Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC

Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC

ČERCILOVI POKUŠAJI SPAŠAVANJA DINASTIJE

Izbor dr Ivana Šubašića za novog predsednika emigrantske vlade Kraljevine Jugoslavije nije bio nimalo slučajan.

Neposredno posle sporazuma zaključenog između srpske i hrvatske buržoazije avgusta 1939, poznatog pod imenom sporazum Cvetković — Maček, kao istaknutiji član HSS, jugoslovenski orijentisan i naklonjen dvoru, Šubašić je bio postavljen za bana Hrvatske banovine. Tako se i on našao među onima koji su doneli i realizovali odluku o stvaranju koncentracionih logora i radnih bataljona, u koje su odvođeni prvenstveno pripadnici i simpatizeri KPJ.

Kada je posle 27. marta 1941. doneta odluka o raspuštanju koncentracionih logora, logori u Hrvatskoj banovini nisu raspušteni, nego su zajedno sa zatvorenicima i stražarima oko njih predati Pavelićevim ustašama. Većinu zatvorenika ustaše su odmah streljali. Među ovima nalazio se i znatan broj istaknutijih članova i funkcionera KPJ, kao što su bili Keršovani, Prica, Adžija i drugi.

Posle povlačenja Mačeka iz Simovićeve vlade 8. aprila 1941. i njegovog odlaska iz Sevojna u Zagreb, kao njegovi zamenici u sediste vlade na Palama stigli su 12. aprila Krnjević i Šubašić i nekoliko dana kasnije, zajedno sa kraljem i vladom, pobegli su na Srednji istok.

Prilikom podele Simovićeve emigrantske vlade na grupe, izvršene na vladinoj sednici u manastiru Tanturi, nedaleko od Jerusalima, 5. juna 1941, Šubašić je zajedno sa Savom Kosanovićem, Božom Markovićem, Bogoljubom Jeftićem i Francom Snojem bio određen u vladinu grupu za rad u SAD, koja je imala zadatak da među jugoslovenskim iseljenicima razvija jedinstvo i harmoniju, kako dogadaji u zemlji, koje je nacistička propaganda vešto koristila za svoje mračne ciljeve, ne bi imali značajnijeg uticaja na iseljenike. U toku boravka u SAD Šubašić je zauzimao dosta objektivan stav u odnosu na događaje u zemlji. Njegovi memorandumi i zamerke upućivani emigrantskoj vladi protiv šovinističkih stavova i ispada pojedinih njenih ministara i poslanika Fotića nisu ostali nezapaženi u savezničkim krugovima, pa čak i vladama. Na zborovima jugoslovenskih iseljenika u SAD Šubašić se zalagao za jedinstvo Srba i Hrvata i za obnavljanje Jugoslavije.

Na zboru jugoslovenskih iseljenika održanom u Njujorku 5. decembra 1943. povodom dvadesetpetogodišnjice stvaranja Jugoslavije, Ivan Šubašić i Sava Kosanović posmatrajući situaciju sa svojih političkih aspekata, otvoreno su se izjasnili da prihvataju odluke donete na Drugom zasedanju AVNOJ-a.

Ova izjava bila je ujedno i Šubašićeva odskočna daska za položa] predsednika emigrantske vlade, čiji je zadatak bio da ostvari sporazum sa NOP.

Ali pre nego što je doneta konačna odluka o Šubašićevom izboru za predsednika emigrantske vlade, Čerčil i Idn su 26. aprila 1944. zamolili britanskog ambasadora u Vašingtonu, lorda Halifaksa, da ispita sve momente koji bi bili od uticaja za Šubašićev definitivan izbor. Posle konsultovanja sa sovjetskim ambasadorom u SAD Gromikom i nadležnim organima vlade SAD i uz njegovu saglasnost, Halifaks je 30. aprila 1944. raz-govarao i sa Šubašićem. Razgovor se, uglavnom, vodio o prilikama u Jugoslaviji i merama koje bi nova vlada trebalo da preduzme radi sređivanja svojih odnosa sa NOP. O stečenim utiscima Halifaks je odmah obavestio britansku vladu. Pored ostalog, i na osnovu ovog izveštaja Čerčil je konstatovao da je naišao na pogodnu ličnost preko koje bi realizovao svoje planove u odnosu na Jugoslaviju.

Na Čerčilov poziv, Šubašić je iz SAD 5. maja stigao u London, u kome je sve do pada Purićeve vlade živeo tako reći ilegalno.

Prema kraljevoj deklaraciji od 1. juna 1944, objavljenoj u "Službenim novinama Kraljevine Jugoslavije" 25. oktobra 1944, Šubašićev osnovni zadatak je bio da što pre postigne sporazum sa onim snagama u zemlji koje se istinski aktivno bore protiv neprijatelja. Polazeći od pretpostavke da će Šubašić formirati jedinstvenu vladu, sastavljenu od pripadnika NKOJ i autoritativnih emigranata koji nisu zauzimali neprijateljski stav prema NOP, a u kojoj bi Tito bio ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva, Čerčil i Idn su savetovali Šubašića da u novu vladu ne uzima predstavnike raznih političkih grupa i da je sastavi tek posle uspostavljanjia kontakta i konsultovanja sa NKOJ. Zbog toga se Šubašić prvih dana samo konsultovao sa nekolicinom emigrantskih ličnosti, od kojih su mu Isidor Cankar, poslanik Kraljevine Jugoslavije u Kanadi, i Sava Kosanović dali pristanak za učešće u njegovoj vladi, dok je jedan od prvaka Demokratske stranke dr Božidar Marković odbio njegov poziv, navodno, iz ličnih razloga.

Smatrajući da je izvršio sve potrebne pripreme i da su otklonjene sve prepreke za razgovor i sporazum s NKOJ, Šubašić je, na Čerčilov signal, zajedno sa britanskim poslanikom na jugoslovenskom dvoru Stivensonom napustio 9. juna 1944. London i preko Malte stigao u Italiju, odakle je 13. juna britanskim razaračem zaplovio ka ostrvu Vis, na kome su se u to vreme nalazili Vrhovni štab NOV i POJ i NKOJ.

Međutim, pre Šubašićevog dolaska, u Italiju je 1. juna stigla i delegacija Draže Mihailovića, sa vođom Socijalističke stranke Živkom Topalovićem na čelu. O zadatku ove delegacije i njenim razgovorima sa Šubašićem, pre njegovog odlaska na Vis, Živko Topalović je pisao:

"Pored sve engleske ljubaznosti, mi smo po dolasku u Bari izolovani. Smešteni smo u jedan logor na deset kilometara od Barija. Tu je prvog dana zapodeo razgovor sa mnom 'kapetan Pera', engleski obaveštajac koji je radio u oblasti Podrinja i dobro govorio srpski. On je otpočeo prostačkim grdnjama protiv Mihailovića i optužbama o proneveri novca. Ja sam ga slušao dva-tri minuta, a zatim sam ga najurio. Rekao sam mu da ću ga išamarati ako se još usudi da u mom prisustvu govori takve laži. Sutradan je došao major Grinlis, ađutant đenerala Armstronga, ozbiljan čovek, dobar drug i prijatelj. On mi je saopštio da je sa zvanične engleske strane đeneral Mihailović definitivno odbačen i da bi trebalo da ja o toj činjenici vodim računa.

Trećeg dana došao je sa ađutantom đeneral Armstrong i sa njim jedan gospodin u civilu. Naknadno sam saznao da je to bio major Rajs (Rice), šef engleske obaveštajne službe u Bariju. Đeneral je najpre učinio posetu mojoj supruzi i predao joj buket cveća, a potom je molio mene za razgovor. Pitao je šta želim.

— Želim da lično ispitam situaciju ovde i da dam obaveštenja o stanju u zemlji. Toga radi mi je nužna veza sa Laburistima u Londonu, sa jugoslovenskom vladom i sa Kraljem Petrom. Želim da Kralj i Vlada sprovode istu politiku koju vodi narodno demokratsko voćstvo u zemlji.

— Mandat za sastav Vlade dobio je dr Ivan Šubašić. Biste li blli voljni da sarađajute s njim? — pitao me je Đeneral.

— Ako se programski saglasimo, da! Mi hoćemo priznanje oba pokreta otpora od strane Saveznika, nad njima zajedničku savezničku komandu koja će im određivati operacione zadatke i prekid građanskog rata na celoj liniji.

Idućeg dana bio sam primljen kod pretstavnika britanskog Ministarstva spoljnih poslova i kod pukovnika Dikina (F. W. Deakin), bliskog Čerčilovog saradnika, koji je duže vremena proveo kod Tita. Dikin me je predusreo rečima: 'Ako želite da govorite o Mihailoviću, gubite svoje vreme!'

Petnaest uzastopnih dana dolazio je svako posle podne u logor g. Klisold (Stephen Clissold), engleski konzul u Zagrebu, da razgovara sa mnom. Dao mi je časnu reč da će ti razgovori ostati strogo poverljiva stvar. Reč, naravno, nije održao, i ispoljio se docnije kao veliki Titov prijatelj. Ja, uostalom, nisam imao nikakvih tajni. Sve što je tada u zemlji politički rađeno, rađeno je javno.

Nešto pred sredinu juna, došao je u logor majar Grinlis automobilom da me vodi na sastanak sa Pretsednikom jugoslovenske vlade dr Ivanom Šubašićem, koji je došao iz Londona.

Sastali smo se sami u hotelskoj sobi. Šubašić mi je rekao da mu je glavnokomandujući đeneral Vilson (sir Henry Maitland Wilson) dao svoj lični avion na raspoloženje da dođe ovamo. Posle tri godine ispitivanja, veli, Amerikanci i Englezi našli su da je on pogodna ličnost za rešenje jugoslovenskog problema. I Kralj mu je dao puno poverenje. Iz Londona je najpre pošao na konferenciju sa đeneralom Vilsonom, a sada želi da dođe u dodir sa ljudima iz zemlje. Raduje se mome dolasku, i eto sam ja prvi s kojim počinje razgovor.

Ja sam Šubašiću podrobno izložio stanje u zemlji i potrebu da se angažovanjem Saveznika prekine građanski rat. Šubašić je sve pisao šta sam mu govorio i trajno se pokazivao vrlo zadovoljan. Na kraju je pitao, bih li ja lično uzeo učešća u njegovoj Vladi? Odgovorio sam mu da bih to učinio, ali pod uslovom priznanja oba pokreta i ravnopravnog učešća obe strane otpora u toj vladi.

Šubašić mi je zablagodario na obaveštenjima i ponudio pet stotina dolara, koje sam primio. Rekao mi je da sledećeg dana ide avionom na ostrvo Vis, gde će se sastati sa Titom. Izložiće njemu svoj zahtev. Kad se otuda vrati u Bari, doneće mi odgovor."¹

Šubašić i Stivenson stigli su na Vis 14. juna 1944. godine. Obojici je priređen odgovarajući i srdačan doček, a zatim su, u pećini kod sela Huma, počeli razgovori između njih dvojice i NKOJ koji su predstavljali Tito, Kardelj, Bakarić i Smodlaka sa potrebnim ovlašćenijma za sklapanje sporazuma sa Šubašićem.

Referatom koji je spremio još u Londonu Šubašić je počeo razgovore. Pozivajući se na Ustav Kraljevine Jugoslavije iz 1931. godine i polazeći sa pozicija očuvanja monarhije, iznoseći njene zasluge i potrebu za postojanjem, on je zahtevao da Narodnoslobodilačka vojska Jugoslavije prizna kralja Petra za vrhovnog komandanta i da se formira zajednička "komanda jugoslovenske vojske" za trupe u domovini i van nje.

Šubašiću je odgovorio Smodlaka. Posle njegovog .izlaganja, Šubašićev referat je pao u vodu, a diskusija je vođena isključivo o predlozima NKOJ koji su čvrsto stajali na temeljima odluka donetih na Drugom zasedanju AVNOJ-a.

Na kraju, obe strane su se 10. juna 1944. sporazumele o sledećem:

"1. Kraljevska jugoslovenska vlada morala bi biti sastavljena od naprednih demokratskih elemenata, koji se nisu kompromitovali u borbi protiv Narodnooslobodilačkog pokreta. Glavna dužnost te vlade bila bi organizovanje pomoći Narodnooslobodilačkoj vojsci, kao i svim onima koji će se ubuduće sa jednakom odlučnošću boriti protiv zajedničkog neprijatelja naše domovine, no s time da se sve snage ujedine u jedan narodni front. Jednaka dužnost te vlade je staranje za prehranu stanovništva Jugoslavije i dovođenje u sklad rada predstavništva u Inostranstvu i rada u međusavezničkim komisijama za zaštitu naših narodnlh prava s potrebama naroda i s narodnooslobodilačkom borbom u zemlji.

2. Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije i Kraljevska vlada g. dr Šubašića odrediće organe koji će koordinirati saradnju u borbi protiv neprijatelja, i u radu za obnovu zemlje i u vođenju spoljne politike, te olakšati stvaranje što skorijeg jedinstvenog predstavništva države.

3. Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije smatra da u ovom trenutku nije potrebno isticati i zaoštravati pitanje kralja i monarhije, jer ono danas ne pređstavlja smetnju za saradnju između Nacionalnog komiteta oslobodenja Jugoslavije i vlade g. dr Šubašića, pošto je sa obe strane prihvaćeno da će konačno rešenje državnog uređenja doneti narod posle oslobođenja cele zemlje.

4. Vlada g. dr Šubašića izdaće deklaraciju u kojoj će:

a) priznati nacionalne i demokratske tekovine izvojevane od naroda Jugoslavije u toku njihove trogodišnje borbe, kojima su postavljeni temelji demokratskom federativnom uređenju naše državne zajednice i sprovedena privremena up-rava zemlje posredstvom organizacije Antifašističkog veća narodnog oslobodenja Jugoslavije kao njegovog izvršnog organa;

b) dati puno priznanje borbenim narodnim snagama organizovanim u Narodnooslobodilačkoj vojsci, pod komandom maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita i osudu svih izdajnika naroda koji su javno ili prikriveno sarađivali sa neprijateljem;

c) uputiti poziv celom narodu da se sve borbene snage ujedine sa Narodnooslobodilačkom vojskom u jedan jedinstven front.

5. Sa svoje strane, pak, maršal Jugoslavije Josip Broz Tito, kao predsednik Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, objaviće izjavu o saradnji sa vladom g. dr Šubašića i ponovo će naglasiti da Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije za vreme trajanja rata neće pokretati pitanje konačnog državnog uređenja."²

Pored postignutog sporazuma, NKOJ je dao saglasnost da u Šubašićevu vladu uđu Drago Marušić i Sreten Vukosavljević, ali ne kao predstavnici NKOJ, već samo kao pristalice NOP. Isto tako NKOJ se saglasio sa Šubašićevim predlogom da se tekst sporazuma i deklaracije NKOJ i vlade objave tek posle obrazovanja nove emigrantske vlade.

Postignuti sporazum, bez sumnje, predstavljao je krupnu pobedu NOP na međunarodnom planu.

Napuštajući Vis, Šubašić je prisutnima dao nekoliko slatkorečivih izjava, punih komplimemata na račun NOP i izrazio spremnost da u svako doba na zahtev NKOJ podnese ostavku.

Međutim, po povratku, on je iz Italije uputio na Vis poruku u kojoj kaže da je u pogledu formiranja nove vlade naišao na teškoće, jer saveznici nisu još voljni da potpuno uklone Dražu Mihailcvića. A zatim postavlja pitanje da li da se sastane sa Živkom Topalovićem. Odgovoreno mu je da bi taj sastanak bio krajnja besmislica.

Ali, i pored toga, Šubašić se po povratku s Visa ponovo sastao sa Topalovićem. O ovom drugom sastanku Topalović kaže:

"Šubašić se vratio posle dva-tri dana. Opet su me Englezi odveli u hotel. Naš razgovor je, međutim, tada bio kratak. Šubašić nije imao ništa važno da kaže, sem svojih utisaka sa Visa, opisa Tita, njegovih saradnika i njegovih vojnih jedinica. Rekao je da još ne zna šta će konkretno učiniti. Sada se vraća da podnese izveštaj o svemu šta je sa obe strane čuo i video đeneralu Vilsonu i kralju Petru, pa će i mene potom obavestiti. Posle svih ovih ispitivanja bilo mi je jasno da je Šubašić želeo da mene lično pridobije za svoju kombinaciju. U tome nije uspeo.

Major Grinlis nas je, posle Šubašićeva odlaska, izveo iz logora, smestio u slobodan stan sa posebnom kujnom i poslugom i dva engleska podoficira radi obezbeđenja. Istoga večera došao je iz Rima u Bari vladika Irinej Đorđević i prenoćio sa nama. Razgovarali smo celu noć. On je sutradan otputovao natrag, sa obećanjem da će o svemu obavestiti Kralja Petra. Dva dana posle toga mi smo vojnim automobilom prevezeni u Napulj, gde nas je prihvatila jugoslovenska Ambasada — Krek i Smiljanić."

Dalje, u svome izlaganju, Topalović kaže da je krajem juna imao i treći sastanak sa Šubašićem, u Kazerti, kome su, pored Šubašića, prisustvovali Stivenson i jedan oficir iz savezničke Vrhovne komande Italijanskog fronta. ^Diskutovalo se o mogućnostima uklanjanja Mihailovića sa položaja vođe četničkog pokreta u zemlji." Topalović ih je ubeđivao da je to nemoguće. "Posle ovoga sastanka, Šubašića nisam više video" — zaključuje Topalović.³

Kada se vratio u London, Šubašić je konstatovao da mu još nedostaje jedan član kabineta kako bi mogao da, prema sporazumu, formira vladu od šest članova, uključujući i sebe. Zbog toga se obratio pripadniku HSS dr Juraju Šuteju, koji je dao svoj pristanak. Sa izborom Šuteja složio se i NKOJ.

Tako je, najzad, 3. jula 1944. Šubašić podneo kralju listu nove vlade, koju je kralj prihvatio i 7. jula svojim ukazom naimenovao.

Kada su svi ministri stigli u London, Šubašić je 1. avgusta održao prvu sednicu nove emigrantske vlade, na kojoj je podneo izveštaj o sporazumu sklopljenom na Visu, uz napomenu da neki članovi nisu potpuno zadovoljni njime.

Plašeći se Šubašićeve popustljivosti prema NKOJ u odnosu na mo-narhiju, Čerčil je odlučio da lično prihvati posredničku ulogu u daljim pregovorima emigrantske vlade sa NKOJ.

O Čerčilovim primedbama na sporazum i o n]egovoj odluci da se prihvati posredničke uloge u daljim pregovorima, Šubašić je obavestio člancve vlade na njihovoj drugoj sednici, održanoj 8. avgusta 1944. Iz zapisnika ove sednice vidi se da su članovi vlade prihvatili projekat vladine deklaracije i odredili Šubašića, Kosanovića i Cankara da u svojstvu vladinih delegata otputuju na Vis i nastave pregovore sa NKOJ.⁴

U međuvremenu, Čerčil je pokušao da merama pritiska na Vrhovni štab NOV i POJ i NKOJ pripremi teren za realizaciju svoga plana, ali je ubrzo uvideo da mu je računica pogrešna. Zbog toga je odlučio da se lično sastane sa Titom, i to prilikom svoje planirane posete Italiji. Posredstvom komandanta savezničkih snaga za Sredozemlje, Čerčil je uputio i zvaničan poziv za sastanak.

Prvi sastanak između Tita i Čerčila održan je 12. avgusta 1944. u Napulju. U toku razgovora Čerčil je osetio odlučne i jasne Titove stavove u svim pitanjima o kojima su diskutovali, stavove koji se nisu u svemu podudarali sa Čerčilovim planovima, naročito u pogledu monar-hije i stvaranja sporazuma između NOP i Draže Mihailovića, na čemu je Čerčil uporno insistirao.

Pomalo iznenađen, a više ogorčen energičnim Titovim stavovima, Čerčil je rešio da pretnjama i zastrašivanjima privoli Tita da prihvati njegove predloge. Zbog toga je, pored ostalog, na trećem sastanku, 13. avgusta uveče, predao Titu pismenu poruku britanske vlade, u kojoj piše:

"Želja je i vlade Nj. V. da vidi jedinstvenu jugoslovensku vladu, u kojoj će biti zastupljeni svi Jugosloveni koji daju otpor neprijatelju, u prvom redu predstavnici srpskog naroda i narodnooslobodilačkog pokreta.

2. Vlada Nj. V. ima nameru da produži, ako je moguće i da poveća snabdevanje jugoslovenskih vojnih snaga ratnim materijalom, pošto je sada sklopljen sporazum između jugoslovenske vlade i narodnooslobodilačkog pokreta. Velika Britanija očekuje da će Maršal Tito, u zamenu za to, pružiti svestranu pomoć za ujedinjenje Jugoslavije i da će u svečanoj izjavi, o kojoj se već sporazumeo sa jugoslovenskim ministrom-predsednikom, izjaviti da nema nameru da natura komunizam, i da neće koristiti oružane snage pokreta otpora kako bi sprečio jugoslovenski narod da sam odlučuje o budućem uređenju zemlje.

3. Maršal Tito mogao bi pružiti veliku pomoć opštoj stvari ako bi pristao da se sastane sa kraljem Petrom negde na jugoslovenskom tlu.

4. Ako bi se desilo da se ma kakva veća količina oružja koje je poslala vlada Nj. V. NOP upotrebi u međusobnim sukobima, sem za samoodbranu, to bi bičo presudno za savezničko dalje snabdevanje NOVJ, jer mi ne želimo da budemo umešani u jugoslovenske političke razmirice.

5. Mi bismo želeli da jugoslovenska kraljevska ratna momarica i vazduhoplovstvo rade svom snagom na narodnom oslobođenju, ali se na to ne može pristati ako se prvo ne oda sve dužno poštovanje kralju, ustavnoj zastavi i ne uspostavi bliža veza između kralja i narodnooslobodilačkog pokreta.

Iako vlada Nj. V. posmatra Tita i njegove hrabre ljude sa krajnjim divljenjem, ona nije zadovoljna, jer se ne odaje dovoljno priznanje snazi i pravima srpskog naroda, da se ne ističe dovoljno pomoć koju je vlada Nj. V. do sada davala, a koja će se i dalje davati."⁶

Očigledno, Čerčilove namere su bile da preko četničke organizacije, koju u pismu naziva "srpskim narodom"', infiltrirane u NOP, obezbedi potrebne pozicije monarhije i buržoazije i na taj način spreči razvoj socijalizma u Jugoslaviji.

O razgovorima vođenim sa Titom u Kazerti Čerčil je 14. avgusta 1944. obavestio i Ruzvelta. On u radiogramu kaže:

"1. Ja sam poslednja dva dana imao sastanak sa maršalom Titom i jugoslovenskim predsednikom vlade. Obojici jugoslovenskih vođa rekao sam da ne mislimo ništa drugo već kako će da udruže zajedničke snage, kako bi jugoslovenski narodi iskovali u jedinstven instrument u borbi protiv Nemaca. Naš cilj je da potpomognemo uspostavljanje čvrste i nezavisne Jugoslavije, a stvaranje jedinstvene jugoslovenske vlade predstavlja korak ka tome cilju.

2. Oba vođe su postigli zadovoljavajući sporazum o izvesnom broju odgovarajućih pitanja. Sporazumeli su se da se pod zajedničkom zastavom ujedine za borbu sve jugoslovenske snage. Ovaj sporazum između jugoslovenskog ministra-predsednika i maršala Tita omogućiće da sa više pouzdanja povećamo snabdevanje jugoslovenskih snaga ratnim materijalom.

3. Oni su se sporazumeli da za nekoliko dana jednovremeno dadu svoje izjave, koje će, nadam se, da učvrste i povećaju jugoslovenski ratni napor. Oni danas zajedno odlaze na Vis da bi produžili razgovore.

4. Ja obaveštavam maršala Staljina o rezultatima sastanka."¹¹

Tito je 14. avgusta 1944. napustio Kazertu i vratio se na Vis.

Istoga dana na Vis su, u pratnji Stivensona, stigli i delegati emigrantske vlade, Šubašić, Kosanović i Cankar, koji su zajedno sa Titorn boravili u Italiji i prisustvovali njegovom drugom sastanku s Čerčilom.

Rezultati razgovora Tito — Čerčil značili su još jednu novu pobedu NOP na međunarodnom planu. NKOJ je suštinski prihvaćen kao predstavnik jugoslovenskih naroda i kao jedan od odlučujućih faktora za rešavanje "jugoslovenskog pitanja". Pored toga, Čerčil, bez sumnje iskusni državnik, odao je priznanje Titu kao vođi jugoslovenskog narcda i državniku zaista sposobnom da predlaže i utiče na rešavanje mnogo-brojnih problema koje je rat nametao.

Zvaničm razgovori između delegata emigrantske vlade i NKOJ vođeni su 18. i 19. avgusta. U toku svoga izlaganja Šubašić je neočekivano postavio zahtev da se NKOJ fuzioniše sa emigrantskom vladom. U toku diskusije njegov zahtev je odbijen mnogobrojnim argumentima i s motivacijom da za to još nisu sazreli uslovi. Na kraju su prihvaćeni predlozi NKOJ i postignut sledeći sporazum:

"Vlada Kraljevine Jugoslavije odstraniće iz diplomatsko-konzularne službe u inostranstvu sve antinarodne elemente.

— Vojne jedinice Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu biće raspuštene. Ona vojna lica koja stupe u NOVJ zadržaće čin i položaj prema odgovarajućim kvalitetima.

— Predsedništvo vlade reorganizovaće informativnu službu u inostranstvu dovodeći njenu propagandu u sklad sa interesima NOP.

— Formira se jedinstvenl Centralni odbor Crvenog krsta u zemlji. U inostranstvu mogu ostati samo njegovi organi.

— Vlada Kralkevine Jugoslavije urediće finansijsko stanje u inostranstvu i sprovesti racionalnu štednju narodne imovine.

Data je saglasnost da se Stanoje Simić postavi za poslanika u Moskvi. Ratna mornarica Kraljevine Jugoslavije, uz određene modalitete, prelazi u sastav mornarice NOVJ.

— Vlada će dalje voditi brigu o prijemu materijalne pomoći iz inostranstva za NOVJ i prehranu stanovništva."⁷

Posle ovoga sporazuma usledile su deklaracije, prvo emigrantske vlade, a zatim i NKOJ.

Delegacija emigrantske vlade napustila je 19. avgusta 1944. Vis i preko Italije otputovala u London.

Za vreme njenog kraćeg boravka u Italiji, prema Kosanovićevoj zabelešci, Šubašić se sastao sa Adamom Pribićevićem i od njega primio memorandum sa zahtevom da se u vladu kooptiraju Živko Topalović, Adam Pribićević, Ivan Kovač i Vladimir Belajčić, predstavni,ci Nacionalnog komiteta Draže Mihailovića. Pribićević, Kovač i Belajčić prebačeni su iz Mihailovićevog štaba, 10. avgusta 1944, savezničkim avionimu u Italiju i pridružili se Živku Topaloviću.

Kao pripadnik liberalne buržoazije, Šubašić je sa sigurnošću računao da će većina Jugoslovena prihvatiti njegove ideje. Zbog toga je već od samog početka, sledeći Čerčilove direktive i prihvatajući zahteve svojih stranačkih kolega, pripadnika HSS, na sve moguće načine pokušavac da izigra sporazum sa NKOJ, često i odugovlačenjem preduzimanja mera za realizaciju sporazuma. Ali je zato bio vrlo revnostan da pripadnike velikosrpske buržoazije u diplomatskom koru Kraljevine Jugoslavije zameni pripadnicima HSS i raznim velikohrvatskim elementima. Međutim, njegova računica bila je pogrešna. Plivajući između Čerčila, HSS i NOP, na kraju je ipak ostao usamljen.

Otpor i borba četničkog pokreta Draže Mihailovića protiv Šubašićeve vlade i sporazuma Tito — Šubašić bili su bez sumnje znatno oštriji od onih koje su vodile reakcionarne grupe građanskih stranaka u em-lji i emigraciji.

Prvo javno reagovanje četničkog pokreta Draže Mihailovića na vesti o uklanjanju Purićeve vlade i postavljanju Šubašića za predsednika emigrantske vlade pojavilo se u četničkom listu "Ujedinjeno srpstvo" br. 3 od 20. juna 1944, čiji je glavni urednik bio član CNK Đura Đurović.

U članku pod naslovom "Uzaludni pokušaji", pored ostalog, pisalo je:

"Zvanični krugovi u Londonu prvo su negodovali a zatim su osudili izjavu predsednika vlade dr Božidara Purića, u kojoj je oštrim rečima osuđeno stvaranje u. Jugoslaviji revolucionarne Titove vlade. Onda su vršene razne prijateljske presije i na vladu dr Purića i na samog kralja da treba promeniti državnu politiku prema partizanima. Nema zvaničnih podataka dokle je doterala ova politika. Preko Londonskog radija do sada se saznalo samo ovo:

1) Da je Dr Božidar Purić podneo ostavku i da je Kralj 30. maja poverio mandat za sastav vlade dr Ivanu Šubašiću.

2) Da je Dr Šubašić, kao novi pretsednik vlade, položio zakletvu 1. juna, ali da vladu mje mogao dotle sastaviti.

3) Da je Kralj dao neku deklaraciju, koju on lično nije pročitao, iz koje se vidi da Šubašić ima misiju da stupi u dodir sa svim borbenim elementima u zemlji.

4) Da je Šubašić izjavio da odmah kreće za Bari, gde će sve učiniti da dođe do jedinstvenog fronta otpora.

5) Da je tobož stigao u Bari, i odatle dolazio avionom u Jugoslaviju, gde je konferisao sa Josipom Brozom Titom i sa njim se sporazumeo za sad samo u nekoliko tačaka.

Naša Vrhovna komanda i naš Centralni nacionalni komitet, koji stoji u svakodnevnoj vezi sa Kairom, nisu o ovome ništa službeno obavešteni.

Šta se može očekivati od pokušaja Dr Ivana Šubašića?

Ko iole poznaje odnos između nacionalnih jedinica i demokratskih elemenata našeg naroda, s jedne, i partizana, s druge strane, tome je apsolutno jasno da do saradnje ne može doći sve dotle dok partizani ne promene svoju politiku. Naše vojničko i naše političko vođstvo mora se strogo držati zaključaka Svetosavskog narodnog kongresa, koji je formulisao naš opštenarodni program i naš odnos prema partizanima. U rezoluciji Svetosavskog kongresa stoji na jednom mestu i ovo:

'Kongres poziva Komunističku stranku Jugoslavije da obustavi svoju štetnu razbijačku akciju na vojnom i politićkom polju i da se, kao i sve ostale narodne skupine, potćini u oslobodilačkom ratu opštoj narodnoj disciplini.'

Da li je partizansko vođstvo, upravo da li je Komunistička partija gotova da prihvati ovaj glas razuma? Svakako da ako bi to ućinila, ona bi prestala da bude ono što je.

Mi smo svesni iskrenih namera britanske vlade. Mi vrlo dobro znamo i njene interese i duh njene politike. Mi ne bi bili ono što smo, kad bi verovali da Englezi žele da našem narodu nametnu diktaturu Komunističke partije."⁸

Posle objavljivanja vevsti o postavljanju Šubašića za novog predsednika vlade, Stevan Moljević, jedan od najuticajnijih članova četničkog CNK, predložio je Mihailoviću da se kao pomoćni organ četničke Vrhovne komande i CNK obrazuje odbor sastavljen od stručnjaka koji bi davali svoje mišljenje, izrađivali potrebne nacrte i predloge po svim pitanjima nevojne prirode. Mihailović je prihvatio ovaj predlog i 30. juna 1944. potvrdio statut ovog odbora, sastavljenog od šest članova.

Dan po formiranju Šubašićeve vlade, 8. jula, Mihailović se obraća pismom odboru stručnjaka sa zahtevom da temeljno prouči novonastalu situaciju i da mu dostavi svoje mišljenje i predloge za zauzimanje stava prema Šubašićevoj vladi. Posle toga, Mihailović je svojim komandantima 11. jula uputio telegram u kome kaže:

"Povodom obrazovanja Šubašićeve vlade Centralni nacionalni komitet rešiće na svojoj sednici kroz koji dan kakav će stav zauzeti. Dok Centralni nacionalni komitet ne bude doneo svoje odluke, saopštite trupama i narodu sledeće:

1. Sastav Šubašićeve vlade nije ništa drugo nego izraz nužde britanske politike.

2. Da vojska ostaje verna kralju, demokratiji i nacionalnim idejama bez obzira na to šta se u inostranstvu radi.

3. Mi smo još i dalje nepomirljivi neprijatelji komunizma.

4. Da će Centralni nacionalni komitet zauzeti stav sa političkog gledišta prema Šubašićevoj vladi, i da će taj stav biti objavljen širom zemlje i dostavljen inostranstvu.

5. Da naše veze sa kraljem nisu prekinute zbog dolaska Šubašića na vlast, i

6. Naše veze sa Saveznicima ostaju i dalje nepromenjene.

Čiča.""

Izlazeći u susret Mihailovićevom zahtevu, odbor stručnjaka mu je 13. jula dostavio svoje pismene predloge i sugestije, u kcjima je, pored ostalog, pisalo:

"Izgleda nam da je glavni cilj i smlsao obrazovanja Vlade dr Šubašića u tome da se preko Titovog pokreta stvori legitimacija za predstavnike Hrvata da uzmu u svoje ruke vođstvo jugoslovenske državne politike.

Na drugom mestu, pitanje je da li će i Sovjetska Rusija, kojoj njena komunistička orijentacija nije nikada smetala da realno poematra političku situaciju, biti zadovoljna ovom metamorfozom Titovog pokreta u odbojnu dasku za spasavanje i hegemoniju katoličkog Hrvatstva u Jugoslaviji."

Zatim se daje predlog "da CNK što pre zauzme svoj stav povodom obrazovanja vlade Dr Ivana Šubašića", uz napomenu da je odbor stručnjaka izradio projekat rezolucije za CNK, čiji tekst se šalje u prilogu. Međutim, u tački 2. predloga se kaže i ovo:

"Bilo bi potrebno da se pitanje našeg Pokreta prema Rusiji pokrene sa mrtve tačke iskorišćujući slabljenje Titovih pozicija na terenu, a u vezi sa njegovim ulaskom u Šubašićevu kombinaciju. U tome pogledu mi smo Vam dostavili projekat jednog Vašeg intervjua, čije bi objavljivanje sada bilo aktuelno."¹⁰

Pošto je prostudirao mišljenje i predloge odbora stručnjaka, Stevan Moljević je 14. jula 1944. uputio pismo Mihailoviću u kome kaže:

"Šaljem Vam nacrt rezolucije koju su izradili stručnjaci za zasedanje ple-numa Komiteta koje će se održati 20. o. m. Taj nacrt će svakako pretrpeti izmene:

prvo, u pogledu SDS stranke, člji pretstavnici sede u našem Komitetu, radi čega moramo biti nešto blaži, a istaći da su predstavnici stranke kod nas;

drugo, u samom naslovu, ne znam da li će to biti rezolucija, pošto mislim da toj vladi ne treba pripisivati veliku važnost, već se ograničiti na čiste konstatacije, a kao najglavniju da je vlada sastavljena bez Srba — možda i protiv Srba;

treće, ni direktno ni indirektno ne tražiti nikakvu korekturu, jer bi se moglo desiti da nas g. Šubašić pozove, a mi sada moramo odbijati ili se izmotavati.

Ni u kom slučaju mi ne smemo Šubašiću pomagati da pogrešku počmjenu prema srpskom narodu kojim bilo načinom ispravlja.""

Mihailović se složio sa ovim Moljevićevim stavom, pa mu je sutradan odgovorio:

"Što se tiče nacrta koji je odbor stručnjaka izradio kao odgovor na Šubašićevu vladu, slažem se sa Vama."'²

U periodu od 20. do 23. juna 1944. održana je u selu Rošcima, nedaleko od Čačka, sednica četničkog CNK na kojoj se, posle Mihailovićevog izveštaja o situaciji, vodila prilično duga diskusija o tome da li treba priznati Šubašićevu vladu ili ne. Prema izjavi Mustafe Mulalića, učesnika na ovoj sednici, Komitet se podelio u dve grupe: manjinu je vodio pripadnik Demokratske stranke Nikola Raspopović, zastupajući gledište da vladu treba priznati shodno načelu legaliteta i legitimiteta. Nasuprot ovima, većinu su vodili Moljević i Đurović, ostaju na stanovištu da vladu ne treba priznati, a sto je bilo i Mihailovićevo mišljenje. Najzad je pobedio stav većine, pa je sastavljen proglas, uglavnom po sugestijama Đure Đurovića, u kome se CNK "građuje od svih akata" Šubašićeve vlade.

Evo tog proglasa:

"Centralni Nacionalni Komitet Kraljevine Jugoslavije, na svome zasedanju održanom u vremenu od 20. do 23 jula 1944. godine u slobodnim planinama Jugoslavije, razmotrio je situaciju stvorenu obrazovanjem nove jugoslovenske vlade pod predsedništvom Dr Ivana Šubašića i posle svestrane diskusije, u kojoj su uzeli učešća svi članovi komiteta — jednoglasno konstatuje:

1) Dr Ivan Šubašić ni kao ministar krune, ni docnije kao prvi ministar novoobrazovane vlade, nije smatrao za potrebno da stupi u dodir sa pretstavnicima narodnog pokreta, čije borbene snage sačinjavaju jugoslovensku vojsku kojom komanduje đeneral Draža Mihailović, iako mu je to moralo biti poznato.

a) Da ovaj pokret obuhvata Ravnogorsku organizaciju, sve srpske demokratske političke stranke i grupe, sve nepolitičke organizacije, bilo jugoslovenskog, bilo srpskog obeležja, kao i političku grupu jugoslovenski orijentisanih Hrvata.

b) Da je jugoslovensko ujedinjeno voćstvo u celosti prihvatilo opštenarodni program ovog pokreta, koji je formulisan u rezoluciji velikog narodnog kongresa, održanog u vremenu od 25. do 29. januara o.g., na kome su bile pretstavljene 1 sve demokratske struje slovenačkog političkog života.

v) Da se sve nacionalno demokratske borbene snage u Slovenačkoj nalaze u sastavu Jugoslovenske vojske pod komandom đenerala Mihailovića Draže.

Ovim svojim stavom Dr Ivan Šubašić isključio je iz pregovora za obrazovanje svoje vlade najveću i najmoćniju narodnu organizaciju otpora koja postoji u Jugoslaviji i lišio krunu njene lojalne saradnje u ovom sudbonosnom razdoblju naše narodne i svetske istorije.

2) U toj i na takav način obrazovanoj vladi dr Ivana Šubašića nije pretstavljen preko prvaka svojih velikih demokratskih narodnih stranaka i organizacija ni srpski, ni slovenački narod, koji su u ovome ratu proporcionalno podneli veće žrtve nego i jedan drugi porobljeni narod Evrope. Samostalna demokratska stranka, kojoj su pripadali obojica Srba u vladi Šubašića, prišla je jugoslovenskoj narodnoj demokratskoj zajednici i legitimno je pretstavljena u Centralnom Nacionalnom Komitetu. Ni jedan od Slovenaca u vladi Dr Ivana Šubašića nije nikada bio vodeća ličnost u slovenačkom političkom životu, pa zato ni po kakvom osnovu ne mogu ni sada pretstavljati slovenački narod.

3) Vlada Dr Ivana Šubašića oslanja se u zemlji na partizanski pokret, čiji je najveći organ Antifašističko veće Jugoslavije odlukom br. 3 od 29. novembra 1943. godine proglasio sebe za 'Vrhovno zakonodavno predstavništvo naroda Jugoslavije i vrhovnog pretstavnika suvereniteta naroda i države Jugoslavije kao celine' i imenovao privremenu vladu Jugoslavije — čime je pogažen ustavni i zakoniti red Kraljevine Jugoslavije.

Prema tome, Jugoslavija danas ima dve vlade: jednu vladu u inostranstvu, pod predsedništvom Dr Ivana Šubašića i jednu vladu u zemlji pod predsedništvom Josipa Broza — 'Tita'. Obe ove vlade oslanjaju se na partizanski pokret, koji u narodima Jugoslavije čini nesumnjivu manjinu.

4) U vladi Dr Ivana Šubašića nije pretstavljen glavni faktor partizanskog pokreta, organizator i upravljač, Komunistička Partija Jugoslavije — već su delegirani pojedinci, koji u partizanskom pokretu ne pretstavljaju nikakvu organizovanu snagu.

Imajući u vidu sve ove činjenice, Centralni nacionalni komitet, kao pretstavnik i tumač volje i raspoloženja srpskog i slovenačkog naroda i jednog dela Hrvata, vodeći računa o interesima Kraljevine Jugoslavije, smatra da vlada Doktora Ivana Šubašića ne može da odgovara zadatku koji joj je postavljen, da se ostvari jedinstven demokratski borbeni front u Jugoslaviji. Naprotiv, ova i ovakva vlada može samo da pojača i produbi razdor u zemlji, a ovo sigurno nije mogla biti namera krune, niti je to u interesu naših saveznika.

Stoga Centralni nacionalni komitet, izražavajući volju našeg naroda da zajedno sa svojim saveznicima nastavi borbu do krajnje pobede i oslobođenja Jugoslovenske teritorije od neprijatelja, potvrđujući svečano svoju punu privrženost Nj. V. Kralju Petru Drugom i narodnoj dinastiji Karađorđevića:

— Ograđuje se od svih akata ove vlade i zadržava punu slobodu akcije prema njoj kao i slobodu preduzimanja mera potrebnih za zaštitu narodnih i državnih interesa, a nada se da će se naći izlaz iz situacije u koju je Jugoslavija stavljena obrazovanjem vlade Dr Ivana Šubašića.

— Zaključuje da se tekst ove rezolucije dostavi Nj. V. Kralju Jugoslavije, Doktoru Ivanu Šubašiću, šefovima svih jugoslovenskih političkih stranaka u inostranstvu: Vladama Sjedmjenih Američkih Država, Sovjetskom Savezu i Velike Britanije, kao i privremenoj Francuskoj vladi. "

Očigledno, proglas je bio sračunat na razbijanje jedinstva jugoslovenskih naroda u borbi protiv okupatora.

Ovaj četnički proglas prihvatile su i sve reakcionarne i velikosrpske emigrantske grupe okupljene oko dvora, preko kojih je Mihailcvić vodio borbu na međunarodnom planu protiv sporazuma Tito — Šubašić, a za novu afirmaciju četničkog pokreta u zemlji.

Medutim, 29. avgusta 1944. godine kralj Petar je doneo ukaz O. Br. 881 kojim se general Dragoljub Mihailović razrešava dužnusti načelnika Štaba Vrhovne komande u okupiranoj Jugoslaviji i stavlja na raspolaganje ministru vojske, mornarice i vazduhoplovstva.

Mada nezadovoljan sporazumom Tito — Šubašić, kralj je pod pritiskom Čerčila 12. septembra 1944. preko Radio-Londona održao govor u kome je rekao:

"U ovim sudbonosnim i za Jugoslaviju velikim danima, kada pobedonosne armije Sovjetskog Saveza stoje na našoj granici, s jedne strane, a američke i britanske, s druge strane, kada je dan naše slobode u punom svanuću, pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine i pristupe Narodnooslobodilačkoj vojsci pod maršalom Titom. Sa mojim punim znanjem i odobrenjem, Kraljevska vlada Dr Ivana Šubašića zaključila je važne i korisne sporazume sa tom našom narodnom vojskom, koja je jednodušno priznata, podržavana i pomagana od naših Velikih Saveznika, Velike Britanije, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država Amerike.

Samo tako ujedinjeni u borbi moći ćete sačuvati neokaljanu čast i slavu Jugoslavije i završiti konačnom pobedom najlepšu legendu hrabrosti i ljubavi za slobodu, kojom ste do sada zadivljavali svet. Vaša bratska sloga i jedinstvo razbiće sve neprijateljske planove, a naša otadžbina dočekaće teško zasluženu slobodu i uputiće se srećnijoj budućnosti mira i pravde u krugu Ujedinjenih naroda i celog slobodoljubivog čovečanstva.

Svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa svog vlastitog naroda i njegove budućnosti, i koji se ne bi odazvali ovom pozivu, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga ni pred narodom, ni pred istorijom.

Ovom svojom porukom vama, odlučno osuđujem zloupotrebu imena Kralja i autoriteta Krune, kojom se pokušava opravdati saradnja sa neprijateljem i izazvati razdor među borbenim narodom u najtežim časovima njegove istorije, koristeći time samo neprijatelju.

Klanjajući se žrtvama, pozdravljajući vašu borbu i odajući zahvalnost našim Velikim Saveznicima, pozivamo vas da svesrdno pozdravite pobedonosne savezničke armije, koje bi došle da vam pruže pomoć u potpunom izvojevanju oslobođenja naše zemlje.

Živela naša velika slobodna federativna Jugoslavija!""

Osvrćući se na svoj govor, znatno kasnije, kada su već sve njegove kombinacije za podrivanje i likvidiranje NOP propale, kralj je u svojim memoarima napisao:

"Imao sam osećanje da sam izneverio svoje najbolje prijatelje, a ukazao podršku jednom pokretu koji je bio u osnovi neprijatelj monarhije i demokratskih načela."¹⁶

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument