Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC
Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


KORPUSI DRAŽE MIHAILOVIĆA POLAŽU ISPIT PRED OKUPATOROM U SRBIJI

Po naređenju Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, 2. proleterska i 5. udarna divizija dobile su početkom marta 1944. godine zadatak da prodru u Toplicu i Jablanicu, najjače žarište narodnooslobodilačke borbe u Srbiji, i sa tamošnjim jedinicama stvore oslonac za prodor većih snaga NOVJ u Srbiju.

Prikupljanjem na teritoriji Goražde — Foča — Rudo — Prijepolje, 2. proleterska (2. i 4. proleterska i 3. udarna brigada) i 5. udarna divizija (1, 4. i 10. krajiška udarna brigada), ukupno oko 5.000 boraca, obrazovale su Udarnu grupu divizija, kojom je, po odluci Vrhovnog štaba, rukovodio štab 5. divizije.

I dok je 2. divizija zadržana na svojim položajima radi vezivanja neprijateljskih snaga prema Rudom i Priboju, dotle je 5. divizija, upućena ka reci Limu, razbila manje četničke delove i do 16. marta se prebacila na desnu obalu reke. Ovaj uspeh 5. divizije omogućio je da u toku 17. marta u rejonu Rudog pređu Lim i dve brigade 2. divizije, a 2. brigada je i dalje zadržana na levoj obali Lima da zatvara pravce od Pljevalja.

Posle borbi protiv okupatorskih, kvislinških i Mihailovićevih snaga, do 20. marta Lim je prešao i poslednji bataljon 2. brigade. Toga dana na zajedničkom sastanku stabova divizija, u duhu operativne zamisli Vrhovnog štaba, odlučeno je da Udarna grupa izvrši energičan prodor ka Ibru opštim pravcem Zlatibor — Javor — dolina Studenice, da razbije okupatorsko-kvislinške snage i vlast, vrši politički uticaj u narodu, mobiliše ncve borce i organizuje narodnooslobodilačke odbore gde za to postoje uslovi.

Na osnovu ove odluke i zapovesti koju je divizijama izdao Štab Udarne grupe, otpočele su pripreme jedinica za pokret prema Zlatiboru. Međutim, 21. marta ujutru neprijatelj je iz pravca Priboja iznenada napao 4. krajišku brigadu, preteći da izbije u pozadinu Udarne grupe. Protivnapadom 2. proleterske brigade neprijatelj je zaustavljen, a Udarna grupa krenula je u marš ka istoku i 28. marta izbila u dolinu gornjeg toka reke Studenice. U toku marša imala je oštre sukobe sa neprijateljskim snagama.

Prateći rad 2. i 5. divizije, nemački komandant Srbije najpre je ocenio da će njihov prodor biti usmeren ka severu, u pravcu Užica i Požege, pa je u tom smislu i zahtevao od bugarske 24. divizije da posedne i brani sva veća mesta na tom pravcu. Ali kada se Udarna grupa uputila ka istoku, on je užurbano grupisao snage radi zatvaranja doline Ibra, čija ;jc odbrana poverena Štabu 25. bugarske divizije. Bugarski plan je predviđao da se odsudnom odbranom na Ibru i aktivnim dejstvima iz pozadine zaustavi prodor Udarne grupe, a zatim preduzme koncentričan napad sa ciljem njenog odbacivanja na zapad. Za izvršenje ovoga plana grupisane su, pored nemačkih, jake bugarske snage iz sastava 24, 25. i 27. divizije, delovi Ruskog zaštitnog i Srpskog dobrovoljačkog korpusa i snage Draže Mihailovića. Prirodno povoljni položaji na levoj obali Ibra posednuti su jačim snagama, a mostovi su branjeni posadama iz bunkera, artiljerijom, tenkovima i oklopnim vozovima na železničkoj pruzi Kraljevo — Raška.

Našavši se nadomak Ibra, štab Udarne grupe doneo je odluku da razbije neprijateljske snage na levoj obali, da forsira reku i da preko planine Kopaonika sa obe divizije prodre u Toplicu i Jablanicu. Početak napada bio je određen za 30. mart u 22 časa.

Napad jedinica Udarne grupe počeo je sa zakašnjenjem i nejednovremeno. Zbog izvesnih propusta i nedostataka štabne i obaveštajne službe, iznurenosti boraca i snažnog otpora neprijatelja, ovaj napad i forsiranje Ibra završeni su neuspehom.

Kada je Udarnu grupu zadržao pred Ibrom, neprijatelj je koncentrično uputio svoje snage s ciljem da je zaokruži ili odbaci na zapad. Procenjujući neprijateljske namere, Štab Grupe je zadržao 5. diviziju na prostoriji Studenica — Ivanjica sa zadatkom da aktivnim dejstvom vezuje, razvlači i tuče neprijateljske snage po delovima, a 2. diviziju uputio ka Dragačevu, da vrši pritisak na komunikacije Ivanjica — Užice i Kraljevo — Čačak.

Tako je 2. divizija prodrla u Dragačevo i odbacivši 1. i 2. ravnogorski korpus Draže Mihailovića, noću izmedu 8. i 9. aprila zauzela Kaonu. Ojačane okupatorskim i kvislinškim snagama iz Kraljeva i Guče, Mihailovićeve snage su 10. aprila izvršile protivnapad i odbacile 2. diviziju ka jugu.

Za to vreme je 5. divizija u dolini gornjeg toka Studenice vodila svakodnevne borbe protiv neprijateljskih snaga koje su je potiskivale. Postojala je opasnost da neprijatelj, šireći se ka zapadu i severu, odvoji 5. od 2. divizije, koja se još nalazila u Dragačevu. Ali brzim intervencijama, jedinice 5. divizije su 8. i 9. aprila razbile 2. mileševski i Požeški korpus Draže Mihailovića i odbacile neprijateljske snage prema istoku, a zatim je Štab Udarne grupe privukao iz Dragačeva i 2. diviziju. Zajedničkim snagama neprijatelj je bio odbačen dalje prema istoku, gde je zauzeo nove položaje, na kojima je prešao u odsudnu odbranu.

U međuvremenu, Štab Udarne grupe dobio je direktivu Vrhovnog štaba NOV i POJ da sa 2. i 5. divizijom krene u zapadnu Srbiju. Radi jačanja ustanka i stvaranja uslova za prodor većih snaga NOVJ, u zapadnu Srbiju je trebalo da pređu i dve divizije 3. korpusa iz istočne Bosne. Po odluci Štaba Udarne grupe, marš je trebalo izvesti u dve kolone. Krajnji cilj obe kolone bio je planina Povlen. Pokret obe kolone počeo je 20. aprila.

Razbijajući u toku marša delove Požeškog korpusa Draže Mihailovića, nemačkog 4. puka "Brandenburg" i Srpskog dobrovoljačkog korpusa, desna kolona je u noći između 28. i 29. aprila izvršila postavljeni marševski cilj.

Marš leve kolone bio je nešto sporiji i praćen neprekidnim napadima Javorskog i Zlatiborskog korpusa Draže Mihailovića. Ali je i ona, razbijajući delove 4. puka "Brandenburg", Srpskog dobrovoljačkog i Mihailovićevog Zlatiborskog korpusa, delove 24. bugarske divizije i 696. bataljona poljske žandarmerije, 30. aprila stigla na cilj i spojila se sa desnom kolonom.

Da bi prihvatio 16. i 17. diviziju 3. korpusa, koje je trebalo da dodu iz Bosne i na odseku Bajina Bašta — Drinjača forsiraju Drinu, Štab Udarne grupe je 5. diviziju usmerio prema Rogačici, a 2. diviziji dao zadatak da ovlada Povlenom i zatvori pravce kcji od Valjeva vode prema Rogačici i Užicu. Izvršenje ovog zadatka bilo je sprečeno koncentričnim nastupanjem neprijatelja ka Udarnoj grupi. U napadu na nju učestvovali su delovi Srpskog dobrovoljačkog korpusa i 24. bugarske divizije, delovi 5. puka Ruskog zaštitnog korpusa, zatim Požeški, Valjevski, 2. šumadijski, Cerski korpus i Korpus Gorske garde Draže Mihailovića i, najzad, nemačke borbene grupe "Holman" i "Vajl".

Mada je razbila Mihailovićev Valjevski i Šumadijski korpus, kao i Korpus Gorske garde, 2. divizija je 2. maja, pod pritiskom nemačkih borbenih grupa "Holman" i "Vajl", bila prinuđena na povlačenje.

Za to vreme 5. diviziju su napali delovi Mihailovićevog Valjevskog, Cerskog i Požeškog kcrpusa, kao i dva bataljona 24. bugarske divizije. Napad bugarskih bataljona bio je zaustavljen, a glavnina Divizije usmerila se na Mihailovićeve snage i proterala ih sa položaja.

U želji da neprijateljske snage odvuče što dalje od Drine i time olakša prelazak 16. i 17. divizije, Štab Udarne grupe je preduzeo mere cia se 2. i 5. divizija noću izmedu 2. i 3. maja pomere u širi rejon planine Maljena. Ali, zbog jačih koncentracija neprijateljskih snaga duž komunikacije Užice — Valjevo, samo je 10. brigada izbila do sela Skakavce.

Tih dana su i neprijateljske snage u istočnoj Bosni nastojale da po svaku cenu spreče izbijanje 16. i 17. divizije na Drinu. Time su bile oslobođene snage Srpskog dobrovoljačkog korpusa i 24. bugarske divizije, do tada vezane na Drini, i odmah upućene protiv 2. i 5. divizije. Na osnovu direktive Vrhovnog štaba i procene situacije, Štab Udarne grupe je tada doneo odluku da sa divizijama krene na planinu Taru. Divizije su se 6. maja prikupile i krenule ka Tari, ali je neprijatelj protiv njih počeo da ponovo prikuplja jače snage.

Uviđajući težak položaj 2. i 5. divizije, Vrhovni štab je 12. maja naredio Štabu Udarne grupe da obe divizije orijentiše prema slobodnoj teritoriji 2. korpusa na levoj obali Lima. Očekujući pristizanje 2. divizije sa Tare, 5. divizija je vodila žestoke borbe protiv nemačkih, bugarskih i, naročito, snaga Mihailovićevog Valjevskog, 1. i 2. ravnogorskog, Požeškog, Javorskog i Mileševskog korpusa i Korpusa Gorske garde. Tek u noći između 15. i 16. maja, po dolasku 2. divizije, Udarna grupa je mogla da krene preko planine Zlatara ka Limu, koji je prešla 20. maja kod Brodareva.

Ovim prelaskom preko Lima završen je prodor 2. i 5. divizije u Srbiju. One su izvele vrlo težak manevar, boreći se i maršujući više od dva meseca. Nemačka komanda je bila blagovremeno obaveštena o pokretu Udarne grupe i, nad cdgovarajućim pravcima i odsecima, prikupljala nemačke, bugarske, kvislinške, Mihailovićeve i snage muslimanske milicije i na taj način prinudila 2. i 5. diviziju da se ka svom operativnom ci1ju probijaju pod vrlo nepovoljnim uslovima. Neuspeh Udarne grupe da se probije u Toplicu i Jablanicu prouzrokovan je prvenstveno velikom nodmoćnošću neprijatelja i izrazito ofanzivnom taktikom koju je primenjivala nemačka komanda u odbrani Srbije. Izmorenost jedinica Udarne grupe, oskudica u hrani i municiji, kao i izvesni propusti u komandovanju, otežali su izvršenje zadataka. Ali i pored toga, neprijatelj je pretrpeo osetne gubitke, naročito snage Draže Mihailovića u borbama u Dragačevu, na Povlenu, oko Ljubiša i Sirogojna.

U borbama protiv 2. i 5. divizije NOV došla je do izražaja potpuna i javna saradnja jedinica Draže Mihailovića sa okupatorskim i kvislinskim snagama u Srbiji.

O ovoj Mihailovićevoj izdaji postoji više dokumenata, od kojih ćemo navesti samo nekoliko.

U izveštaju bez datuma i potpisa, upućenom komandantu 2. ravnogorskog korpusa, kapetanu Predragu Rakoviću, pored ostalog, piše:

"Na dan 12. ovog meseca (marta 1944. godine — nap. autora) sastao sam se u Adranskoj opštini sa šefom Gestapoa u Kraljevu SS obrst firerom g. Niburom na predhodni njegov poziv preko sreskog načelnika g. Aćimovića, a po odobrenju komandanta 2. žičke brigade kapetana g. Anđelković Ljubiše, i to u 19 časova, — Sastanak je tekao sledećim tokom.

A. — Tačno u 19 č. došao je luksuzni auto pred Adransku opštinu. Iz njega je izašao potpukovnik Nibur, tumačica Tilda i gestapovac Filip — Banaćanin. Kad su ušli u opštinu tada sam ja sa p. por. Kolarević Tihomirom ušao u istu zgradu ... Potom smo seli i posle nekoliko uobičajenih fraza počeo je zvanični razgovor... Dalje je g. Nibur izjavio da želi da njegova razmatranja ianesem komandantu korpusa kap. Rakoviću i da veruje da će od kap. Rakovića da ili dobije odgovor ili da ću jednog dana sa kap. Rakovićem doći na sastanak gde kap. Raković odredi. U tom je izrazio želju da sa kap. Rakovićem dođe bar do privremene saradnje za borbu protiv komunizma. Dalje je naveo da je već sklopljen privremeni ugovor o nenapadanju između naših jedinica i Nemačke vojne sile i to između desne obale Ibra, leve obale Zapadne Morave do Čačka i linije Čačak — Bajina Bašta. Prema tome šel je rekao od Vašeg reona Korpusa u tu zonu spadaju reon kap. Anđelkovića (Nadibar) i Trnavska brigada. Zatim je rekao da mu je želja da u tu zonu uključi ceo korpus kap. Rakovića i da važi za vreme dogovoreno tj. trajanja obaveza Ugovora, ako bi došlo do toga. On je dalje rekao da želi da se sastane sa kap. Rakovićem bez ikakvih obaveza o zaključivanju ma čega. Obaveze i uslovi koje oni daju su sledeće:

1. — U oblasti označenoj na karti (oblast korpusa) obavezuje se (u ovom slučaju kap. Raković) sa svim pripadnim jedinicama da svaku borbu i sabotažu prema Nemačkoj vojnoj sili i njihovim saveznicima, kao i ovima koji se zajedno sa njima bore, kao i svima Srpskim pomoćnim jedinicama, prekine ni da se odrekne borbe protiv istih. Svojevoljna osuda Nemaca i nemačkih pripadnika od strane četnika za ovo vreme trajanja ugovora u označenoj oblasti ima da se obustavi. U slučaju da pripadnik stoji pod sumnjom sa dovoljnim dokazima da je potajni komunista, sa tim dokazima ima da se preda S. D. nemačkoj policiji Kraljevu (tj. u tom slučaju četnici imaju pravo hapšenja tog pripadnika).

2. — Sa druge strane obavezuje se Nemačka vojna sila za sebe i svoje pripadnike isto tako da borbu u označenoj zoni za vreme trajanja ugovora protiv četnika kap. Rakovića obustavi, ovo se odnosi i na pripadnike Nemačke vojske i policije, Bugare, Srpski dobrovoljački korpus, S. D. S., Ruski korpus i sve ostale Srpske vlasti u određenoj zoni. Na strani četnika su ovim obuhvaćene sve jedinice kap. Rakovića u određenoj zoni. U ovoj istoj određenoj zoni neće biti akcije protiv pripadnika Draže Mihailovića. U slučaju prepada na nemačku vojsku, Nemačka vojska preduzima akciju da pronađe krivea. Za vreme trajanja ugovora u određenoj zoni neće se uzimati taoci, niti će biti streljanja.

3. — Ovo primirje treba da da mogućnosti za zajedničku borbu protiv komunizma.

4. — Kap. Raković se obavezuje pred zaključenje ugovora da sve pripadnike nacija koje se sa Nemačkom bore tj. nalaze u ratu, u određenoj zoni preda Nemačkoj vojnoj sili. Kap. Raković pristupa obavezi da sve obaveštajne kanale protivnika Nemačke obustavi i suzbije.

5. — Označena oblast će se četnicima kap. Rakovića predati za samostalnu akciju protiv komunizma. U slučaju veće zajedničke akcije, operacije, četnici će pod komandom kap. Rakovića pasti pod Nemačku višu komandu. Kap. Raković preduzima obezbeđenje komunikacija.

6. — Za postignuće boljeg zajedničkog rada će se pri štabu kap. Rakovića uspostaviti čovek za vezu, ali samo po potrebi.

7. — Četnici kap. Rakovića dobijaju u određenoj zoni od Nemačke vojske za sprovođenje zajedničkih zadataka odgovarajuću vojnu pomoć.

8. — Ovaj ugovor kada se potpiše stupa na snagu po dogovoru. U slučaju jednog lojalnog sprovođenja ugovora od strane četnika kap. Rakovića, produžetak ugovora je moguć za borbu protiv komunizma.

9. Sadržina ugovora ima da se drži u tajnosti.

10. — Propagandna borba protiv komunizma ima da se sprovodi zajedničkim snagama.

Kako mi je rekao šef, ove tačke koje se gore navode nisu striktno napisane, već se mogu menjati po dogovoru.

B. — U drugom delu razgovora govorili smo o radu naše i njihove obaveštajne službe na teritoriji Srbije. Šef je rekao da smo ih tu nadmašili, ali njihovu u tom pogledu pravda time što isti agenti koji njima služe rade i za nas..."1

Očigledno, kada su se 2. i 5. divizija NOV uputile sa obala Lima prema istoku, nemački okupatori u Srbiji su pohitali da učvrste već postojeće sporazume sa komandantima korpusa Draže Mihailovića o zajedničkoj borbi protiv NOV i POJ.

Ponuđene pregovore za sklapanje sporazuma kapetan Raković je oberučke prihvatio, o čemu nam svedoči i izveštaj nemačke feldkomandanture 610 iz Čačka, upućen 25. marta 1944. godine vojnom zapovedniku Jugoistoka, u kome se, pored ostalog, kaže:

"Po nalogu DM. Raković je ponovo precizirao:

1. Sigurne (pismene) garantije da ne postoje ni najmanje namere da se planira opšti ustanak ili da se sprovode sabotažne akcije.

2. Primirje na teritoriji Srbije.

3. Spremnost za borbu protiv komunista i izvan Srbije, uz isporuke municije.

4. Želja da se održi konferencija izmedu nemačkog opunomoćenika i generala Trifunovića.

O tome on je poslednjih dana ponovo primio radio-depešom uputstvo od DM.

Hiljadu četnika, koji se pominju u poslednjem dopisu (od 21. 3), krenuće ovih dana. R. moli da stalno dobija vagone za prevoz već pripremljenih namirnica za četnike u borbi, i to od Čačka do odredišne stanice. Gospodin major Nisen (FK 610) naknadno će mu saopštiti da se u vezi s tim obrati potpukovniku Milovanoviću iz pol. sreskog načelstva Užice koji raspolaže tovarnim prostorom za četničke jedinice.

Raković je dalje saopštio da u glavnom štabu DM strahuju zbog napredovanja Rusa na istočnom frontu. Četnici su navodno spremni da se protiv komunizma bore i na drugim evropskim frontovima."2

Da bi saradnja četničkih komandanata sa okupatorom u toku operacija 2. i 5. divizije NOV u Srbiji dobila neku organizovaniju formu, Draža Mihailović je za oficira za vezu između svojih jedinica i nemačke komande imenovao kapetana Milorada Mitića. Po njemu Mihailović je dostavljao svoje zahteve nemačkoj komandi koja je snabdevala municijom i hranom njegove jedinice, angažovane u borbi protiv NOV.

O situaciji na frontovima, o svome radu i o količini pomoći primljenoj od okupatora Mitić je, pod pseudonimom "Bruno" i "Ratibor", svakodnevno obaveštavao Mihailovića, koga je oslovljavao šifrcm "88".

Evo nekoliko odlomaka iz tih izveštaja.

Iz Ivanjice 21. marta 1944. godine Mitić javlja Mihailoviću:

"Cvetiću sam dodelio 10.500 kgr. kukuruza, Markoviću 5.000, Kalaitoviću 10.000.

U rezervi imam 15.000. Ovo je dobijeno od 'Br. 11' ("Br. 11" je bila šifra koja je označavala Nemce — nap. autora).

Obećano još 3 vagona, ali ja računam samo sa onim što imam u rukama. 40.000 razne municije podeljeno Cvetiću, Markoviću i Ras-Rasi (pseudonim Nikole Kalabića — nap. autora) ... Isto tako 300 bombi za teški i 150 za laki bacač."1

U izveštaju od 24. marta, Mitić obaveštava Mihailovića o pojedinostima sadejstava i "razmene" s Nemcima i Bugarima:

"23. III držana konferencija u Štabu bugar. divizije u Užicu. Cilj: opšta akcija protiv crvenih. Cvetić traži isto. Uslov za nas: zatvaranje pravaca koji sa zapada idu na liniju Rožanstvo — Murtenica i nastupanje jednom kolonom između Uvca i Lima u pravcu zapada. Upravo ovo sam lično sugerirao, jer na taj način mi ne moramo vršiti velika pomeranja sa sadašnjih pozicija i zakrivljavamo našu teritoriju ...

U slučaju akcije, mi dobijamo po 80 metaka na pušku, 500 na automatsko oružje. Jedna količina kao rezerva ima da bude prebačena u Arilje i Ivanjicu, prema tome koje mesto u danom trenutku ja naznačim. Bacačke municije takođc dobijamo. Rok za trebovanje 25. III.

Bugari traže da se Ajdačić prebaci na prostoriju Rožanstvo — Sirogojno i tu zatvori pravac ka istoku. U Radovića ne veruju 'jer je on uvek 50 km dalje od borbe'... Sada bi bio momenat da se naši snabdu municijom. Svaki ko dode na teritoriju, uključuje se ..."4

U izveštaju od 26. marta, Mitić javlja Mihailoviću:

"Dobio sam veliku količinu municije, ali ona je u Arilju ... Ako se naši odredi sa tog pravca angažuju, neka mi se obrate za municiju ...

Od Požege aviziran dolazak nem. motor. bataljona. 5 tenkova, Bugari i avijacija će učestvovati. Ali do tada treba izdržati. Ako imate raspoloživih snaga, pošaljite. Neka se ne plaše. Ovi (odnosi se na Nemce i Bugare — nap. autora) su manji od makova zrna. Trče oko mene kao preplašena deca. U stvari ja sada komandujem otsekom Prilike — Bukovica. Ima oko 1200 ljudi bez naših ..."8

U međuvremenu, Mihailović je 27. marta primio izveštaj od Mitićevog saradnika i pomoćnika, inače komandanta Kolubarske brigade, Ratomira Perića. Izveštaj je potpisan pseudonimom "Radovan" i u njemu piše:

"25. III oko 19 h primio sam u Užicu sledeću količinu municije:

60.000 metaka puščane municije 7,9

37.000 metaka mitraljeske municije 7,9

9.000 metaka puščane municije (engleske) 7,7

21.150 metaka mitraljeske municije (holandske) 6,5

16.640 metaka za M. Pi. 9 mm

400 bombi za bacač 81 mm

400 bombi za bacač 45 mm

Obećano nam je još 30.000 metaka puščane municije. Dobićemo čim transport stigne u Užice.

Kako je put kod Prilika bio zatvoren od komunista, to sam kamione ostavio u Požezi a ja sam sa malim autom prebacio 9.000 metaka malom Eriću i Kalči Markoviću.

Municiju sam do rudnika prebacio tek 26. III oko 17 h.

Zlatibor je od 24. III potpuno prazan od komunista. Bugari i poljska straža drže liniju Bela Reka — Zbojštica. Tri bugarske kolone u jačini od po jednog bataljona krenule su u zoru 25. III prema jugu sa linije Užice — Požega. Kolone su '.W. III uveče stigle na liniju Katići — Prilike.

Dobrovoljački puk Marisava Petrovića razbijen je od strane komunista 25. o.m. uveče kod s. Sivčine. Dobrovoljci su se povukli na rudnik, gde se i sada nalaze.

Bugarski bataljon pod komandom majora Haralampijeva primio je isto veče borbu sa partizanima. Komunisti su bili nadmoćniji i Bugari su se povukli u Ivanjicu.

Za sada u okolini Ivanjice nalaze se sledeće snage: Cvetić i Marković na liniji Mučanj — Kušići, jedan bataljon Bugara Katići, jedan bataljon Bugara Prilike plus 4 tenka, rudnik puk dobrovoljaca sa dve čete Rusa i 4 tenka, Ivanjica tri bataljona Bugara i dve čete Nemaca koji su ovog momenta stigli.

Pavle Marković (zlatibo(rska brigada) juče popodne bio je u Brekovu i odmah krenuo dalje za Sarenik. Javiće se ovde radi popune municije.

Kako komunisti nadiru ka 11, tj. prema ibarskoj dolini, to sam još prošle noći intervenisao u Beogradu da se Ibar posedne.

To će biti učinjeno. Takođe će i trupe iz Senice biti pomerene ka istoku ka Raškoj.

Nemci i Bugari imaju zadatak da gone partizane i dalje. Oni traže da Cvetić i Marković obezbede desno krilo, da se komunisti ne bi izvukli prema Sjenici."11

Istoga dana u 18 časova Mihailović je uputic "Radovanu" (Periću) sledeći odgovor:

"G. Radovane,

dobili smo Vaš izveštaj od 27. marta (pisan u 8.30 časova). Dobro je da su D. (dobrovoljci — nap. autora), SDS (Srpska državna stpaža — nap. autora), N. (Nemci — nap. autora) i B. (Bugari — nap. autora) krenuli u napad.

Našim snagama naređeno da preduzmu najenergičnije napade sa svih skoro strana.

Sem toga preduzete su mere da se komunisti napadnu ako bi od Ivanjice produžili na istok u Studenički srez.

Za Ajdačića, ako je krenuo južno od Požege, poslali smo naređenje da se prikupi u Dragačevu, odakle nam ga je najlakše upotrebiti u kome se pravcu pojavi potreba.

Nemojte ga prebacivati automobilima.

Vrlo dobro ste uspeli u pogledu municije. Nastanite da još izvučete. Dodelite jednu izvesnu količinu kapetanu Đukiću, koji se nalazi u Notraži. Ovo je potrebno i za jedimce koje treba ovde da još pristignu.

Pozdrav, 88."7

Kapetan Mitić 28. marta obaveštava Mihailovića, pored ostalog, i o sledećem:

"Podaci dostavljeni od Radovana imaju se dopuniti u sledećem...

O nekoj akciji Bugara ili Br. 11 (šifra koja označava Nemce — nap. autora) protivu crvenih dublje na terenu nema ni govora. Doručak i večera su uvek u garnizonu. Ako se hoće uništenje komunista, onda to moramo mi da uradimo. Možemo da računamo na pomoć uzduž komunikacija, na municiju i avijaciju, mada ona ne može mnogo da pomogne. Ali moraju biti hitno bačene masovne snage i lično da vodite operacije, naravno kao 'siva eminencija', inače Peko ode u Toplicu i dalje.

Zatvara se ibarska dolina, ali lično verujem da neće biti za Peka (bez nas) zatvorena. Operacijama je rukovodio lično Načelnik štaba Vojnog zapovednika Jugoistok đeneral Gajtner. On je došao na ovaj sektor.

Tražio je da mu dam uputna pisma za Keserovića i ostale komandante u ibarskoj zoni kako bi se uspostavila saradnja u borbi. Odgovorio sam da sa leve obale Ibra snage su angažovane već u borbi u okviru Štaba koji predstavljam. Ako bi druge sa neugovorene zone bile angažovane i postojala obostrana želja da se operacije koordiniraju, što ću ja ispitati, onda bi lično otišao na kraće vreme na lice mesta i uspostavio potrebne mere za koordinaciju...

Moral kod naših ljudi u reonima gde su prošli komunisti je mnogo opao. Sve veća sumnja u snagu naših i Br. 11 i sve veći respekt prema crvenima. Zastrašujući glasovi se šire o tome šta još sve ide. Selja zauzima oportun stav. Mi moramo odlučno pokazati da smo jači... seljak je uz onoga koji je jači. U najmanju ruku zauzima neutralan stav. Već je drugo raspoloženje od januara do danas. Dok su onda sami seljaci obaveštavali o kretanju komunista... ovoga puta skoro niko... Ima karakterističnih znakova kad se govori o snazi i taktu crvenih. Čuje se: ''meni motiku iz ruku niko neće oduzeti".

Pred svim ovim mi ne možemo da zatvorimo oči. Ovoga puta opasnost je stvarno velika, skoro ogromna. Ova kuga inficira gde god dođe a izdržljivi su kao mačke ... Ako se ne biju poslednjih pet minuta borbe, onda su ovo sigurno poslednjih 15 minuta. Ja sam često stvari dobro predvideo. Juče Br. 11 (Nemci — nap. autora) gleda moj izveštaj od 24. februara, gde sam ja tačno predvideo snage, pravce i vreme akcije crvenih. Čak sam predvideo i pojedine faze, kao i postupak u eventualnostima koje su sada nastupile. Pitaju da li nisam u to vreme bio u štabu Tita ...

27. III bio je u Ivanjici Kosta Mušicki ..."8

I pismo koje je 30. marta komandant 2. ravnogorskog korpusa, kapetan Predrag Raković, uputio Mihailoviću pokazuje koliko je tesna bila saradnja četnika i Nemaca u borbi protiv snaga NOVJ:

"Nemci kažu da se na dan 29. ov. m. u 2 časa ujutru pojavila veća grupa komunista u blizini s. Biljanovca kod ušća Jošaničke reke u Ibar. Kažu da su uhvatili i dešifrovali depešu koju je Tito poslao Peku, da Peko ima zadatak da što pre poruši mostove na pruzi i putu Kraljevo — Raška — Mitrovica — Skoplje i da mu je to cilj prodiranja ka toj pruzi. Nemci su bacili dosta svojih snaga u Ibarsku dolinu da sačuvaju prugu. Vapiju za našom pomoći. Ovu grupu su do sada čuvali Rusi, sada su oni smenjeni i u bunkeru su Ljotićevci. Verovatno da će komuniste zaustaviti na ovoj liniji okupator. Ja ću danas biti sa celim korpusom na mestu kako mi je naređeno, sa štabom u Raćevićima..."9

Izveštavajući Mihailovića 17. aprila o situaciji u Dragačevu, komandant Dragačevske brigade 1. ravnogorskog korpusa, potpcručnik Milutin Janković, pored ostalog, piše:

"Na dan 7. ov. m., od kada sam upućen na položaj, učestvovao sam u borbama sve dok se crvena banda nije povukla iz sreza Dragačevskog. Na dan 9. aprila 1944. godine, po odobrenju Komandanta korpusa gde smo bili zajedno, a u vezi sa situacijom, sastali smo se sa Nemcima u selu Guči u blizini varošice... gde su stvarno shvatili našu borbu protiv komunista i prema nama sasvim odlič-no postupili. Na dan 10. aprila pošla je jedna četa Nemaca desnom kolonom a ja sam sa oko sto naših pošao levom kolonom u napad na komuniste, gde smo se susreli sa crvenima, Nemci na Ljutoj Krušci a ja u Guberevcima ... Borba je trajala 5 časova, kakva nije viđena na ovom sektoru za celo vreme. Jaka komunistička banda tačno je bila informisana gde se nalazi naš štab i ceo raspored po kućama, te su u rasvit napali mesto gde se je štab nalazio, svakako da im dotle niko nije dao otpora jer naših snaga nije ni bilo... U ovoj borbi, koja je zaista bila paklena, sa svojom grupom i pridodatim ljudima postigao sam dobre rezultate, tako da su se i Nemci divili...

Posle ovoga Nemci su naredili da se povučemo, te sam se povukao i kada je stvoren plan da se izvrši napad na dan 12. ov. m., pošli smo po već unapred utvrđenom planu, ali toga dana nismo naišli na njihove bande jer bu se na dan 13. po podne izvukli u pravcu Luke — Osonica. Koncentracija svih snaga bila je u Kaoni, kako naših, tako okupatorskih i njihovih satelita... bio sam primoran da s.s izvučem, što sam i učinio, tako da su se neprimetno svi moji ljudi povukli...

Posle povlačenja, celokupno ljudstvo sam stavio na raspolaganje u svoje jedinice, a sa mojom štabnom grupom sam u srezu. G. kapetan Vučković me je obavestio da on mora da ide sa jednom grupom četnika zajedno sa Nemcima pravac Zlatibor, jer Nemci imaju podatke da komunisti imaju nameru da se vrate odakle su i došli i krenuo je sa 120 ljudi na dan 15. ov. m. pravac Čačak — Požega — Užice — Zlatibor ..."11)

Posle neuspehia u Šumadiji i mnogobrojnih međusobnih intriga komandanata, Draža Mihailović je bio prinuden da pukovnika Jevrema Simića Dršku ukloni iz Šumadije. Uputio ga je u oblast Zlatibora sa zadatkom da "objedinjava akcije" četničkih korpusa u borbi protiv 2. i 5. divizije NOV. A kako je ovo "objedinjavanje" snaga izgledalo, najbolje se vidi iz Simićevog izveštaja Mihailoviću, upućenog u drugoj polovini aprila:

"Dragi moj Glavni Doktore, šaljem ti stanje na celoj prostoriji i ono je sledeće na dan 16. aprila:

Crveni drže Brekovo — Katići — Kužiće snagama dosta jakim u odnosu na mene. Raspored nemačko-satelitskih snaga je:

Krdžaliski drugi puk pod komandom Marisava u Čajetini, a jedan bataljon je 17. ovog meseca otišao iz Bele reke verovatno ka Katićima.

Nemci: 4.000 sa nešto lakih topova, na prostoru Čajetina — Palisad — Kraljeve vode — Kokin Brod.

Bugari: Na utvrđenoj Borovoj glavi ovu ojačavaju i ima ih 1.500.

SDS: njih 230 u utvrđenjima sela Rožanstvo.

Marković: 360 ljudi na liniji Klekovo — Ljubiš — Sirogojno. Grupno zatvara ove pravce sa rezervnom spremom za udar.

Kalait: jedan bataljon sa 80 Nemaca u Štitkovu, a dve čete na Pavlovica brodu. Sam Kalait sa ostalim odredima je sa Pavlom.

Cvetić: sa njim veze nemam.

Zvonkov odred pod komandom poručnika Nenadića zajedno sa Nemcima je u Negbini.

U toku 17. ov. meseca Marković je do 11 časova vodio borbu sa crvenima napadnut od tri njihove kolone. Posle borbe od tri sata, gde je dolazilo i do borbe prsa u prsa, povukao se je.""

U telegramu upućenom Mihailoviću 20. aprila 1944. godine, Simić kaže:

"Br. 5288 od Stipe br. 415 od 20. IV — Vučković sa 130 odabranih četnika stavio se pod komandu nemačkog poručnika Kerpera i nalazi se južno od Jasenova na Beloj Glavi. Naredio siam mu da odmah izađe na Okruglicu i ojača m e d-vede (nedešifrovano — nap. autora). Detaljnu situaciju crvenih javio ti Kondor Drška."12

Pokušavajući da svojim jedinicama podigne borbeni moral, Draža Mihailović je 21. aprila 1944. godine uputio radiografski "raspis za sve", u kome obaveštava potčinjene o situaciji u Srbiji:

"SRBIJA: Propao je nemačko-ljotićevački pokušaj razbijanja naših snaga u oblasti Beograda, Aranđelovca, Smedereva i u Zapadnoj Srbiji. Sada okupatorska aktivnost oživljuje jače u Istočnoj Srbiji. Lokalni napadi na naše štabove i pojedine grupe svuda razbijeni. Našom zabranom potpuno je osujećen Ljotićev pokušaj nasilne mobilizacije za stvaranje jače kvislinške armije u Srbiji, koja je trebalo kao nemačka avangarda da se bori prvenstveno protiv nas.

Komunistička grupa od dve divizije, koja je uspela po cenu velikih žrtava da se probije do doline Lima preko Zlatibora i reona Ivanjice, i Ibra, uništava se u obruču vrlo jakih snaga na prostoriji: Zlatibora i reona Ivanjice, Nova Varoš, Golija, Dragačevo. Osujećeni su pokušaji prodora preko Kopaonika ka Toplici i preko Dragačeva u unutrašnjost Srbije; čine uzaludne napore da se vrate istim putem natrag. Obruč se oko njih sve više steže sa pet strana i neprekidno se napadaju. Nadamo se da ovog puta neće umaći i da će do poslednjeg svi biti uništeni. Njihovi gubitci su već do sada ogromni. "13

O frontu koji je obrazovan za borbu protiv 2. i 5. divizije NOV posle ovog Mihailovićevog "raspisa svima", i o tesnoj saradnji četnika i Nemaca govori i depeša komandanta Valjevskog korpusa, kapetana Neška Nedića, upućena 8. maja Mihailoviću:

"Od Gar Gar Br. 85 od 5. maja. Nastavak. Snage potčinjene meni prešle su trenutno u odbranu na liniji Bačevci — Kosjerić i to: valjevski korpus sa delom Nemaca drži levo obalu Graca u visini Lipa — Ravan. Juče su na ovom odseku odbijeni svi napadi komunista. Ajdačić sa delom Nemaca zatvara položaj Bukovi — Kažana. Na prostoru Ražana — Kosjerić ima jedan bataljon Nemaca. Brigada Njegovanova kao rezerva drži Divčibare. Rakovićev korpus u Kosjeriću sa ofanzivnom ulogom. Nastavak.

Od Gar Gar Br 86 od 5. maja. Nastavak. Moja težnja je da sa naslonom na Nemce, stvorim čvrstu odbranu linije Bačevci — Kosjerić, dok se snage ne prikupe i ne stvore preduslovi za uništavajući udar, a tada uništi prva, druga a potom peta divizija. U ovom cilju front ostaje prema drugoj diviziji danas u odbrani, dok na ovu diviziju sa zapada napadaju jedan bataljon Nemaca i tri bataljona ljotićevaca a mi je dočekujemo. Prema petoj diviziji preduzima se napad danas sa angažovanjem. Nastavak."14

Mihailović 7. maja upućuje svojim potčinjenim komandantima "na ličnost" telegram u kome, pored ostalog, naređuje:

"Br. 707 od 7. V 1944. god. Pokušaj komunista da prodru u Srbiju sprečili smo... Nemačke snage u ovoj poslednjoj akciji nisu nas ometale ... potrebno je da se prema Nemcima prekine svaka akcija.

Br. 708 od 7. V 1944. god. Ovo je potrebno ovako: jer kad bi napali na Nemce, direktno bi pomagali komuniste, a time bi otežavali samo akci.ju naših snaga. Stoga ima da se prekine, do mog daljeg naređenja, svaka oružana akcija prenia okupatorskim snagama ..."15

Ovo Mihailovićevo naređenje usledilo je kao rezultat pregovora koje je, prema njegovom odobrenju i instrukcijama, vodio komandant Srbije, general Miroslav Trifunović Dronja, sa agentom Abvera, trgovcem Rudolfom Šterkerom, koga je na ove pregovore, kao svog predstavnika, uputio opunomoćenik Ministarstva inostranih poslova Trećeg Rajha za Jugoistok, inženjer Herman Nojbaher.

Prvi sastanak između Trifunovića i Šterkera održan je sredinom inarta 1944. godine u selu Vranićima, nedaleko od Čačka, u kući Colića. Sastanku je prisustvovao i njegov organizator Milan Aćimović, koji je ujedno bio i glavna Mihailovićeva veza sa okupatorskom upravom u Srbiji. Kao svog delegata za pregovore Mihailović je odredio i Živka Topalovića, ali ovaj nije stigao na vreme, te su pregovori obavljeni bez njegovog prisustva.

Glavna tema na ovim pregovorima bila je sklapanje sporazuma o međusobnoj saradnji na duži rck, koja bi se manifestovala u zajedničkoj borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta i njegovih vojnih formacija i u snabdevanju Mihailovićevih jedinica oružjem i municijom cd strane okupatora, o čemu su Trifunović i Šterker postigli punu saglasnost.

Saznavši za ovaj sastanak i njegove rezultate, OK KPJ za Čačak uputio je 25. marta pismo Pokrajinskom komitetu KPJ za Srbiju u kome piše:

"Već 15. marta o. g. mi smo dobili obaveštenje iz potpuno pouzdanih izvora da su ćetnički oficiri ponovo sklopili s Nemcima sporazum za borbu protiv NOV i POJ. Po ovom novom sporazumu četnici su se obavezali da šalju svoje jedinice po naređenjima nemačkih komandanata tamo gde Nemcima bude bilo potrebno. Četnici su se dalje obavezali da svoje jedinice šalju u prvu vatrenu liniju ispred nemačkih jedinica. Nemačke jedinice stajaće iza leđa četnika i energično će sprečavati bežanje sa položaja i dezertiranje četnika. Kao naknadu za sve to, Nemci (e davati četnicima oružje i municiju i prestaće da ih gone, tako da četnici mogu nesmetano vršiti prisilnu mobilizaciju seljaka i sprovoditi svoju terorističku i za narod nepodnošlJivu vladavinu po selima."

U nastavku pisma se kaže i sledeće:

"Da ne bi neko sumnjao u to da su se četnici potpuno pridružili Nemcima, nedićevcima i ljotićevcima u borbi protiv NOP-a... Božidar Đ. Nedić svecano je objavio u Nedićevom listu 'Novo vreme' od 24. marta o. g. pod naslovom: 'Hvala bogu', sledeće: 'Kažite svakom ko vam kaže da ima još nedićevaca, dražinovaca, ljotićevaca da je to laž, jer od danas ima samo Srba, s jedne, i komunista, s druge strane."111

Prema Mihailovićevom naređenju, krajem aprila 1944. godine general Trifunović, dr Živko Topalović i kapetan Predrag Raković ponovo su se sastali sa Šterkerom i Aćimovićem. Ovaj sastanak je održan u selu Trbušanima, takođe nedaleko od Čačka, u kući Vladana Lukovića. Na njemu je kapetan Raković, u ime delegacije i četnićkih komandanata, podneo Šterkeru konkretne zahteve o potrebi u oružju, municiji i drugom naoružanju, koje je Mihailović tražio od okupatora za borbu protiv NOP.

U međuvremenu, Nojbaher je 11. aprila 1944. godine razgovarao sa komandantom Jugoistoka za Srbiju, generalom Hansom Gustavcm Felberom. Kroz ceo razgovor provejavala je misao da "nacionalne snage" treba što pre ujediniti; da sa četnicima Nemci i dalje treba da pregovaraju. Nojbaher je čak obelodanio i sastanke svog agenta Šterkera sa Mihailovićevim komandantom Srbije, generalom Miroslavom Trifunovićem. Naveo je da ovaj najbliži Mihailovićev saradnik tvrdi da će oni (četnici) svoju sudbinu vezati za Nemce i da bi mogli protiv komunista mobilisati 50.000 ljudi, ako bi ih Nemci naoružali.

Istoga dana Nojbaher je razgovarao i sa Milanom Nedićem, pored ostalog i o stavu koji treba dalje zauzeti prema četnicima Draže Mihailovića. U vezi sa ovim razgovorima komandant Jugoistoka za Srbiju, general Felber, poslao je 12. aprila izveštaj Komandi Vermahta u kome piše:

"U jučerašnjem razgovoru ministar-predsednik Nedić je saopštio gospodinu poslaniku Nojbaheru o dosadašnjem toku njegovih 'pregovora' sa Dražom Mihailovićem sledeće: 1. Nedić je poručio D. M. da je nacionalno jedinstvo pred komunističkom opasnošću životna potreba svih Srba. 2. Pretpostavka za saradnju je da odredi D. M. potpuno obustave sve akcije ne samo protiv Nemaca već i protiv Nedićevih vlasti. 3. Najbolje bi bilo kad bi D. M. napustio zemlju, ali Nedić je saglasan da i dalje trpi njegov (Dražin) boravak u šumi, kao i brojno ograničenu gardu, za čije bi se izdržavanje sam Nedić brinuo. 4. Tajne pregovore, bez znanja nemačkih službenih mesta, on (Nedić) odbija. Svi njegovi predlozi bili bi dati pod uslovom da Nemci na njih pristanu."17

Na inicijativu Nojbahera, Nedićev delegat za pregovore sa Dražom Mihailovićem, industrijalac Ilija Mihailović, organizovao je sastanak između predstavnika Draže Mihailovića, generala Trifunovića, i Dimitrija Ljotića.

Sastanak je održan u selu Brađanima, nedaleko od Čačka, i trajao je tri dana, 17, 18. i 19. maja 1944. godine. Pored generala Trifunovića, Draža Mihailović je, kao svog delegata, imenovao i Dragišu Vasića, ali je ovaj odbio da razgovara sa Ljotićem. Tako su ovome sastanku pored Trifunovića prisustvovali Ilija Mihailović, u svojstvu Nedićevog delegata, i Dimitrije Ljotić. Prvog dana sastanku je prisustvovao i nekadašnji Ljotićev sekretar Boško Kostić, koji je, u svojoj knjizi Za istoriju naših dana,18 o ovome sastanku objavio, pored ostalog, i sledeće:

"Početkom maja Ilija Mihailović je javio Ljotiću da je uspostavio direktnu vezu sa štabom đenerala Draže Mihailovića i da će ovih dana do sastanka sigurno doći, jer je obavešten da je Draža odredio kao svoje delegate svoga komandanta Srbije, đenerala Miroslava Trifunovića, i Dragišu Vasića.

Na dan 17. maja 1944. rano ujutru, krenuo sam s Dimitrijem Ljotićem na sastanak. Kad smo došli u selo Brđane (u blizini Gornjeg Milanovca), tamo su nas sačekali đeneral Miroslav Trifunović i Ilija Mihailović. Susret je bio veoma srdačan. Đeneral Trifunović se odmah izvinio što je bilo potrebno tako mnogo vremena da do ovog sastanka dođe.

— Eto ni sada — primetio je Trifunović — Dragiša Vasić nije mogao da dođe pa je meni đenoral Draža Mihailović naredio da se sam s Vama sastanem i o svemu porazgovaram. Naša je želja bila da baš Vi lično budete delegat iz Beograda.

Prvim razgovorima, u početku, prisustvovali smo Ilija Mihailović i ja. Docnije su đeneral M. Trifunović i D. Ljotić sami razgovarali i to tri dana (17, 18. i 19. maja). Rezultat tih razgovora bio je sporazum — Zajednička borba protlv komunizma; Organizacija đenerala Draže Mihailovića ostaje potpuna; Sporazumno sa đeneralom Mihailovićem postavljanje okružnih i sreskih načelnika. U vezi s tim organi Draže Mihailovića neće napadati organe Nedićeve vlade niti će se mešati u njihove funkcije;

U svim bitnim stvarima, Nedić ima da se sporazume sa Dražom Mihailovićem, inače u ostalim stvarima Nedićeve odluke imaju se izvršavati;

Pojačanje oružanih snaga vrši se sporazumno, a isto tako i zajednička akcija protiv komunista;

Đeneral Mihailović prima u načelu izdržavanje u novcu i namirnicama od Nedićeve vlade, u kom cilju saopštava vladi svoj normalni sastav, a ukoliko ovo od vlade dobije, odriče se dosadašnjih načina snabdevanja;

Đeneral Draža Mihailović ima svog delegata kod đenerala Milana Nedića;

neprijateljska međusobna propaganda napadanja ima da prestane;

Regrutovanju za Nedićeve oružane jedinice neće se činiti nikakve prepreke od strane organa đenerala Mihailovića;

Zajednički antikomunistički front u srpstvu izvan Srbije;

Nedić će odmah potpomoći stvaranje Sremskog četničkog odreda radi čišćenja Srema od komunista, u kome cilju će pomoći oružjem, municijom i ostalorn spremom do 4.000 ljudi...

Oprostili smo se i bratski izljubili sa đeneralom Trifunovićem, koji nam je dao ljude da nas doprate do Gornjeg Milanovca. S nama se vraćao i čika Ilija Mihailović."

Shvatajući, najzad, ozbiljnost situacije u kojoj se našao, a imajući u vidu sporazume zaključene sa okupatorom i kvislinzima, kao i izveštaje nekolicine potčinjenih mu funkcionera o ponašanju pojedinih komandanata u borbama, naročito u toku operacija protiv 2. i 5. divizije NOV. Mihailović je 21. maja 1944. godine uputio svim komandantima telegram sledeće sadržine:

"U našim starešinama i borcima pojavljuju se strahoviti znaci nediscipline i samovolje. Navodim samo nekoliko slučajeva koji su dovoljni da se ovo jasno vidi:

Jedan komandant bez odobrenja VK napušta sa svim snagama prostoriju gde je bio grupisan kao važna strategiska rezerva, i pod slabim izgovorom odlazi na drugu stranu. Drugi komandant, koji je takođe bio u strategijskoj rezervi sa izgledom da bude svakog momenta upotrebljen, odlazi sa delom snage na sasvim drugu stranu da izvrši neki svoj sporedni zadatak. Ovo čini bez znanja VK, i protivno našem naređenju. Jedan komandant ide toliko daleko pa traži objašnjenje sa kim smo u ratu. Daje pouke Kralju i kraljevskoj vladi šta treba da rade u sadanjoj situaciji. Neki komandanti skupljaju oko sebe pokvarene žene, sa njima provode blud javno pred borcima i narodom, a ovo isto dozvoljavaju i svojim potčinjenim. Neki komandanti i njihovi potčinjeni priređuju raskošne gozbe, kakve se ni u mirno doba nisu priređivale. Pijančenje, opijanje i kockanje česte su pojave kod mnogih starešina. Pojedini komandanti batinaju narod gde god stignu, određuju samovoljno kontribucije, ubijaju bez suda i presude ne ispitujući prethodno poštenje i prave namere onih koji kažnjene optužuju. Ima komandanata koji oćigledno nameštaju situaciju tako da navedu VK na onakvo rešenje kakvo bi njima konveniralo, makar to bilo i na štetu opštu. Ima i takvih komandanata koji mesto da uređuju svoju teritoriju i jedinicu, vode brigu o svojim susedima i iste optužuju kako ništa ne rade, kako im je neuređena teritorija i jedinica. A ima i takvih žalosnih slučajeva da buškaju na teritoriji svojih suseda, podgovaraju starešine i ljudstvo jedinica svoga suseda da begaju, pa daju utočište beguncima kod sebe. Često je tendencija da dokažu VK da je jedino spas ako im se dodeli dotična susedna teritorija. Pojedini komandanti toliko su se zaboravili, pa mesto da rade u opštem interesu, hoće da reše u dotičnom kraju među stanovništvom svoju ličnu situaciju za docnije. Reklama pojedinih komandanata uzela je velikog maha, te po svom pričanju i pisanju izveštaja reklo bi se da je kod njih sve u najboljem stanju, a kad se naredi neki ozbiljniji zadatak, odmah zakukaju kako su slabi. U izveštajima Vrhovnoj komandi ne pretstavlja se pravo stanje, već se daju i takvi podaci koji su netačni i izmišljeni. Ne izvršavaju se naređenja VK. Pojedini komandanti ne izvršavaju čak ni naređenja za akciju, ili ga izvrše drukčije protivno naređenju. Tako, naredi se da jedna jedinica ide jednim pravcem, a komandant bez znanja i odobrenJa pa i bez potrebe vodi svoju jedinicu na sasvim drugi pravac. Pojedini komandanti ne izvršavaju ni jednu akciju kako se naredi. Ima komandanata koji se stalno žale da nemaju oficira i drugih starešina, a u svojim štabovima imaju previše i bez potrebe. Ima dosta slučajeva da pojedini komandanti čim stupe u borbu otstupaju, često i beže, a zatim izveštavaju da su napadnuti jačim neprijateljskim snagama, da su pretrpeli velike gubitke, da je bila magla, da im je nestala municija, da su vojnici zamoreni, goli, bosi i demoralisani. Sve su ovo izmišljotine da bi opravdali svoju slabost i kukavičluk, o čemu sam se i lično uverio jer sam video u jednoj borbi da je jedan komandant sa 200 svojih vojnika bežao ispred neprijateljskih trojki, iza kojih je još bilo svega oko 30 neprijateljskih vojnika. Ima komandanata koji se sa svojom jedinicom izmaknu po strani čim neprijatelj naiđe, ostavljajući da druge jedinice vode borbu, a on za to vreme ostaje neaktivan. U mnogim slučajevima borbe nema uzajamnog potpomaganja susednih jedinica, usled čega dolazi do počestog zalaganja snaga, a posledica je toga obično neuspeh. Često se događa da pojedini komandanti sa jedinicama ne znaju kud treba da idu kad čuju da se negde u njihovoj blizini vodi borba, a zaboravljaju staro pravilo da se ide u pravac pucnja."19

Posle jesenjih i zimskih četničkih akcija "čišćenja komunista u Šumadiji", Kosmajski i Šumadijski partizanski odredi su uspeli da se u toku zime održe i pored borbi protiv nadmoćnijih neprijateljskih snaga. U toku prodora 2. i 5. divizije NOV, njihova borbena aktivnost znatno je porasla i oba odreda su brojno ojačali. Na savetovanju partijskih i vcjnih rukovodilaca Šumadije, održanom 16. aprila na Bukulji, odlučeno je da se od delova Kosmajskog i Šumadijskog odreda i novopridošlih boraca formira 2. šumadijska brigada NOB, što je izvršeno 25. aprila u Darosavi. Brigada je odmah napala delove Mihailovićevog Kosmajskog korpusa u rejonu Velike Ivanče i Rogače. Zbog toga je Mihailović u proleće 1944. godine ponovo naredio zloglasnom komandantu Gorske garde, kapetanu Nikoli Kalabiću, "da po svaku cenu uništi komunističke delove u oblasti Kosmaja, Venčaca, Bukulje i sve do Beograda".20

Kako je tekla ova akcija, najbolje se vidi iz operacijskih dnevnika Kalabićevih jedinica. U dnevniku 3. brigade Gorske garde, pored ostalog, piše:

"Utorak, 11. april 1944. g. kišovito S. Dubana.

...Danas u selu Dubani streljano šest lica komunističkih jataka i zapaljene su dve kuće komunističkih jataka.

Sreda, 12. april 1944. g.... Danas u Senaji streljani komunistički jataci i to:

Spasoje i žena mu Natalija.

Četvrtak, 13. april 1944. Duban-Vlaška ... 1. i 3. bataljon na svojim reonima rade na prikupljanju žita za predaju našoj vojsci. U samu zoru, tj. noću oko 2 časa krenula je brigada za s. Dubanu iradi blokiranja ovog sela zbog hvatanja komunista. Pri polasku streljali su četiri komunistička jataka ...

Na putu između Vlaške i Dubane nastavlja se punom parom na hvatanju komunističkih jataka ...

Subota, 15. april 1944. g. Dubana

Sa 1, 2. i 4. bataljonom u s. Dubani vrši se hvatanje komunističkih jataka, a 3. bataljon na ovom reonu. Sa starešinama i vojnicima prisustvovao sam službi božjoj u crkvi i s. Dubani gde je izvršena ispoved i pričešće vojnika.

Pokret preko sela Bodljevca za V. Krsnu. S. Bodljevac blokirano i pretresano, ali su se komunisti izvukli u pravcu Drugovca...

Četvrtak, 20. april 1944. god. Vlaška

Sa 1, 2 i 4. bataljonom oko 4 časa blokirano s. Vlaška i izvršen pretres sela. Pretres sela trajao je do 8 časova, a posle toga pred zborom seljaka likvidiran je Tihomir Avramović iz Vlaške, komunistički jatak koji je ranije bio aktivan komunista... Četvrtak, 27. april 1944. g. Kovačevac

Sa 1, 2. i 4. bataljonom u s. Kovačevcu i radi se na uspostavljanju uprave opštinske i vojne pošto pošto su pojedina lica pobegla da ne sarađuju s nama, a to su predsednik opštine, delovođa, kmet i komandant mesta...

Danas je zapaljena kuća Vitomira Savića iz Dubane, zato što mu sin Milosav nije se hteo odazvati pozivu za vežbu, već je pobegao u komuniste. Uhvaćen je partizan Milutin Martić ... biće likvidiran."21

U toku vršenja ovih teških zločina nad sopstvenim narodom, komandant 3. brigade kraljeve Gorske garde obavestio je 13. aprila svoga starešinu Kalabića:

"Stvar oko puštanja pohapšenih seljaka iz sela Amerića tekla je ovako: pukovnik Nemačke vojske u Mladenovcu kategorički je zahtevao da se svi pohapšeni seljaci sprovedu za Beograd i predaju Gestapou, ali šef Gestapoa u Mladenovcu poručnik Faul Haber telefonom je javio Gestapou u Beogradu da se ovde ne radi o nekim banditima, već o seljacima koji nemaju nikakve krivice i da bi ih zato trebalo pustiti na slobodu. Gestapo u Beogradu usvojio je predlog poručnika Habera i tako su ovi seljaci iz Amerića pušteni na slobodu, ali je pukovnik onda tražio da Faul Haber u roku od 24 časa napusti Mladenovac i otputuje za Beograd, što je ovaj i učinio i sada se nalazi na novoj dužnosti u Beogradu. Obećao je da će uvek raditi na tome da se sva lica koja su pohapšena ili budu pohapšena zbog rada u vezi sa našom organizacijom puštaju na slobodu, samo je molio da mu se dostavljaju uvek imena takvih lica, a da se sve ovo drži u najvećoj tajnosti.

Juče su u Mladenovcu sprovedena 4 čoveka koji su od strane Rusa (odnosi se na belogardejce — nap. autora) uhapšena u Vel. Plani. Sva četvorica imali su neku funkciju u našoj organizaciji i zbog toga su bili uhapšeni. Preduzete su mere da se sva ova lica puste na slobodu.

Dragan Veljković iz Mladenovca, koji je bio u pratnji kapetana Svete Bogićevića, a koji je prilikom borbe u Belosavcima slučajno bio zarobljen od strane Nemaca, pre tri dana je pušten na slobodu.

Potpisani je sinoć u s. Senaji streljao tri lica od kojih i jednu žensku. Sva ova lica bila su aktivni saradnici komunista."22

U svom pismu od 24. aprila Nikola Kalabić lično daje uputstva za klanje partizanskih simpatizera:

"Dragi Pape, za klanje komunista molim te dobro tu stvar proveri. Ispitaj još bar 3 čoveka. Za te ljude koji treba da se zakolju. Pitaj Peru Miletića, Stevana Beserovca i Živorada Pajića, pa ako oni kažu da su krivi kao komunisti, onda najviše zakoljite: u Jasenici 3, Popučke 2, Garić 2, Grabovica 2, konja pastuva od Zakića mi dovedite, a za njega zna Stanimir. Mene ćeš naći tek drugi dan Uskrsa u večer u Lekovicama kod Stanoja. Nemoj se vraćati dok zadatak ne svršiš.

Želim iskreno da praznik Hristovog voskrsenja dočekate svi zdravi. Doviđenja. Pozdravite mi sve, a tebe najviše pozdravlja tvoj čika Pera. "23

>Međutim, i pored ovakvih Kalabićevih mera, situacija se, za četnike, u Šumadiji i Podunavlju i dalje pogoršavala. Zabrinut njome, komandant Avalskog četničkog korpusa, major Sveta Trifković, 22. aprila obaveštava Mihailovića:

"Aktivnost komunista u neposrednom susedstvu Avalskog korpusa u poslednje vreme se naglo povećala i dalje stalno raste.

Stanje komunizma u susednom srezu Podunavskom je sledeće: već sada po selima nalaze se grupe jačine 30 — 60 partizana, a ukupna jačina samo u ovom srezu dostigla je do 200 partizana. Ovaj broj se stalno penje. Sela toga sreza potpuno su organizovana u komunističkom duhu. Imaju svoje straže i svoju organizaciju u svim njenim vidovima. Omladina muška kao i ženska sva je komunizirana i na sve strane pevaju se komunističke pesme i širi propaganda, dele komunistički listovi i letci. Naši odredi ovde retko dolaze. Posle zime prolazili su samo u jačim snagama, ali bez dobre teritorijalne i seoske organizacije čišćenje nije moglo biti izvedeno sa uspehom. Poslednji put vrlo lako i vrlo brzo razbijena je brigada potpukovnika Dokanovića jer je bila slaba. Pokazalo se da se malim snagama ne može uspešno boriti sa organizovanim komunistima. Naša neaktivnost, koju oni tumače kao slabost, čini da u tim krajevima, gde je naš uticaj slab, broj njihovih boraca i pristalica raste.

Glavni cilj njihov jeste Beograd. Zato naročito obrađuju srezove Podunavski, Mladenovački i Kosmajski, koji treba da posluže kao koncentracijska prostorija. Njihova organizacija u Sremu je poznata, a aktivnost u Banatu se povećala. Komunističke snage u Kosmaju sada su male, ali postoje. Dok je Garda prisutna, oni će biti bezopasni. Ali, čim se Garda udalji iz Kosmaja, ovi će ojačati. Jer još uvek u ovome kraju postoji jak koren njihov koji nije uništen.

Molim za naređenje da udružemm snagama sa svih strana obuhvatimo komuniste i bez milosti uništimo sve njihove ilegalne borce i sve osvedočene njihove jatake i pomagače."24

Dok je realizovao ovakve planove na ubijanju partizanskih simpatizera i pomagača, Kalabić se nije zadovoljavao samo pomoći koju mu je pružao okupator. Zbog toga je 18. maja uputio pismo i industrijalcu Stefanoviću u Kragujevac u kome piše:

— "Gospodinu Stefanoviću, industrijalcu — Kragujevac

Primio sam 1,000.000 dinara i 600 kgr konzervi koje ste mi poslali preko Janka.

Zahvaljujem Vam na pažnji koju ste ukazali prema vojnicima Kraljeve Garde i borcima za spas i za dobro Kralja i Otadžbine.

Od Predsednika vlade đenerala Nedića dobio sam preko Janka izvesne pomoći za svoje borce i dobiću ih i nadalje, pa sam uveren da ćete Vi utoliko pre shvatiti i staviti mi na raspoloženje sva svoja sredstva kako bi svoje bose i gladne vojnike i borce organizovao za novu borbu protivu komunizma koji preti celom Srpskom narodu pa i Vama da ga uništi.

Vojnici su na položaju više gladni nego siti i više goli i bosi nego obučeni i obuveni iako se bore za dobro i svoje i svih onih, koji ovu njihovu borbu u dubokoj pozadini i udobnim varošima i ne osećaju. Svaki dobar i ispravan Srbin ovo ne sme dozvoliti, nego treba svojim sredstvima da pomogne toga borca.

Neophodno mi je potrebno da mi u što kraćem roku pošaljete 5,000.000 dinara za odelo i obuću vojnika i 2.000 kilograma konzervi za ishranu vojnika na položajima, gde nema vremena za kuvanje jela.

U uverenju da ćete mi to odmah učiniti, bratski vas pozdravlja, —

IH maja 1944 godine Položaj

Vaš, — Čika Pera (Kalabić)"25

Zabrinutost četničkih komandanata za razvoj situacije u smederevskom i kosmajskom kraju rasla je iz dana u dan. Zbog toga se komandant četničkog Avalskog korpusa Sveta Trifković 15. juna ponovo obraća Draži Mihailoviću:

"U Smederevskom kraju i Kosmaju situacija se naglo pogoršala i dalje se stalno pogoršava. Komunisti se svakim danom sve više ojačavaju kako u pogledu broja ljudi, tako i u pogledu brojnog stanja oružja i municije. Problem pristalica ne postoji za komuniste, jer je smederevski kraj rezervoar za popunjavanje njihovih redova. Isto tako i veći deo mladenovačkog i kosmajskog sreza privezan je i organizovan od strane komunista. U tim krajevima komunisti su potpuno sproveli svoju organizaciju. U svakom selu obrazovali su Narodno Oslobodilački odred, omladinu svrstali u SKOJ, a žene u Antifašistički front. Svoju propagandu razvili su do maksimuma. Izdaju svoje listove, rasturaju letke, brošure i radio izveštaje.

U vojnom pogledu komunisti su veoma aktivni u tim krajevima. U većini slučajeva u smederevskom kraju naši odredi su primorani da se povlače a često bivaju i jače razbijeni. Najteža i zabrinjavajuća pojava, u tim krajevima, je to što je dobar deo naroda potpuno ideološki obrađen u komunističkom duhu. Mnogi seljaci postali su pravi komunisti, ideolozi. Primoran sam da iznesem da je držanje komunista i njihovog voćstva mnogo korektnije nego što je to slučaj sa voćstvom naše organizacije. U smederevskom kraju četnici pljačkaju po odobrenju svojih starešina, koji idu tako daleko da čak i naređuju pljačku kuća partizanskih pristalica i to pravdaju kaznenom merom za njihovu saradnju sa komunistima.

Stanje naše organizacije u tim krajevima veoma je rđavo. U ovom pogledu naročito slabo stoji smederevski kraj (srezovi oko Smedereva). Isto tako i veći deo mladenovačkog i kosmajskog sreza.

Naši komandanti u uverenju su da je dovoljno mobilisati ljude milom ili silom i obrazovati vojne jedinice, prokrstariti sa istima kroz sela, izvršiti likvidaciju koga bilo i nastaniti se u neki siguran kraj i odatle komandovati. Smatraju da je dovoljno biti krut vojnik i disciplinu zavesti sistemom dželata, kame i telesnih kazni. Oni tome narodu ne umeju da pruže ni jednu toplu reč. U sela zalaze retko i to kao kaznena ekspedicija.

Iznoseći predloge a u cilju sređivanja prilika u smederevskom kraju, uklanjanja komunističke organizacije i postavljanja naše, mišljenja sam da se u ta:i kraj upute veće snage mlavskog korpusa. Ovim snagama i njihovim komandantima treba postaviti jasne zadatke u pogledu planskog i sistematskog čišćenja i uništenja komunizma u njegovom korenu. "26

Mihailović je uvažio Trifkovićeve predloge i 25. juna naredio formiranje "Privremene šumadijske grupe korpusa", u čiji su sastav ušli Avalski, Smederevski, Rudnički i korpusi Gorske garde Oplenački i Kosmajski. Za komandanta grupe imenovao je majora Trifkovića.

O akcijama ove grupe u već citiranom operacijskom dnevniku 3. brigade Gorske garde kaže se sledeće:

"Četvrtak, 22. juni 1944. god. M. Požarevac.

... Otišli smo u M. Požarevac i ručali. Za to vreme došao je komandant Gročanske brigade i doneo spisak sumnjivih lica iz M. Požarevca. Na osnovu tili podataka streljano je u M. Požarevcu 12 lica koji su bili sumnjivi kao komunisti. Streljanje je izvršila jurišna brigada.

Ponedeljak, 26. juna 1944. god. Vlaška

Danas je izvršen pretres terena Dubana — Barovruce... Pre polaska iz Dubane streljana su tri komunista koji su uhvaćeni na dan 24. i 25. o. m. Istom prilikom streljan i Milivoje Obradović iz Dubane, koji je pobegao iz jurišne brigade."

U istom dnevniku, poznati pokolj seljaka u partizanskom selu Drugovcu lakonski je opisan:

"Komunisti su pobijeni njih oko 150, a jedna manja grupa pobegla je u pravcu Gornja.""

O postupcima Kalabića i njegovih gardista Mihailović je bio dobro obavešten. U izveštaju koji je primio pod naslovom: "Postupci i rad pojedinih starešina 4. brigade Gorske garde u srezu kosmajskom", pored ostalog, piše:

"1. — Komandant 4. brigade G. potporučnik Momčilo Obradović zahteva i to dozvoljava i svojim mlađima da mu se pripremaju obedi koji liče na gozbe ili, još teže, posle gošćenja od nekoliko dana napušta gostoljubivi dom pogrdama i psovkama, jer mu žensko čeljade toga dana nije, uz kokošku, dozvolilo da 'popravi kosmajsku rasu' svojom 'gružanskom krvlju'. Takav se slučaj odigrao u kući uglednog domaćina s. Nemenikuća, a domaćinov sin je otvoreno izjavio da 'ovakvi postupci dovode do toga da narod više ceni partizane'...

2. Komandant 2. bataljona 4. brigade G. potporučnik Milivoje Nikolić prevazišao je sve svojim postupcima. Batinati, prebiti, preklati i ubiti su mu najomiljeniji izrazi a sprovođenje istih u delo najslađi posao. Isti komandant je čak izvršio i delo ubistva nad sveštenikom s. Stojnika, Vladetom Popovićem, ocem četvoro dece.

3. Komandir čete u 2. bataljonu 4. brigade G. narednik Nikolić Petar ide tako daleko u svom prostakluku da otvoreno nasrće na ženski svet dok nezaštićeni roditelji pribegavaju raznim trikovima da bi spasli svoju decu.

4. Komandir čete u 2. bataljonu Kalezić, duševno bolestan, isprebijao je kundakom mobilisanog mladića iz s. Nemenikuća samo zato što ovaj nije umeo trenutno da zauzme mesto u streljačkom stroju u borbi sa partizanima u s. V. Ivanča. Mladić je od zadobijenih povreda i umro. Brat ubijenog se nalazi u našim jedinicama koje se bore na Drini.

5. — Bivši komandant mesta s. Nemanikuća i sadašnji komandir posadne čete Ljubomir Jovanović 'Dakal' moralna je nakaza, koji pod pokroviteljstvom komandanta dva bataljona Nikolića teroriše narod tako da se mogu čuti i ovakve reči: 'Ako je ovakva Dražina vojska svuda, onda nam ne treba ni kralj ni Draža.'

Narod je ogorčen, a naša stvar je u pitanju i tim više što je ovde svima znano da kraj kvislinških vlasti u Sopotu sedi i komandant sreza kosmajskog sa dugom kosom i bradom i deli vunu sa načelnikom sreza, a svoje komandante i četovođe doziva u sresko mesto radi dogovora.

Ađutant komandanta 4. brigade G. Raka Savović takođe sedi u Sopotu, a što je najteže, svi znaju i o tome naveliko pričaju da u Sopotu sedi i radi neki Dobra koji je naš oficir za vezu sa Nemcima. Obična je stvar da komandanta sreza prate žandarmi iz Srpske Državne Straže."28

Pre kratkog vremena, Boško Vidaković mi je ispričao:

"Pri novoj pomisli na Kalabića setih se jezive priče koju mi je ispričao jedan od komandira čete u Prvoj Šumadijskoj brigadi, koja je krajem 1943. godine došla u Sandžak i sa kojom smo se sreli negde između Pljevalja i Prijepolja. Tih dana nismo imali pokret. Zajedno sa ovim komandirom čete odseo sam u jednoj brvnari u selu Kamena Gora. Brzo smo se sprijateljili. Jedne večeri sedeli smo pored ognjišta i razgovarali o stanju u Srbiji.

— Meni su četnici ubili sve ukućane, njih devetoro. Zaklali su mi oca, majku, braću, sestre i snahe. Lično sam ih zatekao mrtve. Kuća mi je izgledala kao stočna klanica — reče komandir i zastade.

Iznenađen ovim rečima, mahinalno sam uperio pogled u njega. Oči su mu bile suve, a pogled mu se gubio negde u plamenu vatre na ognjištu.

— Ja sam ih, tek posle tri dana, sve sahranio — nastavi komandir monotono i oporim glasom, bez ikakvog pokreta i bez ijedne grimase na licu. — Te noći pobili (su mnogo njih u selu. Ostatak živih razbežao se, i ne znam da li se uopšte vratio u selo. Ostale mrtve sahranjivali su rođaci iz susednih sela, da im psi leševe ne razvlače.

— A, zna li 'se bar ko su ti zlikovci? — upitao sam.

— Kalabić i ostala četnička kompanija — glasio je njegov kratak odgovor. Kad god se setim ove priče, uvek se formalno naježim."

Mihailovićevo naređenje za prebacivanje Gorske garde u Toplicu i Jablanicu prekinulo je, za kratko vreme, Kalabićevo divljanje po Suma-diji i Podunavlju.


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument