OGRANAK MIHAILOVIĆEVOG CNK U RIMU Početkom 1944. godine emigrantska vlada je u oslobođeni deo Italije uputila vojnu delegaciju, s potpukovnikom Jovanom Vučkovićem na čelu. Zvaničan zadatak delegacije bio je prikupljanje jugoslovenskih državljana, prvenstveno onih koji su bili sposobni za službu u vojsci i mornarici. Ova delegacija je imala dva odeljka, jedan u Bariju, a drugi u Torontu. Na čelu prvog bio je jedan od četničkih komandanata u Dalmaciji, major Svetozar Ciganović, koji je posle kapitulacije Italije zajedno s italijanskim okupatorima pobegao iz zemlje i zaustavio se u oslobođenom delu Italije. Drugim odeljkom rukovodio je vojni činovnik Tomazeo. Pored njih, emigrantska vlada je uputila u Italiju i dr Mihu Kreka i Miloja Smiljanića. Njih dvojica su, kao predstavnici jugoslovenske emigrantske vlade, bili članovi Mediteranske komisije. Svi ovi vladini organi odlično su poslužili Mihailoviću za prihvatanje njegovih ljudi koji su stizali u Italiju s ciljem da zajedno s njima nastave borbu protiv NOP i nove Jugoslavije. Kao prvi zvanični Mihailovićevi delegati stigli su u Italiju Živko Topalović i njegova supruga Milica. Oni su se, zajedno sa generalom Armstrongom i ostalim istaknutijim članovima britanske misije, 31. maja 1944. godine, sa pomoćnog letilišta u blizini sela Pranjana kod Čačka prebacili avionom u Bari. Za dolazak Živka Topalovića i njegove supruge Milice u Italiju postojali su veoma ozbiljni razlozi. Rat se bližio kraju. Posle mnogobrojnih značajnih savezničkih uspeha bilo je očigledno da je konačna pobeda na njihovoj strani. Međutim, bilans Mihailovićevog doprinosa zajedničkoj borbi antihitlerovske koalicije protiv nacističko-fašističkih osvajača bio je ravan nuli. Sva Mihailovićeva obećanja, "taktiziranja", "čekanje odlučnog momenta", "kad za to dođe vreme", bila su samo gole fraze kojima je četnički vođa pokušavao da obmane i svoj narod i svoje saveznike. Sve je ovo, početkom 1944. godine, bilo svima očigledno i jasno, a donekle i samom Mihailoviću. Četnički pokret iz dana u dan ulazio je u sve teže situacije i sve ozbiljnije krize. Mihailović je bio svestan da se, radi spasavanja, nešto mora preduzeti. Ali za ono što bi u takvoj situaciji bilo najefikasnije da se učini, on nije bio spreman, niti je imao snage. Prekid saradnje s nemačkim okupatorima za Mihailovića i njegove komandante bio je neizvodljiv. Za njih je mnogo lakše bilo, a i sasvim u duhu njihove želje da posle oslobođenja zemlje zgrabe vlast u svoje ruke, da već započetu tezu o građanskom ratu u Jugoslaviji produbljuju sve dotle dok saveznike ne ubede u potrebu za njihovom intervencijom. Zbog toga Mihailović i njegovi politički savetnici početkom 1944. godine dolaze na ideju da upute saveznicima delegaciju koja bi ih upoznala sa "stvarnim" stanjem u zemlji i objasnila karakter saradnje četničke organizacije sa okupatorom. Da bi realizovao ovu ideju, Mihailović je 26. februara 1944. godine uputio svome predsedniku vlade Božidaru Puriću sledeći telegram: "Centralni nacionalni komitet kraljevine Jugoslavije i Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske smatraju za potrebno i korisno da upute jednu vojno-političku delegaciju, koja bi u Kairu i Londonu došla u dodir s jugoslovenskom i savezničkirn vladama. Ova bl se sastojala iz petorice politićkih ličnosti i dvojice oficira. Čast nam je zamoliti da se sa ovim saglasite i vladi njegovog biritanskog veličanstva sprovedete ovu našu molbu i molim da se omogući ostvarenje ove želje."1 Depešu su "u ime Centralnog nacionalnog komiteta", pored Mihailovića, potpisali još i Živko Topalović i Stevan Moljević. Ali Mihailović za slanje svoje delegacije nije izabrao baš najpogodniji trenutak. Purić mu je 6. marta 1944. godine odgovorio: "Kraljevska vlada smatra da sada nije pogodan trenutak za odlazak ovamo vojno-političke delegacije i molim vas i Centralni nacionalni komitet da se upućivanje ove delegacije odloži. O ovoj vašoj želji kraljevska vlada vodiće računa i izvestiće Vas kad za to imate mogućnosti i potreba da se ukaže.*2 Međutim, Mihailović se sa ovim odgovorom nije složio. On je i dalje u nekoliko mahova uporno zahtevao od Purića da kod britanskih vlasti na Srednjem istoku izdejstvuje dozvolu za upućivanje njegove delegacije. Na kraju je u tome delimično i uspeo. Britanske vlasti dale su saglasnost, ali samo za Živka Topalovića i njegovu suprugu, koje su odmah po dolasku u Bari pritvorili. Posle mesec dana provedenih u izolaciji, i tek posle trećeg sastanka sa Šubašićem, održanog u Kazerti, Topalović je sa suprugom Milicom pušten na slobodu i otputovao je u Rim. O ovome Ciganović 15. jula 1944. godine izveštava Mihailovića: "Ovde je bio Topalović sa gospođom, mesec dana je bio pritvoren od Engleza i s njim nismo mogli imati veze. Posle razgovora sa Šubašićem, pustili su ga na slobodu. S njim smo pretresli političku situaciju ovde u Italiji, upoznali ga kako treba razgovarati sa saveznicima, šta oni žele i kakvu politiku vode. Zbog važnih političkih događaja otišao je u Napulj, gde je 13. i 14. o. m. vodio ponovo pregovore sa Šubašićem, koji se vratio Iz Londona."8 Nekako jednovremeno, Mihailović je primio i Topalovićevo pismo iz Rima: "Dragi prijatelju, Još smo ovde, mada želimo dalje. Prilike se sređuju, sve se sprema za izlet tamo, ali teškoće su velike, mada više ne nesavladljive. Veze su se uhvatile i sad će se sve bolje organizovati. Ovo je sve razbijena vojska, ne možeš ih sakuplti kao rogove u vreću. Zinula ala iz njih samo za novcem i žeđ za žderanjem, ženama i pićem. Slabo ko voli rad, žrtvu i borbu. A i sistem ovih prijatelja je pravi monstrum od organizacije, pa sve ide legalno. Rat gvožđa i konzervi, a ne čojstva i junaštva. Trebalo bi sve na front. I ovde smo propala činovnička zemlja. Sam činovnik i sve da visi na državnim jaslima. Trebalo bi pozvati sve oficire tamo u zemlju na rad. Ovde nisu potrebni. Pravo bi bilo da i oni osete šumu, manje bi im padalo na um da se žene Italijankama. Mi smo očajni što ne možemo dalje. Sve mi se čini da je to maslo onih naših dorćolskih kikireza što su se zavukli u sve servise, kao i onih u neposrednoj okolini mladoženje u Jevtićevoj okolini. Tamo su ljudi koji ne bi treblo da su tamo, ali na nesreću tako je. Mesto Šumadinaca, Hrvati i Cmogorci. Treba uticati na izmenu. Mi smo ovde stvorili komitet i to ćemo učiniti po celoj Italiji. Stvari se sređuju. Otac Irinej je na čelu i prokleo je svakog onog ko se ne potčini 'nacionalnoj disciplini' pa ma i on to bio. Izabran je odbor, u kome sam i ja. Guraću ih na otvorenu liniju. Vama je upućen pozdrav sa sastanka. Pokrenućemo i list. Sa Amerikancima ćemo organizovati Crveni krst i njemu ću takođe ja biti na čelu sa jednim uglednim prijateljem iz Amerike. Ovde imam najlepše nade. Trebalo bi poslati jednu poslanicu vojsci ovamo i zahtevati učešće u borbi... Kad će da govori stanica? To je važno što pre. I nemilosrdno šibanje po svima koji se ogreše o narodni pokret. Deviza 'ko nije s nama, on je protiv nas'. Ne zaboravite da se čuvate... Ne puštajte intrigante i zabušante pored sebe. Gledajte često u nebo. Straže neka su pred kućom. Menjajte često stan. Pisma i pakete ne uzimajte i ne otvarajte. Dr Jovanović neka je uz vas. Za sve koji odovud dolaze imajte rezerve ... Uskoro ćemo imati direktnu vezu ... Neka ljudi ne izlaze iz zemlje. Čistite sve tamo, jer će posle biti teško ..." U pismu je Topalović dodao još: "Ovde će opet početi kult vas i vojske. Čistite tamo energično.** Za vreme boravka u Rimu Topalović je 4. avgusta 1944. godine izdao i jedan izveštaj o S|ituaciji u Jugoslaviji, u kome je izneo razvitak četničkog pokreta i njegove odnose sa saveznicima. Tu je Topalović klevetao metode borbe NOP i isticao snagu četničkog pokreta, upozoravajući saveznike da u svojoj politici treba da se oslone na Mihailovićevu organizaciju. Ovaj izveštaj je imao za cilj da lažnim prikazivanjem situacije u našoj zemlji povrati četničkoj organizaciji ugled kod saveznika, kako bi joj se omogućila pomoć. Ovaj izveštaj Topalović je preveo na engleski i francuski jezik i predao savezničkim predstavnicima u Rimu. Prilikom prebacivanja jedne grupe američkih vazduhoplovaca čiji su aparati bili oboreni nad Jugoslavijom 10. avgusta 1944. godine, Mihailović je uputio sa aerodroma u Pranjanima novu delegaciju u Italiju. U njenom sastavu bili su Zvonimir Vučković, komandant Prvog ravnogorskog korpusa, Adam Pribićević, dr Vladimir Bjelajčić i profesor Ivan Kovač, članovi četničkog CNK. Neposredno po izlasku iz aviona, britanske vlasti su sva tri člana CNK stavile u kućni pritvor. Međutim, odmah po dolasku ove grupe u Italiju, posetio ju je Smiljanić, član Mediteranske komisije. O toj poseti i prihvatanju ove grupe Smiljanić je krajem avgusta pisao Mihailoviću: "Poštovani gospodine generale, Imajući veću slobodu kretanja i putovanja, juče sam došao avionom iz Rima u Bari, sa glavnom zadaćom da dođem u vezu sa g.g. Pribićevićem, Bjelajčićem i Kovačom kao i sa Zvonkom i da nastojim da svim njima bude dozvoljeno da pređu kod nas u Rim, kako bi se mogli dogovoriti i zajednički odlučiti o daljem našem radu. Juče i danas mogao sam se videti i razgovarati sa svima. G. g. Pribićević, Bjelajčić i Kovač stanuju u varoši; svako ih može posetiti, ali treba dozvola. Njima ne dozvoljavaju slobodu kretanja. Englezi uglavnom zameraju što nisu bili obavešteni o njihovom dolasku ... Još jedno sam primetio razgovarajući sa Englezima u vezi sa dolaskom ove grupe. Oni prigovaraju da g.g. Pribićević i Bjelajčić nisu doneli nikakav novi elemenat za rešavanje naše krize, pošto su samo izjavili da su došli da obaveste savezničku javnost o stvarnoj situaciji u zemlji. Englezi smatraju da to obaveštenje samo još više zaoštrava i otežava rešenje krize. Ja sam nastojao da objasnim da je 'obaveštavanje o situaciji' samo sredstvo da bi se došlo do glavnog cilja na kome svi radimo i zbog toga su i oni došli, tj. do rešenja naše krize putem nalaženja jednog poštenog i pravednog sporazuma između nacionalnog i partizanskog fronta."5 Pravi cilj Mihailovićeve delegacije, sa Adamom Pribićevićem na čelu, bio je da uz pomoć američkih avijatičara, koji su bili formirali komitet za potpomaganje četničkog pokreta, stvori uslove za dobijanje američke pomoći. Uz to, Vučković je doneo i šifru za uspostavljanje direktne radio-veze sa Mihailovićem. U vezi sa svojim radom u Italiji, Vučković u pismu Mihailoviću od 6. septembra 1944. godine kaže: "Juče sam se sastao sa Živkom. On je sada sasvim slobodan i radi. Hteo je da ide za London. I Smiljanić je bio kod mene, i on radi — tako bar kaže. Episkop Irinej je sa Živkom u Rimu. On će, izgleda, u Ameriku. I ja nešto radim. Preko avijatičarskog komiteta (oni su svi otišli za Ameriku) došao sam u vezu sa mnogim njihovim ljudima, naročito sa novinarima. Govorio sam im o svemu. Oni su već pisali... Komitet i avijatičari otišli su sa najboljim raspoloženjem da nas tamo preko štampe u svim krajevima pomognu. Poneli su i fotografije... Radio-vezu još ne mogu uspostaviti, zbog toga što su svi oprezni i odgađaju."" Septembra 1944. godine britanske vlasti su pustile iz pritvora Pribićevića, Bjelajčića i Kovača, te su se svi povezali sa Topalovićem. Oni su ubrzo formirali novi odbor CNK u Italiji, o čemu je Mihailović 5. oktobra 1944. godine obavestio sve svoje komandante depešom: "U Itliji je obrazovan novi odbor Centralnog nacionalnog komiteta pod predsedništvom g. Živka Topalovića. U odbor su ušli: Adam Pribićević, Vladimir Bjelajčić, Ivan Kovač, Miho Krek, vladika dr Irinej Đorđević, Jovan Đonović, Mladen Žujović, koji je u Kairu i naš poslanik u Vašingtonu Fotić."7 Povodom formiranja ovog komiteta Draža je uputio Topaloviću depešu u kojoj, pored ostalog, kažc: "Veoma smo zadovoljni sa vašom delatnošću u inostranstvu. Odlično je što ste stvorili komitet CNK. Smatramo da bi ovaj komitet trebao da obuhvati sve više aktivnih i sposobnih ličnosti. Nadamo se da će CN komitet postići dobre rezultate. Molim imajte na pameti da je potrebno hitno raditi, jer se događaji odvijajn sa neverovatnom brzinom ... Mi smo u najtežoj situaciji i nikakav izlaz nije nađen. Nastojte naći sredstva za poboljšanje situacije.*"8 Kada je u julu 1944. godine Ivan Šubašić obrazovao emigrantsku vladu, Konstantin Fotić je savetovao kapetanu Borislavu Todoroviću i potpukovniku Živanu Kneževiću, vojnom atašeu u SAD, da energično istupe protiv ove vlade, dok im je Mladen Žujović savetovao da ovaj istup odlože. Posle Fotića, 8. jula 1944. godine, izjavu protiv Šubašićeve vlade dali su i Knežević i Todorović, koji su nešto pre toga odlukom Šubašićeve vlade bili smenjeni sa dužnosti i stavljeni na raspolaganje. Tako je ova trojka izgubila status jugoslovenskih službenih predstavnika u SAD. Ali njihove uzaludne akcije u korist Mihailovića, a protiv NOP još nisu prestajale. Početkom septembra 1944. godine Živan Knežević i Borislav Todorović uspeli su da preko američkih vlasti izdejstvuju odlazak iz Amerike u Italiju, sa namerom da se prebace kod Mihailovića. Medutim, britanske vlasti u Italiji nisu im to dozvolile. Posle toga obojica su se priključila Topalovićevoj grupi. O Fotićevom, Kneževićevom i svom radu u SAD do kraja avgusta 1944. godine Todorović je u izveštaju upućenom iz Italije Mihailoviću, pored ostalog, pisao: "Kao što vidite, moj posao tamo je bio dosta olakšan. S jedne strane, Mansfild i Sajc svojim raportima pripremili su teren, s druge strane, p. puk. Knežević i Fotić rade i bore se lavovski. Veran obećanju, ja sam prvih 20 dana proveo u obaveštavanju nadležnih u State i War departmentu i u SS (Donovanov servis). Svi su pokazali najveće razumevanje. Naša stvar bila je na najboljem putu. Predsednik Ruzvelt naredio je i potpisao odašiljanje jedne čisto američke vojne misije i velike količine materijala. Kada je sve bilo spremno, došla je intervencija Engleza. Lično g. Čerčil intervenisao je kod g. Ruzvelta i stvar je propala.*'8 Posle ove neuspele akcije, Todorović je, po dogovoru sa Fotićem, sazvao konferenciju za štampu u jugoslovenskoj ambasadi u Vašingtonu. Prisustvovalo je oko 45 stranih novinara, kojima je, u duhu četničkih teorija, govorio o stanju u našoj zemlji. Potom je o četničkom pokretu Todorović govorio na radio-stanici "March of Time" i još nekima, a zatim i preko televizije. Dalje, u svom izveštaju, Todorović piše o radu sa jugoslovenskim emigrantima: "Osnivaju se vaši fondovi, koji su, hvala bogu, dobro snabdeveni. Želim da na svaki način istaknem jednog američkog Srbina, sekretara Srpskog narodnog saveza g. Branka Perića, koji je pravi apostol srpske ideje i vaše borbe u Americi. Isto tako Mihajlo Dučić i Luka Kristiforović ne smeju biti zaboravljeni. Jedina muka ovim ljudima bila je ubediti ih da vi vodite jugoslovensku politiku, a ne čisto srpsku i velikosrpsku, jer su oni ekskluzivno Srbi i ne žele ništa više sem Srbije, svakako Velike Srbije. Naročito ne žele nikakvu zajednicu sa Hrvatima. Na svakom sastanku ubeđivao sam da moraju da sleduju vama, da vi najbolje, budući na licu mesta, znate šta treba raditi, a da je vaš cilj ujedinjeno srpstvo u granicama velike Jugoslavije. Uvideli su najzad i priznali da tako mora biti. Njihov organ 'Srbobran' svojim dosadašnjim stavom otišao je suviše daleko. Razumljivo je da on više ne može da menja stav, jer bi to bio poraz pred hrvatskim listovima i komunističkom 'Slobodnom rečju'. Utanačili smo da će on i dalje braniti interese srpstva, ali da više neće napadati jugoslovensku politiku."10 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument