UBISTVO KOSTE MILOVANOVIĆA PEĆANCA Legalizacijom četničkih odreda Draže Mihailovića dolazi do naglog brojnog porasta Nedićeve žandarmerije, a zatim i do njencg preformiranja u Srpsku državnu stražu. Takođe su naglo porasli broj i veličina četničkih odreda Koste Pećanca. Međutim, kvalitet ljudstva koje se legalizovalo stupanjem u Nedićeve formacije razlikovao se od onoga koji je prišao Pećančevim četnicima. Među prvima bio je znafcan broj oficira i mahom mladih ljudi, dok razni palanačko-seljački špekulanti, željni nasilja, pljačke i razvrata nalaze utočište u Pećančevim redovima. Tako je, iako 1942. godine prilično mnogobrojna, Pećančeva četnička organizacija ličila na sve, samo ne na neku ozbiljniju oružanu formaciju, sposobnu za izvršenje ozbiljnih ratnih zadataka. O pravom liku četničke organizacije Koste Pećanca svedoči niz sačuvanih dokumenata. Tako ispostava Sreza ražanskog u Ćićevcu 21. oktobra 1941. godine izveštava Bansku upravu Moravske banovine o Ćićevačkom četničkom odredu Koste Pećanca. U tom izveštaju se, pored ostalog, kaže: "Ovaj odred, iako je formiran 19. ovog meseca — tako reći juče, vrlo je nepovoljno uticao na narod u sarnoj varošici Čićevcu, stoga što su u odred ušll neki ljudi posle lošeg karaktera, skloni piću i kocki, a među njima ima i nekih osuđivanih za krađu. Otuda postoji bojazan kod naroda da će pojedinci iz ovog odreda ići noću u krađe i razne pljačke, budući. da su naoružani i da im je na ovaj načm omogućeno kretanje i noću, dok mirno stanovništvo ne sme ni iz kuće da izađe."1 Sličnog je sadržaja i pismo glavnog sekretara Ljotićeve crganizacije "Zbor" upućeno predsedniku vlade Nediću, pod brojem Pov. 328 od 15. decembra 1941. godine. Tu se o Pećančevom odredu kaže: "Na sektoru Sreza negotinskog operiše četnički odred vojvode Anđelka (Krajinskog — nap. autora). Ovaj je kraj dosta miran, ali negativnim radom ovdašnjih četnika stvara se veliko nezadovoljstvo u građanstvu. Sam odred je manje-više sastavljen od kockara i bandita koji prilikom stupanja u odred nisu rukovođeni ide-alnim pobudama. On vrši neprekidan teror i nasilje nad mirnim građanstvom, dok se istovremeno tolerišu sumnjivi tipovi. Manje-više nasilno traži od građana veće svote novca (od 2 — 2.500 dinara) i, ako se građanstvo ne odaziva, preti im da će ih uzeti za taoce a kasnije i streljati..."2 Nedela Pećančevih četnika u 1942. godini uzela su maha tolikc da ih čak i okupatori nazivaju "legalnim elementom nereda", a svi ostali lopovima, pljačkašima, kokošarima. Ali, i pored toga, četnički odredi Koste Pećanca su ipak poslužili okupatoru kako za obezbeđivanje objekata na saobraćajnim magistralama Beograd — Niš — Skoplje i Beograd — Kraljevo — Raška — Skoplje, tako i u akcijama na otkrivanju i uništavanju pripadnika NOP u Srbiji. Medutim, moralni lik i delovanje pripadnika Pećančeve organizacije predstavljali su odličan materijal koji su Mihailović i njegove pristalice vešto koristili u borbi za prevlast. Kada su, svojim učešćem u borbama protiv NOP, stekli poverenje okupatora, Mihailovićevi četnici su, pod raznim izgovorima, počeli sa istrebljivanjem svojih protivnika, prvenstveno Pećančevih vojvoda koje su ostale privržene svome vođi. Ali ni Pećanac nije stajao skrštenih ruku. On je svojim vojvodama izdao naređenje da otpočnu s progonom Mihailovićevih ljudi. Tako je u drugoj polovini 1942. godine između Mihailovićevih i Pećančevih četnika došlo do mnogobrojnih sukoba i ubistava. Ova međusobna četnička borba najviše je došla do izražaja u krajevima duž Velike Morave i Ibra, u kcjima su Pećančevi četnici, uz podršku okupatora, sve do pred kraj 1942. godine bili tako reći neograničeni gospodari. U dolini Ibra bio je dislociran jedan od najjačih Pećančevih odreda, sa vojvodom Đurovićem na čelu. Sukobi između Đurovića i Mihailovićevih "ilegalnih" odreda, na terenu koji su pokrivali Đurovićevi četnici, izbili su još početkom 1942. godine. Već u samom početku oni su dobili takve forme da je bila neophodna Mihailovićeva lična intervencija. Pismom od 17. februara 1942. godine Mihailović skreće pažnju Đuroviću na njegov dotadašnji stav u odnosu na "odrede jugoslovenske vojske u otadžbini" (kako je Mihailović nazivao svoje oružane formacije), a naročito prema njihovim komandantima Dragutinu Keseroviću i Brani Petroviću, za koji Mihailović kaže da je neprijateljski.8 Da bi opravdao svoj "neprijateljski" stav prema Keseroviću i Petroviću, Đurović u odgovoru Mihailoviću, upućenom 10. marta 1942. godine, pored ostalog, piše: "Prebacujete mi da ja razoružavam sa svojim ljudima ljude koji pripadaju redovima Jugoslovenske vojske ... Ali, na žalost, postoje i takve vođe ovoga naroda koje jedva čekaju slobodu svoje zemlje, koje se zanose jedino ličnim ambicijama ne vodeći računa da će na kraju krajeva svaki morati polagati račun za svoj rad... Nisam mogao više podnositi čisto prljavi i provokatorski rad pojedinih ljudi, pa sam kategorički ustao protiv toga... Takav je slučaj bio sa majorom Keserovićem, koji svuda ističe da je Srbin, a sa svojom bandom, s kojom se seljaka od mesta do mesta, ostavlja prljave tragove svoga srpstva, pljačkajući narod u jednom mestu da bi na drugom mogao mirnije probaviti. Njegov jedini ideal je rakija. Ona mu zamenjuje i državu i kralja i sve. Iz svih krajeva kuda je on prolazio dolazi narod da se žali na njega ... ja ću ga i dalje neumorno goniti pa ma gde on bio. Napominjete mi da pomažem komandante određene od strane komande jugoslovenske vojske, dok ja ovde imam nekoliko takvih komandanata, pa ne znam koji je pravi. Ima i takvih slučajeva da se pojedini proglasi sam komandantom! Skupi nekoliko pljačkaša i — komandant! Na primer, na Goliji postoji Brana Petrović. Skupio 30 — 40 ljudi, sve samih lopova i pljačkaša i čuda čini po Goliji. Jedan kapetan pljačka konje, kobile, privatne stvari, rakiju i sve ono što nađe za shodno. Od koga? Od naroda koga je, bajagi, pošao da brani i vodi u borbu za slobodu! Svakodnevno stižu žalbe seljaka na njega. Logično je da se ovo ne sme prećutati. A tome istom kapetanu Petroviću, kada mi se prvi put predstavio kao komandant Golije i odreda jugoslovenske vojske na njoj, ja sam davao i novaca koji mi je narod zadovoljno davao za izdržavanje svoga ljudstva, oružja i municije i pošto sam znao prilike na Goliji, davao sam mu čak i benzina koji će davati narodu u zamenu za žito, da bi tako ishranio ljude. Neću pominjati koliko sam mu pušaka dao ni puškomitraljeza. Naglasiću da sam mu dao i jedan teški mitraljez. A toliko oružja dati, u današnjim prilikama, znači više nego mnogo. Sve je to kapetan Petrović prodao, pa čak i benzin a dobiveni novac upotrebio za svoje lične svrhe. Ja sam uvek bio da se svakom našem oficiru pomogne u radu, ali ovo što kapetan Petrović radi, to je više nego sramota. Ja takve ljude moram progoniti... Zato sam sada naredio da jedan naš odred pođe sa stotinu ljudi na Goliju i da po svaku cenu rastera bandu kapetana Petrovića, a njega lično živa ili mrtva dovede u Rašku ... Mi ovde ne možemo trpeti u svojoj blizini provokatore i pljačkaše, i one koji misle da im je ovo dozvoljeno, zato što su generalski zetovi pa im niko ništa ne može..." U nastavku pisma Đurović hvali kapetana Radomira Cvetića, navodeći da je to jedan vrlo pošten i čestit oficir, pa nastavlja: "Za sve vreme mi smo zajedno sarađivali i išli jednom cilju ... I njega sam u svemu pomagao koliko god sam mogao i od sada ću ga uvek pomagati... 1 vas molim da ga ubuduće ne zapostavljate, nego ga pomognete.., Jer jedino on može predstavljati tu komandu u ovim krajevima... Smatram da sam ovim dao jasnu sliku o onome o čemu me okrivljujete i napommjem i uveravam vas da u buduće uvek možete na mene računati kao na Srbina i zakletog oficira jugoslovenske vojske ..."4 Nekoliko meseci kasnije, Mihailovićev delegat za Srbiju Dragoslav Pavlović obaveštava svoga komandanta da je Đurović 1. juna 1942. godine uhvatio britanskog kapetana Kristija Laurensa, koji se kretao po terenu u pratnji Mihailovićevog oficira, kod koga se nalazio i jedan izveštaj o radu na organizovanju Mihailovićevog pokreta u Toplici. U obaveštenju se kaže da je Đurović obojicu, zajedno sa nađenim izveštajem, predao Nemcima u Beogradu. Pola godine kasnije, 17. decembra 1942. godine, izvestavajući Mihailovića o situaciji na terenu Javorskog korpusa, Radomir Cvetić, pored ostalog, objašnjava da je Đurovića do tada trpeo na terenu jer je od njega imao prilično koristi, "naročito na planu snabdevanja oružjem i municijom", ali u nastavku konstatuje da mu sada on prilično smeta, jer ga u zajednici sa okupatorom ometa u radu na širenju organizacije. Na kraju, Cvetić predlaže da bi, zbog toga, "Đurović trebao da bude ubijen, a njegcv odred, pošto u njemu ima mnogo izdajnika, likvidira".5 Međutim, Cvetićevi razlozi da predloži ubistvo Đurovića bili su znatno dublji i važniji od onih koje on u izveštaju navodi. 1 Cvetić, kao i njegov šef, u borbi za prevlast nije želeo da iza sebe ostavljia tragove i svedoke svoje obilate saradnje sa nemačkim okupatorima. Svestan da među ove, s obzirom na njegovu pripadnost kvislinškim oružanim formacijama i na njegove veze s okupatorima, bez sumnje, spada i Đurović, on je kasnije sve upornije insistirao na njegovom ubistvu. Očigledno neobavešten o Cvetićevim namerama, Đurović je posle rasformiranja Pećančevih četnika, krajem 1942. godine, doneo odluku da se sa odredom stavi pod Mihailovićevu komandu. Zato je početkom marta 1943. godine sa svojim četnicima došao u Mihailovićev štab, koji se u to vreme nalazio u Crnoj Gori, u selu Lipovu, nedaleko od Kolašina. I ako je u dogovoru sa Cvetićem doneo odluku da iz već navedenih razloga ubije Đurovića, Mihailović se ipak predomislio. On ga je upoznao sa Cvetićevim zahtevom, a zatim velikodušno sacpštio da mu "sve ranije grehe oprašta", samo pod uslovom da se sa odredom što hitnije prebaci u oblast Foče i da sa ostalim četničkim jedinicama učestvuje u borbama protiv divizija NOP koje su, posle pobede na Neretvi, nadirale prema Hercegovini i Drini. Kada je Đurović stigao ma određeno mesto, mogao je jedino da konstatuje da je za bilo kakvu njegovu intervenciju i suviše kasno. Razbijene i u potpunom rasulu, gonjene snagama NOV, Mihailovićeve jedinice su bežale ne znajući ni same kuda. U takvoj situaciji Đurović je sa svojim odredom pošao u Srbiju, na svoj stari teren. Međutim, imajući u vidu "komunikaciju" britanske vlade od 11. maja 1943. godine i svoju odluku donetu u vezi s njom, Mihailović naređuje Cvetiću da pronađe "i zbog begstva sa položaja" ubije Đurovića. Bio je to motiv kojim se on kasnije pravdao i pred okupatorom. Posle desetodnevnog traganja, Cvetićeve potere uspele su da presretnu Đurovića na planini Goliji i da ga, uz pomoć nekolicine Mihailovićevih starih pristalica ubačenih u njegov odred, ubiju. U nameri da na neki način sredi situaciju u Pećančevim odredima i udovolji Nedićevim zahtevima da se sve kvislinške oružane formacije stave pod njegovu komandu, okupator je još početkom aprila 1942. godine naredio da se četnički odredi Koste Pećanca stave pod komandu srpske vlade. Međutim, ni ova mera, kao ni mnoge druge, nije bila u stanju da Pećančevu četničku organizaciju dovede na nivo koji bi bio potreban da bi mogla da odgovori svome kontrarevolucionarnom zadatku, koji joj je bio namenjen. Zahvaljujući prvenstveno proosovinskoj buržoaskoj grupi u Srbiji i pomoći koju su mu legalizacijom pružili Mihailovićevi četnici, okupator je do kraja 1942. godine uspeo da u obliku Srpske državne straže i dobrovoljačkih odreda stvori savremenije i efikasnije oružane formacije za borbu protiv NOP. U takvoj situaciji, a s obzirom na njen kvalitet, četnička organizacija Koste Pećanca okupatoru više nije bila potrebna. Zato je nemačka komanda krajem novembra 1942. godine donela odluku da Pećančeve odrede rasformira. Za zasluge stečene iskrenom saradnjom, okupator je Pećancu ostavio, kao lično obezbeđenje, nekolicinu naoružanih vojvoda i četnika. Koristeći se ovom situacijom, Mihailović je uspeo da izvestan broj Pećančevih vojvoda, pa i čitavih odreda, stavi pod svoju komandu. Ali, posle ubistva Mašana Đurovića, na red je došao i Kosta Pećanac. Uzimajući u obzir činjenicu da je Pećanac pred okupatorima odigrao svoju ulogu, Mihailović je sa sigurnošću računao da im se njegovim ubistvom neće nimalo zameriti. Međutim, sa realizovanjem odluke da se ubije Pećanac išlo je malo teže, pored ostalog i zbog toga što je on bio okružen svojim najpoverljivijim i najodanijim vojvodama, čija opreznost i lukavstvo nisu bili za potcenjivanje. O hvatanju i ubistvu Koste Pećanca Vojin Andrić je autoru ispričao: "Sa grupom omladinaca nalazio sam se na Gledićkim planinama. Krajem novembra 1943. godine Draža me je pozvao u svoj štab, koji se tada nalazio na Maljenu, iznad Pašine ravni u Orovici, u azbukovačkom srezu. Čim sam stigao, on me je pozvao na razgovor. Posle nekoliko uobičajenih i formalnih reči, Mihailović me je uputio: — Da li ste spremni da izvršite jedan poverljiv i ozbiljan zadatak? — Zašto da ne? — odgovorio sam mu. — Ali taj zadatak ne bi bio baš tako prost. Dosta je komplikovan. Bar tako kaže Keserović, koji nije uspeo da ga izvrši. Malo sam se zamislio. Poznajući Keserovića, pitao sam se u sebi koji bi to zadatak bio koji on nije uspeo da izvrši, a pretpostavlja se da ću ja moći. Najzad sam slegao ramenima i prilično zbunjeno rekao: — Ja bih vas zamolio, ako je to moguće, da mi bar ukratko kažete o čemu je reč. — Ovo što ću vam sada reći, to je najstroža tajna — počeo je Draža svoje izlaganje. — Vodite strogo računa. Ja sam naredio Keseroviću da uhvati i ubije izdajnika Kostu Pećanca. Vama je dobro poznato da smo s njim imali mnogo muka, i da je zaslužio ovu kaznu. Ali Keserović mi javlja da mu se do sada nije pru- žila nijedna zgodna prilika u kojoj bi mogao da realizuje ovaj zadatak. Kaže mi da Pećanca, pored nekolicine njegovih vojvoda, čuvaju Nemci i Bugari, što ja lično mnogo ne verujem. Pre će biti da Keserović neće da digne oružje na svoga bivšeg vojvodu, koji ga je spasao iz nemačkog zatvora u Kruševcu. Prema izveštaju prim-ljenom iz Deligradskog korpusa od Brane Petrovića, vašeg dobrog prijatelja, Pe-ćanac se sada nalazi u Sokobanji i postoje mogućnosti da ga uhvatimo. Brana mi traži da mu pošaljem vas i desetak omladinaca. Uverava me da će s tom ekipom sigurno uspeti da mi Pećanca živog preda. Ne čekajući da mu bilo šta na ovo odgovorim, Draža je, posle kraće pauze, nastavio: — Ako smatrate da bi, uz Braninu pomoć, sa gruporn od desetak omladinaca, mogli na prevaru da uhvatite Pećanca, krećite odmah za Deligradski korpus, a sva dalja uputstva dobićete od Brane. Sve što vam bude potrebno staviće vam se na raspolaganje, čak i ceo korpus Ljuhe Jovanovića. Posle ovog Dražinog izlaganja odgovorio sam mu da ću uložiti sve svoje iiapore da izvršim ovaj zadatak. Gledajući me preko naočara, zapovedničkim tonom Draža mi je rekao: — Odmah pronađite deset omladinaca i što hitnije s njima se javite Brani. Po prvog januara hoću da imam Pećanca u rukama. Vodite računa! Njega ćete uhvatiti samo i jedino na prevaru. Tu morate biti vešti i oprezni. Sutradan napustio sam Orovicu i vratio se na Gledić, a zatim sa deset oni-ladinaca produžio u pravcu Aleksinca. Na putu od Aleksinca ka Sokobanji sastao sam se sa Branom. Rekao mi je da je o mome dolasku obavešten i da vrši prip-reme za ulazak u Sokobanju. Uzgred mi je napomenuo da se, pored Pećanca i njegovih vojvoda, u Sokobanji nalazi i manji odred Srpske državne straže, s ko-jim je Kosta u vezi i u dobrim odnosima, a da su i njegovi odnosi sa stk-ažom odlični. Sa svojom pratnjom, Brana je 1. decembra ušao u Sokobanju, a dva-tri da-na kasnije pozvao je i mene. Moja grupa postala je propagandno odeljenje štaba Deligradskog korpusa. Plan o hvatanju Pećanca stvarali smo prilično dugo, jer smo ustanovili da ga čuvaju ne nekolicina, već osamdeset prilično dobro naoružanih četnika, među kojima i desetak iskusnijih vojvoda. Svi su oni bili i te kako privrženi svome šefu Pećancu. Da kraju smo zaključili da ne pravimo nikakav konačan plan, nego da, prvo, pokušamo da među Pećančeve četnike ubacimo nekoliko naših ljudi, među kojima i dva-tri moja omladinca. A zatim da, na osnovu podataka prikupljenih od ubačenih ljudi, stvaramo plan akcije. Nepoverljivost i opreznost Pećančevih ljudi zadavala nam je prilično muka. Ali krajem januara ipak smo uspeli da, pored infiltracije dvojice naših ljudi među Pećančeve četnike, pridobijemo za akciju i nekoliko ljudi prilično bliskih Pećancu. Uskoro smo raspolagali podacima na osnovu kojih se zaista mogao stvoriti plan va. hvatanje Pećanca. Krajem prve polovine februara 1944. godine dobili smo autentičan podatak da će Pećanac za nekoliko dana krenuti u lov. Čak je bio naznačen i uži pojas njegovog kretanja u lovu. Ocenili smo da bi ovo mogla da bude zgodna prilika, koja se ne sme propustiti. Zbog toga smo se svi bacili na posao. Prikupili smo potrebne snage i odredili mesta i zadatke zasedama. Pustili smo vest da postoji neposredna opasnost od upada partizana u Sokobanju. Prema Braninim instrukcijama, ovu vest su naši ljudi iz Pećančeve okoline vešto iskoristili u nagovaranju Pećanca da, prilikom njegovog odlaska u lov, najmanje polovinu svoje pratnje ostavi u Sokobanji zbog eventualnog napada partizana. Ovaj manevar nam je uspeo. Njegov uspeh uglavnom je doprineo da se i cela akcija uspešno završi. U ataru sela Kesnika, na dva kilometra od puta Sokobanja — Aleksinac, 17. februara 1944. godine uhvatili smo Kostu Pećanca i četrdeset i četiri njegova četnika, među kojima su bili i četiri vojvode. Nekoliko dana kasnije, kao naš zatvorenik ostao je samo Kosta Pećanac. Kada je čuo za ovaj uspeh, Draža je naredio da Pećanca ne ubijemo, već da ga krijemo po terenu, sve dotle dok ga o svemu detaljno ne saslušamo. Za saslušavanje Pećanca odredio je mene. Već u prvim razgovorima s njim konstatovao sam da je prilično izgubljen, a uz to i bolestan. Ali ipak je bio svestan da mu Draža ne misli dobro. Jednoga momenta mi se obratio rečima: — Ja sam potpuno svestan onoga što me čeka. Zato te, sinko, molim da me ne saslušavaš kao neki islednik i da me ne mučiš. Ako si voljan, ti sedi, a ja ću ti ukratko ispričati svoje memoare. Ako želiš, možeš sve i da zapišeš. U dogovoru sa Branom, a uz Dražinu saglasnost i sugestije, doneli smo od-luku da prihvatimo Pećančev predlog. Tako sam, puna dva meseca, vodio brigu o bolesnom Pećancu, skrivao ga po okolnim selima, postavljao mu razna pitanja i pisao njegove odgovore, koji su, zaista, predstavljali njegove memoare. Pećanac mi je prićao o mnogobrojnim događajima, od kojih su neki poznati i rasvetljeni. Ali o svojoj ulozi u dogadajima u 1941. i 1942. godini davao mi je prilično škrte izjave. Ipak neke njegove reči ostale su mi u dobrom pamćenju. Govoreći o unutrašnjoj politici emigrantske vlade, Pećanac je tvrdio da je ona neuspeli nastavak politike koju su vodili radikali, sa Pašićem na čelu, u toku prvog svetskog rata, dok su se nalazili van zemlje, na ostrvu Krfu i u Solunu. — Kada je otpočeo toplički ustanak — pričao mi je Pećanac — kralj Aleksandar i Pašić su mi naredili da se prebacim u zemlju. Moj zadatak je bio da po svaku cenu sprečim bilo kakav ustanak u zemlji. A ako je narod raspoložen za borbu, da ga stišavam i potajno organizujem, a zatim tek kada naša vojska razbije neprijatelja, da u njegovoj pozadini, sa već organizovanim manjim četničkim odredima, otpočnem četničku akciju i time olakšam brži i efikasniji prodor naše vojske i oslobođenje zemlje. Ovaj zadatak sam i onda uz pomoć okupatora izvršio. Ustanak smo ugušili, narod smo spasli, a vlast zadržali, kralj i mi, radikali. Eto, sinko, slično ovome rade sada i oni naši iz Londona. Ustanci u narodu su ti opasna stvar. To znaju i oni tamo i mi ovde. Zato smo se ovako razumno i podelili. Mi ovde da sprečimo ustanak, ako ne možemo sami, onda pomoću okupatora, a oni tamo neka vode savezničku politiku. Njihov zvanični predstavnik u zemlji treba da bude Draža. On nije smeo da se upušta u saradnju s okupatorom, niti da vodi borbu protiv ustanka. Borba protiv ustanka bila je stvar Nedićeva, Ljotićeva i moja. A Draža je trebalo da, kao član naše vlade u Londonu, potajno održava u narodu duh monarhije i ljubav prema saveznicima. Za ovaj posao njemu nisu bili potrebni nikakvi odredi, jer naši odredi bili bi i njegovi. Ja sam, s obzirom na moje iskustvo, preko dosta ljudi savetovao Dražu da ovako radi, ali on nije hteo da me posluša. Zato će, na kraju, izgubiti bitku. A zbog njegove gluposti i tvrdoglavosti, i svi mi. Vlast će preći u ruke komunista." Prilikom izlaganja misli i zaključaka Vojinu Andriću, očigledno je da je Pećanac, pored ostalog, izgubio iz vida važnu činjenicu: da se narodni ustanak 1941. godine u mnogo čemu razlikovac od onoga na jugu Srbije 1917. godine. "Međutim", nastavlja Andrić, "prodor jedinica Narodnooslobodilačke vojske u oblast Sokobanje i Aleksinca prekinuo je moje razgovore sa Pećancem. Izvešten o novonastaloj situaciji i upitan šta da radimo sa Pećancem, Draža nam je odgovorio: 'Pećanac ni u kom slučaju ne sme da padne u ruke komunista. Da bi izbegli izlaganje bilo kakvom riziku, vi ga odmah po prijemu ovog naređenja likvidirajte.6 Čim smo primili ovo naređenje, Brana je naredio crnoj trojci da zakolje Pećanca. Tako je 5. maja 1944. godine, na putu Sokobanja — Čitluk — Knjaževac na mestu oko dva kilometra udaljenom od Sokobanje, Branin dželat zvani 'Kasapče' klanjem okončao život ovog poznatog četničkog vojvode.*'7 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument