu ostao je poručnik Nikola Lalić sa jednim radio-telegrafistom, s tim što je ugovoreno da se veza održava svakih 15 dana. Njihov je zadatak i dalje bio da prikupljaju savezničke avijatičare koji su se prinudno spuštali i da ih transportuju u Italiju. Ali ubrzo je i ova Lalićeva funkcija postala nepotrebna, te je i on uskoro napustio Mihailovićev štab. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument