PAD PURIĆA Opšta situacija na ratištima je u jesen 1943. već signalizirala skori završetak rata. Izrada planova za invaziju Evrope od strane saveznika privodila se kraju, a pripreme za njeno izvršenje već su bile u toku. "Velika trojica", Ruzvelt, Staljin i Čerčil, krajem novembra na Teheranskoj konferenciji donose odluku da "partizane u Jugoslaviji treba pcmoći materijalom i opremom u najvećoj meri, kao i operacijama komandosa".1 Istovremeno, na Drugom zasedanju AVNOJ-a, održanom 29. novembra 1943. na oslobođenoj teritoriji Jugoslavije u Jajcu, udareni su temelji nove, federativne države Jugoslavije. Odluke donete u Jajcu i Teheranu zapečatUe su sudbinu Draže Mihailovića i njegove četničke organizacije, kao i svima onima kojima su oni bili jedini oslonac u sprovođenju sopstvene politike. Bila je to normalna i prirodna posledica četničke saradnje s okupatcrima i kvislinzima i njihove borbe protiv onih koji su se istinski borili za slobodu svojih naroda. Prilikom povratka iz Teherana Čerčil se, zajedno sa ministrom inostranih poslova Idnom, kraće vreme zadržao u Kairu, gde su boravili kralj i emigrantska vlada kraljevine Jugoslavije, sa Božidarom Purićem na čelu. Pored ostalog, njima je palo u dužnost da kralja Petra i Purića upoznaju sa odlukama donetim na Teheranskoj konferenciji koje se odnose na Jugoslaviju. U dužem razgovoru Čerčil i Idn su obavestili kralja Petra i Purića da je britanska politika prema Jugoslaviji bila da gerilske snage pomognu u srazmeri prema njihovoj aktivnosti. "Tito je danas jedini koji se bori protiv neprijatelja, dok Mihailović ostaje pasivan i njegova se neaktivnost graniči sa izdajom. Prema tome, samo će Tito ubuduće primati snabdevanje i pomoć od britanske vlade. Sva pomoć Mihailoviću biće uskraćena", rekao je Čerčil. Iznenađeni Čerčilovom izjavom, kralj i Purić su ga zamolili da im iznese razloge koji su ga naveli na donošenje ovakve "sudbonosne" odluke. Čerčil im je odgovorio da britanska vlada raspolaže nepobitnim dokumentima i dokazima o kolaboraciji četničkih komandanata sa okupatorima, bacajući sumnju i na samog Mihailovića. U daljem izlaganju on je izrazio žaljenje što nije u stanju da ih upozna sa raspoloživim dokumentima, "jer oni još predstavljaju vojnu tajnu". Na kraju, u svojim nastojanjima da sačuvaju monarhiju u Jugoslaviji, Čerčil i Idn su postavili kategoričan zahtev svojim sagovornicima da rekonstruišu emigrantsku vladu i da iz nje, po svaku cenu, uklone ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva Dražu Mihailovića. "To je postupak koji obuhvata ozbiljne opasnosti i odgovornosti, ali je pod sadašnjim uslovima jedino moguć za spas Kraljevine Jugoslavije." — Ovim Čerčilovim rečima bila je završena diskusija dvojice britanskih državnika sa dvojicom četničkih patrona u emigraciji.2 Pre nego što je postavio zahtev kralju Petru i Puriću za uklanjanje Mihailovića sa položaja ministra vojske u emigrantskoj vladi, Čerčil je, pored ostalih, primio i dve značajne informacije koje su mu pomogle da donese takvu odluku. Britanski ambasador na jugoslovenskom dvoru Ralf Stivenson uputio je 5. decembra 1943. britanskom ministarstvu spoljnih poslova telegram u kome kaže: "Naša politika se mora zasnivati na tri nova faktora: Partizani će vladati Jugoslavijom. Oni su nam u vojnom pogledu tako dragoceni da ih moramo nedvosmisleno podržati, podređujući političke obzire vojnim. Krajnje je sumnjivo da li se monarhija može i dalje smatrati odgovarajućim elementom u Jugoslaviji."3 Sličnu tvrdnju Čerčilu je saopštio i šef britanske misije pri Vrhovnom štabu NOV i POJ, general Ficroj Maklejn, koji je, na Čerčilov poziv, krajem decembra 1943. došao iz Jugoslavije u Kairo. Iz Maklejnovog prilično iscrpnog referata4 Čerčil je nedvosmisleno zaključio da će NOP biti odlučujući faktor u posleratnom uredenju Jugoslavije. Polazeći od ovih činjenica, Čerčil je odlučio da preuzme inicijativu za postizanje neke vrste kompromisa između NOP i emigrantske vlade Kraljevine Jugoslavije i da tim putem pokuša da obezbedi opstanak monarhije i što jače pozicije buržoaskim grupama zastupljenim u svim dotadašnjim emigrantskim vladama Kraljevine Jugoslavije. Računao je da će jedino tim putem uspeti da restaurira kapitalistički sistem u novoj Jugoslaviji. Uveren da je jedna od prvih i važnih prepreka postizanju kompromisa između NOP i emigrantske vlade njen ministar vojske Draža Mihailović, Čerčil je postavio energičan i uporan zahtev da se ovaj, po svaku cenu, ukloni sa tog položaja. Ali naporedo sa ovom, Čerčil je radi ostvarenja svoje odluke preduzeo i niz drugih mera. Krajem decembra 1943. on upućuje u Jugoslaviju, u sastav britanske misije pri Vrhovnom štabu NOB i POJ, svoga sina Randolfa sa zadatkom da ispita mogućnosti i pronađe puteve za saradnju NOP s emigrantskom vladom Kraljevine Jugoslavije, o čemu 29. decembra obaveštava svoga ministra spoljnih poslova Idna: "Randolf, koji čeka da se padobranom spusti u Jugoslaviju, ostavio mi je sledeću belešku sa datumom od 25. o. m. Čini mi se da je sud iznet u njoj zdrav i da u velikoj meri odražava Vaše i moje gledište. On kreće na put kroz nekoliko dana. '1. Pre tri nedelje u Kairu Stivenson nije ni pokušao da pobije Maklejnove i Dikinove tvrdnje da je preduslov za svaku korisnu akciju u Jugoslaviji raskid sa generalom Mihailovićem. Uprkos posledicama koje su u međuvremenu uvidele zainteresovane strane, ove postavke podjednako stoje danas kao i pre tri nedelje, iako ćemo možda, zbog kraljevog odugovlačenja, izvući samo vojne, ali ne i političke prednosti. 2. Maklejn je u Kairu istakao da uklanjanjem Mihailovića kralj ne može ništa dobiti u zamenu za taj potez, sem što će se možda stvoriti povoljni uslovi za njegove lične izglede. Situacija je dovedena do kompromisa i takva je i danas, mada uz izvesne ograde. 3. Stoga je odmah potrebno učiniti dve stvari: a) Da Vlada Njegovog Veličanstva, a ako je moguće i kralj Petar, smesta uklone Mihailovića. b) Da se Maklejn odmah vrati u Titov štab i pokusa a) da izvuče maksimalnu vojnu korist iz ove situacije i b) da izvidi kakva se prednost može dobiti za Kralja iz nove situacije koja će nastati posle uklanjanja Mihailovića.'"5 Sutradan, Čerčil je Randolfovu zabelešku dopunio svojim razmišljanjima i zaključcima i o njima obavestio Idna: "Više nije moguće naterati Tita da prihvati kralja Petra u razmenu za raskid sa Mihailovićem. Kada jednom ode Mihailović, kraljevi izgledi će se umnogome popraviti, tako da ćemo se moći založiti za njegovu stvar u Titovom štabu. Rekao bih da smo se u Kairu svi složili da savetujemo kralju da ukloni Mihailovića pre isteka ove godine. Sve Dikinove i Maklejnove izjave i svi primljeni izveštaji potvrđuju da je aktivno sarađivao sa Nemcima. Ni u kom slučaju nećemo uspeti da pomirimo ove dve strane, sve dok se ne odreknemo Mihailovića, ne samo mi, već i kralj. Molim Vas obavestite me da li da pošaljem sledeću poruku, ili da se jednostavno zadovoljim prijateljskom potvrdom, mada se bojim da ćemo u ovom drugom slučaju propustiti pogodnu priliku da lično uspostavimo vezu sa ovim značajnim čovekom. Ne želim da se ova privatna poruka razglasi sve do Sjedinjenih Država i Staljina, jer bi to neizbežno dovelo do odlaganja. Sem ako se Vi ne složite, predlažem da je u vidu pisma pošaljem u Bari po vazduhoplovnom kuriru Maklejnu, koji će je zatim isporučiti. On i Randolf će se spustiti padobranom kroz nekoliko dana. Obavestite me isto tako na koji način ćete prekinuti sa Mihailovićem i pozvati kralja da to isto učini. Moje je mišljenje da je to jedina Petrova šansa."" A zatim je 2. januara 1944. dodao i sledeće: "Iskazi ljudi koje poznajem i kojima verujem ubedili su me da je Mihailović vodenični kamen privezan o vrat mladog kralja i da kralj nema nikakvog izgleda sve dok ga se ne otarasi." U svojoj misiji iznalaženja kompromisa između NOP i emigrantske vlade Čerčil je, kao pogodnu formu za lični pismeni kcntakt sa Titom, iskoristio pismo koje je primio od Tita u toku svoje bolesti i lečenja u Kairu početkom decembra 1943, u kome mu Tito upućuje želje za ozdravljenje i brzi oporavak. U odgovoru upućenom Titu 8. januara 1944, Čerčil je pisao: "Mnogo Vam hvala na ljubaznom telegramu koji ste mi u vezi sa mojim ozdravljenjem poslali u svoje ime i u ime patriotske i partizanske armije Jugoslavije. Od majora Dikina, jednog od mojih prijatelja, saznao sam sve o Vašim junačkim podvizima. Najiskrenije želim da Vam pružim svaku pomoć koja se nalazi u ljudskoj moći putem prekomorskih pošiljaka, vazdušne podrške i pomoći koju će Vam ukazati komandosi u borbama na ostrvima. Brigadni general Maklejn je takođe jedan od mojih prijatelja i kolega u Parlamentu. Pored njega, u Vašem će štabu uskoro služiti i moj sin, major Randolf Čerčil, koji je i sam član Parlamenta. Pred nama stoji jedan vrhunski cilj, a to je da od prljave nacističko-fašističke ljage očistimo evropsko tle. Možete biti sigumi da mi, Britanci, ni najmanje ne želimo da određujemo buduću vladu Jugoslavije. Istovremeno se nadamo da ćemo u najvećoj mogućnoj meri svi udružiti svoje snage da bismo zajedničkog neprijatelja doveli do poraza, posle kojeg će narod svojom voljom odlučiti o obliku svoje vlade. Rešio sam da britanska vlada prekine sa pružanjem svake dalje podrške Mihailoviću i da isključivo pomaže Vas; stoga ćemo biti srećni ako kraljevska jugoslovenska vlada ukloni Mihailovića iz svojih saveta. Međutim, kralj Petar II se još kao dečak otrgnuo iz izdajniSkih šaka svoga regenta princa Pavla i kao predstavnik Jugoslavije i mladi kraljević u nevolji potražio utočište kod nas. Ne bi bilo ni viteški ni časno za Veliku Britaniju kada bi ga sada odgurnula. Mi isto tako ne možemo tražiti od njega da prekine svoje postojeće veze sa svojom zemljom. Stoga se nadam da ćete nas razumeti što ćemo i dalje ostati u zvaničnim odnosima sa njim, dok ćemo istovremeno Vama pružati svaku moguću vojnu podršku. Isto tako se nadam da će se možda obostrane raspre privesti kraju, jer one samo idu naruku Nemcima. Možete biti sigurni da ću o svemu podrobno obaveštavati svoje prijatelje maršala Staljina i predsednika Ruzvelta; isto tako se od sveg srca nadam da će vojna misija koju sovjetska vlada upućuje u Vaš štab u slićnom skladu sarađivati sa anglo-američkom misijom na čijem se čelu nalazi brigadni general Maklejn. Budite dobri da sa mnom vodite prepisku preko generala Maklejna i naznačite sve čime smatrate da Vam mogu pomoći, jer sam čvrsto rešen da učinim najbolje što mogu. Unapred se radujem kraju Vaših patnji i oslobođenju čitave Evrope od tiranije ..."7 Ceneći objektivno unutrašnju i spoljnu situaciju u odnosu na NOP, Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije odlučio je da prihvati ponuđene pregovore, ali isključivo sa pozicija odluka donetih na Drugom zasedanju AVNOJ-a. Razlozi za ovakvu odluku bili su dvojaki: da se putem pregovora postigne brža afirmacija NOP i na međunarodncm planu, i da se obezbedi veća materijalna pomoć saveznika. U duhu ove odluke, Tito je početkom februara 1944. godine odgovorio Čerčilu sledeće: "Vaša ekselencijo, Vaša poruka koju je doneo brigadni general Maklejn dragocen je dokaz da naš narod u svojoj nadljudskoj borbi za slobodu i nezavisnost ima uza se pravog prijatelja i saveznika, koji duboko shvata naše potrebe i naše težnje. Za mene lično Vaša poruka je čast, jer izpažava Vaše visoko priznanje naše borbe i napora naše narodnooslobodilačke borbe. Iz sveg srca Vam zahvaljujem na fotografijama sa Teheranske konferencije sa posvetom. Vaša ekselencija može biti sigurna da ćemo se truditi da očuvamo Vaše prijateljstvo stečeno u ovom veoma teškom času istorije našeg naroda, prijateljstvo koje nam je izuzetno drago. Našoj opustošenoj zemlji i narodu iscrpenom od patnji potrebna je i biće im i ubuduće potrebna pomoć naših velikih saveznika ne samo za vreme rata, već isto tako i u periodu mira da bismo mogli isceliti duboke rane koje nam je naneo gnusni fašistički osvajač. Naša je želja da kao saveznik do krajnjih granica izvršimo svoju dužnost u zajedničkom vojnom naporu uperenom protiv zajedničkog neprijatelja. Pomoć koju nam pružaju naši saveznici vrlo mnogo doprinosi da se stanje na bojištu učini snošljivijim. Isto tako se nadam da ćemo sa Vašom pomoći dobiti teško naoružanje (tenkove i avione), koje nam je u ovoj etapi rata i zbog postojeće snage naše Narodnooslobodilačke vojske neophodno. 2. Potpuno shvatam Vaše obaveze prema kralju Petru II i njegovoj vladi i nastojaću, ukoliko to interesi naših naroda dozvole, da izbegnem nepotrebne političke svađe i zbog toga ne dovedem naše saveznike u nezgodnu situaciju. Međutim, uveravam Vas, Vaša ekselencijo, da unutrašnja politička situacija stvorena u ovoj žilavoj borbi za oslobođenje nije samo sredstvo koje koriste pojedinci ili izvesne političke grupacije, već je i izraz žarke želje svih rodoljuba, svih onih koji se bore i koji su se odavno vezali za ovu borbu, a to je ogromna većina naroda Jugoslavije. Zbog toga je narod postavio (sebi) teške zadatke, koje smo mi dužni da izvršimo. 3. U ovom trenutku su svi naši napori usmereni u jednom pravcu, a to je 1) okupiti sve rodoljubive i čestite pojedince, kako bi naša borba protiv osvajača bila što uspešnija; 2) izgraditi među narodima Jugoslavije bratstvo i jedinstvo koje nije postojalo pre rata i zbog čijeg je odsustva naša zemlja dovedena do katastrofe; 3) obezbediti uslove za ustrojstvo jedne države u kojoj će se svi narodi Jugoslavije osećati srećnim, a to je u pravom smislu demokratska, federativna Jugoslavija. Uveren sam da nas Vi shvatate, i da će navedena stremljenja našeg naroda uživati Vašu dragocenu podršku."8 Čerčil je 5. februara 1944. pisao Titu: ^Veoma mi je milo što je moje pismo bezbedno stiglo do Vas. Vaš odgovor mi je pričinio zadovoljstvo. Mogu da razumem rezervisan stav koji zauzimate prema kralju Petru. Ima već više meseci kako pomišljam da mu savetujem da razreši dužnosti Mihailovića i da zatim računa sa ostavkama svih svojih sadašnjih savetnika. Do sada to nisam učinio iz straha od činjenice da bih mu u tom slučaju savetovao da odbaci svoje jedine sledbenike. Shvatićete me kada kažem da se osećam lično odgovornim prema njemu. Bio bih Vam zahvalan kada biste me obavestlli da li bi njegov raskid sa Mihailovićem pripremio put za prijateljske odnose sa Vama i Vašim pokretom i da li bi mu to kasnije omogućilo da Vam se pridruži na bojnom polju, podrazumevajući pri tom da se pitanje monarhije odloži za kasnije, kada Jugoslavija bude oslobođena. Nema nikakve sumnje da bi se izvesnom privremenom nagodbom između Vas i kralja konsolidovale mnoge snage, posebno srpski elementi, koji su se trenutno otuđili; zatim bi se povećao ugled Vaše vlade i Vašeg pokreta, kojima bi stajali na raspolaganju mnogobrojni izvori. Jugoslavija bi tada bila u mogućnosti da jedinstvena istupa u savezničkim većima za vreme ovog izrađivačkog perioda u kojem tolike stvari ne prestaju da menjaju oblik. Imam veliku nadu da ćete se naći u mogućnosti da mi date odgovor do kojeg shvatate da mi je stalo. 2. Vlada Njegovog veličanstva želi da okupi sve rodoljubive i čestite pojedince kako bi Vaša borba protiv osvajača bila što efikasnija; drugo, da izradi bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda; i treće, da stvori uslove za jednu istinsku demokratsku i federativnu Jugoslaviju. U svemu tome ćete zacelo imati podršku vlade Njegovog veličanstva. 3. Zamolio sam vrhovnog savezničkog komandanta na Sredozemlju da smesta obrazuje izvesnu ampirijsku formaciju komandosa sa zadatkom da uz podršku vazduhoplovstva i flotila i Vašom pomoći napadne posade koje su Nemci ostavili na ostrvima zaposednutim duž dalmatinske obale. Nema nikakvog razloga zbog kojeg se ove posade ne bi istrebile snagama koje će se uskoro nalaziti na raspolaganju. Drugo, moramo se postarati da uspostavimo direktnu komunikacijsku liniju sa Vama preko mora, čak i ako budemo morali da je pomeramo s vremena na vreme. Samo će na taj način biti moguće da Vam pored ostalih potrebnih zaliha dostavljamo tenkove, protivtenkovske topove i drugu tešku municiju i u količinama koje zahteva Vaša vojska. O svemu tome razgovarajte sa generalom Maklejnom, koji uživa moje puno poverenje i ima neposredan pristup k meni, isto kao i Vrhovnom komandantu."9 Titov odgovor, upućen Čerčilu 9. februara 1944, glasio je: "Bio sam obavezan da se o tačkama navedenim u Vašim porukama posavetujem sa članovima N'acionalnog komiteta oslobodenja Jugoslavije i sa članovima Antifašističkog veća nacionalnog oslobođenja. Analizom ovih tačaka došli smo do sledećih zaključaka: 1) Kao što Vam je poznato, Antifašističko veće nacionalnog oslobođenja Jugoslavije na svom Drugom zasedanju od 29. novembra 1943. godine potvrdilo je da je nepokolebljivi pobornik ujedinjenja jugoslovenskih naroda. Međutim, sve dok postoje dve vlade, jedna u Jugoslaviji, a druga u Kairu, ne može biti govora o potpunom jedinstvu. Stoga se vlada u Kairu mora ukinuti, a sa njom odstraniti i Draža Mihailović. Ova vlada mora odgovarati pred vladom AVNOJ-a zbog rasipanja ogromnih svota nacionalnog novca. 2) Saveznici su dužni da priznaju Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije kao jedinu jugoslovensku vladu, a kralj Petar da se, saglasno tome, potčini zakonima AVNOJ-a. 3) Ukoliko kralj Petar prihvati sve ove uslove, Antifašistlčko veće nacionalnog oslobođenja neće odbiti da sarađuje sa njim, pod uslovom da o sudbini jugoslovenske monarhije posle oslobođenja Jugoslavije slobodnom voljom odluči narod. 4) Od kralja Petra se očekuje da da jednu izjavu o tome da jedino u srcu nosi interese svoje otadžbine i želju da ona bude slobodna i ustrojena onako kako to po završetku rata slobodnom voljom reši sam narod, a da će do tada on činiti sve što se nalazi u njegovoj moći da podrži istrajnu borbu jugoslovenskih naroda..."10 Odluka britanske vlade da po svaku cenu prekine odnose sa Mihailovićem i da se propaganda jugoslovenske emigrantske vlade i grupa oko nje stavi pod kontrolu britanskih vlasti i da joj se ograniči rad, ozbiljno je pogodila dalje sprovođenje planirane politike Purićeve vlade. Zbog toga je Purić 4. februara 1944. godine preko poslanika u Londonu Bogoljuba Jeftića uputio protestno pismo Antoni Idnu, u kome kaže: "Iz dopisa iz Kaira u 'Daily Heraldu' od 25. januara i 'Observeru' od 1. februara vidim da se pretresa pitanje povlačenja britanske vojne misije kod đenerala Mlhailovića, odnosno prekida odnosa između njega i saveznika; dalje, da se sugerira javno odricanje od Mihailovića, pod izgovorom njegove neaktivnosti i čak kolaboracije s neprijateljem. Smatram svojom dužnošću prema zajedničkoj savezničkoj stvari i prema Vama lično zamoliti Vas da se ne donose slične odluke, jer sam ubeden da bi njihove posledice bile veoma teške za opštu politiku skraćivanja rata na Balkanu i u srednjoj Evropi, i to naročito u početku godine... Hteli mi to ill ne, prekid odnosa sa Mihailovićem značio bi prekid odnosa sa svim nacionalnim Jugoslovenima... Navodi da đeneral Mihailović kolaborira s neprijateljem najveća su blasfemija u istoriji ovog rata, za koju, uveren sam, nećete hteti vezati svoje ime. Najzad, molim Vas da uzmete u obzir mučan položaj u koji bi doveo jugoslovensku vladu javan i zvaničan prekid odnosa od strane Velike Britanije s njenim ministrom vojske u okupiranoj zemlji. Ovlašćen sam saopštiti Vam da Nj. V. Kralj ni Njegova vlada nisu u moralnoj mogućnosti odreći se svoga naroda, koji u nečuvenom krvoproliću strada i istrajno se bori na naćin koji mu je jedini moguć i da ne vide da im iko, najmanje u ime savezništva, može uzeti pravo na tu borbu i nadu u pobedu. Ceo ovaj problem, koji ne interesuje samo Jugoslaviju, suviše je svestran i komplikovan, suviše zadire u smisao i suštinu ovog rata, kao i u budućnost naroda angažovanih u njemu, da bi se mogao rešavati samo na bazi privremene i promenljive kratkotrajne vojne politike, i ja Vas ponovo molim ne donosite jednostrane odluke na ovaj način. Kao i ranije, i sada ponavljam da Vam ja i kraljevska vlada stojimo na raspoloženju uvek da u savezničkoj saradnji nađemo rešenja koja će moći sve zainteresovane zadovoljiti."11 Ali ovo je još bio samo početak. Posle više od dve godine ćutanja, 20. februara 1944. progovorio je preko londonskog radija general Dušan Simović. Od svih izjava, njegov govor je privukao najveću pažnju. On je najotvorenije ustao protiv izdajničke uloge emigrantske vlade Božidara Purića i klike oko nje, koji, pod izgovorom da se bore protiv komunizma, služe nacističkim okupatorima. A zatim je rekao: "Umesto da se ponose (odnosi se na emigrantsku vladu i njene trabante — nap. autora) i oduševljavaju uspesima i borbom naših naroda, oni bi hteli da onemoguće tu borbu i da izazovu unutrašnje sukobe, pa prema tome rade ono isto što rade i naši neprijatelji. Ne priznati Narodnooslobodilačku vojsku i narodnooslobodilački pokret znači — raditi protiv Saveznika, za račun neprijatelja.* Dalje, Simović je rekao da je najsvetija dužnost svakog Srbina borba protiv okupatora, zajedno sa braćom Hrvatima i Slovencima. On je osudio lične režime i njihovu reakcionarnu politiku, kako unutra, prema narodu, tako i spolja — prema Sovjetskom Savezu. Na kraju, Simović je izjavio da on nije napustio "one ideale naših naroda kcji su se počeli ostvarivati 27. marta 1941. godine, kada je naš narod dokazao da on zna čuvati svoju čast, slobodu i nezavisnost".12 Simovićev govor bio je ozbiljan udarac emigrantskoj vladi Božidara Purića i njenom ministru vojske Draži Mihailoviću, koji je otvoreno sa-rađivao sa okupatorima u borbi protiv NOP. Dva dana kasnije, 22. februara 1944, Purićeva vlada doživela je nov udarac. Toga dana Čerčil je održao govor u britanskom Parlamentu u kome je rekao: "Veoma vešto vođeni organizovani na principu gerile, partizani su u isti mah neuhvatljivi i smrtno opasni. Oni se nalaze čas tu, čas tamo, oni su svuda i na svakom mestu. Nemci su protiv njih organizovali ofanzive velikih razmera, pa ipak su partizani svaki put, čak i kada su bivali opkoljeni, izmicali nanoseći mnogo muka i žrtava neprijatelju. Partizanski pokret je ubrzo brojno pretekao snage generala Mihailovića. Ne samo Hrvati i Slovenci, već se i veliki broj Srba pridružio maršalu Titu, tako da on u ovom trenutku ima preko četvrt miliona ljudi za sobom, i velike količine oružja zaplenjenog od neprijatelja ili Italijana; ovi ljudi su organizovani u znatan broj divizija i korpusa. Čitav pokret je dobio svoj pečat i oblik, a da nije izgubio osobuiu gerile, bez koje svakako ne bi mogao uspeti. Oko ovih herojskih snaga i u okviru njih razvio se jedan nacionalni i objedinjavajući pokret. Komunisti imaju tu čast da su njegovi pokretači; ali kako je ovaj pokret dobijao u snazi i broju, tako se obavljao jedan proces modifikacije i objedinjavanja na koji su se nadovezala nacionalna shvatanja. U maršalu Titu partizani su našli istaknutog vođu koji se proslavio u borbi za slobodu. Na nesreću, možda neizbežno, ove nove snage su došle u sukob sa snagama pod generalom Mihailovićem. Aktivnost Titovih snaga remetila je nagodba Mihailovićevih komandanata sa neprijateljem. On je pokušao da ih savlada i tako su se odigrale mnoge tragične bitke i izbile gorke raspre među ljudima iste rase i zemlje, a jedini vinovnik ovih nedaća jeste naš zajednički neprijatelj. Već dugo vremena sa posebnim interesovanjem pratim pokret maršala Tita i pokušavao sam i pokušavam da mu svim raspoloživim sredstvima doturim pomoć. Jedan moj mladi prijatelj, profesor Oksfordskog univerziteta, major Dikin, sada potpukovnik Dikin, nosilac Ordena za izuzetne zasluge, spustio se u Jugoslaviju padobranom ima već skoro godinu dana, gde je u štabu maršala Tita proveo osam meseci. Jednom prilikom su obojica bili ranjeni od iste bombe. Zatim su se sprijateljili. Između njih dvojice se stvorila ona prava, ljudska veza, ali se nadam da nećemo morati primeniti isti postupak prilikom uspostavljanja naših ličnih odnosa. Iz izveštaja potpukovnika Dikina stekli smo živu sliku o čitavoj ovoj borbi i ličnostima koje je vode."" Posle održanog govora u Parlamentu, Čerčil je 25. februara uputio pismo Titu u kome kaže: "U potpunosti shvatam Vaše teškoće i pozdravljam duh kojim im prilazite. Zahvaljujem Vam što razumete moje. Prvi korak koji ćemo mi učimti jeste da povučemo od Mihailovića svoje oficire za vezu, ne dovodeći u opasnost njihovu bezbednost. U tom smislu su već izdata naredenja, mada će možda proći nekoliko nedelja pre nego što se ona izvrše. A dotle, zar mi ne biste mogli garantovati da ćete pozvati kralja Petra, ukoliko se on oslobodi Mihailovića i svojih ostalih loših savetnika, da se priključi svojim sunarodnicima na bojnom polju, uz nepromenljivu postavku da su jugoslovenski narodi slobodni da sami odrede svoj ustav posle rata? Ukoliko se ne varam u svojoj oceni, ovaj mladić nema veće želje do da se vrati pored svih onih Jugoslovena keji se bore protiv zajedničkog neprijatelja; pa ipak, shvatićete da ga ja ne mogu prisiliti da raskine sa Mihailovićem, odbaci svoju vladu i prekine vezu sa Srbijom pre nego što sazna da li može računati sa Vašom podrškom i saradnjom. Predložio sam kralju Petru da se vrati u London i tamo sa mnom pretrese sva ova pitanja. Stoga se nadam da ćete, pošto razmislite o stvari, biti spremnl da modifikujete svoje zahteve i tako nam obojici omogućite rad na objedinjavanju Jugoslavije protiv zajedničkog neprijatelja. Ne ustežite se da mi dostavite određene i specifične zahteve. Ako u međuvremenu ne budem u stanju da izađem u susret svakoj Vašoj želji, budite sigumi da to neće biti iz nedostatka dobre volje prema Vama ili Vašoj zemlji." Samo dan po dolasku u London, 10. marta 1944, kralj i njegova vlada doživeli su nov udarac. Poslanik u Moskvi Stanoje Simić podneo je ostavku i uputio otvoreno pismo moskovskoj "Pravdi", u kome kaže: "Maršalu Jugoslavije Josipu Brozu Titu, Obraćam se Vama kao predsedniku Nacionalnog komlteta oslobođenja Jugoslavije i kao vođi narodnooslobodilačke borbe protiv fašizma u Jugoslaviji i stavljam vam se na raspoloženje. Molim Vas da izvestite o tome Antifašističko veće oslobodenja Jugoslavije. Ovim svojim pismom želim da podvučem da smatram Vas i Veće za jedine predstavnike jugoslovenskog naroda i za jedinu organizovanu istinsku narodnu vladu kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Današnja reakcionarna jugoslovenska emigrantska vlada Purića u Kairu ne samo da ne zastupa jugoslovenski narod i ne želi da vodi borbu protiv neprijatelja i koči je, već neće da vodi borbu ni protiv Nemaca i kvislinga Pavelića, Nedića i drugih, nego preko svog vojnog ministra Draže Mihailovića stupa u otvorenu saradnju sa izdajnicima i vodi otvorenu borbu protiv NOVJ. Izdaja vojnog ministra kairske emigrantske vlade Draže Mihailovića u zemlji, odbijanje sa strane te takozvane vlade svih mojih predloga o organizaciji jugoslovenske vojničke jedinice koja bi se borila na rusko-nemačkom frontu protiv našeg opšteg neprijatelja, nepravedne mere koje je ona preduzela protiv vojnika i oficira jugoslovenskih jedinica na Bliskom istoku koji su izrazili želju da se bore u redovima NOV u zemlji — sve to dokazuje da Purićeva vlada ne zastupa svoj narod i koči ga u najtežim momentima njegove junačke borbe. Stoga smatram da je došlo vreme za svakog Jugoslovena, Srbina, Hrvata ili Slovenca, koji hoće da se smatra za takvog i ne želi da nosi ime izdajnika, koji ne želi da bude u položaju čoveka koji nanosi udarac nožem u leđa svome narodu, da u ovom momentu učini isto i da se opredeli. Ja kao predstavnik Jugoslavije u Sovjetskom Savezu uvek sam se rukovodio samo interesima narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji. Nastojao sam da uverim sve emigrantske vlade, koje su smenjivale jedna drugu, da pružaju svestranu pomoć jugoslovenskom narodu u njegovoj borbi, ali sve je bilo uzaludno. U čitavom svom radu nisam nikada ideološki bio vezan s antinarodnom emigrantskom vladom i jugoslovenskom reakcijom, a sada smatram da je došlo u svakom pogledu vreme da potpuno prekinem sa njom i molim Vas da verujete da se stsavljam potpuno na raspoloženje kao redov po vašoj uputi i da ću učestvovati u vašoj nadljudskoj junačkoj borbi za pobedu nad našim neprijateljem i za stvaranje nove slobodne, federativne i demokratske Jugoslavije."15 Međutim, latentna kriza Purićeve vlade produbljena i Simićevim otvorenim pismom, nimalo nije smetala kralju da se 20. marta 1944. godine venča sa grčkom princezom Aleksandrom. Naprotiv, on je smatrao da će ovo venčanje, u neku ruku, učvrstiti njegove pozicije u zemlji i na Balkanu. Zato je požurio da 25. marta održi konferenciju za štampu na kcjoj je dao iznenađujuću izjavu da je voljan da se sporazume sa rukovodstvom narodnooslobodilačkog pokreta u zemlji pod uslovom da NKOJ i vlada Kraljevine Jugoslavije obrazuju jedinstveni ministarski savet. U prvi mah kraljeva izjava izazvala je negodovanje među velikosrpskim i šovinističko-nacionalističkim krugovima u emigraciji. Očigledno — kako je to, u svojoj izjavi datoj 29. marta, konstatovao i poverenik NKOJ za inostrane poslove — da je kraljeva izjava, u suštini, bila lako providan manevar, sračunat na međunarodno podrivanje ugleda NOP, jer njegovi predlozi nisu polazili od stvarnog stanja u zemlji, već cd želje da se sačuva monarhija u Jugoslaviji. Sporazumom o stvaranju neke jedinstvene vlade kralj je računao da će NKOJ uvući u sumnjive političke kombinacije i staviti ga u podređeni položaj u odnosu na dinastiju. Zbog toga je NKOJ glatko odbacio kraljev predlog ocenjujući ga kao provokaciju sračunatu na razbijanje borbenog jedinstva naroda i, na kraju, ponovo istakao da će u svim budućim pregovorima sa zapadnim saveznicima istupati sa pozicija odluka donetih na Drugom zasedaniu AVNOJ-a. Kraljevom izjavom nije bila zadovoljna ni britanska vlada, dok je sam Čerčil i dalje vršio sve jači pritisak na kralja, kategorično zahtevajući promenu Purićeve vlade. U tom duhu Čerčil je 1. aprila uputio pismo Idnu u kome kaže: "Smatram da na Kralja treba izvršiti krajnji pritisak da se otarasi svojih dosadašnjih savetnika koji ga sudbonosno vuku na dno poput vodeničnog kamena. Kao što Vam je poznato, mislio sam da će se ova stvar okončati pre kraja prošle godine. Ne shvatam šta se dobilo razvlačenjem... Moja je misao od početka bila da se Kralj udalji od Mihailovića, da prihvati ostavku Purićeve vlade ili je raspusti, kao i da neće biti nikakve velike štete ako nekoliko nedelja ostane bez vlade... Slažem se da kralj Petar da izjavu kakva pogoduje situaciji. Bojim se da ćemo za sada morati ostaviti stvari na tome. Negde sam pročitao da su iz Jugoslavije opozvane tri nemačke divizije da bi sredile stanje u Mađarskoj. Razumeo sam, veoma je važno za Titove snage da uspostave vezu sa mađarskim partizanima i do maksimuma iskoriste situaciju koja im se pruža na severu. Svi ovi događaji koriste i nama i Titu, ali zacelo štete Kralju i njegovoj mizernoj vladi. Ako Kralj hitno ne učini nešto, kao što se da zakljuciti po smislu Vašeg ekspozea, on će, ubeđen sam, izgubiti svaku nadu da povrati svoj presto. Posle rasprava koje smo o ovim pitanjima vodili u Kairu, videli smo kako je u Titov štab pristigla veličanstvena ruska misija i vrlo je verovatno da će se Rusi energično založiti za komunističku Jugoslaviju, na čelu sa Titom, a svaki suprotan pokušaj oglasiti nedemokratskim. Stoga se nadam da ćete ovoga puta reagovati veoma brzo; sastavićete Kralju dobru deklaraciju, nateraćete ga da razreši dužnosti Purića i kompaniju i prekine svaku vezu sa Mihailovićem; zatim ćete ga prisiliti da obrazuje vladu za nuždu na koju Tito neće popreko gledati. Tako nam bar ostaje mršava nada da ćemo kroz nastupajućih pet-šest nedelja izgraditi most između njih dvojice. Mi nemamo prava da zbog složenosti srpske politike zakočimo one vojne snage koje žele da se bore sa partizanima ili se mogu navesti na takav postupak."111 U sprovođenju svoje politike, kralj i Purićeva vlada znatno su se oslanjali na pojedine krugove u SAD, gde je čak i vlada još bila rezervisana prema britanskoj i sovjetskoj politici u odnosu na Jugoslaviju. Bila je to posledica netačnih informacija o stanju u Jugoslaviji koje su vladi SAD, pored ostalih, servirali kraljev ambasador u Vašingtonu Konstantin Fotić i američki posmatrači pri Mihailovićevom štabu, pukovnik Sajc, kapetan Musulin i poručnik Mensfild, koji su krajem marta stigli u Vašington na referisanje. Da bi proverila i eventualno revidirala svoj stav prema Purićevoj vladi i njenom ministru vojske Mihailoviću, vlada SAD je 14. aprila uputila u London državnog sekretara Edvarda Stetinijusa. Njemu su britanski odgovorni funkcioneri stavili na uvid mnogobrojne i nepobitne dokaze o Mihailovićevoj saradnji sa okupatorima i kvislinzima. Slične dokaze Stetinijus je dobio 17. aprila i od ambasadora Sovjetskog Saveza u Londonu. O svemu ovome on je obavestio vladu SAD i složio se sa Čerčilom i sovjetskim ambasadorom u Londonu da kralju Petru postavi zahtev da Purićevu vladu zameni novom, sastavljenom od ličnosti koje nisu kompromi-tovane borbom protiv NOP i koja će povesti pregovore s NKOJ. Postignutom saglasnošću najzad je kriza Purićeve vlade bila otvorena. Posle kraćeg vremena, za novog predsednika emigrantske vlade kraljevine Jugoslavije izbor je pao na dr Ivana Šubašića. O izboru Šubašića za predsednika emigrantske vlade Čerčil je 9. maja 1944, obavestio Tita. Uskoro potom, Tito je dao svoju saglasnost, ali pod uslovom da se iz vlade ukloni Draža Mihailović i da nova vlada osudi sve saradnike okupatora u zemlji. Ovim je sudbina Purićeve vlade bila definitivno zapečaćena. Zadovoljan postignutim rezultatima oko Šubašićevog izbora, Čerčil je neposredno posle razgovora sa kraljem i Purićem, u kome je kategorički zahtevao da Purićeva vlada podnese ostavku, još istoga dana, 17. maja, uputio pismo Titu u kome kaže: "Jutros je, povinujući se britanskom savetu, kralj Petar II raspustio Purićevu vladu, čiji je ministar rata bio general Draža Mihailović. Kralj je spreman da obrazuje novu vladu ili osnuje državni savet, na čelu sa banom Hrvatske (dr Ivanom Šubašićem). Jasno je da ovu odluku svesrdno odobrava vlada Njegovog veličanstva..."17 Međutim umesto da podnese ostavku, Purić je sazvao sednicu ministarskog saveta za 18. i 19. maj. U zapisniku ove sednice piše: "1. Predsednik Vlade izlaže političku situaciju i iznosi sledeće: Njegovo Veličanstvo Kralj bio je danas pozvat od Predsednika Britanske vlade g. Čerčila, koji je od njega i ovoga puta, kao i nekoliko puta ranije, zahtevao da promeni Vladu i da iz Vlade izostavi Ministra vojske generala Mihailovića. Ovoga puta je zahtevao da se još u toku današnjeg dana promeni Vlada. Predsednik je odgovorio Nj. V. Kralju da se u današnjoj situaciji ne može primiti odgovornost za neuzimanje u Vladu generala Mihailovića, jer bi to značilo jačanje pozicije revolucionamog partizanskog pokreta na štetu nacionalnog pokreta i same Krune. Predsednik je predložio i ovoga puta Nj. V. Kralju da sazove šefove političkih partija koji se nalaze u Londonu i g. Slobodana Jovanovića, biv. Predsednika Vlade, radi pokušaja sastava po mogućstvu jedne političke vlade koja bi zadržala generala Mihailovića kao Ministra vojske."18 Samo nekoliko dana kasnije, 22. maja 1944, Purićeva vlada je napravila nov neprijateljski akt prema oslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije. Ona je izdala naredbu koja je, u vidu letaka, razbacivana iz aviona nad Jugoslavijom. Naredba je glasila: "Svim vojnim obveznicima Kraljevine Jugoslavije naređuje se ovim putem da stupaju u oružane snage đenerala Draže Mihailovića, našeg vojnog ministra, radi organizovanja i vođenja oružanog otpora za oslobođenje Otadžbine. Svi vojni obveznici i građani Kraljevine Jugoslavije koji se sada aktivno bore u redovima Josipa Broza Tita dužni su da iste odmah napuste i stave se pod komandu đenerala Mihailovića, jer Josip Broz Tito nije ovlašćen od strane Kraljevske vlade da organizuje i vodi oružane formacije u zemlji. Naredba stupa na snagu odmah. Prestupnici će iskusiti kaznu po odgovarajućim pozitivnim zakonima Kraljevine Jugoslavije. — VK. br. 713 22. maja 1944. Kairo — Kraljevska Jugoslovenska vlada."" Obavešten o rezultatima sednice Purićeve vlade održane 18. i 19. maja, a pod uticajem ličnih savetodavaca krajnje reakcionarno raspoloženih, kralj je počeo da se koleba i da izvrdava od obećanja datih Čerčilu. Međutim, Čerčil više nije želeo da čeka. Pozvao je 24. maja telefonom kralja Petra II i saopštio mu da će obavestiti britanski Parlament da je Purić podneo ostavku. Istoga dana Čerčil je to i učinio. U svome govoru obavestio je Donji dom da je jugoslovenska vlada u demisiji i da će mandat biti poveren osobi koja će ostvariti sporazum sa NKOJ. A zatim je uputio pismo Titu u kome kaže: "Kralj je otpustio Purića i kompaniju i čini mi se da će ban Hrvateke okupiti oko sebe izvesne uticajne ljude. Moje je mišljenje da ova vlada treba neko vreme da miruje i pusti događaje da idu svojim tokom. Mislim da se ovakav stav uglavnom podudara sa vašim shvatanjem iznetim u prvim telegramima razmenjenim između nas. Obaveštavam Ruse i Amerikance o svemu što se odvija među nama. Toplo pozdravite Randolfa, ako se nađe u Vašoj blizini. Maklejn se uskoro vraća. Želeo bih da i sam dođem do Vas, ali sam prestar i pretežak za skakanje pomoću padobrana."20 I pored Čerčilove izjave, Purić nije podnosio ostavku, nego je 25. maja obavestio Fotića: "Iako je g. Čerčil 24. maja u Donjem domu dao izjavu da sam podneo ostavku, to nije tačno. Ulažem velike napore, uz milost njegovog kraljevskog Veličanstva, da sastavim novu vladu."21 Istoga dana Purić je pokusao da sazove konferenciju predstavnika građanskih stranaka u emigraciji i da zajedno sa njima sastavi novu vladu. Ali ovaj njegov pokušaj bio je sprečen. Kralj ga je pozvao telefonom i naredio mu da podnese ostavku. Posle pada Purićeve vlade, opsednut reakcionarnim političarima koji su zahtevali da novu vladu obrazuje šef Demokratske stranke Milan Grol ili Slobodan Jovanović, kralj se još kolebao. U međuvremenu, Čerčil je sa Šubašićem održao nekoliko sastanaka. Glavne teme razgovora bile su sporazum sa NOP i ostali zadaci nove emigrantske vlade. Krajem maja Idn je obavestio Šubašića da će britanska vlada naterati kralja da mu poveri mandat za sastav nove vlade, koja će se obrazovati tek posle njegovih pregovora i sporazuma sa NKOJ. Na kraju, posle oštre Čerčilove intervencije, kralj je 31. maja 1944. mandat za sastav nove emigrantske vlade poverio Čerčilovom izabraniku Ivanu Šubašiću. Sutradan, Šubašić je položio zakletvu, a kralj izdao ukaz kojim je potvrdio mandatorska prava svoga novog predsednika. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument