| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
STVARANJE RAZDORA MEĐU
ALBANCIMA
U nameri da ostvari velikosrpske osvajačke težnje, i sa ciljem da pronađe
saveznike u borbi protiv oslobodilačkog pokreta ne samo u Ju-goslaviji nego i
van njenih granica, Mihailović n'astoji da se poveže i sa albanskim
reakcionarnim krugovima. Zbog toga on sredinom 1942. godine upućuje majoru
Radoslavu Đuriću uputstvo u kome su izneti njegovi pogledi na vezu sa
Albancima". U njemu on
kaže: "1) — Potrebno je učiniti sve da se Arnauti muslimani tuku protiv
italijanskih trupa za slobodnu Albaniju, u okviru Balkanske Unije. Zato je potrebno koristiti usmenu i pismenu propagandu, novčana sredstva i
naoružanje. 2) — Londonu postaviti zahtev da se sva pomoć za Albaniju, kako u novcu
tako i u naoružanju, uputi nama, a da ćemo je mi slati našim kanalima njima.
Ovo bi bio najsigurniji način da Albance učinimo zavisnim prema nama. 3) — Mi se ne možemo obavezati ni na kakav ugovor političkog karaktera
za slobodni Balkan, kojeg ćemo uređivati sami. Teritorijalnim ustupcima, ili uopšte rešavanju pitanja promene granice, ne
možemo mi pristupiti kao vojska Kr. Jugoslavije, koja se 'de jure' i 'de fakto'
bori kao takva u današnjem ratu. 4) — U štabu kod pukovnika Bajraktara treba da bude jedan naš oficir za
vezu koji bi u tu svrhu sa sobom imao i radio-stanicu. Pukovnik g. Bajraktar
treba da da obećanje da će tome oficiru pružiti punu zaštitu radi njegove lične
bezbednosti i omogućiti izvršenje zadatka ... 6) — Prema okupatoru održati lojalan stav dokle god pomaže našu akciju
u severnoj Albaniji. 7) — Arnauti katolici moraju progoniti komuniste, tj. ne smeju dozvoliti
prelaz naših komunista u Albaniju niti ih tamo trpeti i izdržavati."1 1 pored toga što je na četničkoj konferenciji u Šahovićima, krajem
1942. godine, donet zaključak da se buduća država ("četnička diktatura
u monarhiji") osvajački proširi i obuhvati pola Albanije, dok bi druga
polovina pripala Grčkoj, Mihailoviću nije smetalo da se poveže sa
reakcionarnim strujama Albanije. Vezu je tražio pod parolama "Balkan
Balkancima" i "Balkanska unija". O projektovanom "čišćenju
državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata" —
naravno, u razgovorima sa Albancima nije ništa rečeno. Naprotiv, Albancima je obećavana lepa budućnost ukoliko prihvate saradnju sa Mihailovićevom organizacijom. U tom pogledu bila je angažovana i propaganda Radio-Londona i direktna intervencija jugoslovenske emigrantske vlade. O uspostavljanju prvog kontakta Mihailović je 7. jula 1942. godine obavestio predsednika emigrantske vlade Slobodana Jovanovića: "...
Uhvatio sam vezu sa nacionalnom grupom u Albaniji, koju vodi pukovnik Muharem
Bajraktari i kapetan Zemeldita (ispravno je: Zenel Lipa — nap. autora), oba iz
Ljume. Oni su za saradnju s nama u borbi protiv okupatora. Nastojaću na
produbljenju veza u cilju zajedničkog rada protiv okupatora. Pojačajte
propagandu u tom smislu."2 Na ovu vest Slobodan Jovanović je 20. jula odgovorio Mihailoviću da se
preko londonskog radija već vrši propaganda na albanskom jeziku, a i major
Perić, u Istambulu, radi sa nekim albanskim oficirima i nastoji da dođe do što
čvršće saradnje.3 Istovremeno, Slobodan Jovanović je izvestio
jugoslovenskog ambasadora u Turskoj: "Perić radi po našim instrukcijama sa ciljem da obezbedi što tešnju
saradnju između Mihailovića i pukovnika Bajraktarija."4 Septembra 1942. godine u akciju stupa i bivši jugoslovenski predstavnik u
Tirani dr Jovan Đonović. On poručuje pukovniku Bajraktariju: "Budućnost Albanije je u rukama Albanaca. Ako se bore protiv Osovine,
i sarađuju sa pokretom đenerala Mihailovića, oni će osigurati svoje mesto
prilikom savezničkog uspostavljanja mira ..."5 Zahvaljujući ovakvoj moralnoj pomoći iz inostranstva, Mihailović je uspeo
da preko svojih komandanata uspostavi željene veze. Tako je major Radoslav Đurić već 14. jula 1942. godine obavestio
Mihailovića da je došao u vezu "sa. Arnautima
preko granice. Oni imaju
vezu sa vođom nacionalista Bislimom u šumi u Albaniji". Zatim Đurić traži
od Mihailovića poruku, koju bi dostavio Albancima.6 Tri dana kasnije, Đurić javlja Mihailoviću da je Bislim voda jedne grupe
pristalica Zogua, da je sastanak održan sa "Arnautima iz gnjilanskog sreza
i da je cilj te grupe ponovno dovođenje Zogua na vlast."7 Međutim, Mihailović mu je odgovorio da već ima vezu, ali naglašava da je
i on uspostavi, i da im poruči "da se što pre organizuju protiv okupatora
i postupaju po starim metodama". Pored ostalog, Mihailović im pozdravlja
vođu i želi da budu najbolji prijatelji. Dalje, naglašava da je ta veza vrlo
potrebna i korisna, samo da se čuva nemačke provokacije i da Bajraktariju
"ne otkrije naše namere".8 Već u avgustu 1942. godine Mihailović upućuje Đurića na nove veze: "Radi ostvarenja naših ciljeva, potrebno stupiti u tešnju vezu sa
nacionalistima albanske države, koje vodi pukovnik Muharem Bajraktar.
Predstavnik Muharema za vezu sa nama je Serif Lipa, poručnik italijanske
vojske, sada sa službom u Prištini. Brat Serifov je kapetan Zenel Lipa (koga
je Mihailović pomenuo u telegramu upućenom Slobodanu Jovanoviću — nap.
autora), prvi saradnik Muharemov..."I8 U nastavku telegrama Mihailović poručuje pukovniku Bajraktariju da je
voljan "da mu pruži svu potrebnu pomoć u novcu i oružju čim sa njime
postigne uzajaman bolji dodir i vezu" i da Bajraktari preduzme mere za
prekid zuluma prema Srbima na Kosovu, pa da se "Srbi i Albanci uzajamno
pomažu u borbi na stvaranju ideala pod devizom — Balkan balkanskim
narodima". Draža je takođe izvestio Bajraktarija da je tražio od
Radio-Londona propagandu na albanskom jeziku. U septembru iste godine Đurić je obavestio Mihailovića da je Serif Lipa u
službi italijanske tajne policije i da je poruku za njega ostavio kod Mire
Novaković, Šerifove stanodavke, žene poručnika Novakovića, koji se nalazio
u zarobljeništvu. Međutim, izgleda da se Serif Lipa nešto zamerio Mihailoviću, koji 25.
oktobra javlja Đuriću da još nije dobijen odgovor od Serifa Lipe, a 6.
decembra mu kaže: "Sa onim u Prištini Serifom neću više da radim,
izgleda da je lopov i da je želeo da se dočepa para."10 Bez sumnje, u ostvarivanju ovih veza novac je igrao vidnu ulogu. Zato
Mihailović poručuje Đuriću da sa "zlatom kod Albanaca i u Južnoj
Srbiji možemo učiniti mnogo. Imate ga i imaćete ga."11 Pored ove, Đurić je održavao veze i sa Albancima iz srezova Lab, Vučitrn,
Priština, Drenica, Uroševac, Kačanik i Gnjilane, o čemu septembra 1942.
godine javlja Mihailoviću, a zatim, u nastavku telegrama, napominje da Albanci
iz pobrojanih srezova neće da idu sa Bajraktarijem, nego žele da imaju svoje
vođe, pod komandom četnika. Zato on predlaže da se formiraju zasebne albanske
jedinice.12 U decembru 1942. godine, Mihailović naređuje Đuriću: "...
Preko naših odreda kod Mavrovih Hanova što pre stupite u direktnu vezu sa
Muharemom Bajraktarom i drugim albanskim vođama koji su uz nas i naše
saveznike na bazi Balkanske Unije. Tamo čas pre da ode Naumović (kap. Dimitrije
Naumović — nap. autora) sa jednom radio-stanicom."13 Sve veze koje je Đurić održavao sa albanskim kvislinzima oslanjale su
se na Kosovski komitet, šovinističko-revanšističku organizaciju koja je
postojala, pomagana od Albanije, još u periodu između dva svetska rata. To je bila neposredna četnička veza sa M. Bajraktarijem. Drugi centar tih veza bio je na terenu Crne Gore, i to u Kučima, a njime
su rukovodili major Rudolf Perhinek ("Rade Perišin") i major Savo
Vukadinović. Perhinek je uspeo da organizuje solidnu obaveštajnu mrežu u Albaniji,
preko koje je dolazio do značajnih podataka. Prema jednom njegovom izveštaju
iz sredine 1942. godine, neki Albanac mu je dostavio izveštaj, čiji jedan deo
govori o albanskim predlozima za ugovor sa Mihailovićem. Predlozi su obuhvaćeni
u 6 tačaka: "1) — Đeneral g. Draža Mihailović da založi svoju časnu reč
da će poštovati status na Kosovu (podrazumevajući pod Kosovom teritoriju koja
leži južno od linije Rožaj — Novi Pazar). Taj status razmotriće se od
strane jedne mešovite srpsko-albanske komisije po završenom ratu i kada budemo
mi formirali Balkansku uniju. 2) Da će našu organizaciju snabdeti oružjem i novcem u koliko je to
mogunće pre. 3) Albanci, u zamenu za uslugu pod tač. 1) od strane đenerala Draže
Mihailovića, obavezuju se da neće ni snagom ni sredstvom za borbu ili život
pomagati muslimane u Sandžaku, ako bi oni eventualno došli u konflikt sa
organizacijom četnika. 4) Od trenutka kad budemo obezbeđeni sredstvima traženim u tač. 2 mi
se obavezujemo da budemo spremni svakog trenutka da povedemo zajedničke akcije
sa Srbima protiv okupatora. 5) Obavezujemo se takođe da nećemo sarađivati sa Hrvatima i
muslimanima iz Bosne koji su se prošlih meseci obratili našem šefu Guverneru
Kruji za buduću saradnju u slučaju da Sile osovine izgube rat. 6) Nećemo znati ni za kakav kompromis sa Italijanima, koji od nekog
vremena strahuju za ishod rata, a da ne bi izgubili obale Jadrana, pregovarali
su tajno o jednom kompromisu sa Albancima da bi stvorili Kralja Italijana u
Albaniji, čime se nadaju da bi pridobili albanski narod pa i onaj deo koji se
danas bije protiv njih, da bi konačno sprečili Slovenima izlazak na Jadran u
celosti."14 Veze koje je Perhinek ostvario, i pored toga što ni one nisu urodile
nekim značajnijim rezultatima, bile su realnije i intenzivnije od Đurićevih. Tome je mnogo doprinela teritorijalna blizina i naslon na ljude iz
Mihailovićeve organizacije koji su odranije živeli u Albaniji. Mihailović je nastojao da razne reakcionarne struje koje su nikle u toku
rata, a koje su međusobno bile u zavadi, pojedinačno iskoristi za ostvarenje
svojih ciljeva. Pored veza sa Kosovskim komitetom (na teritoriji Jugoslavije), još u
toku 1942. godine Perhinek je uspostavio veze sa Prenk Galjom, vođom katolika
iz severne Albanije, i pukovnikom Bajraktarijem, čovekom Zogua. On je imao i
posebnu vezu, obaveštajnog karaktera, sa pravoslavnim mitropolitom i ljudima
oko njega. U izveštaju "o stanju u severnoj Albaniji" Perhinek
javlja Mihailoviću: "... Prenk Galja, komandant Severne Albanije, čovek koji uživa
poverenje katolika, otvoreno je stupio u političku borbu protiv
muslimana-Kosovara, uklanjajući njihove ljude s položaja, čime se zamerio vođstvu
Kosovara-begova. U razgovoru sa Prenkom došao sam do zaključka da bi željno
primio svaku potporu u borbi protiv muslimana, ali svakako da bi to uradio po
sporazumu sa okupatorom ..."" U jednom izveštaju od avgusta 1942. godine, Perhinek obaveštava
Mihailovića da je Prenku "dao instrukcije i nov zadatak sa težnjom
da zavadi katolike sa muslimanima".16 Da bi sinhronizovao ovu akciju, Mihailović upućuje Đuriću sledeću
direktivu: "Arnaute katolike iz severne Albanije, koje vodi Prenk Galja,
potrebno je stalno podstrekavati na borbu protiv muslimana, a kao pomoć pružiti
im potrebna sredstva. Sa njima je potrebno ugovoriti saradnju u akciji protiv muslimana za slučaj
da sile Osovine gube rat, s tim da severna Albanija, sa našom pobedom, a
pristankom Albanaca katolika, uđe u sastav velike Jugoslavije, u kojoj ne sme
više biti muslimana."17 U politici prema Albaniji, Mihailović je očigledno upotrebio staru
taktiku režima bivše Jugoslavije, koja je imala za cilj da što više produbi
i zaoštri versku i plemensku podvojenost u Albaniji, i iz njihove međusobne
borbe izvlači sopstvenu korist. Takva Mihailovićeva taktika jasno je izražena i u telegramu upućenom
23. oktobra 1943. godine majoru Savi Vukadinoviću, u kome se, pored ostalog,
preporučuje: "Naše veze sa Arnautima katolicima, krijmo od Arnauta muslimana, pa
i sa njima održavajte veze, pa ako dođe do sukoba, držite se po strani."18 U istom smislu Perhinek februara 1943. godine izveštava Mihailovića: "Kao politički činioci u Albaniji se ističu: za Južnu — pleme
Toska, a za severnu Albaniju pleme Gege. Ova dva plemena su politički
podvojena, a i po narečju se mnogo razlikuju, te bi stoga zgodno bilo još više
ovu podvojenost, na vešt nacin, istaći i za nas iskoristiti..."19 Mihailović je glatko prihvatio ovakav stav, jer je on bio na liniji
ostvarenja njegovih osvajačko-šovinističkih i antinarodnih ciljeva, što
potvrduje i njegova direktiva upućena Savi Vukadinoviću 11. decembra 1943.
godine da "hvata što čvršće veze sa Albancima na sve strane za zajedničku
borbu protiv komunista".20 O postignutim uspesima u saradnji sa
Albancima Perhinek je 23. oktobra 1943. godine obavestio Mihailovića: "Na našoj granici prema Albaniji je red i mir. Prenk Galja, koji je
apsolutni gospodar katolika Vrmože i Klimensta, dobro je raspoložen prema
nama. Ne dozvoljava nikakvu akciju prema nama preko njegove teritorije. Ovo nam
je u ovoj situaciji dobro došlo. Čak su naši neki delovi bili našli sklonište
na njegovoj teritoriji."21 Mihailović je usluge Prenka Galje novčano nagrađivao, a doturao mu je
i nešto oružja. Zato Mihailović naređuje u septembru 1943. godine majoru Lašiću
da Prenku da "ponešto para, pa će imati njegove ljude. Ne možemo računati
da sve Albance kupimo parama jer nikad toliko para ne bi mogli imati, ali možemo
potkupljivati pojedince."22 Po svemu sudeći, stiče se utisak da je katolička struja u Albaniji bila naklonjena Mihailovićevoj organizaciji. O tome 25. oktobra 1943. godine Vukadinović obaveštava Mihailovića: "...
Aktivna je grčka propaganda za sjedinjenje Albanije i Grčke. Grčki agenti
stigli su do Skadra i imali su sastanak sa katoličkim sveštenstvom. Sveštenstvo
nije prihvatilo njihov predlog, već su obrazovali jednu komisiju na čelu sa
sveštenikom Ilircadijem iz Kastrata. Ovaj sveštenik je izabran od celog katoličkog
sveštenstva u Skadru. Zadatak je komisije da uhvati vezu sa jugoslovenskim
ministrom Mihailovićem, u nameri da priključe sve hrišćane Albanije
Jugoslaviji, s tim da im se ostavi sloboda albanskih škola, činovnici da budu
hrišćani Albanci, sloboda suda sa jednim zajedničkim zakonom, ali na
albanskom jeziku. Vojska, finansije, trgovina, diplomatija i sve drugo da budu
zajednički. Ova komisija bi se obavezala da formira dobrovoljačku vojsku pod
uslovom da joj se stave na raspoloženje materijalna sredstva. Ova vojska bi
bila direktno pod komandom jugoslovenskog ministra i radila bi u Albaniji tamo
gde se naredi. Za izvođenje ove organizacije potrebno je za sad najmanje 1.000 napoleona u
zlatu.*'23 Međutim, za Mihailovića je mnogo važnija bila veza sa pukovnikom
Bajraktarijem, kome je, po ličnoj izjavi, "pisao možda 20 puta."24 Muharem Bajraktari je bio ličnost sa dvora kralja Zogua i borio se za.
restauraciju njegove vladavine a protiv italijanske okupacije. O njemu se u
jednom ranijem Perhinekovom izveštaju kaže: "Muharem Bajraktar traži od Pavla pismeni zadatak kada bude napad
protiv neprijatelja... Muharem Bajraktar traži i pismene upute za rad od Pavla,
koje da potpiše i stavi pećat, kako bi znao sa kime ima posla. Obećava da će
uputiti, gde Pavlu bude potreba, onoliko barjaka koliko bude potrebno, pod voćstvom
samog Muharema."25 Posle ovoga došlo je do direktnog kontakta između Muharemovih delegata i
Pavla Đurišića. Kroz te veze četnici su nastojali da ubede Bajraktarija u potrebu za borbom
protiv narodnooslobodilačkog pokreta, rame uz rame sa Mihailovićevom
organizacijom. S obzirom na ciljeve koje je Bajraktari sebi postavio, ovo nije
predstavljalo neke naročite teškoće. Još u decembru 1942. godine Perhinek je javio Mihailoviću: "16. decembra stigli su u Kolašin kuriri pukovnika Muharema Bajraktara, koji su bili pozvani sa naše strane preko naših agenata. Kuriri su: Ali Saban iz Valone, Sali Rama iz Valone i Beg Rustem iz Jasenice. Ovi su kuriri sigurni i oprobani naši prijatelji. Nisu doneli sa sobom nikakvih dokumenata ili pisma od samog pukovnika, jer je i njemu stalo do toga da dotle prvo u direktnu vezu sa nekim Vašim predstavnikom ili komandantom pa tek onda da dođe do ličnih sastanaka sa samim Muharemom..."26 U daljem tekstu izveštaja, Perhinek daje podatke o Bajraktarijevoj ličnosti, iznoseći i program njegove borbe, koji se sastoji u "... ostvarenju slobodne Albanije u starim granicama, a u zajednici sa Jugoslavijom. Iz ovoga rezultira i njegov protivnički stav prema Kosovskom komitetu i njegovim metodama rada. Takođe ne slaže se sa onim u Plavu i Gusinju (Prenk Galja — nap. autora). Prema iskazu kurira, Muharemovi ljudi smatraju za potpuno opravdanu našu osvetu nad muslimanskim življem u Metohiji i Kosovu ...". Izveštaj se završava konstatacijom da su kuriri lepo primljeni, svaki je dobio po 2.500 lira — "kako bi ih jače vezali za sebe, jer će nam oni od sada služiti kao stalni održači veze između nas i Muharema. Muharemu je Pavle poklonio jedan automatski pištolj 'Mauzer', a iz naše blagajne poslali smo mu 5 zlatnika, kao uspomenu na prvi dodir." I ova veza se, dakle, zasnivala na verskom i političkom antagoniz-mu pojedinih struja u Albaniji, služeći se, pri tom, primitivnim i ne baš skupim načinom podmićivanja. Prilikom uspostavljanja veze sa Bajraktarijem, Đurišić mu je uputio i pismo koje, u izvodu, glasi: "Osećam se sretan da smo posle toliko vremena i truda stvorili neposredan dodir sa Vama preko Vaših delegata Ali-Sabana i ostalih. Osećam se sretan jer predviđam da će ovaj naš direktan dodir, kroz naše zajedničke napore i rad, doneti dobre rezultate za bolju budućnost našeg i Vašeg naroda. Ostvarenje ove veze poteklo je još u proleće ove godine preko g. Serifa Lipe, poručnika u italijanskoj vojsci, sada sa službom u Prištini. U prvim danima ove iiaše veze dobili smo od njega tekst sporazuma koji nam je on dostavio i od tada još uvek održavamo vezu sa njim ... U današnjem opštem svetskom metežu vodi se gigantska barba za ostvarenje novog i pravednijeg poretka Evrope. Ovu borbu mogu dobiti samo naši Veliki saveznici: Englezi i Amerikanci, koji već sada nisu više daleko od cilja. Ukoliko se tiče pitanja Balkana, oni su za istu devizu kao i mi: Balkan balkanskim narodima. A kad su oni za to, ubeđeni smo da će — u zajednici sa narodima Balkana — i postići ovaj cilj. Oni su, za svaku svoju odluku, obezbedili uspeh. Zato je na nama, narodima Balkana, da svojom sporazumnom prijateljskom saradnjom uredimo naša međusobna pitanja i pođemo u novi — Balkanski život. Da uredimo svoju Veliku Balkansku zajednicu — bez prisustva trećeg... Zato smo, pored okupatora, vodili borbu i sa komunistima i vodićemo je do njihovog uništenja, te i Vama ističemo potrebu i dužnost da se i Vi borite protiv komunista, jer je to jedini put da ostvarimo nacionalnu slobodu. Mi Jugoslovem, nemamo nikakvih drugih težnji, sem uspostavljanja naše Jugoslavije, jake i slobodne i primamo iskrenu i prijateljsku saradnju svakog našeg suseda, te želimo da ovo vidimo u Vama i u Vašoj borbi... U pogledu vođenja naše dalje veze, javljamo Vam da G. Ministar želi poslati svog oficira sa jednom radio-stanicom u Vaš štab radi stalne neprekidne veze, kao i rnogućnosti uspešnog koordiniranja akcija kada budu otpočele operacije protivu okupatora u širem zamahu ... Ako imate ikakvu mogućnost, bilo bi veoma važno i korisno da ostvarimo lični sastanak. Zato javite gde se i kada možemo sastati. Ako Vam je to nemoguće, pošaljite svoga opunomoćenog delegata. Smatram da se sastanak može ostvariti oko 5. januara 1943. godine ..."" U februaru 1943. godine došlo je ponovo do sastanka predstavnika Albanije i četnika, o kome Perhinek podnosi sledeći izveštaj Mihailoviću: "Noću
1/2. februara t. g. ostvareo je saatanak Ali Sabana i Beg Rustema, sa Albanske i
Slavkovića Leka, Radenović Nika i Milovana, sa naše strane, u selu Ržanici. Rezultat
sastanka je: a) Muharem Bajraktar bio je u borbi sa Italija.nima i albanskim fašistima,
te mu nije zbog toga moglo biti uručeno pismo... b) Muharem Bajraktar ovlastio je porukom da sve stvari koje se tiču Krstenića
(selo — nap. autora), a u odnosima sa nama, može da rešava Sali Mon, Ali
Saban ili Rustem, potprefekt Plava. v) Ali Saban moli da se uputi izaslanik za pregovore sa njim, Rustemom ili
sinom Sali Mona. Moli da ovo bude za 5 — 6 dana. Uradiće se. g) Sali Monu je teško, kako se iz razgovora moglo videti, da Muharem
Bajraktar radi preko njega, u Gašu ili Krsteniću. d) U Krsteniću se nalazi vojvoda — otac potprefekta Rustema, koji je sa
Gasinima i Krstanićanima, opunomoćio sina i Sali Mona da pregovaraju mesto
njih i pristaju na sve što oni budu uradili..."2a Na kraju izveštaja Perhinek je dopisao da je na
sastanak sa Ali Sabanom uputio majora Krgovića. Do ponovnog sastanka četnika i Muharemovih ljudi došlo
je 17. februara 1943. godine. Poručnik Dimitrije Vlahović bio je delegiran da
razgo-vara u ime četnika sa begom Rustemom. Vlahović je tražio da se ugovori novi sastanak, na
kome bi bilo prisutno i lice ovlašćeno od njihovog glavnog štaba, koje bi
moglo dati odguvore po svim pitanjima. Pošto je Vlahović od Albanaca dobio
izveštaj o situaciji u Albaniji, sastanak je bio završen. Na planu zajedničke borbe četnika i albanskih odreda protiv narod-nooslobodilačkog pokreta najviše se angažovao major Savo Vukadinović. On je održavao kontakt i sa zvaničnim funkcionerima kvislinške vlade Albanije. O tome on 11. decembra 1943. godine obaveštava Mihailovića: "Naša aktivnost u Albaniji za stvaranje Balkanske Unije i vojnog saveza, nastavlja se. Albanska vlada daće definitivan odgovor o ovome tek po povratku ministra spoljnih poslova iz Italije."211 U telegramu upućenom Mihailoviću 12. decembra, isti oficir kaže: "Naša
stvar u Albaniji stoji vrlo dobro. Sa njima smo u tesnoj vezi. Hapse po našem
zahtevu sve naše ljude koji emigriraju kao sumnjivi. Mi
isto radimo sa njihovima, po sporazumu."30 Preko Vukadinovića je i Mihailović lično slao
poruke albanskom ministru unutrašnjih poslova Džafer-begu Devi. Zadovoljan Vukadinovićevim radom, Mihailović mu
19. novembra 1943. godine upućuje telegram u kome, pored ostalog, kaže: "...
Vrlo dobro je što su Arnauti napali komuniste. Ovo ste vrlo dobro postigli i
ovo će biti zaloga za naš budući rad sa Arnautima. Nastojte da ove veze sa
Arnautima što više pojačate. Vi ćete primiti što pre njihovu delegaciju
radi potpi-sivanja saveza i pristupanja u Balkansku Uniju, samo da oni istrebe
komuniste sve do reke Maće. Smatrajte savez sa Arnautima kao veliki i naš i njihov uspeh. Razvijte što srdačnije odnose i međusobno poverenje."31 Sedamnaestog decembra Mihailović upozorava Vukadinovića na Džafer-bega Devu i kaže mu da "misli da će depeša za Devu učiniti svoje. Sleduje za njega i pismo ... iskoristite Albance i njihovu odluku da unište komuniiSte kod sebe".32Posle kapitulacije Italije i dolaska Nemaca u Crnu Goru i Albaniju, četnička veza sa albanskom kvislinškom vladom, pod protektoratom nemačkih okupatora, i dalje se razvijala. Kada je u jesen 1944. godine saznao da su se britanske jedinice iskrcale u Albaniji, Đurišić je predložio Mihailoviću da se uputi delegat u Albaniju i da uspostavi vezu sa britanskom misijom i sa vođom Albanaca katolika. Mihailović se složio sa ovim predlogom i za delegata odredio Savu Vukadinovića. On je dobio zadatak da ponudi Britancima da se sve četničke jedinice stave pod njihovu komandu. O toj svojoj misiji Savo Vukadinović je po svom bekstvu iz zemlje dao iskaz engleskim vlastima u Bariju. Evo delova izveštaja engleskog kapetana C. F. V. Dajksa (Dykes), koji je sastavljen na temelju Vukadinovićevog saslušanja i nosi datum 11. april 1945. godine. (U izveštaju je Savo Vukadinović obeležen sa S. V.) "... 17. septembra 44 (pribl.), kada su čuli da su se britanske snage iskrcale u Albaniji, odlučeno je da SV treba da poseti Gjon Marka Gjoni, vođu katoličkih Albanaca, po podne. SV je pošao iz Podgorice kolima albanskog prefekta u Tuzi. Prefekt Tani došao je po njega i oni su otišli zajedno sa Veljkom Ivančevićem (bivši sekretar Trgovačke komore u Podgorici — nap. autora). Stigli su u Skadar oko 18.00 h. Ovde je Tani njih ostavio, a oni su otišli (SV i Ivančević) da vide Ahmeta Đećevića (bivši član Industrijske komore, po kapitulaciji Italije prešao u Skadar i bio glavna četnička veza za snabdevanje — nap. autora), jugoslovenskog muslimana koji je pre rata radio u Podgorici sa Ivančevićem... 18. sep. 44
(pribl.), oko 9.00 h, SV i Ivančević otišli su da vide Marka Gjon Markaja
(sina Gjon Marka Gjoni), koji je živeo u gradu. SV se predstavio i objasnio
svoju misiju. SV je pitao
Markaja da li on zna gde je britanska mislja. Markaj je rekao da je on u vezi sa
Britancima preko nekog majora Neele (Nil), a da Britanci pokušavaju da
pridobiju Albance da napadnu Nemce ... Markaj je takođe rekao da njegovi ljudi
imaju vezu sa zogistima, osobito Bazi Caniem; britanska misija hila je u stvari
misija kod Zogiste. Zato se uvidelo da i albanski nacionalisti i četnici žele
istu stvar... Markaj je tako obećao da će doći u vezu sa Britancima..."> U izveštaju se dalje kaže da su se sutradan Vukadinović i Ivančević
vratili (kolima prefekta Tanija) u Podgoricu, a Markaj je trebalo da se poveže
sa britanskom misijom. Dvadeset četvrtog septembra Vukadinović i Ivančević su ponovc otišli u
Skadar do Markaja, koji im je saopštio da je britanska misija odsutna, ali da
je on uputio pismo majoru Nilu. Pored ostalcg, Markaj je izvestio Vukadinovića "da
je sa skadarskim prefektom uređeno jedno ranije njegovo pitanje, tj. da granica
bude otvorena četnicima i nacionalističkim izbeglicama". U tom razgovoru,
Vukadinović je ugovorio sastanak između Đurišića i Markaja. Sastanak se održao
krajem septembra 1944. godine u Podgorici, u kući Miće Stijovića (trgovac
markama, krajem septembra 1944. godine prešao u Skadar). Tom sastanku su
prisu-stvovali Đurišić, Vukadinović, Miljan Radonjić, kapetan Branko Radević
(ađutant Lašića), Markaj, predsednik skadarske opštine, jedan albanski žandarmerijski
oficir i Mato Murat, šef skadarske policije. Iz razgovora koji je voden
Vukadinović pominje samo to da je zaključeno da Markaj organizuje sastanak Đurišića
sa nekim članom britanske misije. Nepo-sredno po održanom sastanku Markaj —
Đurišić, napominje Vukadincvić, k Đurišiću su došli četnici Đukan Anđelić
(propagandist u Đurišićevom 146štabu), kapetan Bećir Tomović (profesor, radio sa Anđelićem), inž.
Ljubo Lazarević iz Lipova i Dušan Vlahović. Tu su i cni informisani o toku
sastanka. Tek krajem oktobra Vukadinović je uspeo da preko albanskih veza stigne do
britanske misije, koja se nalazila 20 km južno od Lješa. Tu je Vukadinović
razgovarao sa potpukovnikom Mek Linom (Mac Lean) i ma-jorom Emerijem (Amery).
Ovaj poslednji je doneo za Vukadinovića pismo iz Kaira od Mladena Zujovića.
Vukadinović ]'e objasnio cilj svcg dolaska, naime, želju da se četnici stave
pod englesku komandu. Po tome se nije moglo ništa zaključiti, odnosno doneti
neke odluke, jer je trebalo pitati merodavne u Italiji. Posle toga sastanka Vukadinović se, u pratnji albanskih žandarma, vratio
do varošice Tuzi (pogranično mestc). Odatle je produžio u Đuri-šićev štab. Veza Mihailovićeve organizacije sa "antinemačkim strujama" u
Al-baniji, bila je samo fraza i fikcija koja je trebalo da opravda tu spregu
kako pred narodom, tako i pred inostranom javnošću.
|