PORAZ MIHAILOVIĆEVIH SNAGA U SRBIJI I NOVI SPORAZUMI SA OKUPATOROM I KVISLINGOM MILANOM NEDIĆEM Posle neuspelog pokušaja legije "Krempler" i borbene grupe "Bendel",1 početkom jula, da odbace delove 2. korpusa NOVJ iz doline Lima, komandant nemačkog 5. SS armijskog brdskog korpusa odlučio je da 18. jula izvrši brz prodor na uži deo slobodne teritorije, u pravcu Andrijevice i Berana razbije snage Narodnooslobodilačke vojske na toj prostoriji i do dolaska pojačanja iz Grčke stvori povoljne operativne uslove za dalja dejstva. Planom operacije2 predviđeno je da glavna grupacija, 21. SS divizije "Skenderbeg", 14. puk 7. SS divizije "Princ Eugen" i borbena grupa "Štripel" ("Strippel"),3 obuhvatnim napadom zauzme Andrijevicu. Ostale snage imale su jednovremeno da nastupaju u ovom rasporedu: borbena grupa "Bendel" u pravcu Berana; legija "Krempler" u pravcu Bijelog Polja i Berana; dva bataljona puka "Brandenburg" i delovi 5. policijskog puka sa desne obale Lima u pravcu Brodareva i Prijepolja; delovi bugarske 24. divizije iz rejona Nove Varoši i četnički 4. jurišni korpus sa donjeg toka Uvca u pravcu Priboja. Prema ovom planu, po zauzimanju Andrijevice trebalo je uputiti manji deo snaga prema Kolašinu radi demonstracija, a snage sa severa, istoka i juga ka Beranima radi likvidacije delova 2. korpusa NOVJ i zauzimanja Berana i tamošnjeg aerodroma. Istovremeno, aktivnim dejstvom između Priboja i Bijelog Polja, trebalo je onemogućiti dolazak pojačanja u rejon Berana. Time su Nemci hteli da spreče prodor snaga Narodnooslobodilačke vojske iz Crne Gore na prostoriju između Lima i Ibra i osujete planove Vrhovnog štaba NOV i POJ o prenošenju težišta operacija u Srbiju. Obavešten o teškom položaju divizija Narodnooslobodilačke vojske u Srbiji, kao i o neprijateljskim pripremama za napad prema Limu, Vrhovni komandant NOV i POJ je 14. jula naredio Štabu 2. korpusa da ubrza upućivanje 5. i 17. divizije prema Goliji i Javoru. Kada se situacija u Srbiji jos više pogoršala, on je 16. jula naredio da se 5. i 17. divizija odmah upute pogodnim pravcem kako bi pomogle srpskim divizijama da se oslobode neprijateljskog pritiska. Ali, dok su se ove dve divizije pripremale za pokret, legija "Krempler" i borbena grupa "Bendel" zatvorile su pravac prema Pešteru, i već 18. jula neprijatelj je otpočeo napad prema Andrijevici. Pokušaj Štaba 2. korpusa da sa četiri bataljona 3. divizije zaustavi prodor neprijatelja, koji je glavninom svojih snaga napadao pravcem Murino — Andrijevica, nije uspeo, te su Nemci već 19. jula u zoru zauzeli Andrijevicu i tokom dana produžili prema Beranima. Vrhovni štab, kome je već bila jasna namera neprijatelja da spreči prodor Operativne grupe divizija u Srbiju, jos jednom je, 20. jula, upozorio Štab 2. korpusa da ne angažuje 2. proletersku, 5. i 17. diviziju u borbi i naredio mu da se odmah izvrši planirani pokret, s tim da 2. proleterska divizija produži u Toplicu. Međutim, ova divizija već je vodila borbu protiv neprijatelja koji je nadirao prema Beranima; ona se nije mogla izvući iz borbe bez gubitka veće prostorije. Zbog toga je Štab 2. korpusa odlučio da izvrši opšti protivnapad na neprijatelja, angažujući još i 5. i 17. diviziju. Posle izvršenih priprema i pregrupacije snaga, on je 23. jula 1944. izdao zapovest za protivnapad. U toku 24. jula jedinice 2. korpusa na levoj obali Lima prodrle su na istureni klin neprijatelja severno od Andrijevice, a delovi 17. divizije zauzeli su Turjak i prodrli istočno od Čakora. Za to vreme je 5. divizija izbila na greben Sjekirice i ovladala Čakorom i Devojačkim kršom, a 4. proleterska brigada 2. proleterske divizije probila se do Gornje Ržanice. Zbog toga, kao i zbog uspešnog dejstva jedinica 3. divizije na levoj obali Lima, koje su u toku dana zauzele Zuljevo brdo i izbile na Jerinju glavu i Zeletin. Nemci su bili pnisiljeni da odustanu od prodora prema Beranama i da se u noći između 24. i 25. jula povuku iz Andrijevice prema Murinu. Sutradan, predveče, 1. krajiška i 4. proleterska brigada izbile su do Murina, spojile se sa 4. krajiškom brigadom, i u toku noći zajedno sa 5. brigadom 3. divizije ušle u Plav. Okružavanje neprijatelja u širem rejonu Murina bilo je završeno. Neuspeh glavne grupacije u rejonu Andrijevice i Berana negativno se odrazio na neprijateljske snage severno od Berana. I one su, posle uzaludnog pokušaja da postignu ma kakav uspeh u borbama protiv 1. proleterske i 37. divizije, morale preći u odbranu. Zbog teške situacije u koju su zapale jedinice Narodnooslobodilačke vojske u Srbiji, Vrhovni komandant je 25. jula naredio da se na Kopaonik odmah upute sve tri divizije Operativne grupe, a da front kod Andrijevice preuzmu crnogorske jedinice. Izvršavajući ovo naređenje, Štab 2. korpusa je 26. jula otpočeo grupisanje 2. proleterske, 5. i 17. divizije istočno od Berana. Kako jedinice 3. divizije nisu bile u stanju da likvidiraju okruženog neprijatelja u rejonu Murina, to je 14. puk 7. SS divizije uspeo 1. avgusta da se probije preko Čakora u Peć. Ali 21. SS divizija bila je potpuno razbijena.4 Nemci su uspeli da za nekoliko dana odlože prodor Operativne grupe divizija u Srbiju, što se negativno odrazilo na operativnu situaciju srpskih divizija u Toplici i Jablaniici, ali ga nisu mogli sprečiti. Naprotiv, oni su u ovoj operaciji pretrpeli velike gubitke u ljudstvu i materijalu i doživeli potpun neuspeh. Iako borbena grupa "Bendel" i legija "Krempler" posle poraza kod Andrijevice nisu bile u stanju da spreče prodor Operativne grupe divizija, Štab 2. korpusa je ipak preduzeo mere da ga obezbedi: 1. proleterskoj diviziji naredio je da dejstvom prema Stranjanima privuče neprijateljske snage iz Sjenice, a 37. diviziji — da pređe na desnu obalu Lima i dejstvujući ka Zlatiboru veže neprijateljske snage sa tog područja. Po izvršenom prikupljanju istočno od Berana, i posle svestranih priprema, prodor 2. proleterske, 5. i 17. divizije otpočeo je 28. jula, u tri kolone, opštim pravcem Suvi Do — Zunjevići — ogranci Rogozne — komunikacija Novi Pazar — Kosovska Mitrovica (na odseku Leskova glava — Šanac) — Ibar. Otpor legije "Krempler" i borbene grupe "Bendel" u dolini Lešnice, kod sela Orahova i Lagatora, na Turjaku, Osmanovom brdu i Čuku brzo je savladan. Tridesetog jula dostignuta je planom predviđena prostorija. Napad jednog ojačanog bataljona puka "Brandenburg" iz Pešterskog polja brzo je odbijen od strane 2. krajiške brigade i pokret je nastavljen. Sutradan su sve tri divizije izbile u rejon sela Bube — Vojkoviće — Znuša, 2. avgusta na komunikaciju Kosovska Mitrovica — Novi Pazar, a 3. avgusta na ogranke Rogozne i u neposrednu blizinu Ibra. Da bi sprečio dalji prodor Operativne grupe divizija, neprijatelj je ubrzano radio na posedanju prilaza Ibru i na daljem utvrđivanju saobraćajnih objekata u njegovoj dolini, na odseku Kosovska Mitrovica — Raška. Na toj prostoriji nalazili su se dva bataljona 5. SS policijskog puka, 5. puk Ruskog zaštitnog korpusa, dva bataljona Srpskog dobrovoljačkog korpusa, jedan ojačani bataljon bugarske 24. divizije, jedan oklopni voz 5. puka za zaštitu železnica i muslimanska milicija. Osim toga, u dolinu Ibra pristizao je i 14. puk 7. SS divizije, koji se 1. avgusta, iz okruženja kod Murina, probio u pravcu Čakora i Peći, a u rejon Kosovske Mitrovice stizali su iz Grčke delovi 1. brdske divizije. Prema raspoloživim podacima moglo se zaključitji da neprijatelj odbranom na istočnim ograncima Rogozne želi da dobije vreme za prikupljanje jačih snaga, da bi potom s juga, iz Kosovske Mitrovice, i sa severa, iz Raške i Novog Pazara, izvršio obuhvatni napad radi odbacivanja Operativne grupe divizije na zapad. Medutim, u toku 3. avgusta nije mu pošlo za rukom da upotrebom jačih izviđačkih delova zauzme povoljnije odbrambene položaje na istočnim granicama Rogozne. Želeći da preduhitri neprijatelja, Štab Operativne grupe divizija odlučio je da noću 3/4. avgusta izvrši forsiranje Ibra na odseku Ramna (13 km severozapadno od Kosovske Mitrovice) — Rudnica (9 km jugoistočno od Raške). Po odbacivanju delova 14. puka 7. SS divizije sa leve obale i po slamanju otpora neprijatelja u dolini, 5. divizija je u toku noći forsirala Ibar kod Slatine, Pridvorice i u rejonu Ramne, a 2. proleterska divizija kod Leposavića i Drena. Sedamnaesta divizija, zbog jakog otpora nadmoćnih neprijateljskih snaga, nije uspela da te noći pređe reku cela, već samo njena 2. brigada, kod Rudnice, dok su 6. i 15. brigada prešle iduće noći, kod Drena. Po prelasku, sve tri divizije su produžile nadiranje prema Kopaoniku. Već 5. avgusta je 17. divizija izbila na prostoriju Miokovići — Planica — Belo brdo, 2. proleterska divizija kod Blaževa, a 5. divizija na prostoriji Lozna — Graničane — Jelakce.5 Sada se pred nemačku komandu u Srbiji postavilo pitanje: da li 1. brdsku diviziju i 14. puk 7. SS divizije upotrebiti protiv Operativne grupe divizija, ili ih uputiti ka Limu radi sprečavanja daljeg prodora snaga Narodnooslobodilačke vojske u Srbiju. Ona se odlučila na ovo drugo, a protiv Operativne grupe divizija upotrebila je četničku 4. grupu jurišnih korpusa — glavninu četničkih snaga u Srbiji, koja se tada nalazila u Župi. U težnji da što pre ovlada grebenom Kopaonika i spreči dalji prodor Operativne grupe divizija, četnička 4. grupa jurišnih korpusa je do 6. avgusta 1944. izbila na liniju Oglavlje — Gradac — Mramor. Međutim, zbog važnosti ovih položaja, jedinice Operativne grupe su se takođe žurile i već 6. avgusta u zoru izvršile napad na četnike i odbacile ih na liniju Ogledna — Vlaška ravan — Bregovi — Ledenica. U međuvremenu, zbog nastupanja četničkog 5. jurišnog korpusa iz doline Jošanice, preko Suvog rudišta i Milanovog vrha, u bok Operativne grupe divizija, 5. divizija je prebačena na levo krilo borbenog poretka Operativne grupe radi obezbeđenja prodora 2. proleterske i 17. divizije preko Kopaonika. Obavešten o borbama na Kopaoniku, Mihailović je 7. avgusta 1944. uputio pismo potpukovniku Zahariju Ostojiću u kome kažc: "Bio sam već izdao naređenje Račiću da krene za Lim, i on je bio u toku toga pokreta, to jest stigao iz Toplice do u oblast Brusa. Međutim, u isto vreme komunisti su prodrli od Berana preko Tutina i otpočeli prelaz Ibra. To je bila nova situacija, koja je zahtevala da Račić odmah ovlada Kopaonikom i napadne komuniste. Račić već vodi borbe na južnim padinama Kopaonika. Njima je namera da prodru u Toplicu i Jablanicu, a otuda da izvrše prodor u Srbiju. Prema ovoj novoj situaciji, svi su izgledi da komunisti žele da se probiju istočno, a time će biti ispražnjen dobrim delom Sandžak i Crna Gora. Stoga je sada potrebno da i snage koje su branile Lim preduzmu napad na komuniste iz oblasti Lima, a čija je tendencija pomeranje na istok. Vi sa tim snagama preduzmite napad na komuniste na istok u pravcu Golije. Pavle (Đurišić — nap. autora) bi sada trebao da napadne iz Stare Crne Gore, jer je sada povoljan momenat da se oslobodi Crna Gora, a zatim i Sandžak."8 Po zauzimanju Ogledne, 2. proleterska divizija nadirala je dolinom Vlajkovačke reke i do mraka 8. avgusta ovladala Brusom, a 17. divizija preko Ugara i Milentije prema Aleksandrovcu. Devetog avgusta, savladavši slab otpor neprijatelja na pravcu Brus — Blace, 2. proleterska divizija oslobodila je Razbojnu, gde je zadržala 3. srpsku i 4. proletersku brigadu radi zaštite desnog krila i boka Operativne grupe od eventualne intervencije bugarskih jedinica iz Toplice, a 2. proletersku brigadu uputila levom obalom Rasine prema Novacima radi sadejstva sa 17. divizijom u borbama za Aleksandrovac. Goneći razbijene četnike, 17. divizija je istog dana oslobodila Milentiju, a sutradan, 10. avgusta, i Aleksandrovac. Četnici su se u neredu povukli prema Trsteniku i Kruševcu. Bugarska 27. divizija pojačala je svoje posade u Prokuplju, Kuršumliji, Blacu i Merćezu i isturila deo snaga na Požar, da spreči spajanje Operativne grupe divizija sa 21. i 24. srpskom divizijom, koje su se nalazile južno od komunikacije Kuršumlija — Prokuplje. Ove srpske divizije, izbijanjem Operativne grupe divizija u Župu i u dolinu Rasine, rasterećene neprijateljskog pritiska, bile su opet u mogućnosti da pređu u protivofanzivu. U vezi s tim Glavni štab Srbije, da bi što više neprijateljskih snaga privukao na svoje područje i na taj način olakšao dejstva 2. proleterske, 5. i 17. divizije, naredio je 21. diviziji da sa južne i istočne strane vrši pritisak na Kuršumliju i na komunikaciju Kuršumlija — Prokuplje, 24. diviziji — da dejstvuje ka Lebanu i na komunikacije Leskovac — Vranje i Leskovac — Lebane, 22. diviziji — da što aktivnije dejstvuje na komunikaciju Vranje — Kumanovo i na neprijateljske garnizone na toj teritoriji, a 25. diviziji — da se prebaci na prostoriju Svrljig — Pirot i da se u rejonu Sokobanje poveže sa 23. divizijom i sa njom dejstvuje na tom području. Pored ovih novostvorenih operativnih mogućnosti, prodor Operativne grupe divizije u Srbiju još više je pojačao veru naroda u pobedu, ubrzao proces osipanja kvislinških formacija i izazvao masovniji priliv novih boraca u redove Narodnooslobodilačke vojske. Tako su stvorene mogućnosti za formiranje krupnijih jedinica, sposobnih za izvođenje zamašmjih operacija. Međutim, samo jedan dan posle pretrpljenog poraza i povlačenja sa Kopaonika u dolinu Zapadne Morave, četnički komandanti Račić, Kalabić i Neško Nedić su, u svojstvu predstavnika Mihailovićeve organizacije, održali 11. avgusta 1944. godine u Topoli sastanak sa Nojbaherovim izaslanicima, o kome je ritmajster Vrede sačinio za Nojbahera sledeću zabelešku: "Sastanak je održan na želju ministra Nojbahera radi upoznavanja sa novim osnovama na kojima DM želi sastanak sa jednom odgovornom nemačkom ličnošću. Prisutni: ritmajster knez Vrede, ritmajster fon Hervart, zonderfirer Horak, narednik Fidler, 'Egon'. Sa DM-strane: major Račić, kapetan Neško Nedić, kapetan Kalabić. Početak: 14,20, završetak 15,45. Ritmajster knez Vrede: Kapetan Neško Nedić je preneo želju DM da dođe do jednog razgovora. Jedna visoka nemačka ličnost, a eventualno i specijalni opunomoćenik firera za Jugoistok bila bi spremna da se odazove želji DM za održavanje ovakvog razgovora. Knez Vrede je ovlašćen da razjasni sledeće: prvo, pretpostavke pod kojima bi DM želeo da se održi ovaj razgovor, i drugo, izjava da sa nemačke strane ne dolazi u obzir prihvatanje eventualnog sporazuma u pismenoj formi. Sa nemačke strane vodiće se računa da razgovor ostane u tajnosti. Na pitanje ritmajstera kneza Vredea da li major Račić i kapetan Neško Nedić govore kao opunomoćenici DM, major Račić je izjavio da su oni 10. 8. bili kod DM i da su dobili izričita ovlašćenja za ovaj razgovor. Sa svoje strane, knez Vrede je izjavio da se i on tu nalazi po nalogu svojih pretpostavljenih, a naglašava da bi danas to mogao biti samo jedan prethodni razgovor o mogućnostima održavanja razgovora Nojbaher — DM. Posebno ističe da nije ovlašćen da sa svoje strane utvrđule bilo kakve sporazume. Zamolio je majora Račića đa mu saopšti na kojim bi novim osnovama mogao da se postavi razgovor DM — Nojbaher. Major Račić se složio sa izlagan.iem kneza Vredea. Naglasio je da se dosadašnja saradnja razvijala samo na pojedinim pitanjima. Međutim, s obzirom na situaciju, moralo bi se doći do potpunog rešenja. Politička usmerenost DM i njegovog pokreta potpuno se izmenila. Oni predlažu obrazovanje jednog nacionalnog fronta uz ukliučivanje SDS, SDK, DM-odreda i svih nacionalnih snaga knje su protiv komunizma. DM-pokret je spreman da prihvati ovakav front. Glavni zadatak ie opšta mobilizacija i stvaranje jedne srpske nacionalne armije radi uništenja komunizma u Srbiji. A kad se uništi komunizam u Srbni, DM-pokret ie spreman da se, po naređenju nemačkog vođstva, angažuje na Balkanu i svuda drugade. Bugari uopšte nisu dostojni okupatori. Nemci su dali oružje Albancima, Hrvatima itd. zato što su ovi umeli da im se dodvore. Danas ih oni obmanjuju. Nemci nisu dobro upoznali ove ljude. Međutim. Srbi, koje niste upoznali, danas se bore za vas. Mi se zaklinjemo oficirskom čašću da ćemo vam biti verni. DM-pokret je spreman da da sve garantije koie zatraže Nemci. Smrtno neprijateljstvo prema komunizmu je najbolja garancija za našu vernost. Budućnost nas ne interesuje, ma kakav bio ishod rata, mi smo odlučili, ako bude potrebno. da viteški poginemo.' DM je spreman za razgovor sa poslanikom Nojbaherom. On jedino moli da se razgovor ne održi u Beogradu ili nekom drugom većem gradu. Major Račić moli da se razgovor ubrza, jer treba raditi. Komunisti planiraju jedan veliki poduhvat. Knez Vrede je odgovorio da ne može predložiti nijedan termin, jer se poslanik Nojbaher trenutno nalazi van zemlje. Kapetan Neško Nedić je napomenuo da bi zaključivanje jednog usmenog sporazuma moralo da bude povezano sa dva uslova: kao prvo: da DM ostane lično u ilegali, i kao drugo: da DM-pokret ne bude odenut u nemačku uniformu. Naime, cilj DM-pokreta je njegovo stapanje sa celokupnim nacionalno orijentisanim srpskim narodom. Knez Vrede je izjavio da će u slučaju održavanja razgovora predložiti svojim pretpostavljenim kraljevu vilu na Oplencu. Budući da je odbijen raniji predlog Račića i Neška Nedića da to bude neko mesto u blizini Čačka, oni su prihvatili predlog. Bez ulaženja u detalje. istaknuto je da bi pretpostavka sporazuma morala đa bude priznanje nemačke vojne uprave i obustavljanje napada protiv nje. Račić je načeo pitanje razgraničenja srpskog prostora, a postavio je i pitanje da li DM-pokret treba da se bori i protiv komunizma u Crnoj Gori, istočnoj Bosni i Sremu. Knez Vrede je odgovorio da ne možc da iznese stav o tom pitanju. Knez Vrede je zatim sumirao predloge i želje predstavnika DM na sledeći način: 1. DM želi da razgovara sa opunomoćenikom firera za jugoistočni prostor. 2. On teži okupljanju svih nacionalnih srpskih snaga. 3. Mobilizacija i naoružavanje svih za oružje sposobnih Srba za borbu protiv komunizma. Naoružavanje i vođstvo pod nemačkim Vermahtom. 4. DM moli da sam ostane u ilegali. 5. Pripadnici DM-pokreta ne treba da budu u nemačkim uniformama. 6. Mesto sastanka ne treba ni u kom slučaju da bude Beograd ili neki drugi veći grad. Naše želje: 1. DM se slaže da eventualni ugovor bude usmen i ni u kom slučaju pismen. 2. On obećava da će biti obustavljene sve mere uperene protlv nemačke vojne uprave. "7 Samo dva dana posle ovog sastanka u Topoli, a u duhu koncepcije koju su na njemu izneli Mihailovićevi delegati, održan je 13. avgusta 1944. godine u selu Ražani sastanak između Draže Mihailovića i Milana Nedića. Na Mihailovićev zahtev, ovaj sastanak je, posredstvom šefa bezbednosti u kvislinškom ataru Dragog Jovanovića, organizovao komandant Gorske kraljevske garde, major Nikola Kalabić. O odnosima sa Kalabićem Jovanović je pred istražnim organima 1946. godine izjavio: "Od konca 1941. godine osećao sam se lično vezan za organizaciju Draže Mihailovića. Ja sam smatrao da je to pravi nacionalni put i da je to ono što sobom nosi budućnost. Smatrao sam da je potrebna koordinacija sa tom organizacijom u borbi protiv komunista. Odmah od početka u Upravi grada Beograda isključio sam na pogodan način svako interesovanje i praćenje rada u cilju sprečavanja organizacije Draže Mihailovića. Prve razgovore i pozdrave Draži Mihailoviću slao sam preko Milana Kalabića, tadanjeg komandanta oružanih odreda, i to koncem 1941. godine, i zatim sam prvi put video jednog čoveka za kojega sam znao da je iz bliže okoline Draže Mihailovića, i to u leto 1942. godine. Taj čovek je bio Nikola Kalabić, komandant kraljeve Gorske garde. On je lično došao kod mene u Beograd i sastali smo se u Beogradskoj opštini (u to vreme Jovanović je bio i predsednik Beogradske opštine — nap. autora). Posle sam se sa njim sastajao koncem 1943. i u toku 1944. godine, osam do devet puta. Sastajali smo se u Šatornji, u Topoli, u Aranđelovcu, kod Mladenovca u banji Selters, kod Ralje, u Ražani i Pranjanima. Na tim sastancima razgovarali smo obično o toku (razvitka događaja u Beogradu, o držanju dobrovoljaca, naročito o komunistima, o akcijama koje vode četnici protiv komunista i o Kalabićevim potrebama. Njegovim zahtevima izlazio sam u susret. Pomagao sam ga novcem, odećom, oružjem i municijom. U većini slučajeva mene je Kalabić pozivao na sastanak, a u dva ili tri slučaja sam ja tražio sastanak sa njim. Sastanke smo ugovarali preko Koste Košutića, zvanog Janko."8 Nekoliko meseci posle ovog sastanka između Kalabića i Jovanovića, 1. novembra 1942. godine u prvom broju lista "Gardist" objavljen je članak o Dragom Jovanoviću u kome piše: "Dragi Jovanović, ime od koga se roguši kosa na glavi svakom poštenom Srbinu. Služio je sve i svakoga, i u tom policijskom kučetu svako je našao dobra pomagača samo ako ga je dobro plaćao, pošto je drčan na paru. Sklon krađi i svim ljudskim porocima. Nema premca u Srbiji u pogledu izdaje Srba Nemcima. Zna se da je uvek davao dupli broj glava Nemcima za streljanje od onog broja koji su Nemci zahtevali. Inače, ovo preteško srpsko doba za njega je niz medenih meseci, pošto se oženio i dobio toliku vlast od Nemaca, kakvu ni u najintimnijim snovima nije mogao sanjati. Celog života služio je vlasti u ulozi pandura ili špijuna."9 Učigledno, ovim člankom Kalabić je pokusavao da pred javnošću prikrije svoje veze i odnose sa zločincem Dragim Jovanovićem, za kojim ni sam nije zaostajao. Obaveštajni organ četničke Vrhovne komande Nikola Božić "Artur", inače pomoćnik zloglasnog šefa Specijalne policije Bećarevića, obavestio je 25. decembra 1942. godine Mihailovića o sledećem: "Jedini čovek od današnjih Srba faktora u Beogradu bio je Dragi Jovanović (u koga se još možemo mnogo i sigurno pouzdati) koji je stalno i pred Nedićevom vladom i Nemcima dokazivao da je prvenstvena i glavna opasnost u zemlji još uvek od komunista i da u tome pravcu treba preduzimati uporno energične mere. U svojim nadleštvima, u Srpskoj državnoj bezbednosti i u Upravi grada Beograda, on je u ovome smislu i jedini nagoveštavao mere. Pre nekoliko dana, uoči svoga odlaska iz Beograda, on je izričito izjavio našem poverljivom čoveku da je potpuno uspeo da uveri Nemce da su izgrednici u Srbiji još uglavnom i jedino komunisti i da u tome pravcu treba preduzeti mere odmah posle katoličkih Božićnih praznika."11 Zahvaljujući, pored ostalog, i Kalabiću, Dragi Jovanović je, najzad, odigrao i značajnu ulogu u četničkom pokretu Draže Mihailovića. O ovoj svojoj ulozi Jovanović je, pred Vojnim većem Vrhovnog suda FNRJ, izjavio: "Ja sam avgusta meseca bio pozvan od Kalabića na sastanak u Selters kraj Mladenovca. Tu sam se sastao sa Kalabićem, koji je rekao da sutradan treba da dođem u Topolu, jer trebam o važnim stvarima da razgovaram sa Račićem i Nedićem, i ja sam otišao u Topolu, ali tamo ih nisam našao pa sam se odvezao u Aranđelovac. Tamo, u jednoj kafani, bio je jedan autobus sa četnicima. U dvorištu sedeli su njih trojica. Ja sam prošao kroz kafanu i u sobi, docnije, video Neška Nedića, Kalabića i Račića. Račić je počeo razgovor i rekao: 'Mi smo uvereni u vaše prijateljstvo i pozvali smo vas da organizujete sastanak Milana Nedića sa Dražom. Nastupila su teška i opasna vremena. Moramo da radimo zajedno.' Ja sam rekao da sam u stanju da uradim što oni hoće i da mogu organizovati sastanak između Nedića i Draže. Ja sam pitao da li Draža Mihailović zna o tome? Odgovoreno mi je potvrdno sa jednom pozom od strane Račića. Ja sam kazao da ću razgovarati sa Nedićem i, ukoliko on pristane, ja ću ga dovesti. Zbog toga sam rekao da treba da se o tome dogovorimo. On mi je odgovorio: 'Mi nemamo vremena. Sutra do deset sati očekujemo odgovor. Mi ćemo vas pozvati telefonom.' Ja sam otišao posle kod Nedića i rekao mu: — Gospodine Nediću, vi ste me sumnjičili za veze sa organizacijom Draže Mihailovića. Evo, došao sam da vas pitam da li hoćete da odete na sastanak sa Mihailovićem? On mi je odgovorio: — Dabome da hoću. Mene su u petak zvali telefonom oko deset sati. Poziv je verovatno dolazio iz Šatornje ili Topole. Ja sam odgovorio da stvar stoji kako je ugovoreno. Oni su odgovorili da čekam obaveštenje do u nedelju pre podne. U nedelju pre podne pozvan sam na određen broj telefonom iz Kosjerića. Javljeno mi je: 'Dvadeset sati. Draža.' Tako je bilo ugovoreno. Seo sam u moja kola i uzeo jednog sofera pozadi. Otišao sam kod Nedića, gde sam stigao oko 4 sata. Tamo je bio i njegov brat Mića. Rekao sam: — Gospodine Nediću, sada je momenat da idemo. Njemu je izgledalo malo suviše riskantno da pođe samo sa mnom bez pratnje. Ja sam rekao: — Nemojte se plašiti. Tako je dogovoreno. Još sam rekao da treba da pozovemo generala Damjanovića, i ja sam ga pozvao. U prvim kolima bio sam ja sa mojim pratiocem, u drugim kolima bio je Ncdić. Preko Obrenovca i Valjeva stigli smo u Ražanu oko 20 časova. U Ražani nas je sreo jedan čovek, koji nam je prišao, pretstavio se kao komandant mesta, i pozvao nas u njegovu kuću, koja je bila preko puta pošte. Ušli smo u sobu, u kojoj su bili Kalabić, Neško Nedić i Račić. Oni su pozdravili Nedića i otišli su. Došli su oko pola 11 sati i pozvali nas, Nedića, Damjanovića i mene, da pođemo. Mi smo krenuli na određeno mesto. Na jednoj okuci, kod jednog starog seljačkog plota, stajao je jedan mitraljez kraj druma. U prvim kolima bili su Račić i Kalabić i pozvali su nas da siđemo. Sišli smo Nedić, Damjanović i ja i ušli smo u jednu malu seosku kuću, gde nas je na vratima sačekao Draža Mihailović. On se pozdravio sa Nedićem i Damjanovićem, a ja sam mu se pretstavio. Ušli smo u jednu seljačku sobu, gde je bio jedan krevet, sto i dve klupe i gde su, pored Draže, bili još pukovnik Baretić, Lalatović i još jedan, mislim Milikić, a bili su tu i Račić i Kalabić. Kad smo došli unutra, mislim da nas je Mihailović ponudio rakijom. Nedić je odbio. Draža nas je zapitao kojim dobrom dolazimo. Tada je Nedić počeo da govori da je zemlja u opasnosti i da je došao da vidi da li možemo štogod učiniti i da li može štogod on da pomogne. Onda je Nedić, u nevezanom razgovoru, govorio na koji način misli da može da se pomogne. Kazao je da treba da prestanu pljačke, a da mu za troškove oko izdržavanja ljudstva, Mihailovićevog, stavlja na raspoloženje 100 miliona dinara. Glavni je, međutim, govor bio oko nabavke oružja, da Nedić kod Nemaca izdejstvuje da dobije oružje. Mihailović je kazao da ima dovoljno ljudstva, samo mu nedostaje oružje i municija. Oni drugi oficiri, koji su bili prisutni, upadali su u reć u istom smislu i, koliko se sećam, tražili su da im se nabavi oko 50 do 60 hiljada pušaka. Na kraju je Nedić izjavio da uzima na sebe da izdejstvuje kod Nemaca 30.000 pušaka, 500 puškomitraljeza i jedan broj minobacača. Razgovarano je još o tome da treba da se nabavi odelo i Nedić je tom prilikom kazao: — Vi mi garantujete da sve ovo neće biti upotrebljeno protiv okupatora, a ja garantujem da ću učiniti sve što je potrebno kod Nemaca da ovo izdejstvujem. Mihailović je ćutao na to i uopšte je prilikom celog izlaganja Nedićevog najviše ćutao. Na kraju je Nedić formulisao u razgovoru da taj sastanak treba da ostane u najvećoj tajnosti. Ja sam na tome sastanku, čini mi se, razgovarao o tome, ako bi došlo do novih formacija pod komandom Draže Mihailovića, ja sam napomenuo da bi trebalo da bude manje zlonamernosti i manje neprijateljskog držanja od strane dobrovoljaca prema četnicima, da ne prave smetnju jedni drugima, ko što su do sada činili. Na tome je uglavnom razgovor završen. Bilo je još nekoliko manjih pitanja i oko 12 sati, mi smo otišli. Ja sam okrenuo kola i vratili smo se u Ražanu, kod Đurovića, komandanta mesta, samo nas trojica, i tu smo kod njega prespavali. Oko pola 5 sati seli smo u kola i vratili se u Beograd."11 O sastanku sa Mihailovićem Nedić je pred istražnim organima, 9. januara 1946. godine, pored ostalog, izjavio: "U 1944. godini Draža Mihailović je tražio da odredim izvesne delegate radi pregovora. Sa svoje strane sam orlredio Iliju Mihailovića i Dimitirija Ljotića. Ilija Mihailović (bivši narodni poslanik i član najužeg vođstva bivše Jugoslovenske nacionalne strarike, JNS — nap. autora) je u više navrata odlazio kod Draže i bio je uvek primljen, dok je Ljotić bio dva puta, ali samo u štabu, dok od strane Draže Mihailovića nije bio lično primljen. Jula meseca, posredstvom Dragog Jovanovića, došlo je do prvog sastanka između mene i D. M. (Nedić je pobrkao vreme sastanka sa D.M.; reč je o avgustu, a ne o julu — nap. autora.) Na ovom sastanku radilo se o tome da se stvori aparat koji će u datom momentu posle nemačkog sloma da preuzme vlast u zemlji. Tom prilikom postavljeni su mi od Draže uslovi za liferovanje oružja. Njegovi zahtevi u ovom pogledu bili su suviše veliki, ali su delimično od moje strane prihvaćeni i ispunjeni."12 A u izjavi, takođe pred istražnim organima, 3. februara 1946. godine, o sastanku sa Mihailovićem Nedić kaže: "Susret, kako između mene i Draže, tako i ostalih oficira, koje smo zatekli tu, bio je srdačan i prijateljski... Draža je tražio od mene da mu izložim opštu situaciju i razvoj budućih događaja, na šta sam mu ja kazao da Nemci propadaju i da će uskoro morati da se povuku iz zemlje. Predočio sam mu opasnost od komunista, koji nadiru sa svih strana, pa da je stoga potrebno da se obrazuje jedan srpski front od mojih odreda i četničkih pa da tako ujedinjeni brzo i efikasno spasimo srpstvo i Srbiju od komunističkog upada. Draža me je saslušao i prihvatio moje izlaganje i predlog. Sa svoje strane rekao je da ima vezu direktno sa Londonom i Englezima i da dobija izveštaje o situaciji iz prve ruke. Dalje je kazao kako će se Englezi iskrcati na Jadranu, gde će uhvatiti sa njima vezu i da ćeEnglezi doći u našu zemlju radi očuvanja mira i reda."13 Prema postignutom usmenom sporazumu, Nedić se obavezao da odmah stavi na raspolaganje Mihailoviću 100 miliona dinara; da kod okupatora, za Mihailovićeve jedinice, izdejstvuje 30.000 pušaka, 3 miliona puščanih metaka, 500 puškomitraljeza i 500 minobacača; da se, ukoliko to okupatori dozvole, sve oružane formacije u Srbiji stave pod Mihailovićevu komandu radi koordiniranja akcija protiv NOVJ; da odmah stavi na raspolaganje Mihailoviću neodreden broj odeće i obuće, prema mogućnosti nabavke. Odmah po povratku u Beograd, Nedić je poslao Mihailoviću 100 miliona dinara, a nešto kasnije isporučio mu je 10.000 pušaka sa odgovarajućom količinom municije i veću količinu odeće i obuće. Samo nekoliko dana posle sastanka sa Nedićem, Mihailović je preko svojih opunomoćenika ponovo stupio u kontakt sa predstavnicima okupatora i postavio zahtev da mu se do 20. avgusta izliferuje 50.000 pušaka, da bi mogao svoje jedinice aktivnije da uključi u borbu protiv NOV. Kao pristalica elastičnije politike prema Mihailoviću, Nojbaher je, preko komande Jugoistoka, sugerisao da se iz zaplenjenog oružja koje se nalazilo u Mađarskoj dodeli izvesna količina Mihailoviću. U izveštaju upućenom 16. avgusta 1944. ministru inostranih poslova Rajha, Nojbaher posebno naglašava: "Treba pretpostaviti da se Draža Mihailović poslednjih nedelja preko posrednika u velikoj meri složio i s Nedićem o opasnosti situacije i o potrebi za zajedničkim nastupanjem nacionalnih trupa. U svakom slučaju, i Nedić sa svojim sledbenicima ne vidi, već na osnovu slabljenja sopstvenog političkog položaja u zemlji, sada nikakav drugi put za spasavanje nacionalnog srpstva do pakta sa Dražom Mihailovićem. " Nemački vrhovni komandant za Jugoistok, general-feldmaršal Maksimilijan fon Vajks, primio je u Beogradu 17. avgusta 1944. godine srpsku vladu, sa Milanom Nedićem na čelu. Na ovome prijemu Nedić je ponudio Vajksu borbenu saradnju svih nacionalističkih snaga, uključujući i Mihailovićeve, protiv NOVJ i postavio ultimativan zahtev da se odmah naoruža 50.000 ljudi i da im se stave na raspolaganje i teška oruda. Posle ovoga prijema, Nojbaher je 20. avgusta uputio opširan izveštaj ministru inostranih poslova Trećeg rajha Ribentropu, u kome, pored ostalog, piše: "Prilikom razgovora sa čitavom srpskom vladom kod Vojnog zapovednika Jugoistoka, na dan 17. o. m., u mom prisustvu, Nedić je posle iscrpnog prikazivanja opasnosti situacije u srpskom, a time i u čitavom jugoistočnom prostoru davao izjave i u ime Draže Mihailovića. Nedić je zajemčio da će se pokret DM uzdržati od svake neprijateljske radnje protiv Nemaca i da ni u slučaju povlačenja Nemaca iz Srbije neće na Nemce biti ispaljen nijedan metak. Njegova vlada preuzima, dalje, punu odgovornost za to da će dražinovci po svaku cenu garantovati Nemcima bezbednost drumova, železnica, rudnika i ostalih objekata koji interesuju Nemce. Srpski nacionalisti su spremni da vode do krajnosti borbu protiv komunista. Ta mobilizacija srpstva protiv prodora boljševizma vrši se pod vođstvom ministra-predsednika Nedića, koga pokret DM priznaje, kao i njegove vlasti. Nedić je preuzeo na sebe da zamoli Nemačku za oružje i municiju, jer, u protivnom slučaju, u nedostatku dovoljnih nemačkih snaga, borba nacionalnih odreda je bez izgleda, usled njihovog daleko slabijeg naoružanja, oskudice u municiji i teških gubitaka prilikom poslednjih borbi u južnoj Srbiji. Nedić je dao izjavu da nije u stanju da kao nemoćan posmatrač jednog sudbonosnog razvoja i dalje snosi bilo kakvu odgovornost za vladu prema narodu i prema nama ako za nacionalne snage koje mu stoje na raspolaganju ne dobije smesta pomoć u naoružanju sa nemačke strane."15 U daljem tekstu izveštaja Nojbaher navodi u brojkama sve one potrebe u naoružanju koje je preko Nedića tražio Mihailović. Posebno jc naglasio da su države antihitlerske koalicije Titove partizane "do zuba naoružale" i da su oni u svemu superiorniji u odnosu na kvislinško-četničke snage. Nojbaher, doduše, smatra da su tražene količine oružja prevelike, ali nastoji da se u svemu nađe neko razumno rešenje, koje bi zadovoljilo i jednu i drugu stranu. Posebno on tvrdi da su i Nedić i Mihailović u svakom pogledu odani Nemcima te da nema ni najmanje sumnje da će njihovo sjedinjavanje jednog dana zapretiti Nemcima. A zatim kaže: "Za lojalnost ministra-predsednika Nedića jemčim na osnovu bogatog iskustva s punom odgovornošću. Mislim da pred krajnje pretećim razvojem u čitavom prostoru Jugoistoka imamo poslednju priliku da se srpstvo pod vođstvom Nedića, u vrhovnom interesu našeg ratovanja, suprotstavi boljševizmu u srcu Balkana. U pogledu Draže Mihailovića, upućujem na svoje mnogobrojne ranije telegrame. Svoje dosledno antikomunističko držanje dokazao je nedvosmisleno, uprkos najvećem pritisku od strane Engleza, odrekavši se njihove pomoći u naoružanju dok su Englezi istovremeno, preteći naoružavali Tita. Iskustva poslednjih 12 meseci u pogledu njegovog držanja prema nemačkim oružanim snagama, dosadašnje zajedničke borbe na antikomunističkom frontu i dosadašnja ozbiljna ugroženost srpske nacije, koju on priznaje u punom opsegu, smatram dovoljnim osnovom za to da će D. M. održati reč koju nam je dao ako u ovom odlučujućem trenutku budemo pružili preko Nedića odlučujuću pomoć. Spreman sam, posle jednog ličnog razgovora sa D. M., da preuzmem odgovornost za to da nas taj čovek neće napasti s leđa i da će on sam učiniti bezopasnim one elemente svoga pokreta koji su nepouzdani u pogledu nas." Iz štaba Komande Jugoistoka uporno su zahtevali da Vrhovna komanda Vermahta odobri naoružanje Mihailovićevih jedinica. Spremajući se da odu na razgovore sa Hitlerom, Vajks i Nojbaher poneli su dokumentaciju kako bi Hitlera ubedali da je imperativ vremena što čvršće sarađivati sa četnicima Draže Mihailovića i da to diktiraju nemački interesi na Balkanu. U toj dokumentaciji bio je izložen čitav istorijat saradnje sa čet-nicima Draže Mihailovića; dati su podaci o liferovanju oružja četnicima, izneto je koliko su četnici pomogli nemačkim okupacionim snagama u poljoprivredi i, naročito, u rudarstvu, štiteći rudnike u Srbiji od napada partizana. Nemački viši oficiri u Srbiji ponovo su 20. avgusta, uoči polaska Nojbahera i fon Vajksa u Hitlerov štab, vodili razgovore sa Neškom Nedićem, izaslanikom Draže Mihailovića. Tom prilikom bilo je govora o osnivanju tri puka od Mihailovićevih jedinica koje bi Nemci naoružali i koji bi se borili pod nemačkom komandom. O razgovorima kod Hitlera postoji skraćen zapisnik na osnovu izlaganja feldmaršala fon Vajksa. Razgovor je održan 22. avgusta 1944. u Vučjoj jami. Iz ovog zapisnika se vidi da je Hitler u principu odbacio predloge feldmaršala fon Vajksa i Nojbahera, ali nije kategorički odbio da se mestimično može sarađivati sa pojedinim četničkim jedinicama ako to potrebe nalažu, dok je ranije to kategorički odbijao.16 Čim se vratio iz Glavnog stana Rajha, komandant Jugoistoka je naredio da se iz nemačkih magacina izda četnicima 5 miliona puščanih metaka. Pored toga, odobrena je isporuka 11.000 pušaka, zaplenjenih od jugoslovenske vojske, za naoružanje Mihailovićeve 4. grupe jurišnih korpusa. Predstavnicima Draže Mihailovića, koji su vodili pregovore sa Komandom Jugoistoka, obećano je da će im se, pored navedenih isporuka. iz nemačkog municijskog skladišta u Kragujevcu staviti na raspolaganje još 7.000 pušaka sa po 100 metaka, 50 mitraljeza sa po 13.000 metaka i 42 minobacača sa po 250 mina i da nove isporuke mogu očekivati tek od oktobra, i to u ograničenim količinama.17 Tako su pregovori izmedu Nemaca, s jedne, i Nedića i Draže, s druge strane, o naoružavanju srpskih kvislinško-četničkih snaga završeni mršavim rezultatima. Uprkos tome, i Nedić i Draža sporovodili su masovnu mobilizaciju da bi popunili svoje proređene jedinice. Herman Nojbaher je ponovo, 1. septembra 1944, obavestio Ribentropa o vojno-političkoj situaciji u Srbiji sa posebnim osvrtom na raspoloženje u taboru kvislinga i u organizaciji Draže Mihailovića: "Nedić i dalje vapije za oružjem. Pošto mi iz tehničkih razloga možemo da pružimo samo skromnu pomoć, Nedić veruje, pred i dalje manifestovanom spremnošću Srbije za borbu protiv komunizma, da mi iz nekih razloga, iz viših interesa Nemačkog Rajha, namerno odugovlačimo našu pomoć ... Draža Mihailović, zadržavajući simbolički svoje neprijateljstvo prema okupatoru, neće ni po koju cenu da se bori protiv nas. U tom držanju je on potpuno pokriven jasnim kraljevim naređenjima i jednim malim američkim štabom koji dejstvuje tek od pre kratkog vremena kod njega, i ovlašćen je da po tom pitanju sve obećava i održava. Otuda stalna ponuda bilo kojih talaca i njegova izjava Nediću da stavlja na raspolaganje i svoje dvoje dece. D. M. je uveren da ćemo mi u dogledno vreme evakuisati zemlju, nada se da se to neće dogoditi tako brzo; priprema se isključivo za odbranu nacionalne monarhije protiv komunizma; bez prekida nastavlja tu borbu i želeo bi, kada mi jednom odemo, da bez borbe stupi na naše ključne položaje. On se nada da će još uz našu pomoć poraziti komuniste u prostoru Leskovca i Užica."18 Bez obzira na to što im Nemci nisu dali dovoljno oružja, municije i druge ratne opreme i što su svakodnevno strepeli od jedinica NOVJ koje su se borile u Srbiji, Nedić i Mihailović i dalje su radili na objedinjavanju kvislinških i četničkih snaga za borbu protiv NOP-a. Posle sastanka u Ražani, postojala je stalna veza između štaba DM i Nedićeve vlade. Glavni posrednik u svemu ovome bio je Milan Aćimović. Za delegata za vezu sa Nedićem, Draža je odredio kapetana Predraga Rakovića, a Nedić Iliju Mihailovića. Raković je došao u Beograd, nastanio se kod Milana Aćimovića i svakodnevno odlazio Nediću i koordinirao rad oružanih odreda Nedićeve vlade i Mihailovićevih jedinica u borbi protiv NOP-a u Srbiji. Preko Rakovića, Nedić je upućivao oružje i municiju za Mihailovićeve jedinice. Kratko vreme po dolasku Rakovića u Beograd, Nedić ga je doveo u vezu sa komandantom Jugoistoka Felberom i njegovim načelnikom štaba Gajtnerom, pa je od tada kapetan Raković održavao vezu i između Felbera i D. Mihailovića, koristeći se tom vezom za dobijanje, oružja i municije i za koordiniranje operacija nemačkih i četničkih jedinica u Srbiji u borbama protiv NOVJ. U međuvremenu, Mihailović je 24. avgusta 1944. godine uputio saopštenje svim komandantima, u kome kaže: "Srbija: Početkom ovog meseca jedna jača grupa komunista prebacila se iz oblasti Berana preko Pazara i Tutina u pravcu Kopaonika. Uspela je da 6. o. m. potisne naše delove sa Kopaonika i ovlada Brusom i Aleksandrovcem, a potom se jedan jači deo uputio u pravcu Kosanice. Sa ovom grupom u toku su borbe u oblasti Kuršumlije. U Toplici i Jablanici počeli su da se prikupljaju delovi komunističkih jedinica koje su tamo razbijene u toku prošlog meseca. Naše jedinice su u pripremi za ofanzivnu akciju u pravcu Kopaonika, Toplice i Jablanice, gde se nalaze glavne komunističke snage u Srbiji. Jedna grupa komunista nalazi se u oblasti oko Soko Banje. I protiv ovih je akcija u toku. "18 Međutim, do ove najavljene ofanzive Mihailovićevih jedinica nije nikada došlo, jer su se one, pod udarcima snaga NOVJ, morale ubrzo povući u Sandžak i Bosnu. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument