| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
NEUSPELI POKUŠAJI U RUMUNIJI
Tražeći saveznike u susednim zemljama za borbu protiv NOP u
Jugoslaviji, Draža Mihailović je uporno nastojao da stvori oslortac i u
rumunskim reakcionarnim političkim i vojnim krugovima. Ovaj zadatak on je prvo
poverio komandantu Krajinskog korpusa, majoru Velimiru Piletiću, kome je uputio
sledeće "instrukcije" za rad u Rumuniji: "Pojas dunavske
klisure naseljen našim življem i deo Banata koji drže Rumuni predstavlja onaj
deo rumunske državne teritorije na koji su prirodno upućene naše pretenzije i
aspiracije. Do ovoga rata Jugoslavija se bila formalno odrekla tih svojih
prirodnih težnji i aspiracija s obzirom na rodbinske veze dveju dinastija. Međutim,
kako se u ovom ratu Rumunija stavila na stranu sila osovine, a protiv svojih
saveznika iz prošlog rata, pa čak i oružano stupila protiv njih, to se
pobedom saveznika imaju zadovoljiti sve teritorijalne težnje rumunskih suseda
koji su se stavili na stranu saveznika. Ta prostorija, na
koju prirodno reflektiramo posle ovoga rata, treba da bude proistorija na kojoj
će se još u toku trajanja rata razviti naša živa delatnost. Koristeći sadašnji
oslabeli državni aparat rumunske vlade, treba ne samo naš živalj, nego i
rumunske mase pridobiti da sutra nedvosmisleno uđu u novu našu državu
Kraljevinu Jugoslaviju, kao u pravu i istinsku njihovu Otadžbinu. Znači, na toj
teritoriji još za vreme trajanja ovoga rata treba potpaliti i razviti plamen
oslobodilačke borbe sličan gigantskoj borbi koja se vodi na teritoriji
Jugoslavije. S druge strane, treba razviti disidentsku akciju protiv rata koji
sada vodi Rumunija u zajednici sa silama osovine. Prema tome, za period
od sada pa do kraja rata postavljeni su kako politički, tako i vojnički
ciljevi koje smišljenim i veštim radom treba ostvariti. Da bi se ovo moglo
ostvariti, težište akcije treba preneti na samo tle rumunske teritorije. Ovo
će izvršiti delovi Jugoslovenske vojske u Otadžbini koji će se u tome cilju
prebaciti na rumunsko tlo, oslanjajući se na prethodno pripremljene veze na
tamošnjoj strani. Ovi delovi pretstavljaće jezgro oko koga će se prikupiti
svi disidentski elementi, dok cela akcija ne dobije razmere jedne široke i smišljene
organizacije, koja će obuhvatiti jednu veću prostoriju i veću masu
ljudi," Radi toga Mihailović, u svojim "Instrukcijama", pod
"III", naređuje: "Razviti usmenu
i pismenu propagandu protiv rata; izneti delatnosti i istorijat rumunskih
partija i destruktivnih elemenata na čelu sa Antoneskom; Antoneska predstaviti
kao izdajnika rumunskog naroda koji se predao nemačkim interesima; oglasiti ga za
vinovnika svih velikih žrtava koje je rumunski narod podneo u ljudstvu i
materijalu, tako da je potpuno osiromašio i doveden u ropski položaj prema
Nemačkoj. Okriviti ga kao jedinog krivca zbog smanjenja rumunske teritorije na
račun Madžara (Erdelj) i na račun Bugara (Dobrudža). Koordinirati rad sa
najpopularnijom nacionalnom grupom u Rumuniji protivnoj sadašnjem režimu
Antoneska i njegove izdajničke klike, kao i sa svima ostalim nacionalnim
grupama koje su iole popularne u rumunskom narodu. Ustanoviti
vezu sa grupom Manija, Gvozdenom gardom Horije Sime i ostalima. Uhvatiti vezu
i osloniti se na Jevreje, koji svesrdno hoće da pomognu destruktivne,
disidentske i sve ostale elemente u borbi protiv sadašnjeg režima. Prema
Jevrejima biti veoma pažljiv, jer su naklonjeni komunizmu. Koristiti ih
materijalno što više."1 Major Mirko Lalatović je 13. maja 1942. godine uputio Mihailoviću telegram
u kome kaže da Siniša Ocokoljić razvija propagandu u južnom delu Banata i da
Gvozdena garda želi vezu sa četnicima, a zatim dodaje: "... moje
mišljenje: moramo biti oprezni zbog naših aspiracija na jedan deo Banata.
Javite mi."2 Na osnovu ovog izveštaja, Mihailović je 24. maja 1942. obavestio tadašnjeg
predsednika emigrantske vlade Slobodana Jovanovića: "Ovih dana uhvatio sam vezu sa Gvozdenom gardom i data su im potrebna uputstva za organizaciju ustaničke garde u Rumuniji. Živalj do Turn Severina potpuno za nas. U izgledu je i sastanak Horija Sime sa mojim predstavnikom. Pored svega toga, ipak smo obazrivi."3 Znatno kasnije, 25. septembra 1942. godine, Ocokoljić obaveštava Mihailovića da pripadnici Nacional-carinističke stranke skupljeni oko Maniua traže vezu sa ljudima iz Mihailovićeve organizacije i moli od Mihailovića uputstva za dalji rad. Zatim kaže da je dao direktivu za propagiranje bekstva rumunskih vojnika i za vršenje sabotaže na železnicama i u fabrikama.4 Mada je Mihailović uporno insistirao na očvršćivanju uspostavljenih veza i stvaranju novih u Rumuniji, on nije bio zadovoljan postignutim rezultatima. Izveštaji koje je dobijao svodili su se na manje značajne obaveštajne podatke i informacije o situaciji u Rumuniji. Uočivši teškoće oko uspostavljanja veza sa reakcionarnim političarima, Piletić je počeo da se orijentiše na ličnosti preko kojih je prctpostavljao da će moći da se domogne oružja i municije. O tome on početkom maja 1943. godine obaveštava i Mihailovića, navodeći da je preko majora Trifunca stupio u kontakt sa nekoliko generalštabnih oficira i da pregovori sa njima počinju za koji dan. On naglašava da će glavni zahtev, u tim pregovorima, biti liferovanje oružja. A, zatim, 10. maja Piletić izveštava Mihailovića: "Usled nedostatka odlučnosti sa rumunskim predstavnicima, stvar teče izvanredno polako. Vojnici i političari traže izlaza iz situacije. Sem izraza vrlo velikih simpatija za Čiču, ništa stvarno nije postignuto. Svi su izgledi da će Rumuniju okupirati Nemci. Veliki haos stvaraju dezerteri sa fronta i izbeglice, kao ruski padobranci, rumunske narodnosti koji su u ropstvu prošli kroz komunistički kurs. Pregovori za oružje nastavljaju se, ali idu veoma sporo."5 Osvrćući se, krajem 1943. godine, na postignute rezultate, Piletić u telegramu upućenom 5. decembra Mihailoviću kaže: "V Rumuniji za sada ništa ne radim, pošto nemam pogodnog vođe. Tamo se može raditi samo oko Temišvara, i to preko trgovaca, zanatlija i posednika, tj. sasvim konspirativno ..."* Prema Mihailovićevom ovlašćenju, u jesen 1943. godine dr Đura Đurović je uputio u Bukurešt svoga pašenoga Branka N. Maksimovića, sa zadatkom da uspostavi kontakt sa šefom Nacional-carinističke stranke Maniuom. Maksimović je proveo izvesno vreme u Bukureštu i nekoliko puta je razgovarao sa Maniuom. O tim razgovorima uputio je Mihailoviću i pismeni izveštaj, ali tom izveštaju se malo verovalo: "Posle kratkog ispitivanja političke situacije i ankete koju sam izvršio, došao sam do zaključka da je jedini čovek budućnosti Maniu. Odmah sam stupio u direktnu vezu sa njime i održao tri sastanka od kojih je svaki trajao po dva sata. Za celo vreme razgovora video sam da Maniu oseća veliku ljubav prema Srbima i da iznad svega ceni i poštuje čuvenog Dražu. Govoreći o njemu vidi se neko strahopoštovanje i želja da do kraja uspe, jer, po njegovim rečima, 'jedini je Draža taj koji će da spase ovaj deo Balkana i Evrope od rasula, pljačke i od komunizma, koji ovde propagira samo ološ'. Bilo bi potrebno dosta vremena da se opšte raspoloženje i osećanja njegova prema Srbima i Draži iznesu. Njegova osećanja i želje prema nama deli sa njim devedeset posto rumunskog naroda. Sadašnji položaj Maniua u Rumuniji je taj da ga sve političke stranke, a isto tako i ljudi van politike, smatraju za čoveka budućnosti. Njegov stav prema Antoneskuu je nepomirljiv, jer Nemce smatra za neprijatelje Rumunije. Jedina linija gde se prećutno slažu je ta što je i Maniu beskompromisni neprijatelj komunista. U pogledu budućnosti, odnosno u pogledu poslednje etape ovoga rata, namera njegova je ta da kada počne ofanziva Anglo-Amerikanaca, izvršiće državni udar i odmah će sa svim snagama da napadne Madžarsku i pozadinu nemačkog fronta, dok će preko Dunava da stupi u direktnu vezu sa Dražom, kako bi ga snabdeo svim potrebnim stvarima. Njegove operacije, odnosno operacije njegove vojske upravljaće se uglavnom prema planu saveznika, a kao glavnog posrednika između njega i saveznika ili u neku ruku i Vrhovnog zapovednika priznao bi samo Dražu. Za Tita i komunističku bandu neće ni da čuje, dok su Hrvati u njegovim očima obični zločinci. Ne samo on i njegova okolina nego i cela Rumunija sa ushićenjem govori o najpopularnijem gerilcu Draži. Izvođenje državnog udara u Rumuniji ne bi naišlo na neke veće teškoće, jer vojska jedva čeka taj momenat, jer svi očekuju oslobođenje kao i mi i ostali narodi. Uspeh državnog udara bio bi olakšan i time što Nemci u Rumuniji nemaju neke kontingente vojske kojii bi nesto ozbiljno mogli da urade, jer bi u najkraćem roku bili savladani... Prema tome bi bilo neophodno potrebno da u najkraćem roku bude jedan stalan izaslanik Dražin kod Maniua, koji će biti u vezi sa našom Glavnom komandom i preko koga će Draža da izdaje sva uputstva za rad, a što je najvažnije, da on izda naređenje za državni udar u Rumuniji, jer bi to bilo od neocenjive važnosti pred saveznicima. Verujući da će taj plan da se usvoji, organizovao sam celu službu u Rumuniji tako da će sva naređenja biti hitno prenošena gde treba. Isto tako u Bukureštu će prilikom mog povratka tamo proraditi i emisiona radio-stanica, tako da će direktna veza biti stalna. Prema mome planu, bez obzira na sadanju mo.ju situaciju, verujem da ću biti u Bukureštu najdalje kroz 30 do 40 dana, tako da ću kroz kratko vreme stupiti u vezu preko već organizovanog kanala sa našom komandom kako bih dobio detaljna uputstva za rad, kada ću da pošaljem i izveštaj o situaciji koja će tada biti tamo. Predviđam na osnovu razgovora vođenih tamo da će eventualno i pre pre-uzimanja vlasti od strane Maniua biti omogućene i neke pošiljke materijala, o Čemu ću već blagovremeno da obavestim. To mi nije kao sigurno obećano, ah se na tome radi."7 Na poleđini ovog izveštaja, Draža je svojeručno stavio sledeću pri-medbu: "Iako je izveštaj fantastičan, ipak ideje treba ponovo proučiti, a) dobijanje oružja od Rumuna — b) veze radiom sa Rumunima." U izjavi od 23. juna 1952. godine, Branko Maksimović, kao osuđenik, daje sledeći opis svog boravka u Rumuniji: "Septembra
1943. godine Đurović mi je poverio zadatak da odem u Rumuniju, da stupim u
vezu sa dr Juliom Maniuom, kako bi se u Rumuniji organizovao ustanak i borba
protivu Nemaca, a time da se to poveže sa organizacijom DM. Meseca oktobra iste
godine, otputovao sam za Rumuniju, stupio sam u vezu sa Maniuom, gde sam se zadržao
15 dana. Dr Đurović je bio
šef propagandnog otseka Vrhovne komande i generalni sekretar Nacionalnog
komiteta DM. Maniu je predsednik Zemljoradničke stranke i bivši pretsednik
vlade, i bio je neprijateljski raspoložen prema Nemcima i u opoziciji prema
Antoneskuu. Kako sam od pre rata poznavao Rumuniju i neke ljude u Rumuniji koji
su pripadali Zemljoradničkoj stranci; to sam preko jednog od njih —
Aleksandra Gavrilovića, koji je bio predsednik jugoslovenske kolonije u Bukureštu,
boravio u stanu njegovog brata koji je imao lekarsku ordinaciju — ne sećam se
ulice ni broja, kao ni imena njegovog brata. Maniu je tada legalno živeo u
Rumuniji. Sa Maniuom sam se sastao nekoliko puta i razgovarao o mogućnosti
organizovanja otpora protivu Nemaca, a isto tako i protivu Mađara, što je
Maniu vrlo rado prihvatio. On mi je izneo da je momentalno nemoguće da se u
Rumuniji digne ustanak, ali da će u momentu kada se sovjetske trupe približe
Rumuniji, izvršiti državni udar i da će rumunska vojska da stane na stranu
saveznika i da napadne Nemce. Pored toga, on mi je rekao da je narod u Rumuniji
spreman da na poziv njegov i njegovih saradnika okrene oružje protiv Nemaca. Ništa
u ovim razgovorima nije bilo konkretno utvrđeno, jer je moj dolazak u Rumuniju
bio samo informativne prirode, a definitivne i konkretne zaključke trebali smo
da donesemo prilikom moje druge posete..."8 Maksimović piše
da je pri povratku bio uhapšen od Nemaca, te tako nije došlo do njegovog
ponovnog odlaska u Rumuniju. I kasniji
Mihailovićevi pokušaji, kao i ovi prethodni, završavali su se neuspehom. Osvrćući se
na pitanje uspostavljanja veze sa rumunskim opozicionarima, Mihailović je u
toku istrage, maja 1946. godine, izjavio: "Moj pokušaj prema Rumuniji bio je stalan, kao i prema Bugarskoj ...
Ali to nisu bile ostvarene veze. Pokušaji su bili stalni, naročito na Piletlćevom
terenu ..."° O svim tim
pokušajima da Mihailovićeva organizacija uspostavi neki solidniji kontakt sa
opozicionim grupama u Rumuniji, dr Đura Đurović je, prilikom suđenja 1945.
godine, rekao: "Znam da su komandanti u istočnoj Srbiji, a naročito puk. Pavlović,
imali zadatak da hvataju vezu s Rumunijom i u cilju kupovine oružja i u cilju
političke saradnje sa opozicionim grupama. Draža se žalio da mu ovi oficiri
nisu uspeli ništa da svrše sa Rumunima."10
|