KOMANDANT ŠTABA 110 NAPUŠTA DRAŽU MIHAILOVIĆA Porazi na Neretvi i Drini u proleće 1943. godine označili su i početak raspadanja četničke organizacije Draže Mihailovića, prvo u Lici, Dalmaciji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, a zatim, godinu dana kasnije, i u Srbiji. Na proces njenog raspadanja, naročito u Srbiji, uticala je, pored ostalog, i odluka o ukidanju savezničke pomoći i povlačenju njihovih misija iz Mihailovićevih štabova. Odluku da napusti Mihailovićevu organizaciju među prvima je doneo i jedan od njenih pionira i istaknutijih komandanata, potpukovnik Radoslav Đurić, čiji je pseudonim bio "Herman". On je bio jedan od onih retkih četničkih komandanata koji su se 1941. otvoreno izjašnjavali za saradnju s NOP i partizanskim odredima. Ali i pored toga Mihailović ga je aprila 1942. postavio za komandanta štaba 110 i imenovao za delegata Vrhovne komande za južnu Srbiju. On mu je, tada, poverio zadatak da sprovede četničku organizaciju na teritoriji Makedonije, Kosova i južne Srbije, sve do Sokobanje, koja je obuhvatala okc sedamdeset srezova. Sve do sredine 1943. Đurić je imao pod svojom komandom jedanaest četničkih korpusa, štabnu brigadu i nekoliko manjih cdreda u Makedoniji. Očigledno, Đurićeva uloga u organizaciji Draže Mihailovića je bila veoma značajna. Samo dva meseca po dolasku na dodeljeni mu teren, juna 1942. godine, Đurić obaveštava Mihailovića: "Na terenu opšte raspoloženje za nas. Svi odredi, žandarmerija pridobijeni i izbušeni, a rad po Uputu 5 u toku, u srezu Lebane, Leskovac, Vlasotinci, Su|rdulica i Vladičin Han ..."1 U drugoj depeši Đurić izveštava Mihailovića da je formirao dvanaest brigada, da se organizacija proširila do Skoplja, da su pridobijeni Šiptari u gnjilanskom srezu i da se prema Prištini "buši". Šireći organizaciju na terenu, Đurić je uspeo da u nju uvuče i vojvodu Jordana Kimića, koji je dotle sa svojim odredima pripadao četničkoj organizaciji Koste Pećanca. Kimić je, u to vreme, operisao na području žegligovskog, krivopalanačkog i preševskog sreza. Već u avgustu 1942. godine Đurić je, sa zadatkom stvaranja Mihailovićeve organizacije, u Makedoniju uputio Božidara Vidojevića, Milivoja Trbića i Vojislava Sajkovića. Pri Đurićevom štabu je bila i britanska misija, koja mu je omogućila da primi znatne avionske pošiljke iz inostranstva. Za izvršenje zadataka koji su mu bili postavljeni Đurić je raspolagao i velikim sumama novca u raznim monetama. Pored rada na organizovanju vojnih formacija i uspostavljanju veza sa reakcionarnim krugovima u Bugarskoj i Albaniji, Đurić je izuzetnu pažnju posvetio organizaciji obaveštajne službe. Njegova obaveštajna mreža bila je rasprostranjena i van poverenih mu teritorija. Ona je naročito intenzivno stvarana tokom 1942. i 1943. godine. Bila je široko rasprostranjena i obuhvatala je sve oblasti života. Prilikom vrbovanja obaveštajaca Đurić je vodio računa da budu direktno iz redova protivnika, ili bliski njegovoj sredini. Zahvaljujući ovakvom sistemu, stvoren je izvestan broj kvalifikovanih agenata, koji su se nalazili u službi Nemaca i Nedića. Na terenu, ona je delovala posredstvom obaveštajnih centara koji su obrazovani u Beogradu, Nišu i Skoplju i uz pomoć raznih obaveštajaca, delegata i organizatora koji su, po specijalnim zadacima, upućivani u Beograd, Niš, na Kosmet, u Makedoniju, Bugarsku, Albaniju i Grčku. Međutim, od kraja 1943. godine Đurićeva aktivnost na obaveštajnom planu je znatno opala. Razlog je bila činjenica što se on u mnogim stvarima nije slagao sa Dražom Mihailovićem. Njegova obaveštajna služba, u tom periodu, bila je uglavnom usmerena na otkrivanje uhoda koje su na njegov teren upućivali Mihailović i njegov komandant Srbije Trifunović, radi ispitivanja i posmatranja njenog rada. Delatnost Đurićevog obaveštajnog centra u Beogradu bila je usmerena uglavnom prema Nemcima i nedićevcima. Za rad vrbovani su agenti direktno iz redova Nemaca i nedićevaca, ili su ubacivani u nemačku kvislinšku obaveštajnu službu putem već postojećih veza. Zadatak ovih agenata je bio otkrivanje planova Nemaca, nedićevaca i ljotićevaca u odnosu na četničku organizaciju i prikupljanje ostalih obaveštajnih podataka. Jedan od značajnijih Đurićevih agenata bio je i kapetan Nenad Mitrović "Gustav", koji je kao obaveštajac delovao u Beogradu. On je prvo bio povezan sa Đurićem, a kasnije, po Đurićevom predlogu, preuzela ga je Vrhovna komanda Draže Mihailovića. Odmah po povratku iz zarobljeništva, Mitrović se povezao sa četničkom organizacijom i novembra 1941. godine, zajedno sa pukovnikom Branislavom Pantićem, organizovao je sastanak Mihailovića sa abverovcem dr Matlom, posle čega je usledio i Mihailovićev sastanak u Divcima kod Valjeva sa predstavnicima Vermahta i obaveštajnih ustanova okupatora. Sa Nenadom Mitrovićem radila je njegova verenica Olgica, koja mu je služila kao glavni kurir i saradnik. Mitrović je održavao vezu sa Đurićem preko poručnika Ćirića u Leskovcu, a kasnije preko Mire, žene majora Veljića. Sa njom je održavao i radio-vezu preko radio-stanice "Jozef" u Beogradu.2 U pismu upućenom Dragiši Vasiću 29. jula 1942. godine, Nenad Mitrović o sebi piše: "Sigurno ste već obavešteni o mom povratku iz zarobljeništva. Za široki krug naših poznanika i za one koji me znaju samo po imenu, ja sam u službi neprijatelja, kao takav čak i žigosan od mnogih, čega se ne stidim i ne žalostim, jer verujem da će nova prava budućnost pravilno oceniti dela svakog pojedinca i licno meni dosuditi zadovoljstvo da se jednom u životu smatram ponosnim za sve ono što danas radim. Ukoliko su vam bliža obaveštenja potrebna o meni, izvolite se lično obratiti Čiči, samo vas molim da ne spominjete moje pravo ime, već šifru 'Gustav'."3 Da bi otkrio namere okupatora, u prvom redu u odnosu na četnike, Nenad Mitrović je nastojao da se što više približi i stekne poverenje oficira Abvera kapetana dr Matla. Zbog toga je od dr Matla i prihvatao izvesne zadatke koji su se odnosili na prikupljanje raznih podataka na terenu. O svome radu za Matla Mitrović je obaveštavao Đurića i, u saglasnosti sa njim, podnosio je izveštaje dr Matlu. Mitrovićev rad, u ovom pravcu ilustruje i Đurićeva depeša upućena 3. jula 1942. godine Mihailoviću: "Nenad Mitrović dobio od Matla zadatak da se preko pogodnog lica utvrdi u Albaniji da li postoji ustanak protiv Talijana, koje su nacionalne grupe u akciji, koja ih ličnost albanska ili engleska vodi; jačina i naoružanje grupa; da li i u kojoj meri postoji potpora Engleza u toj akciji. Da li u okolini Skadra postoji Riza Toto, nacionalni prvak albanski i u kojoj je meri angažovan u akciji; raspoloženje prema Italijanima i Englezima. Da li i u kojoj meri postoji saradnja ustanka sa Crnogorcima. Za ovo se podmetnuo Nenad i sa Ivezićem bio kod mene i otišli su u Kosovsku Mitrovicu da nađu lice i pošalju. Potrebno da Vi date odgovore po prednjim pitanjima koja konveniraju nama bez obzira na stvarno stanje koje će se dati Matlu. Nemcima to treba da utvrde opravdanost izgovora Talijana da ih ne mogu više poslati na Istočni front."4 Mitrović je imao dobre veze i sa beogradskom policijom. O tim njegovim vezama Đurić je 11. jula 1942. godine obavestio Mihailcvića: "U Beogradu preko Nenada nude se dva sigurna čoveka i to: Boško Manojlović i Života Rajević, starešina kvarta u Sarajevskoj ulici, da organizuju celu policiju i da se u momentu akcije dovedu sa ostalim delovima organizacije u Beogradu, radi preuzimanja vlasti."5 Septembra 1942. godine Mitrović je uhapšen, a zatim pušten. Ali, mesec dana kasnije, Gestapo ga je ponovo uhapsio. O njegovoj sudbini Đurić 21. oktobra 1942. godine javlja Mihailoviću: "Nenad i Olgica su streljani. Junački su se držali."8 Đurićev obaveštajac u Beogradu bio je i Jovan Smat "Kraus", pripadnik nemačke nacionalne manjine. On je uglavnom prikupljao vojne podatke o Nemcima. Za tu svrhu koristio se svojim vezama sa potpukovnikom Erihom fon Cehom, ađutantom nemačkog vojnog zapovednika Srbije. Erih fon Ceh se predstavljao Smatu i kao agent Intelidžens servisa. Đurić je o Smatu 13. novembra 1942. godine obavestio Mihailovića: "Ađutant Vojnog zapovednika potpukovnika Erih fon Ceh dao je izjavu, koju sam Vam dostavio depešom 117 mome obaveštajnom organu, folksdojčeru Jovanu Smatu. Molim ime zadržite u najvećoj tajnosti. Jovan Smat nosiće ime od sada Kraus; svi izveštaji za koje budem javio da sam ih dobio od Krausa biće od Jovana Smata."7 A u pomenutoj depeši br. 117 Đurić je naveo: "Ađutant vojnog zapovednika Erih fon Ceh, koji se pretstavlja kao službenik engleskog Intelidžens servisa, pod brojem 17 poručuje: Nemci nemaju dovoljno izgrađenih utvrđenja duž francuske obale Kanala. Više utvrđenja samo je kamuflirano, a ustvari to nisu utvrdenja. Kaže da je sada najpovoljniji momenat za iskrcavanje na francusku obalu za rušenje hitlerizma, jer kod vojske i kod nemačkog naroda počelo je ogorčenje protiv Hitlera i rata."8 Prema podacima dobijenim od Smata, Đurić svojim depešama od 14. novembra 1942. godine izveštava Mihailovića o nemačkim trupama koje su došle u Beograd i o poverenju koje uživaju kod Nemaca Dragi Jovanović i Ljotić.9 Na kraju, 3. marta 1943. godine Đurić izveštava Mihailovića da je Erih fon Ceh pobegao iz Jugoslavije i da je, tim povodom, Gestapo uhapsio Jovana Smata.10 Đurićevjim obaveštajnim centrom u Nišu rukovodio je novinar Ratko Sotirović, o čemu Đurić obaveštava Mihailovića 7. oktobra 1943. godine: Ratko Sotirović radi na misterioznoj sabotaži i vodi obaveštajnu službu u Nišu. U vezi sa tim putuje i u Beograd i obaveštajni izveštaji su iz njegovih izvora."" Međutim, oba brata Sotirović, Ratibor "Dragan" i Ratomir "Vojin", tretirani su od četničkih komandanata kao "komunisti". O tome su podnosili izveštaje mnogi četnički obaveštajci direktno Mihailoviću. Na osnovu ovih izveštaja, Mihailović je 8. novembra 1943. godine uputio Đuriću sledeću depešu: "Dragan Sotirović dolazi tajno iz Niša na teren Toplice i propagira politiku da se ne vodi bratoubilačka borba sa komunistima. U ovome sarađuje sa rezervnim potporučnikom Urošem Mijatovićem, koga je komandant korpusa smenio sa položaja komandanta brigade, što ja odobravam. Preduzmite mere da se Sotirović i Mijatović onemoguće. Što se tiče Ratka Sotirovića, on ostaje i dalje sumnjiv jer se takav pokazao i u Beogradu. On je veoma sposoban čovek, ali, nažalost, nije na našoj liniji. Kad budem dobio detaljne podatke o radu Ratka Sotirovića, staviću Vam na raspoloženje."12 Obaveštajni centar u Nišu imao je saradnika i u niškoj policiji, koji je korišćen ne samo za dobijanje podataka već i za osuđivanje na smrt pohvatanih partizana. O tome Đurić 17. septembra 1942. godine obaveštava Mihailovića: "... Pohvatano 300 partizana, među kojima svi koji su napali Reljića (četničkog komandanta u Nišu — nap. autora). Istragu u niškoj policiji vodi naš čovek. Sve napadače na Reljića osudio na smrt."13 Rad niškog obaveštajnog centra bio je usmeren i na prikupljanje podataka o Bugarima i njihovim jedinicama. Za formiranje obaveštajnog centra u Skoplju, Radoslav Đurić je izdao naređenje septembra 1943. godine. U ovlašćenju koje je izdao Dušanu Kara-Mitrovu14 za izvršenje ovog zadatka, kaže se: "Ovlašćenje za g. Dušana Karamitrovića, koga ovlašćujem da formira glavni obaveštajni centar u Skoplju i pomoćne centre u Velesu, Bitolju, Đevđeliji, Stipu, Kumanovu i Vranju, a prema direktivama ovoga štaba. Imenovani takođe ima zadatak da poveže sve naše štabove u cilju organizacije cele Južne Srbije (odnosi se na Makedoniju — nap. autora) i da sve do sada. nepoznate i neorganizovane srezove poveže sa nadležnim štabcmma u Kozjaku i Poreču. Nadležni komandanti dužni su da imenovanom pomognu u izvršenju nje-govog zadatka i da sa istim kao organom ovog štaba budu stalno u vezi i prime saglasne sugestije u pogledu organizacije i pojedinih lica izabranih za vođstvo. Imenovani je dužan da nadležnim štabovima dostavlja redovno sve obaveštajne podatke koji se isti odnose na teren pojedinih komandanata. Štab imenovanog neposredno je potčinjen ovome štabu i sa istim će održavati neposrednu vezu, a dobivaće neposredno direktive i potrebna materijalna sredstva za obaveštajnu službu i veze."15 Međutim, do formiranja svih predviđenih obaveštajnih centara nikada nije došlo. Delatnost Kara-Mitrova se ograničavala samo na Skoplje i Đevđeliju. Činjenica da je Kara-Mitrev, kao rukovodilac Đurićevog obaveštajnog centra, istovremeno radio kao agent nemačke, bugarske i engleske obaveštajne službe govori da on nije mogao, usled zaposlenosti na nekolikc strana, da učini ozbiljnije obaveštajne usluge četničkoj organizaciji na terenu Makedonije i pored svcg dugogodišnjeg iskustva u obaveštajnom radu. Dušan Kara-Mitrev, "kapetan Vardarski", rođen je 20. avgusta 1910. godine u Bujanovcu, završio je 3 razreda gimnazije, vinogradarsko-voćarsku školu u Vršcu i inženjersku-podoficirsku školu. U svojoj izjavi pred istražnim organima 13. oktobra 1944. godine, on je o svom obaveštajnom radu pre rata ispričao: "1933. godine došao je jedan gospodin u civilu i pretstavio mi se kao oficir iz glavnog đeneralštaba — docnije sam saznao da je to bio pukovnik Gojko Jovanović, načelnik II obaveštajnog odeljenja Glavnog đeneralštaba. Sastanak sa Jovanovićem održao sam u hotelu 'Kruna' u Velesu. Zadatak mi je dao pukovnik Jovanović da vodim računa i izveštavam o bugarskom raspoloženju masa. Tada mi je rekao da imam čin potporučnika. Izveštaje sam dostavljao direktno Glavnom đeneralštabu do 1936. godine, a zatim iste godine došao je u Veles kapetan Slavoljub Jovanović, obaveštajni oficir Glavnog đeneralštaba sa sedištem u Štipu i rekao mi da nemam da šaljem više izveštaje Generalštabu, već direktno njemu. U obaveštajnoj službi sam bio sve do rata 1941. godine aprila meseca." Govoreći dalje o svojim vezama sa britanskom obaveštajnom službom, i o svome radu u Makedoniji, Kara-Mitrev je izjavio: "Kod Đurića, u njegovom štabu, bio je neki poručnik Englez sa naočarima, ime mu ne znam. Đurić mi je rekao da je on iz Komande iz Kaira, iz IS. Đurić mi je dao ovlašćenje da organiziram jugoslovensku narodnu vojsku na teritoriji Južne Srbije (Makedonije), a zatim sam dobio neki spisak ljudi koji su jugoslovenski orijentisani, na koje mogu da se obratim. Jedan od njih je bio Beširović Aleksandar iz Đevđelije, koji je često dolazio u Skoplje. Poručnik Englez iz IS dao mi je zadatak da mu dajem podatke o nemačkim i bugarskim snagama za Makedoniju. Kad sam se vratio u Skoplje, dao sam zadatak Bešitroviću da poveže ljude na svom sektoru, ali njega su uhvatili Bugari, a ja sam uhapšen od Nemaca pod sumnjom da održavam veze sa Mihailovićem. U zatvoru sam bio 17 dana. Nemci su me predali Bugarima, a Bugari su me oslobodili. Oktobra meseca 1943. godine pozvao me Krstić (kapetan i komadnant Vardarskog četničkog korpusa — nap. autora) na Skopsku Crnu goru. Sa Krstićem su tada bili Urdarević, Nikodin, četiri Engleza, među kojima jedan major koga su zvali 'Slobodan', neki kapetan Deny i jedan radio-telegrafista. Tada sam Englezima dao podatke o nemačkim i bugarskim snagama, a major je hteo da se spusti do Skoplja. Tada smo očekivali jedan transport i ja sam trebao dobiti radio-stanicu koju mi je obećao engleski poručnik još dok sam bio kod Đurića. Tada sam podneo izveštaj o prilikama u Makedoniji i o teskoći organizovanja četničkog pokreta... Juna meseca intemiran sam od Bugara kao srbofil i u internaciji sam ostao mesec i po. Iz logora sam oslobođen i zaposlio se u industrijskom preduzeću 'Alatini' do septembra meseca 1944. godine.* Dalje, Kara-Mitrev izjavljuje da je u septembru 1944. godine postavljen od bugarskih okupatorskih vlasti za "načelnika II učastke" i ^inspektora skopske milicije".16 Međutim, u jednom izveštaju bugarskih okupatorskih vlasti o Kara-Mitrevu piše: "... Posle te provale, centar u Makedoniji grad Skoplje ostao je bez organizacije, glavni komandant jugoslovenske vojske major Đurić naredio je Dušanu Karamitrevu iz Velesa, bivši srpski kapetan, da stvori dražinovsku organizaciju u Skoplju sa sekcijama u Velesu, Štipu, Đevđeliji, Bitolju i Vranju, a čiji članovi će u prvo vreme da prikupljaju podatke vojnog i političkog karaktera i za staiije u komunističkoj parti]i Makedonije, a neki od njih u datom momentu da budu korišćeni za sabotažu. Prilikom otpočinjanja svoje organizacione delatnosti Kara-Mitrev se koristio licima koja su mu označena od štaba majora Đurića, poznati još od ranije kao privrženici Srbima, blagodareći tome što za vreme srpske vladavine u Makedoniji imali su dobro društveno i materijalno stanje. Prilikom jednog sastanka sa Đurićem, ovaj mu je dao spisak lica iz đevđelijskog sreza i preporuku da se sastane sa Beširovim iz Đevđelije, sin bivšeg narodnog poslanika i uz njegovu pomoć da stvori organizaciju u Đevđeliji. Da bi ispunio taj zadatak, Kara-Mitrov se je upoznao sa Aleksandrom Beširovim, kome se otkriva i pokazuje mu svoje opunomoćje i spisak lica iz đevđelijskog sreza koji mu je dao Đurić. Beširov se složio da stvori organizaciju u Đevđeliji, ali pod uslovom da radi samo sa licima koja su naznačena u spisku. Zato Kara-Mitrov daje mu opunomoćje sa kojim se Beširev postavlja za organizatora u devđelijskom srezu. Sve se ovo odigralo prilikom sastanka u Skoplju. Povratkom u Đevđeliju Beširov je uspeo da ubedi lica Milana Popova iz Đevđelije, Dimitra Bekireva iz Đevđelije, Petra Bejarova iz Đevđelije, Hrista Ičova iz Đevđelije, Hrista Stankova iz sela Stojakova i Branka Kovačeva iz sela Negorci srez đevđelijski, da postanu članovi organizacije. Da bi proverio dokle je stigao sa radom Beširov i da se lično sastane sa licima, Kara-Mitrov je trebalo 20. IX 1943. godine da dođe u Đevđeliju, za koje smo mi doznali ranije, ali drugog dana uhapšen je od nemačke policije i posle 17 dana predat je narna (8. septembra). Iz sakupljenih podataka mogli smo da doznamo da mu se hapšenje priredilo zbog toga što je kao saradnik nemačke policije davao manje podataka nego što je nama, a koje se potvrđuje i time što prilikom hapšenja nije predao nemačkoj policiji pisma poslata od Đurića inženjeru Bati Đuroviću — Skoplje i Ivanu Karakaleševiću, selo Bogdanci, srez Đevđelija, ovlašćenje kao glavni organizator u Makedonlji i pisma cirkularna, fotokopije, od kojih smo priložili našem pismu 11-6697 od 19. C. 1943. godine. Prilikom saslušanja sa naše strane, on kaže da je gotov da radi u buduće ali samo za nas, ali ne i za Nemce. Smatrali smo da ostavljen slobodno da radi i korišćen kao saradnik biće mnogo korisniji za nas; Kara-Mitrov oslobođen s tim što je predupređen da u slučaju ako ne održi dato obećanje preduzeće se sankcije prema njegovoj ženi i oba deteta koji žive u Skoplju. Da ne bi se provalio pred organizacijom, ugovorili smo da on kaže da se zadržao zbog toga što je prenosio privatna pisma iz Srbije za Bugarsku, koja su se stvarno našla kod njega kada je pretresan od nemačke policije. Za taj slučaj javljeno je glavnom inspektoru državne sigurnosti a kasnije poslato odelenju pismo br. II-6351/25. septembra 1943. godine. Krajem meseca napred navedena lica, članovi dražinovske organizacije iz Đevđelije i sreza, uhapšeni su i intemirani u roku od šest meseci."17 Obaveštajna delatncst "-Štaba 110" nije se odvijala samo preko postojećih obaveštajnih centara, koji su delovali na određenim teritorijama, nego i preko obaveštajaca koji su po specijalnim zadacima radili na drugim terenima. Takav obaveštajac je bila i Vera Pešić, koja je, posle hapšenja od strane četnika u leto 1943. godine, bila vrbovana za obaveštajni rad od strane majora Đurića i sa određenim zadacima upućena na teritoriju Kosova i Metohije. Bivši četnik Danilo Golubović, u izjavi pred istražnim organima 1952. godine, o Veri Pešić kaže: "Vera Pešić je razvedena žena policijskog pisara Mila Krčedinca, a majka joj je živela u Sijerinskoj Banji. Radila u Ministarstvu unutrašnjih poslova kod Tase Dinića i bila u intimnim odnosima sa generalom Baderom. U jesen 1942. godine došla je sa potpukovnikom Živojinom Đurićem u Leskovac, gde je ovaj došao za okružnog načelmka i ona mu bila lični sekretar. U 1943. godini uhapšena od četnika i sprovedena kod Đurića komandanta Štaba 110, a u maju 1944. godine likvidirana isto od četnika zajedno sa majkom."18 Kapetan Đorđe Supić, iz štaba četničkog komandanta Srbije, u svojoj depeši od 24. aprila 1944. godine o Veri Pešić obaveštava Mihailovića: "... Inače za Veru Pešić ima ovaj štab (štab la, Komanda Srbije — nap. autora) sledeće tačne podatke: pre rata bila u nemačkoj obaveštajnoj službi, zbog čega je imala izgon iz Beograda. Posle okupacije stalno viđana u društvu gestapovaca i poznatog nemačkog špijuna Krznarića, koji je sve svoje podatke o masoneriji stavio na raspoloženje Gestapou... Bila zaposlena kod nemačkog propagandnog odelenja.^19 U stvari, svoju predratnu saradnju sa Krausom, Vera Pešić je nastavila već prvog dana okupacije. S obzirom na njene ranije veze sa propagandnim aparatom nemačkog poslanstva u Beogradu, ona je zajedno sa grupom Lazara Prokića i Steve Kluića radila na organizovanju anti-masonske izložbe. Povezana sa Krausom i Tanasijem Dinićem, ona im je često davala podatke i mišljenja o raznim ljudima. Ali njena prava špijunska uloga otpočela je tek dolaskom potpukovnika Živojina Đurića na položaj okružnog načelnika kvislinške uprave u Leskovcu. Živojin Đurić je do septembra 1941. godine bio saradnik Draže Mihailovića i, pored ostalog, održavao povremeni kontakt između njega i Milana Aćimovića, a zatim je stupio u "Srpsku državnu stražu", u kojoj je bio na raznim komandnim položajima. Zbog nekih optužbi, BdS ga je uhapsio i sproveo u zarobljeništvo, odakle je pobegao i ponovo se našao u Beogradu. Poznajući Đurića odranije, u akciju je stupila Vera Pešić. U opširnom pismu upućenom BdS, ona je intervenisala za njega i dovela ga u kontakt sa funkcionerom BdS Reksajzenom, sa kojim je i ona u to vreme održavala vezu. Kratko vreme posle ovoga, Đurić je postavljen za okružnog načelnika u Leskovcu. Od tada počinje i njihov zajednički špijunski rad za BdS sve do septembra 1943. godine. Za BdS u Leskovcu Pešićeva je bila najvažniji informator i savetodavac. Zahvaljujući njenom ranijem poznanstvu sa pojedinim pripadnicima NOP, ona je poturena Kukavičkom partizanskom odredu i odlazila na razgovor sa njegovim predstavnicima. Ne znajući da je Vera Pešić uspostavila kontakt sa partizanskim odredom po zadatku BdS, Specijalna policija ju je uhapsila. Ali, na intervenciju BdS i Tanasija Dinića, ona je odmah puštena iz zatvora. Odanost Vere Pešić Gestapou potvrđuje i činjenica da je ona, zajedno sa Đurićem, podnela prijavu protiv Abverovog oficira dr Matla, optužujući ga da kritikuje politiku Trećeg Rajha. U vezi sa ovom prijavom rukovodilac Trećeg odeljenja BdS Reksajzen obaveštava 19. juna 1943. godine zapovednika Sipo i SD Šefera: "Danas su me izvestili agentkinja 'Vera' i pukovnik Đurić da ih je oboje 16. VI 1943. godine posetio u Leskovcu neki kapetan nemačkog Wermachta dr Mate (Matini ili Mattl) iz Beograda, u građanstvu po zanimanju profesor univerziteta, koji je zauzeo stav protiv uređenja nemačkog Reicha, pa čak i protiv ministra inostranih poslova fon Ribentropa kao i protiv Gestapoa. On je izjavio pred okružnim načelnikom Đurićem, pretsednikom opštine Leskovca, jednim drugim Srbinom i pred 'Verom' da je politika Reicha u Srbiji i Hrvatskoj skroz pogrešna. Kada bi nemački Wermacht imao stvar sam u ruci, tada bi bilo sve dobro. Ali ovde ima reč i Gestapo. Politika ministra inostranih poslova Reicha fon Ribentropa nije pravilna. M. je navodno rekao doslovno: 'Kada bih ja nešto rekao, Ribentrop bi otišao Fireru i ja bih bio lišen čina. Ja sa ovom politikom ovde nisam zadovoljan, ali, na žalost, ne mogu učiniti ništa protiv toga.' M. je poreklom iz Ostmarka. On se okrenuo protiv delatnosti nemačke uprave, protiv pogubljenja i izjavio da je stručnjak za balkanska pitanja. U prednjem izveštaju radi se očito o kapetanu Matlu, profesoru univerziteta i poznavaocu Balkana iz Graca, koji radi po nalogu Ast-a Beograd. Ovaj metod trčanja za populamošću kod Srba i izdaja svakog nemačkog i nacionalsocijalističkog držanja više je nego nemarnost i već se graniči sa patologijom. Agentkinja 'Vera' kao i Đurić prilikom podnošenja izveštaja pokazali su da im je odvratno ovakvo ponašanje jednog nemačkog oficira, koji je nastupio u punoj uniformi sa ordenima. Oni su potpuno pravilno izjavili da im je nerazumljlvo kako je on mogao tako da govori pred nepoznatim Srbima. Oboje tvrde da je nemački kapetan ovo izneo iz najdubljeg uverenja, iako ga uopšte nisu bliže poznavali.*2" Medutim, septembra 1943. godine, pod sumnjom da je i saradnik NOP, četnici su uhapsili Veru Pešić i o tome obavestili Mihailovića. Saznavši za njeno hapšenje, članovi britanske misije su zahtevali da je i oni, kao nemačku špijunku, saslušaju. Ali Mihailović se usprotivio i uputio Đuriću sledeću depešu: "Englezi su tražili da njihov oficir sasluša Veru Pešić. Mi smo im odgovorili da smo mi suverena država i da naše građane možemo samo mi saslušavati. Pri ovome neka Vam oni dadu pitanja u kom pogledu žele da je saslušavaju i odgovore im dajte samo one koji konveniraju nama. Englezi su izjavili da se prema Veri Pešić ima mnogo pažnje pa čak i uticaja na Vaš štab i da ste Vi stavljeni pod njenu kontrolu. Ja u to ne verujem, ali ipak potrebno je da se Vera Pešić udalji iz Vašeg štaba daleko od Engleza."21 Dok je Vera Pešić sedela u četničkom zatvoru, razgovore sa njcm vodio je lično komandant "Štaba 110", major Đurić. Pošto je uspeo da je zavrbuje, on ju je pustio na slobcdu i po obaveštajnim zadacima uputio na teritoriju Kosova i Metohije. U svom radu na Kosovu, Vera je bila uglavnom orijentisana na Albance i o njima dostavljala izveštaje. U izveštaju upućenom Đuriću 30. decembra 1943. godine, Vera Pešić piše: "Kao što sam Vam govorila i pisala, oni (Albanci — nap. autora) su sasvim srasli sa Srbima — rad čisto albanske propagande ranije je slabo dopirao dovde, bili su inače povlašćeni u Jugoslaviji, te su prirodno već opredeljeni za srpsku politiku, koja ih od 1941. godine do danas nije prihvatila. Sad su srećni i ukazana im je počast, na što su oni naročito osetljivi. To onako u masi. Naravno, ima pojedinaca koji vuku na ovu ili onu stranu, ali baš među njima ima mnogo prijatelja i uverena sam da ćete uskoro moći da ostvarite svoju zamisao u pogledu formiranja jedne jake vojničke jedinice. Ukoliko budete voljni da im učinite ustupak da ta jedinica bude čisto njihova, bez mešanja sa Srbima, to bi ih naročito privuklo, samo tu bi se postavilo pitanje komandanta, o čemu bi morali mnogo da razmislite, naravno, na bazi njihovog intimnog raspoloženja, koje sam uvek u stanju da Vam potpuno tačno prenesem. Oni se po svom mentalitetu vezuju za ličnosti."22 Izveštavajući Đurića 12. marta 1944. gcdine iz Marovca u srezu jablaničkom da je pripremila kanale za odlazak u gnjilanski srez, Vera Pešić kaže: "G. Labusu (komandantu brigade Hodže Zejnela — nap. autora) predala sam sve podatke koji će mu biti potrebni — ima poimence opis svih važnijih ljudi, tj. sve njihove osobine i mane, kako i koliki ugled uživaju... Ja više ovde nemam šta da radim pa Vas molim da rešite pitanje mog odlaska u Gnjilanski srez, jer sam već otvorila kanale za tamo... Molim Vas požurite sa rešenjem, jer komunisti osećaju naš uspeh i učiniće sve da nas ometu u radu."23 Đurić je raspolagao nekim podacima o partizanskom rukovodiocu u Pustoj Reci, dr Milivoju Peroviću. Na osnovu tih podataka, Đurić je nameravao da preko Vere Pešić stupi u kontakt sa njim. A da bi prave razloge ove svoje namere prikrio, on je obavestio Mihailovića: "Imam podatke o kolebanju crnotravskog vođe dr Milivoja Perovića, koji je školski drug sa Verom Pešić i verujem u uspeh ako se preko nje pokuša da se on odvoji od partizana. Sa time istovremeno bilo bi rešeno pitanje partizana u ovome kraju."24 Drugom depešom, od 21. maja 1944. godine, koja je upućena sa Đurovićeve radio-stanice kada je Vera Pešić drugi put uhapšena od četnika, obaveštena je Vrhovna komanda da je kod nje nadena fotografija dr Milivoja Perovića. Kao rukovodilac obaveštajne službe, na poverenoj mu teritoriji Đurić je organizovao i znatan broj uspešnih sabotaža, o kojima je obaveštavao i Mihailovića. U depeši od 11. februara 1943. godine, on kaže: "Pored dostavljenih izveštaja u pogledu sabotaže postignuti su sledeći rezultati: koridor za Sofiju u vagonu broj 34614 treće klase eksplozija, bilo žrtava vojnika Bugara... 26. decembra u teretnom vozu br. 178 eksplodirao vagon puščane municije južno od Velesa, 27. decembra uništen ceo voz ratnog materijala južno od Velesa. Istog dana u Demir-Kapiji usled eksplozije paklene mašine ceo voz izleteo iz šina. Od Kraljeva ka Kosovskoj Mitrovici eksplodirao vagon puščane municije. Prednji pojedinačni sistem obustavljen usled pojačane kontrole. Prešlo se na udare odjedared na više i u isto vreme."" S obzirom na Mihailovićev stav prema ovakvim akcijama, i ovo je, bez sumnje, bio jedan od razloga Đurićevog neslaganja sa njim. Pod optužbama da sarađuje s NOP, Đurić počinje sve više da gubi Mihailovićevo poverenje. Zbog toga je Mihailović, po dolasku u Srbiju, sredinom 1943. odlučio da Đurićeve korpuse postepeno stavi pod direktnu sopstvenu komandu. Sprovođenje ove odluke pogoršalo je njihove međusobne odnose. Obavešten o Đurićevim planovima o napuštanju četničke organizacije, Mihailović je naredio da se Đurić razoruža i uhapsi. Nekolicina oficira je 18. maja 1944. napala Đurićev štab i izvršila Mihailovićevo naredenje. Međutim, u toku borbe između četnika i jedinica NOVJ, koja je tih dana vođena u oblasti Jablanice, Đurić je uspeo da pobegne i da se priključi NOVJ. Posle Đurićevog bekstva, Vera Pešić je uhapšena i pod sumnjom da je organizovala Đurićevo bekstvo i vezu sa NOP, četnici su je streljali. Zahvaljujući daljim akcijama NOP i jedinicama NOVJ, Mihailovićeva organizacija se u oblastima koje su bile pod Đurićevim uticajem uglavnom raspala. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument