HORTIJEVA VLADA TRAŽI VEZU SA MIHAILOVIĆEM Vezu sa reakcionarnim krugovima u Mađarskoj Mihailović je uspostavio tek krajem 1943. i početkom 1944. godine, i to preko kapetana Brativoja Uroševića, koji je imao pseudonim "Izonco Grize". Urošević je znatno ranije bio upućen u Bačku sa zadatkom da u njoj radi na stvaranju Mihailovićeve organizacije, ali je posle kraćeg vremena bio otkriven. Mađarske vlasti su ga uhapsile i, sprovele u logor, iz koga je uspeo da pobegne i da se prebaci u Tursku. U drugoj polovini 1943. godine pojedini istaknuti funkcioneri mađarske vlade tražili su od britanskih obaveštajnih organa u Turskoj da ih povežu sa Mihailovićem. Za uspostavljanje ove veze određen je Urošević, koji se, uz pomoć britanskih obaveštajnih kanala, ponovo vratio u Bačku i 29. decembra 1943. godine uputio Mihailoviću poruku mađarske vlade, koju mu je general Ištvan Ujsasi, jedan od rukovodilaca mađarske obaveštajne službe, 17. decembra, usmeno saopštio. Poruka je glasila: "Ministru jugoslovenske vojske u Otadžbini, armiskom đeneralu g. Draži Mihailoviću. 1. — Mađarski narod i mađarska vlada žele da sa jugoslovenskim narodom i trupama pod komandom đenerala Mihailovića, kako sada tako i u budućnosti, žive u miru i slozi kao dobri susedi! 2. — Mađarska vlada vrlo žali nemio događaj iz januara 1942. godine, kojom je prilikom nekoliko pripadnika mađarske vojske i žandarmerije, izgubivši razum, počinilo zločinačka dela nad srpskim življem na teritoriji Bačke. Za ova dela učinioci su stavljeni pod specijalan sud koji je zakazan za 15 — 23. decembar 1943. godine. 3. — Mađarska vlada daje uveravanje đeneralu g. Mihailoviću da ni u kom siučaju niti pod kakvim pritiskom neće dozvoliti da ijedan mađarski vojnik bude upućen na teritoriju današnje Srbije, bilo u cilju okupacije, bilo u napad ili tome slično. U naknadu za to, mađarska vlada moli đenerala g. Mihailovića da sa svojirn trupama ne prelazi na teritoriju Mađarske (današnje) kako bi se izbegli sukobi i nepotrebno prolivanje krvi. 4. — Teritorijalno pitanje ostavlja se za rešavanje posle rata 'za zelcnim stolom', pošto će inače tu imati svoju reč da daju velike sile, i 5. — Mađarska vlada obećava đeneralu g. Mihailoviću da ni u kom slučaju iieće poći sa nemačkim Rajhom protiv jugoslovenskih trupa, ali moli da se od nje ne zahteva ni da ide protiv nemačkog Rajha."1 Međutim, još pre nego što je uspostavljen ovaj kontakt, Mihailović je bio obavešten da Ujsasi nastoji da uspostavi vezu sa njim. Zbog toga je 15. decembra 1943. godine uputio telegram načelniku štaba Komande Vojvodine, potpukovniku Dušanu Gaćeši, u kome kaže: "Vlada Andrić (diplomatski činovnik iz Darde — nap. autora) treba da obiđe Bačku a ako ima mogućnosti da ode u Peštu, bilo bi dobro da se nađe sa đeneralom Ujsasi, koji je bio sa mnom vojni izaslanik u Čehoslovačkoj. On je tražio vezu sa mnom za rad protiv Nemaca. Kao moju legitimaciju kod Ujsasi neka mu kaže da mi je on u Pragu pomogao da dobavim radio-aparat 'Orion'. Neka ga pozdravi, neka mu kaže da sam još jednog čoveka uputio kod njega, ali se on nije vratio. Neka mu kaže da očekujemo od njega konkretne predloge. Đeneral Ujsasi je pomoćnik mađarskog načelnika gl. đeneralštaba...'"2Samo deset dana kasnije, 25. decembra 1943. komandant Deligradskog korpusa, major Brana Petrović, obaveštava Mihailovića: "... Međutim, dobio sam jedan vrlo interesantan i ozbiljan projekat, preko jednog mog klasnog druga, koji Vam podnosim: Vaš kolega iz Praga đeneral g. Ujsasi, i predsednik Kalaj toplo Vas pozdravljaju, nudeći Vam ne samo pomoć u oružju, novcu i municiji, već puštanje i svih zarobljenih oficira, pod vidom radnika u Boru, odakle bi im se omogućilo begstvo. Ukoliko se slažete, pošaljite znak, vreme i šifru i to preko: a) — konzulata Mađarskog br. 123, gospodinu Bali ili b) — poslanstva u Carigradu pod istim brojem, gospodinu Ujvariu. Radio-veze preko konzulata u Beogradu svakog 1, 10, 20. i 30. u mesecu. Ukoliko se sa ovim slažete, javite mi odmah da bih obavestio mog klasnog druga i konkretno što preduzeo.-"3 Očigledno, nastojanja mađarske vlade da uspostavi vezu sa Mihailovićem nisu bila mala. Ona se nije plašila čak ni eventualnog kompro-mitovanja ukoliko bi je realizovala preko stranih predstavnika. Na Mihailovićev zahtev, član štaba komande Vojvodine sa pseuclonimom "Arsen" stupio je u vezu sa "jednom mađarskom ličnošću, koja po svom službenom položaju danas zauzima važno mesto" i o razgovoru sa njom obaveštava 28. decembra Mihailovića: "Tačno je da je mađarska vlada jednom prilikom preko pukovnika Ujsasia, šefa vojne kontrašpijunaže, koji odlično poznaje DM još iz Praga, gde su obojica bili vojni izaslanici svojih perspektivnih država, pokušala da dode u vezu sa DM, ali je taj pokušaj tada propao. Upropastila ga je nespretnost posrednika koji su trebali da uspostave vezu preko Turske, odnosno jugoslovenskog poslanstva u Ankari. To su bili pukovnik Cukavac iz Sombora i jedan kapetan. Ime mu je zaboravio. Oni su otputovali u Carigrad, odakle se Cukavac, ne svršivši ništa, vratio, dok je kapetan ostao i emigrirao, kako se čulo, u Egipat. Posle tog neuspeha pokušaj duže vremena nije ponovljen. Za to vreme, međutim, produžio je moj sabesednik, dolazili su mu razni ljudi koje je lično poznavao, i koji su mu se u poverenju predstavljali kao članovi pokreta DM i predlagali mu da ga dovedu u vezu sa DM govoreći da se mađarskoj vladi sada pruža prilika da sva sporna pitanja između Jugoslavije i Mađarske pokuša rašcistiti, još za vreme trajanja rata, u direktnim pregovorima sa DM. Pošto ti ljudi nisu imali nikakva ovlašćenja, a on lično, mada ih je poznavao, nije imao u njih dovoljno poverenja, otklonio je — veli — svaki njihov predlog naglašavajući da kao službeno lice o ovim predlozima ne može uopšte razgovarati, i da ga oni kao takvi ne interesuju. Međutim, meni može otvoreno da kaže, imajući u mene savršeno poverenje, da mađarsku vladu, odnosno njenog delegata pukovnika Ujsasia i dalje jednako interesuje kontakt sa DM, pa me je s tim u vezi molio da preko svojih veza, kojima, kako pretpostavlja, raspolaženi, stavim do znanja DM tu želju i da od njega saznam da li ga ona interesuje. U konkretnom slučaju pukovnik Ujsasi je voljan da doputuje ovamo i da se lično sastane sa DM tamo i kada ovaj bude to našao za shodno."4 U vezi sa ovim izveštajem "Arsen" je 4. februara 1944. godine uputio dopis komandantu Vojvodine, u kome kaže: "U vezi sa Vašim usmenim odgovorom na moj izveštaj o ponudi mađarske vlade za uspostavljanje veze sa DM preko mađarskog pukovnika Ujsasia, kojim ste mi saopštili naređenje Gospodina Ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva da radim na ostvarenju dobijanja od Mađara predložene radio-stanice i potrebnih lekova, izveštavam Vas hitno o sledećem: Dotični mađarski funkcioner, koji mi je pomenutu ponudu učinio, vrativši se pre nedelju dana iz Pešte, tražio je sa mnom sastanak i upitao me je da li za njega imam kakav konkretan odgovar po predlogu koji je učinio po ovlašćenju. Ja sam smatrao za oportuno da ga još ne obaveštavam ni o dosadašnjem rezultatu preduzetih koraka. Zato sam mu se izvinio što nisam u mogućnosti da mu dam konkretan odgovor, iz razloga što za sada još nemam obaveštenja od 'one ličnosti' koju sam zamolio da se za ovu stvar zauzme. Izražavajući zbog toga svoje veliko žaljenje, moj poznanik Mađar kazao mi je dalje da je imao razgovor, po pozivu, sa pukovnikom Ujsasiem, koji mu je rekao da je odmah po prijemu njegovog izveštaja izvestio predsednika vlade Kalajia o nađenom kanalu do DM, pa se živo interesovao o rezultatu i ostvarenju te veze. Na kraju mi je rečeno da on čeka samo pismen poziv od DM. Inače, moj poznanik mađ. funkcioner i ovom prilikom mi je ponovio punu gotovost mađarske vlade da sa DM uspostavi stalnu vezu i da mu, u najširim granicama mogućnosti, u svemu izađe u susret, kao i da pokuša da u najlojalnijim razgovorima s njime nađe preduslove za rešenje mađarsko-jugoslovenskih, bolje reći mađarsko-srpskih odnosa posle rata. Ponovno mi je, međutim, istakao molbu za apsolutnom potrebom krajnje diskrecije po celoj ovoj stvari. Zbog okolnosti da moj mađ. poznanik izrično u ime puk. Ujsasia urgira odgovor u ovoj stvari, molim Vas da me izvolite, što je moguće pre, obavestiti o konačnoj odluci g. Ministra, kako bih mogao da dam konkretan i definitivan odgovor mađarskom funkcioneru. Skrećem Vam, međutim, pažnju na činjenicu, o kojoj ćete se sami uveriti iz predaje izloženoga, da je neposredna veza sa puk. Ujsasiem u stvari već uspostavljena ovim kanalom koji mi je moj poznanik, mađ. funkcioner, ponudio. Ta veza zapravo čeka samo da se njome koristimo. Ovom prilikom smatram za potrebno da Vam otkrijem identitet dotičnog madarskog funkcionera, najviše iz razloga da bi se videla puna ozbiljnost ponuđenog poduhvata i neposrednost kontakta sa mađarskom vladom. Taj funkcioner je 'Laslo Hori', pomoćnik mađarskog oficira za vezu kod Zapovednika za Srbiju, a sada i za Jugoistok. On je rezervni oficir, u civilu po zanimanju profesionalni novinar, koji od dana stupanja Mađarske u rat, odnosno od dana dolaska nemačke vojske u Beograd, stalno v.rši istu dužnost pomoćnika mađ. oficira za vezu kod Zapovednika za Srbiju. Karakter njegova rada je obaveštajan i čisto politički. Kratak opis njegovih karakternih osobina dao sam već u svom ranijem izvestaju po istoj stvari po kojoj je ovde reč, upućenom preko Vas neposredno Gospodinu Ministru. Čast mi je zamoliti Vas da o prednjem izloženom izvolite obavestiti Gospodina Ministra, moleći Vas još jednom da po ovoj stvari, pošto je od vrlo hitne prirode, dobijem što pre odgovor."5 U međuvremenu, Urošević januara 1944. godine obaveštava Mihailovića: "Mađarsku granicu prešao sam 5/1, po podne. Sa U. (odnosi se na generala Ujsasia — nap. autora) razgovarao sam prvi put tek 9/1. — zbog moje bolesti... 9/1. po podne dobio sam telef. izveštaj od U. da je već razgovarao sa nekim starijim od sebe i da je 'utisak sjajan'. Međutim, definitivan odgovor po pitanju koje me je najviše interesovalo (da li pristaju da nam liferuju materijal) nije mi dao. Istovremeno, saopštio mi je da odlazi na desetodnevno putovanje, za koje vreme da se mi potrudimo da uspostavimc vezu. Ovo mi je indirektno poručio, ne lično meni, tako da nisam imao mogućnosti nikakve intervencije. Bio sam stavljen pred svršen čin. 22/1. drugi put sam se sastao sa U. Ovom prilikom podvukao mi je da mnogo žali što nije uspostavljena veza i da bi to trebalo učiniti na svaki način. U tom cilju ponovo šaljem kurira za Beograd ne bih li uspeo da dobijem makar kakve podatke od Vas (preko Villia6) o tome: da li Vi nas čujete, kako nas čujete, da li redovno radite, da li ste dobili moje vesti i predloge poslate po kuriru od 13. o. m., tj. da li radite i na 63 m u predloženo vreme itd.? Na sastanku od 22. o. m. U. mi je kazao da je razgovarao sa nekoliko najviđenijih merodavnih ličnosti, pa čak i sa najvišom. Uverava me da su oduševljeni nama, da žele da se celo pitanje što bolje uredi i da su apsolutno voljni da se prihvate liferacija. Međutim, da je to pitanje sada u studiji i da se po njemu vode jos razgovori, kako bi se tačno utvrdilo gde i kakvog nama pogodnog materijala ima; da žele i predlažu čak i neki materijal za koji ja nisam ipisistirao da nam liferuju, i najzad, da će mi po svim tim pitanjima dati definitivan i jasan odgovor u sredu 26. o. m. Posle ovoga poslednjeg razgovora stičem uverenje da će se stvar ubrzo razjasniti, a vrlo verovatno i povoljno rešiti. Uspeh same stvari u mnogome zavisi i od uspeha uspostavljanja veze. Stoga molim da se pokloni ovoj vezi najveća moguća pažnja kako bih bio potpomognut sa te strane u izvršenju poverenog mi zadatka.* Na kraju izveštaja se, pored ostalog, kaže: "Prema proverenim podacima, do danas je učinjena indiskrecija od strane U. — i to lično — dva puta: u razgovoru sa bivšim velikim županom iz Novoga Sada, Fernabahom. To je bilo prilikom suđenja krivcima za novosadsko krvoproliće. Drugi put u razgovoru sa pravoslavnim vladikom."7 U izveštaju se ne objašnjava u čemu se sastojala ta "indiskrecija", tako da se može pretpostaviti da je "U.", u stvari, otkrio svoje veze sa organizacijom Draže Mihailovića. Međutim, komandant štaba za Vojvodinu, major Dragiša Rakić, 9. februara 1944. godine, pored ostalog, obaveštava Mihailovića: "Zbog okolnosti da on (Laslo Hori, koji je, prema već citiranom 'Arsenovom' izveštaju, kao predstavnik Ujsasija, razgovarao sa 'Arsenom' — nap. autora) izrično u ime pukovnika Ujsasia urgira odgovor po ovoj stvari, može se zaključiti da pukovnik Ujsasi sve do 28. januara ove godine nije primio Vašeg specijalnog izaslanika, sve do ovog datuma, kao i da sam pukovnik Ujsasi toga Horia smatra kao najpodesniju ličnost za uspostavljanje ovoga kanala. Obzirom na uslove pod kojima se ovaj kanal uspostavlja, potpisati je mišljenja da je ovo za nas najpogodniji kanal, pošto dolazi direktno iz Budim Pešte do Beograda njihovim staranjem, a tek od Beograda se prebacuje na ovu komandu. Zatim iz činjenice da delegirana ličnost Gospodina Ministra nije mogla doći do ovog datuma do kontakta, može se smatrati da je ovo pogodniji kanal od onoga kojeg bi ta ličnost uspostavila. Kako Mađari sve energičnije traže konkretan odgovor, u ime pukovnika Ujsasia, molim Gospodina Ministra za naređenje šta mogu odgovoriti na njihovo pitanje: 'Kakav konkretan odgovor imate po predlogu koji sam učinio po ovlašćenju pukovnika Ujsasia i zašto se još nije iskoristila već uspostavljena veza?' Kako se od ove veze očekuju i materijalne koristi, smatram da bi ovo trebalo što pre rešiti i ove stvari preneti na jedno te isto lice, pošto bi zahtevanje od Horia da se stara samo o materijalnim ustupcima, kod istog proizvelo negativan utisak i rezultat, kako je on to sam izvoleo naglasiti. U prilogu se dostavlja i jedan članak o DM koji je izašao u mađarskom listu 'Ešti Ujšag' i čija je tendencija političko pripremanje javnog mišljenja u korist Draže Mihailovića i Srba, kako bi se iz daleka pripremao teren za sporazum sa njima."8 Članak "Ešti Ujšag" sadrži biografske podatke o D. Mihailoviću i ističe njegove zasluge za "Treći srpski ustanak". Članak se ovako završava: "Ko je, dakle, Draža Mihailović? Jedan pozni izdanak onih fanatičnih, divljih srpskih boraca, koji su se za vreme petstogodišnjeg turskog jarma beznadežno, ali neustrašivo, ne mirujući ni minut borili, jer su verovali u zvezdu vodilju svoga naroda. Bila bi velika sreća za srpskih narod kada bi Nojbaher, Nedić i Draža Mihailović dali iskreno jedan drugom ruku."9 S obzirom na karakter i ciljeve povezivanja sa Mihailovićem, mađarski reakcionarni krugovi nisu ni mogli preporučiti Mihailoviću bolju spregu: s jedne strane — Nemce, a s druge — kvislinga Nedića. Pregovori između predstavnika mađarske vlade i Mihailovićeve organizacije uspešno su se razvijali. O tome Urošević 26. februara 1944. obaveštava Mihailovića: "U subotu, 26. februara bio sam primljen kod predsednika Kalaija. Tom prilikom trebalo je da se precizira šta mogu i šta hoće da daju od materijala, tj. trebalo je da se izdaju 'definitivno' naređenja za izvršenje liferacije. Odmah na početku razgovora saopštio mi je predsednik Kalaji da će sanitetski i radio-materijal dati bez daljnjega, i da sa time mogu da računam. Međutim, kazao je da oni raspolažu podacima, prema kojima se u poslednje vreme vrši jak pritisak na Vas, od strane svih saveznika, da se izmirite sa Titom. Pomenuo je Čerčilova sina u štabu kod Tita, Donovanovog sina kod Vas, zatim jednog engleskog denerala, jednog američkog pukovnika itd. Svi ovi kod Vas, kaže, došli su da utiču na Vas, i Tita, sa druge strane, da se izmirite. Citirao je zatim jedan pasus iz rezolucije kongresa sa Ravne gore, gde je rečeno da partijska borba mora da prestane i da sve borbene snage treba da budu zajednički upućene protiv neprijatelja. Dalje, naveo je Vaše reči, koje ste izgovorili nekom skorašnjom prilikom, kojima ste se nepovoljno izrazili o mađarskom narodu. Na ovo je stavio svoju primedbu, da on ne bi imao ništa protiv da ste grdili njega, njegovu vladu ili koju drugu vladu; ali da ceo mađarski narod nije zaslužio da se napada, odnosno da Vas umoljava da ne grdite narod, već vladu — što je u svakom slučaju više diplomatski — jer vlade prolaze a narodi ostaju. Ovu primedbu stavio je na najumereniji način. Najzad, pomenuo je da je ii predstojeći put Nj. V. Kralja Petra II u London takođe sa ciljem da se nade rešenje za izmirenje između Vas i Tita. Kao zaključak te bojazni, da će doći do izmirenja, saopštio mi je da ne može da dozvoli da oružje i municija odu Vama, pošto ne želi da i jedan od tih metaka bude upotrebljen protiv Mađarske. Na to sam ja izneo kontra-razloge i uveravanja da do takvog sporazuma neće, niti može, ikad doći. Ali nisam uspeo da izmenim njegovu odluku. Ostajalo mi je da biram između dve solucije: ili da saopštim da se povlačim (jer je suština moga zadatka baš oružje i municija) ili da izvučem, pre no što se povučem, što se izvući može. Izabrao sam ovo drugo. U tome su me i oni sami pomogli (razgovoru je prisustvovao i đeneral). Saopštili su mi da oni žele da produže što više atmosferu prijateljstva između naša dva naroda; da su voljni da učine sve potrebno u tome smislu; da će narediti odmah da se uputi jedna propagandna radio-stanica i ostali materijal za Vaše potrebe; da ja mogu koristiti zasebnu šifru za vezu sa Vama i pored toga što je uzus da se to daje samo uz reciprocitet. Bilo je govora i o vršenju propagande na našem jeziku sa njihove tajne, rezervne radio-stanice; samo treba naći modus, jer oni žele da mesto te njihove rezervne propagandne stanice ostane u tajnosti, dok ja zahtevam da to bude moj čovek koji će govoriti iz nje, itd. Najzad, obećali su mi puštanje ljudi iz Kištarče (članovi JVO / Jugoslovenska vojska u otadžbini — nap. autora / osuđeni u Somborskom procesu) kao i prebacivanje u Banat, ili gde želim, svih ljudi — oficira i podoficira — koji se nalaze internirani na teritoriji Mađarske."10 U nastavku izveštaja Urošević napominje d.a će svakako nastojati da uputi obećani sanitetski i radio-materijal, a da mu je "general" (sigurno Ujsasi) obećao da bi transport mogao krenuti oko 10. marta. Kapetan Urošević je u svojoj aktivnosti bio vrlo uporan i snalažljiv. On je uspeo da prodre i do predsednika mađarske vlade i do ministra spoljnih poslova. U svom izveštaju upućenom Mihailoviću 16. marta 1944. godine, Urosević prenosi razgovor koji je vodio sa ministrom spoljnih poslova Mađarske: "U toku prve polovine meseca marta situacija se izmenila u sledećem: 1. — U subotu 4. marta bio sam primljen kod Ministra spoljnih poslova. Ovo je bilo na moje traženje da se ipak nešto preduzme i oružje i vojni materijal Vama dostavi, i ako" je Ministar predsednik kazao da za sada ne može dati ni jedan metak iz bojazni da bi on mogao biti upotrebljen protiv Mađarske... U razgovoru od 45 minuta izložio sam mu potrebe, razloge kao i koristi po njih ako bi izišli u susret ovom Vašem traženju, tj. rekao sam da je to 'kondicio sine qua non' za moj ostanak ovde i za našu kolaboraciju. On je na to odgovorio da su oni voljni da sve učine da potpomognu Vašu borbu, koju sa simpatijama prate; da će on sa svoje strane upotrebiti sav svoj autoritet i upliv kako bi se Vama što više izišlo u susret; da će sanitetski i radio-materijal poći u najkraćem roku za Srbiju; da je radio-stanica od 1 kilovata za Vaše potrebe data u rad pošto nemaju takvu gotovu stanicu koju bi mogli staviti na raspoloženje; da su voljni da puštaju naše ljude iz Kištarče, koji su osuđeni kao članovi JVO, i da ih prebace u Srbiju itd., ali da se za sada strpite u pogledu oružja jer je njima mnogo potrebno za odbranu njihove severoistočne granice od opasnosti koja se približava. On se ipak nada da će se i po tom pitanju nešto moći da postigne, makar nešto, da bi pokazali svoju dobru volju. Kao rezultat toga razgovora, i ostalog rada do sada, biće sledeće: a) 18. marta polazi jedan naš čovek sa nešto radio-materijala prema trebovanjima koja sam ja ovde na svoju ruku spremio ne znajući Vaše potrebe stvarne. Druga količina materijala ići će uskoro, verovatno sa sanitetskim materijalom; b) Oko 25. marta poći će veća količina sanitetskog materijala, možda u vrednosti preko 100.000 pengova i c) Ostala količina sanitetskog materijala kao i propagandna radio-stanica od jednog kilovata za srednje talasne dužine (ovaj podatak dao je Vili) poći će verovatno oko 15. aprila. Napomena: Tačka pod a) vrlo verovatno će se ostvariti, pod b) verovatno je takođe, dok po pitanju radio-stanice, još nemam ubeđenje da zaista iskreno misle da daju."" Pored ovih, vođeni su i razgovori o saradnji u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije. O tome poručnik Konstantin Hadži-Ilić, saradnik Komande Vojvodine, 3. februara 1944. javlja Mihailoviću: "Da li ste primili vesti slate po kuriru preko Vilija (Aleksandra Mihailovića, četničkog komandanta Beograda — nap. autora) ? Da li odobravate tajni i neskrupulozni rad i saradnju sa Ujsasiem protiv komunista u Bačkoj? Molim javite Viliju da već oko polovine ferbuara očekuje prvi transport od oko 3 vagona materijala Dunavom kod Višnjice. Tačan dan javiću docnije. Molim da Vili proveri u Kikindi je li Kosta Medaković, carinik, naš čovek, da šaljem ljude na njega."12 Pošto se u Mađarskoj plasirao kao poluzvanični predstavnik Mihailovićeve organizacije, Urošević aprila 1944. godine izveštava Mihailovića: "Radio-kontakt uspostavljen je, ali stvarne veze još nema. Zbog njihovog prevrtljivog karaktera pomišljam i na mogućnost namerne sabotaže i odugovlačenja. Šta je na stvari — ne znam. Očekujem sa nestrpljenjem Vaše prve vesti: 'da li uopšte radite sa nama', 'da li nas čujete', itd. Danas Vam šaljem svoj četvrti telegram a da nijedan još nisam od Vas primio. Smatram da ni ona tri prva nisu otposlata iako me oni uveravaju da su ih otposlali. Razlog za ovu moju sumnju je sledeći: Pre četiri dana saopšteno mi je da mi se ne može dozvoliti da se služim zasebnom šifrom u saobraćaju sa Vama, iz razloga što oni žele da kontrolišu šta ja Vama javljam, jer bih u protivnom slučaju ja mogao da dostavljam i vesti koje bi išle protiv njihovog interesa. Inače, stavljaju mi svoju šifru potpuno na raspoloženje'. Dalje navode da ja nisam vojni izaslanik sa pravima diplomatskog predstavnika, tj. sa pravom na opštenje putem diplomatske pošte, koja ne bi bila podvrgnuta njihovoj kontroli, već samo Vaš tajni oficir za vezu,, koji može povremeno da koristi kurire, kao i njihovu šifru. Dodali su i podvlače ovo: da oni rado pristaju da mi sva ta prava daju (sva prava diplomatskog predstavnika sa pravom korišče-nja zasebne šifre), ali samo pod uslovom reciprociteta, što će reći, da jedan njihov oficir bude primljen kod Vas sa istim pravima! Ovde zamalo što nije došlo do potpunog prekida odnosa. Na takvo njihovo traženje odgovorio sam im da to nije moja stvar da rešim, već Vaša. Zatim, na postavljeni predlog da opet više dana čekam (pošto g. Vaš poznanik iz inostranstva ima mnogo posla), odgovorio sam mu da ste mi Vi postavili izvesne rokove do kojih moram postići izvesne rezultate (vezu, liferacije itd.) i da na ovaj način, stalnim odugovlačenjem i čekanjem, moj rok ističe, te da sam prinuđen da se vratim natrag. Zatražio sam mu, dakle, diplomatski pasoš za Tursku, koji mi je obećao prilikom našeg prvog viđenja. Odgovorio mi je da se on toga ne seća da mi je obećao, da je to inače nemoguće dobiti i da će mi dati samo običan pasoš, kao što sam već pre imao. Na to sam se oprostio i otišao. Tri dana sam se tako sklonio da me uopšte nisu mogli naći i kad su već mishli da sam otišao, ponovo sam se pojavio. Tražio sam: isprave (za put, kao i kakvu poruku da Vam odnesem — 'zašto su prekinuti pregovori, veza itd.' Ovom prilikom izgladili smo donekle s.tvar i sada smo ostali na ovome: 1 — Oni ostaju pri svemu ranije izjavljenom kako u pogledu saradnje protivu Titovljevih pristalica u Bačkoj, tako i po pitanju liferacija traženog materi-jala — sa napomenom da neće moći baš sve količine tražene da isporuče (ja sam to već očekivao pa sam im zato više tražio no što bih od konkretnih saradnika tražio); prilog 1. 2. — Mojim kodeksom šaljem Vam pitanje (telegram no. 4) da li pristajete da primite njihovog oficira — tajnog vojnog atašea — sa reciprocitetom u odnosu na mene; i 3 — 15. o. m. šaljem kurira do Willi-a ne bismo li dobili Vaše odgovore po ranije slatim pitanjima i izveštajima, a naročito: da li nas čujete, da li uopšte radite i zašto još nikako ne stupate u rad sa nama? Moje pak mišljenje po ovom poslednjem pitanju je sledeće: dokle god ne dobijete moje vesti — po mojoj šifri, ne želite da ulazite u rad sa njima. Stoga i zaključujem da niste dobili ni moja prva tri telegrama pa Vam ih šaljem u kopijama (sem br. 1). Prilog 2. Moje rezonovanje o verovatnom razlogu Vašeg ćutanja saopštio sam juče i njima, stoga su i pristali da ode današnji moj telegram no. 4 sa aktuelnim pitanjem. Mišljenja sam da im povoljno odgovorite. Na taj način dobićemo mnogo u vremenu u pogledu reorganizacije JVO u Bačkoj. Isto tako, možda ću uspeti i obećanu liferaciju da postignem. Najzad, njih mnogo interesuje 'Vaše pitanje', tj. kolika je Vaša popularnost kod naroda, vojnička jačina, stepen izvršenih organizacija itd. itd. Mislim, oni su prilično pogrešno obavešteni po svim tim pitanjima, i to na našu štetu . Iako uviđaju da je Tito prešao svoju zenitnu tačku, ipak imaju pogrešno mišljenje o odnosu vrednosti pojmova: 'Draža : Tito'. Meni, naravno, mnogo ne veruju, te bi dakle korisno bilo da ih jedan njihov čovek o svemu tome obaveštava. Naravno, nemoguće ga je zamisliti u Vašoj blizini, iz razloga što bi on javljao o mestu Vašeg boravljenja, ali u Homolju, na Goliji ili u Crnoj Gori, mogao bi biti. Svakako, trebalo bi mu prirediti i takav doček svuda usput da dobije još lepšu i upečatljiviju sliku o nama (ljudi sa bradama, sa oružjem, 'arsenalima' na leđima, da škrguću zubima itd.), jer oni nas tako isključivo i zamišljaju i boje nas se. Dakle, vrlo su: glupi, plašljivi i lažljivi. Na taj način, taj njihov čovek poslužio bi korisno za propagandu naše stvari kod njih. Ukoliko odbijete ovaj njihov predlog, moj će posao biti znatno otežan, ali ne i onemogućen. U tom slučaju služio bih se njihovim kodeksom za neke naivnije stvari, kurirom za opširnije izveštaje a tajnom radio-stanicom — ukoliko postignemo njome vezu — za najvažnije izveštaje. U ovom smislu ulažemo velike napore za postignuće rezultata. Ima izgleda da ćemo i preko Poljaka (izbeglica — nap. autora) moći neke depeše da Vam dostavljamo (naravno, po mome kodeksu). O ovome detaljnije u tački IV ovoga izveštaja. Prvi transport materijala trebalo je da pođe oko 15. o. m., ali kako nismo uspeli da uspostavimo vezu a i zbog 'zategnutosti odnosa' za sada, odlaže se na neodređeno vreme. Čim dođe Vaš odgovor po traženom pitanju (telegr. no 4), pokrenuću ponovo pitanje liferacije. Molim, a propos, dostavite mi spisak potrebnog materijala po sanitetskoj grani što pre. Dakle, još jednom molim, dostavite mi što pre odgovore na sva pitanja bilo radiom, bilo do Willi-a, da tamo čekaju na dolazak kurira koji će krajem o. m. verovatno opet doći."13 Veza iz Beograda za Budimpeštu je dobro funkcionisala. Iz izveštaja majora Živorada Vukosavljevića (načelnika štaba Komande severnih pokrajina), koji je upućen Mihailoviću 29. juna 1944. godine, vidi se da je "izvršena organizacija kurirskih veza sa Madarskom, koju smo stavili na raspoloženje i Komandi Vojvodine".14 U izveštaju se naglašava da radi toga stoje na raspolaganju svakodnevna telefonska veza sa Budimpeštom i jedan kurir koji može u svako doba da putuje za Mađarsku. Taj kurir je imao izvesnih veza sa mađar-skim Ministarstvom spoljnih poslova i sa mađarskim poslanstvom u Be-ogradu. Takođe je bio angažovan i kurir mađarskog poslanstva, koji je svakih 14 dana putovao u Budimpeštu. Pored ove dve kurirske veze, u izveštaju se preporučuje i jedan činovnik mađarske rečne plovidbe, koji je svake subote odlazio u Novi Sad. Septembra 1944. godine kapetan Urošević, pored ostalog, izveštava Mihailovića o povolnjom razvoju situacije u. Budumpešti: "Raspoloženje zvaničnih vlasti prema DM organizaciji znatno se popravilo u poslednje vreme. Oni sve više uviđaju da su 1943. godine pogrešili što su uništili ovu organizaciju. Oseća se jaka struja da se ta greška popravi. Zvanični organi vlasti pozivaju pojedine istaknute nacionaliste da 'nešto' preduzmu, pozivaju ih na 'dužnost' da se organizuju itd. Ima se utisak da će u momentu sloma mađarske vlasti pozvati nacionaliste, pa čak i DM organizaciju možda, da im predaju vlast, tj, da se stvori zajednička milicija za održavanje reda itd ..."15 Međutim, događaji na frontovima brzo su se odvijali, a u okviru toga i odnosi Mihailovićeve organizacije sa mađarskim "antinemačkini strujama" u vladi došli su u ćorsokak i postali bespredmetni. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument