| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
POVLAČENJE SAVEZNIČKIH MISIJA
Vest o pripremanju odluke britanske vlade da prekine kontakt sa ćetničkim
vođom Mihailovićem zbog njegove saradnje sa okupatorima i kvislinzima, ubrzo
je prodrla i u zemlju. Pripadnik savezničke misije pri četničkoj Vrhovnoj komandi, britanski oficir Pete, 12. decembra 1943. godine upućuje pismo majoru Hadsonu u kome piše: "Ne znam šta se s Vama desilo. Još pre tri dana sam Vas tražio da dođete ovamo, ali od Vas još nikakvih vesti. Pošto ne mogu duže da Vas čekam, kazaću Vam razloge zašto sam poslao po Vas. Izgleda kao da će u roku od nedelju dana ili više događaji u ovoj zemlji dostići kulminaciju. Primio sam nekoliko telegrama iz Kaira od kojih su sledeći najvažniji: 1. U roku od nekoliko dana možda će vlada Nj. V. Kralja odlučiti da odbaci Mihailovića. To bi razbilo sve britanske misije, pošto bi bile evakuisane iz Glavnog štaba DM i ostalih krajeva. Javite sadašnja mesta boravka svih vaših članova misije. 2. Preko partizana je jedini put povlačenja. Svim britanskim članovima misije koji se nalaze u odredima Draže Mihailovića garantovana je sigurnost sa Titove strane u slučaju da dođu na teritoriju koju drži Tito. 3. Teške borbe u istočnoj Bosni između Nemaca i partizana. Vama najbliži partizanski štabovi se nalaze na Jastrepcu i na Kosmaju, južno od Beograda. 5. Mogli biste možda naći pratnju do najbliže britanske misije kod partizana i evakuisati se iz Jugoslavije, u slučaju da stupite u vezu sa jednim od tih srpskih partizanskih odreda. 6. Odluku morate doneti sami, da li ćete Vašu misiju voditi do partizanske teritorije sa ili bez lokalne pomoći DM. Sa najvećim stepenom sigurnosti trebalo bi ostaviti Vaš štab, a mi ćemo pokušati pritiskom na jugoslovensku vladu i propagandom preko radija (BBC) osigurati Vašu sigurnost. 7. Spalite ovu vest, pošto ste je pročitali. Primite k znanju. Svi obavešteni. 8. Smatrajte
ovo kao opominjuću zapovest. Kada odluka bude doneta, javiću. Budite
spremni da pođete 15. XII, ako smatrate da će biti moguće da krenete ka
partizanskoj teritoriji..."1 Međutim, još pre donošenja definitivne odluke o ukidanju pomcći četničkoj
organizaciji Draže Mihailovića, Saveznička komanda na Srednjem istoku
naredila je pripadnicima savezničke misije Bejliju, Sajcu, Hadsonu i Mensfildu
da napuste Mihailovićev štab i da se što pre prebace u Kairo. U duhu ovog naređenja, Sajc je već novembra 1943. godine tražio od
Mihailovića kanal za prebacivanje do mora, odakle je želeo da se što pre
uputi u Kairo. Isto tako, on je insistirao da mu Mihailović odmah dostavi pismo
za predsednika Ruzvelta i ostali materijal koji je želeo da se prebaci. Na sve ove Sajcove zahteve Mihailović je, u telegramu upućenom 6. decembra
1943. godine, odgovorio oficiru za vezu sa američkim posmatračima Borislavu
Todoroviću: "Sav potreban materijal dobićete na vreme. Mi vodimo računa o tome.
Zasad još nije kanal otvoren, niti se može stići do mora... Preporučujem
potpukovniku Sajcu da zajedno obiđete teren pukovnika Keserovića. Imate
vremena još najmanje 20 dana do otvaranja kanala ..."2 S obzirom na predstojeću savezničku konferenciju u
Kairu, Sajc se nije slagao sa odugovlačenjem svoga puta, smatrajući da bi u
slučaju zakašnjenja "njegova misija za pomoć potpuno podbacila".3
Zato je 23. decembra uputio Mihailoviću nov zahtev: "Moram poći odavde ka obali do 26. decembra ili se odmah vraćam u štab, u savezničku misiju ... Znam da je potpuno moguće stići na obalu. To mora da se radi odmah ili nikako... Čuli ste da su predstavnici partizana stlgli u Aleksandriju, gde su imali sastanak sa saveznicima. To može biti samo štetno po vas..."4 Pirepiska između Mihailovića i Todorovića oko Sajcovog odlaska trajala je puna dva meseca. Na kraju, već prilično iznerviran Sajcovim zahtevima, Mihailović javlja Todoroviću: "Nikakvom razočarenju Amerikancima nema mesta... Da budu strpljivi i
da čekaju ... Jesmo li mi krivi što su komunisti u Sandžaku ..."5 Međutim, Sajc nije više želeo da čeka. Zato je
23. decembra uputio Todoroviću pismo u kojem ga izveštava da je "posle
ozbiljnog razmišljanja" odlučio da se pridruži grupi britanskog kapetana
Vejda, "koji sada odlazi na morsku obalu da bi smesta napustila
zemlju".6 (Vejd se prebacic u Italiju preko oslobođene
teritorije — nap. autora.) Pismo sličnog sadržaja Sajc je uputio i Mihailoviću.7
U njemu on naglašava da će u toku puta do obale, i kasnije, po cenu života čuvati
podatke koje je prikupio i pokazati ih samo svojoj vladi. A zatim, Sajc u pismu
zahteva da mu Mihailović, po Todoroviću, uputi u Kairo pismo za predsednika
Ruzvelta i ostali materijal koji treba da prebaci u SAD. Na kraju on predlaže
da mu Mihailović, kao oficira za vezu na njegovom putu u Vašington, odredi
Todorovića. Ne čekajući odgovor na ova pisma, Sajc se, zajedno
sa Hadscnom i Vejdom, preko oslobođene teritorije uputio ka morskoj obali. Da bi onemogućio evakuaciju ove grupe, potpukovnik
Mirko Lalatović, načelnik operativnog odeljenja četničke Vrhovne komande,
28. januara 1944. obavestio je o tome telegramom odsutnog Mihailovića: "...
Jedna brigada crvenih po prelasku Lima pošla sa Englezima, verovatno ka moru...
Javio sam Ostojiću da Drašković (komandant Drinskog korpusa — nap. autora)
napadne onu brigadu što je pošla ka moru ..."8 Ova grupa je, ipak, sredinom marta 1944. stigla u
Kairo. Od "inspektorske četvorke", među četnicima
su i dalje ostali Mensfild i Todorović. Mesec dana posle Sajcovog odlaska, Mensfild i
Todorović su posredstvom četničkog komandanta Vojislava Lukačevića primili
od Mihailcvića pismo za predsednika Ruzvelta i materijal namenjen za Kairo i
SAD. A zatim su se pridružili grupi pukovnika Bejlija. Posle dužeg natezanja i Mihailovićevog otpora da omogući odlazak
pukovniku Bejliju, ovaj je 5. januara 1944, preko teritorije četničkih korpusa
pod komandcm Keserovića i Cvetića, stigao do Sandžaka. Odatle je u društvu
četničkog komandanta Vojislava Lukačevića, a kasnije i Petra Baćovića
(Lukačević je bio četnički komandant Sandžaka, a Baćović Hercegovine —
nap. autora) uspeo da se, posle dosta peripetija, prebaci do Herceg-Novog.
Odatle su se svi zajedno, noću 15. februara, borbenim čamcem prebacili u
Italiju. Već sutradan su Bejli i njegova grupa sa aerodroma u Bariju odleteli u
Kairo. Desetak dana pre odlaska, 3. februara 1944, Lukačević i Baćović su
uputili Mihailoviću telegram u kome ga, pored ostalog, obaveštavaju i o sledećem: "Sastali smo se sa Vojom i Todorovićem i njihovim prijateljima (odnosi
se na Bejlija i ostale pripadnike savezničke misije koji su bili s njim —
nap. autora). Posle održane konferencije, na zahtev njihovih prijatelja, gde
izričito traže da nas dvojica bezuslovno pođemo sa njima zajedno, uviđamo
apsolutnu potrebu toga, s obzirom na prilike i naše sadaSnje odnose. Prema
nijhovom uveravanju, ovaj naš put bio bi od najveće važnosti. Imao bi izgleda
da utiče na izvesnu preorijentaciju. Rešili smo da sa Vašim odobrenjem
krenemo na ovaj put, s tim da se bez obzira na ishod naše misije vratimo što
je moguće pre... Mi Vas uveravamo da ćemo Vaše poverenje opravdati i založiti se svom
snagom da iznesemo na videlo našu borbu i ubedimo saveznike u opravdanost i
korisnost — i za njih i za nas — ovakvog našeg stava; verujemo da ćemo Vašu
i našu stvar dostojno, bez imalo sebičnosti i ličnog istica.nja, zastupati
kao što smo Vas zastupali u svim borbama, radeći uvek kao do sada u Vaše ime
..."9 Ovaj telegram Mihailović je primio 13. februara 1944, u vreme kada su se
Lukačević i Baćović već nalazili na obali, u iščekivanju sledeće etape
svoga puta. Uznemiren samovoljom ove dvojice istaknutijih četničkih komandanata,
Mihailović 15. februara naređuje Lalatoviću da četničkoj komandi
Hercegovine uputi sledeći telegram: "Najstrože zabranjujem odlazak potpukovnika Baćovića i majora Lukačevića.
Najstrože zabranjujem i smatraću kao krajnje neuvažavanje mojih naređenja.
Zabranjujem bez obzira na Bejlijevo naređenje, jer Bejli želi da ih odstrani
od stvarnog posla. Nemam reči da podvučem da Baćović i Lukačević ostanu na
svojim mestima, a Lukačević da se što pre vrati u Sandžak. Ne primam nikakve
razloge Baćovića za ovaj put i znam zašto ih ne primam." Put Bejlijeve grupe Borislav Todorović je u zborniku Knjiga o Draži ovako
opisao: "Najzad stigosmo u selo Poljice, udaljeno nekoliko časova hoda od
morske obale. Veliki marš bio je završen. Osamnaest dana neprekidnog kretanja,
veranja preko strmih snežnih litica, gaženja ljutog kamena. Više od četiri
stotine kilometara bilo je za našim leđima. Potpukovnik Petar Baćović, četnički komandant Hercegovine, stiže u selo
Poljice sutradan po našem dolasku. Duž celog pokreta ka obali, mi smo, u duhu uputstva iz Vrhovne komande, računali
s Baćovićevom pomoći. Smatrali smo da će on bez muke uspeti da obez-bedi
potrebna sredstva. Stoga nas je njegov odgovor prilično rashladio. Baćović,
niada je još uvek ubeđen u svoje mogućnosti, preporučio nam je cta pukovnik
Bejli uspostavi radio-vezu s Kairom i odatle zatraži prevozno sredstvo. Od dolaska u Poljice pukovnik Bejli je vidno izmenio svoje držanje. Nije
propuštao priliku da istakne kako je on najstariji saveznički oficir i kako, s
obzirom na to da ćemo verovatno koristiti savezničko prevozno sredstvo, treba
još sada da preuzme komandu nad našom malom grupom. Bejli je u razgovoru
navaljivao da pored njega, Mensfilda i engleskih oficira, pođemo samo Voja i
ja. Nije žaleo da nam se i Baćović pridruži, iako je ovaj nekoliko puta do
tada ponovio svoju želju da pođe s nama. Valjalo je čekati akumulatore, po koje je Baćovićev ađutant, poručnik
Jovanović, otišao u Trebinje. U međuvremenu je u selo stigao marinski oficir
iz Štaba Istočne Bosne i Hercegovine, poručnik Vragolov, da nas obavesti o
najpogodnijem mestu za ukrcavanje. Kao dobar poznavalac toga dela obale,
Vragolov je preporučio jedno skriveno mesto kod sela Ćilipi, udaljeno oko pet
sati hoda od Poljica. Iste večeri stigoše izveštaji iz Vrhovne komande. Čiča (Mihailović — nap. autora) me je upoznao s misijom pukovnika Bejlija. Javljao je takođe da je vladu u Kairu obavestio o mome izlasku u svojstvu delegata Vrhovne komande i oficira za vezu sa Amerikancima. Posle nekoliko jalovih pokušaja, radio-veza sa Kairom konačno je uspostavljena predveče 1. februara. Pukovnik Bejli nas je radosno obavestio da je komanda u Kairu prihvatila njegov plan za izlazak iz zemlje. Saveznička komanda u Bariju obaveštena je da nam obezbedi prelaz mora. Da bismo održali tajnost pokreta, odlučili smo da u toku noći pređemo u selo Kremen Do. Pred polazak rasteretili smo se suvišnog prtljaga. Za sebe smo zadržali po jedan ranac, koji smu uglavnom ispunili dokumentima, beleškama i fotografijama. Voja Lukačević se oprostio od svoje pratnje. Idućeg dana po prelazu u selo Kremen Do, poručnik Vragolov dovede jednog na izgled vrlo otresitog seljaka. Predstavi ga kao putovođu do mesta ukrcavanja. Zvao se Dun Luka. Pri.jatno ga je bilo slušati kada je iznosio teskoće pokreta ka obali i opasnosti koje nam je valjalo savladati. U tome stigoše i depeše iz Kaira. Javljali su da će 4. februara, oko devet uveče, jedan brzi borbeni čamac biti na mestu koje smo označili. Pokušaj će biti ponovljen u toku dve iduće večeri. Odlučili smo da predveče 3. februara pređemo u selo Donju Glavsku i da tu prenoćimo. Lepo vreme
odjednom se promeni. Jak vetar pozdravio nas je rano izjutra. Gusti oblaci
tumarali su na sve strane. Vragolov je zlovoljno mumlao. Bez prestanka je
ponavljao da čamac neće doći. Moralo se ipak ići, jer je sastanak bio zakazan. Pre
polaska načinismo raspored ukrcavanja. Ja sam bio sedmi po redu. Podelismo se u dve grupe za pokret. Pukovnik Bejli
pridruži se meni na čelu prve grupe. Kiša je padala kao iz kabla kada napustismo selo Donju Glavsku. Snažan vetar šibao nas je mlazevima vode, gusta pomrčina i ljut kamen ćinili su pokret skoro nemogućim. Pukovnik Bejli je teško tumarao. Njegove potpuno zamagljene naočare ništa mu nisu pomagale. Padao je svaki čas i gadno psovao. Konačno se uhvati za ruku jednog podoficira, ali je nastavio da posrće. Spuštali smo se s terase na terasu izlokanim olucima i kamenitim stazama. Nešto pre jedanaest, stigosmo na obalu. Talasi su besno udarali o stenje. Bilo je i laiku jasno da po takvom vremenu niko ne može pristati uz obalu. Čekali smo do skoro jedan sat po ponoći. Luka nas potom odvede svojoj kući. Ponovo smo pošli
u poteru za akumulatorima. Nekoliko pokušaja svršilo se bez uspeha. Baćovićev
ađutant Jovanović neumorno trči. Odlazi u Trebinje, vraća se, odlazi ponovo.
Vreme nam ne ide na ruku. Jovanović je najzad pronasao akumulatore. Radio-veza
s Kairom ponovo je uspostavljena desetog februara. Obavestili su nas da će pokušaj
biti uspostavljen počev od 12. februara sve dok nas ne prihvate. Valjalo
je čekati da se vreme koliko-toliko popravi. Četrnaesti februar osvanuo je lep. Izveštaj s obale povoljan. Na ugovorenom mestu sačekasmo Bejlija. Doneo je dobre vesti. Javljeno je da je brodić krenuo iz Barija. Valjalo je hitati ka obali. Izbijamo na obalu oko deset sati. S jedne strane Vragolov je davao signale. Seo sam pored njega. — Motor, motor! — dreknu Mensfild pored mene, — Čujem motore — ponavljao je on kao sumanut. Uskoro se iz mraka izdvoji mala silueta borbenog čamca. Pre nego što sam prikupio stvari, dva engleska podoficira prilazili su u malom čamcu na veslima našoj steni. Pukovnik Bejli s Mensfildom uđe prvi. Mali čamac sporo je saobraćao između naše stene i brodića. Najzad svi smo se ukrcali. Brzi borbeni čamac grabio je žurno po ustalasanom moru. Rano jutro zateče me u poludremežu. Uskoro motori počeše da se sporije okreću. Ispeo sam se uzanim stepenicama na palubu. Pred očima se u jutamjoj magli nazirala prljava obala Barija. Jedan oficir,
verovatno engleski iz Komande luke, dode manjim čamcem na brodić. Posle
razgovora s pukovnikom Bejlijem, on nam objasni da ćemo mi, jugosloveiiski
oficiri, poći s njima. Reče
nam kako mu je dužnost da se postara za naš smeštaj i zaštitu. Objasni nam
kako će nas smestiti u jedan oficirski logor pured Barija pošto bi naše
ostajanje u gradu izazvalo nezadovoljstvo kod mnogobrojnih partizana. Posle
pozdrava s Mensfildom i Bejlijem, krenusmo džlpom ka logoru. Dan nam je prošao u čišćenju, sređivanju opreme i odmoru. Nikako mi se
nije sviđalo što sam bio odvojen od Mensfilda. Ipak sam se radovao Što sam
sve dokumente i celokupni dokazni materijal stavio u njegov prtljag. Oko ponoći nam dežurni oficlr u logoru saopšti da ćemo zorom na
aerodrom, gde nas očekuje avion za Kairo. Pukovnika Bejlija primetio sam tek u avionu. Sem pozdrava, nismo izmenjali nijednu reč. Laknulo nam je svima kada se avion, posle kraćeg zadržavanja na Malti, predveče spustio na vojni aerodrom Kaira. Veselo smo ćeretali
dok smo se približavali čekaoriici, gde je trebalo da prođemo pregled nadležnih
vlasti. Osobito me je
veselilo što je američki komandant došao da sačeka Mensfilda i mene. Reče
da je došao da nas povede u američku komandu. Pošto je Mensfild imao sve
dokumente i stvari kod sebe, bilo je logično da zajedno nastavimo posao oko
pripreme izveštaja. Baćoviću i Lukačeviću sam davao potrebna obaveštenja i
obećao da ću po njih doći idućeg jutra da ih odvedem u Komandu jugoslovenske
vojske na Srednjem istoku. Dok nas je vojna policija pregledala, američki
pukovnik živo je govoirio s pukovnikom Bejlijem. On mi uskoro priđe i saopšti
da je pukovnik Bejli izrazio želju da ja u toku noći ostanem u britanskoj
komandi. Kako dalje reče, Englezi će me ujutru vratiti u američku komandu,
gde ću potom nastaviti svoj posao s Mensfildom. Oprostih
se s Mensfildom i njegovim komandantom. Pukovnik
Bejli je izbegavao moje poglede. I on se uskoro negde udalji, dok nas je
petoricu jedan engleski kapetan smeštao u automobil kojim je trebalo da odemo u
Kairo. Vožnja potraja prilično dugo. Očekivao sam da ćemo biti odvedeni u
Komandu Srednjeg istoka. Bio sam prilično iznenaden kada automobil prođe kroz
glavni deo grada i uputi se ka predgrađu Hellopolis. Najzad se zaustavismo pred
većom kućom ograđenom visokim zidom. Engleski kapetan izmenja reči sa stražarom
na vratima. Automobil uđe kroz teške vratnice. U mraku se nije moglo mnogo da
razazna. Mislio sam da smo dovedeni u kakav britanski vojni hotel, kakvih je
bilo mnogo po Kairu. Nešto me taknu u srce kada nas iz velikog hodnika razvedoše
po sobama. Svakog u posebnu sobu. U sobi: krevet i
stolica. Na prozoru rešetke.
Bilo je jasno u kakvom se hotelu nalazimo. Iza mene vrata se zatvoriše. Brava
škljocnu. Prvi dan prođe bez velike muke. Idućeg jutra škripnu brava na mojim vratima. Potarenuh se tek kada čuh nepoznati glas. U ćeliji je bio jedan britanski poručnik. On me pozdravi i reče da želi da sa mnom govori. Podrobno me je ispitivao o šifri sa Čičom, mom zadatku ovde, vezama s Amerikancima. Odgovarao sam bez premišljanja, neposredno, kratko. Oko podne
vrata se ponovo otvoriše. Komandant
zatvora, britanski kapetan, uđe smešeći se. U rukama je nosio moj pojas i sve
lične stvari. Reče mi da će kroz pola sata doći automobil da me odvede u
jugoslovensku komandu, a da će Lukačevlć i Baćović ostati još koji dan, pošto
njihovo saslušanje još nije završeno."10 Ubrzo posle izlaska iz britanskog zatvora, u koji je dospeo pod sumnjom da
je održavao veze sa nemačkom obaveštajnom službom, Todorović je, preko
komande trupa SAD u Kairu, stupio u kontakt sa Mensfildom. Tada je konstatovao
da su svi materijali primljeni od Mensfilda neometano stigli do Kaira. Pored
pisma za predsednika Ruzvelta, tu su bila i pisma koja je Mihailović uputio
generalima Ajzenhaueru i Donovanu. Pored ovoga, Mihailović je po Todoroviću
poslac i podatke o četničkim jedinicama pod njegovom komandom i o izbeglicama
u raznim krajevima zemlje. Na jednoj Mihailovićevoj zabelešci, gde se navodi
misija kapetana Todorovića, pominju se još i pisma upućena kralju Petru, Božidaru
Puriću, Petru Živkoviću, Juraju Krnjeviću i pukovnicima Dimitriju Putniku i
Dušanu Radoviću. Očigledno, Mihailović je i ovim ličnostima, po Todoroviću,
uputio pisma. Odmah posle prvoga kontakta, Mensfild je angažovao Todorovića da mu
pomogne u sastavljanju izveštaja za njegovu komandu. Tom izveštaju cni su
priključili i razne fotografije snimljene prilikom njihovog "inspekcionog
putovanja" kroz Srbiju. Nekoliko dana kasnije, kralj Petar je u Kairu primio najpre Todorovića i
Mensfilda zajedno. Sutradan, Todorović je imao četvoročasovni razgovor sa
kraljem, u kojem mu je izneo situaciju u zemlji sa četničkog gledišta. U svom
izveštaju upućenom Mihailoviću 7. septembra 1944. godine, Todorović, pošto
je prethodno izneo pojedinosti svoga dotadašnjeg puta, povodom ovoga sastanka
kaže sledeće: "On (kralj — nap. autora) je bio dečački oduševljen i više puta
potvrdio da on nikada neće poslušati Engleze i izdati svoj narod i Čiču ...
Rekao mi je da je pozvat u London i da želi da me vodi, na šta sam mu
odgovorio da ste vi mene uputili za Ameriku, gde sam zaista i potrebniji, a da
Voja, koji je tek bio pušten iz zatvora, treba da ide sa njim, što je i
usvojeno."11 Četvrtog marta 1944. godine, Purić je obavestio Fotića da je Todorović
dodeljen na rad jugoslovenskoj vojnoj misiji u SAD i traži da mu Fotić što
pre izdejstvuje ulaznu vizu, napominjući mu da je Todorović došao od
Mihailovića i da je "potrebno da bude što pre tamo".12 Krajem marta 1944. godine, Todorović je stigao u Vašington i povezao se sa
Fotićem i Živanom Kneževićem, tadašnjim vojnim izaslanikom emigrantske
vlade u SAD, i zajedno sa njima krenuo u propagandnu akciju za račun četničkog
pokreta i njegovog vođe Mihailovića. Po dolasku u Kairo, i Lukačević i Baćović proveli su neko vreme u britanskom pritvoru. Za to vreme njih su uporno saslušavali organi britanske obaveštajne službe. Na intervenciju Bejlija, iz pritvora je prvi pušten Lukačević, a nešto kasnije i Baćović. I dok je Baćović zadržan pod prismotrom u Kairu, dotle je Lukačević, zajedno sa kraljem Petrom i Purićem, 9. marta avionom otputovao u London da bi u svojstvu četničkog delegata prisustvovao venčanju kralja Petra. Međutim, referat koji je pukovnik Bejli podneo britanskoj komandi u Kairu znatno je ubrzao donošenje i realizaciju odluke o povlačenju savezničkih misija iz četničkog štaba. Obaveštavajući Donji dom britanskog Parlamenta, pored ostalog, i o situaciji u Jugoslaviji, Čerčil je 22. februara 1944. godine izjavio: "... general Mihailović, veoma žalim da kažem, padao je postepeno u položaj da su njegovi komandanti činili sporazume sa italijanskim i nemačkim trupama, što je za rezultat imalo da su ostavljeni sami u izvesnim planinskim predelima i pokrajinama, čineći vrlo malo ili ništa protiv neprijatelja."13 Petnaest dana kasnije, 6. marta 1944, Mihailović je uputio telegram Lalatoviću u kome kaže: "Preko britanske misije dostavite usmeno i u isto vreme predajte mašinom otkucan sledeći tekst za đenerala Pedžeta, kao ličnu moju poruku: 'Primio sam k znanju odluku o povlačenju savezničkih vojnih misija do sada akreditovanih kod mene. Gotov sam da pomognem povlačenju celokupnog osoblja savezničkih misija, zajedno sa njihovom opremom. Brigadiru Armstrongu daću punu potporu u izvršenju njegovog zadatka. Povlačenje savezničkih misija izvršićese suvozemnim putem do obale na isti naćin kao što je bio slućaj sa pukovmkom Bejlijem. Povlačenje preko mora pada u nadležnost saveznika. Radi sigurnijeg prebacivanja savezničkih misija do mora, molim da se najhitnije vrate u zemlju, potpukovnik Petar Baćović i major Vojislav Lukačević. Njihovo prisustvo veoma je važno za evakuaciju misije do mora, jer su sada na pravcu povlačenja jaki okupatorski gamizoni. Potpuno se slažem sa rešenjem generala Pedžeta da se pre konačne evakuacije u mome štabu izvrši koncentracija svih misija pod komandom brigadira Armstronga ...'"14 Istovremeno, Mihailović upućuje depešu i izbegličkoj vladi u kojoj je izveštava da je primio prepis britanske note koja se odnosi na ukida-nje pomoći četničkoj organizaciji i na povlačenje britanske vojne misije. U međuvremenu, vrhovni komandant Srednjeg istoka, general Pedžet, otvoreno stavlja Mihailoviću do znanja da je usled kolaboracije četničkih vođa sa okupatorom zabrinut za sudbinu pojedinih pripadnika britanske misije. Ovaj telegram generala Pedžeta upućen Mihailoviću glasi: "Izvešten sam da je moja misija 'ANĐELIKA' (šifra za britansku misiju pri četničkom Javorskom korpusu — nap. autora) u rejonu Vašeg komandanta Cvetića otkrivena od jedne nemačke patrole i da postoji velika opasnost da bude zarobljena. Takođe znam da Cvetić sada otvoreno radi zajedno sa Nemcima. Pošto znam da je Cvetić još pod Vašom komandom, ponavljam ponovo da ćete lično odgovarati za sigurnost ove misije i sveg drugog savezničkog ljudstva kod Vas i Vaših potčinjenih."15 Dostavljajući Mihailoviću gornju depešu, general Armstrong mu napominje da je u januaru "sa raznih strana" dobio izveštaje da su čet-nici i major Cvetić dobili municiju od okupatora i da on "ne može da veruje da je municija bila upotrebljavana protiv okupatora".16 Po dolasku kralja Petra i Purića u London, Čerčil se u nekoliko mahova sastao sa njima. Prilikom svakog susreta on je energično insistirac na svome zahtevu o uklanjanju Draže Mihailovića iz emigrantske vlade. Na kraju, Čerčil je 13. aprila obavestio kralja Petra da će on, ukoliko kralj ne prihvati njegov zahtev, javno cptužiti Mihailovića za saradnju sa neprijateljem i da će shodno tome postupiti i sa kraljem i njegovom vladom. U međuvremenu, posle razgovora sa predstavnicima raznih političkih grupa zastupljenih u emigrantskoj vladi, Lukačević se 1. aprila iz Londona vratio u Kairo i otpočeo diskusije o Bejlijevom predlogu da po povratku u zemlju formira leteći odred koji bi bio pod neposrednom britanskom komandom. I
pored datih obećanja, Mihailović je svim sredstvima nastojao da omete povlačenje
britanske misije. U vezi sa njenom evakuacijom, između Armstronga i Mihailovića
razvila se znatna prepiska i mnogobrojna cenkanja, koja su trajala punih pet
meseci. Na kraju, u noći izmedu 29. i 30. maja 1944. godine, na jedan od
aercdroma u južnoj Italiji spustila su se četiri aviona tipa DC3. Iz
njih je izašlo oko 45 ljudi. Bili su to saveznički oficiri i vojnici koji su,
u svojstvu pripadnika britanske misije, duže ili kraće vreme proveli u četničkim
štabovima. Među njima nije bilo generala Armstronga i nekoliko istaknutih članova
misije. Njih su četnici zadržali kao zarobljenike i taoce za prtljag koji su
britanske vlasti na aerodromu u južnoj Italiji zaplenile Lukačeviću i Baćoviću
prilikom njihovog povratka u zemlju. U njihovom prtljagu bili su razni pokloni,
zlato i novac koji je emigrantska vlada namenila Mihailoviću.
|