Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC

Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC

VEZE SA BUGARSKIM REAKCIONARIMA I OKUPATORIMA

Moralna podrška i materijalna pomoć koju su Mihailovićevoj organizaciji pružali izbeglička vlada i reakcionarni političari u zemlji omogućila joj je da uz prikrivenu saradnju sa okupatorom vodi borbu protiv NOP u Jugoslaviji.

Međutim, ni uporna borba protiv NOP, ni saradnja s okupatorom na teritoriji Jugoslavije, nisu mogle da zadovolje Mihailovićeve veliko-srpske ambicije, ni njegovu klasnu mržnju protiv progresivnih društvcnih kretanja. Zato on i istaknuti funkcioneri njegove organizacije traže saveznike i van Jugoslavije, u susednim zemljama. Te saveznike oni nalaze u kvislinškim vojnim i političkim krugovima i raznim reakcionarnim, antinemačkim strujama u Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Albaniji i Grčkoj, a na bazi, prvenstveno, zajedničke borbe protiv oslobodilačkog pokreta naroda Jugoslavije, a istovremeno i protiv oslobodilačkih pokreta u tim zemljama.

Na toj osnovi Mihailović je uspostavio veze i sarađivao sa generalima bugarske okupatorske vojske Stančevom, Marinovim ii drugim višim oficirima i bugarskim reakcionarnim političarima Dimitrovom-Gemetom, Velčevim, Ginevskim i drugim; u Rumuniji sa predstavnicima Antoneskuovog generalštaba, Gvozdene garde i Maniuom. Mađarski predsednik vlade Kalai i general Ujsasi prihvatili su savez sa organizacijom DM. U istom cilju, Draža je uspostavio vezu i tesno sarađivao sa Muharemom Bajraktarijem, Prenk Galjom i ostalim izdajnicima u Albaniji, kao i sa Zervasom u Grčkoj.

Draža Mihailović je često isticao da je veliki prijatelj Bugarske. Na osnovu iskustva koje je stekao kao vojni ataše u Bugarskoj, on je uveravao svoju okolinu da je misao ne samo zbliženja nego i ujedinjenja Bugarske i Jugoslavije bila potpuno sazrela u bugarskim masama. Spominjao je imena nekih oficira iz bugarskog generalštaba sa kojima je održavao najtešnju vezu i koji su bili protivnici cara Borisa i dinastije Koburga uopšte. Mihailović je tvrdio da je u bugarskom oficirskom koru, naročito među mladim oficirima, postojao pre rata ozbiljan pokret protiv dinastije, a za najtešnju saradnju sa Jugoslavijom. On je duboko verovao da posle rata, ako se bude vodila jedna širokogruda politika, može da dode do trajne saradnje pa i do samog ujedinjenja izmedu Jugoslavije i Bugarske. Zbog toga je odlučio da u toku rata izvrši potrebne pripreme za realizaciju plana o zbližavanju Jugoslavije i Bugarske, da uhvati vezu sa najjačom političkom organizacijom u Bugasrkoj, koja je poznata po svojoj projugoslovenskoj orijentaciji i antidinastičkom stavu, a to su bili prvenstveno bugarski zemljoradnici.

O svojim namerama da uspostavi vezu sa bugarskim političarima. Mihailović je 15. aprila 1942. godine obavestio i emigrantsku vladu:

"Iskoristićemo raspoloženje Bugara prema Nemcima, eksploatišući neslogu u bugarskoj vojski. Doktor Đorđe Dimitirov (dr Dimitrov-Gemeto, šef Zemljoradnićke stranke u emigraciji — nap. autora) i Kosta Todorov (bugarski novinar u emigraciji — nap. autora) treba da uzmu učešća u propagandi putem radija."¹

Mesec dana kasnije, 15. maja 1942, komandant četničkog odreda u istočnoj Srbiji, kapetan Siniša Ocokoljić, obaveštava Mihailovića da je, posredstvom četničkog vojvode Blaža Mihailovića, stupio u kontakt sa bugarskim generalštabnim pukovnikom Ivanom Marinovom i da će se sa njime uskoro sastati.²

Ovu vest Mihailović je 23. maja prosledio emigrantskoj vladi, uz sledeće objašnjenje:

"Zimus razgovarao sa potpukovnikom Zaharijevim iz Vojne lige. Sada vezu traži đeneralštabni pukovnik Ivan Marinov, komandant divizije u Ćupriji. Poznajem ga dobro. Vojni ataše u Parizu. Slavenofil. Ipak obazrivi smo da se ne poture Borisovi agenti."³

Mesec dana kasnije, 25. juna 1942, Mihailović je ponovo uputio izbegličkoj vladi depesu:

"Moj predstavnik imao je sastanak sa bugarskim pukovnikom Marinovom. On je izjavio da u slozi, Srba i Bugara leži spas, da se prikupi inteligencija, vaspita i postavi jasan zadatak. Što ne valja, uništiti..."⁴

U julu 1942. godine, Mihailović naređuje Ocokoljiću:

"Gledajte na svaki način da u oblasti Vidina i Belogračika stvorite vezu sa Bugarima. Materijalna sredstva ne žalite. Tražite vezu sa zemljoradnicima Georgi Dimitrova (Gemeta — nap. autora) i zvenarima Damjana Velčeva. Hitno je."⁵

Da bi ubrzao ostvarivanje veze s bugarskim političarima, Mihailović 5. avgusta moli Slobodana Jovanovića da se "poruči Georgi Dimitrovu (odnosi se na šefa Zemljoradničke stranke Gemeta — nap. autora) da preduzme na bugarskom što jaču propagandu, vezujući njihov pokret za naš. Neka nam javi imena svojih ljudi u Vidinskoj oblasti."⁶ A zatim, krajem avgusta, Mihailović pita Ocokoljića "šta je sa vezom sa Bugarima". Pored ostalog, on se raspituje za svog ranijeg poznanika Nešu Tumangelova, za koga je čuo da se nalazi u oblasti Pirota "u akciji".⁷

Istog meseca, posle dužeg traganja za Nešom Tumangelovom, Ocokoljić javlja Mihailoviću:

"Izgleda da je poginuo. Nigde se ne javlja već godinu dana. Poslednji put otišao u Beograd."⁸

Ovo obaveštenje Mihailović je odmah preneo Slobodanu Jovanoviću:

"Molim izvestite Dimitrova da Nešu Tumangelova nismo mogli pronaći i pored svih nastojanja. Njegovo društvo ga je izgubilo prošle godine kad je pošao u Beograd."⁹

Petnaestog septembra 1942. godine Ocokoljić izveštava da je uputio u Bugarsku kurire sa ciljem da dovedu do granice političara Georgi Koleva, kao i nekog višeg oficira i da će im dati uputstva za rad, a čim prikupi više bugarskih dezertera, uputiće ih po trojkama u Bugarsku.¹⁰

Do ovog sastanka, po svemu sudeći, nije došlo, jer Ocokoljić 1. oktobra 1942. javlja Mihailoviću:

"Danas stigli kuriri iz Bugarske... Zbog naređene mobilizacije, većina članova Zemljoradriičke stranke pohapšeni. Oni koji su pušteni iz zatvora nemaju smelosti da ma šta preduzmu, među njima i dr. Rongačev, lični prijatelj Dimitrova dva (odnosi se na Gemeta — nap. autora). Grujev, koji je pošao ka granici radi sastanka sa mnom uhapšen u putu... Gruja Polomski, naš stari kurir i poznamk, izgleda da je ovih dana uhapšen. Mladenu Kostovu poručio sam da organizuje sabotažu na bugarskim železnicama, pošto je on železničar. Data su uputstva za sabotažu."¹¹

Još 31. avgusta 1942. godine britanska ambasada pri jugoslovenskoj emigrantskoj vladi obavestila je Slobodana Jovanovića da je dr Dimitrov predložiio Mihailoviću četiri bugarska saradnika: Gruju Polomskog, Vidin, Ulica Baba-Vide 19, Angela Ukuranova, advokatskog pripravnika iz Vidina, Mladena Kostova iz Trnjana i Asena Drndareva iz Novog Sela.

U septembru Mihailović izveštava izbegličku vladu:

"Ojačali naše veze sa Bugarskom. Naši ljudi stupili su u vezu sa vidinskom teritorijom i pokušavamo da razvijemo što veću aktivnost. Potrebno je da Georgi dođe i sastane se sa našim ljudima ovde."¹²

Međutim, u oktobru 1942. godine Ocokoljić javlja Mihailoviću:

"Dosadanji vojni begunci su većinom komunistički nastrojeni. Među njima je židov Elenkov, koji kod sebe ima izvestan bro.i zemljoradnika. Jačina njegova je do 200 ljudi i zbog toga sam danas uputio u Bugarsku četnike Georgi Dimitrova — Aleksandra Načeva iz Džumaje i Angela Saleva iz Vidina, da u vidinskoj oblasti obrazuju jedan četnički odred koji će nositi naziv 'Odred Georgija Dimitrova'. Cilj je okupljanje nacionalnih snaga i suzbijanje komunizma, sabotaža i orijentaclja k nama. Da li se Čiča slaže sa ovim? Izdržavanje pašće na naš teret."¹³

Međutim, izgleda da ni sam Ocokoljić nije bio zadovoljan postignutim rezultatvria na uspostavljanju veze sa bugarskim političarima. Zbog toga on 14. oktobra 1942. godine predlaže Mihailoviću:

"Za aktiviranje akcije u Bugarskoj potrebno je formirati zagranično predstavništvo Bug. revoluc. komiteta na teritoriji Srbije u blizini graničnog fronta... Sa štabom organizacije zemljoradnika i zvenara još nemamo realnu vezu. Za tu svrhu kuriri su upućeni. Tražite od Dimitrova imena saradnika. Veći deo vodstva streljan i uhapšen.-¹⁴

A zatim, 13. novembra, u telegramu upućenom Mihailoviću, Ocokoljić kaže:

"Pod uticajem naše delatnosti u Bugarskoj, ovih dana zapaljeno je 17.000 kg sena kod Vidina. Kod Stare Zagore bačen je nemački voz sa ranjenicima u vazduh. Preko naših organa produžićemo sabotažu u Bugarskoj iako se Bugari teško na to pokreću."¹⁵

Konkretan predlog za formiranje Bugarskog zagraničnog komiteta sastavio je bugarski novinar i predratni emigrant Stefan Srbakov. Pošto su prihvatili ovaj predlog, četnički funkcioneri u istočnoj Srbiji uputili su ga krajem 1942. godine Mihailoviću na usvajanje.

U ovom predlogu se kaže:

"1) Najpre treba odrediti privremenog organizatora koji će formirati Bugarski zagranični revolucionarni komitet.

2) U sastav ovog komiteta treba da uđu na prvo mesto predstavnici Zemljoradničkog saveza dr Georgija Dimitrova, idejnog kruga 'Zveno' i organizacije Makedonskih federalista. Docnije treba privući u sastav istog i predstavnike sledećih političkih partija: Socijal-demokratske stranke Krsta Pastuhova, Radikalne stranke Stojana Kosturkova, Zemljoradnika Dimitrija Gičeva, Demokratske stranke Nikola Mušanova, Mlado-liberalne partije Georgi Petrova, Demokratski Zgovor Grigora Vasieva, kao i predstavnike ostalih demokratski orijentisanih grupa ukoliko ih bude bilo i tako stvoriti jedan nacionalan front protiv današnjih bugarskih vlastodržaca.

3) Posle formiranja ovog Zagraničnog bugarskog revolucionarnog komiteta, njegovi članovi će izraditi jedan državno-politički program, naročitom proklamacijom obelodaniće ga bugarskom narodu i pozvati ga u borbu protiv okupatora i njegovih agenata u Bugarskoj.

4) Jedan od zadataka ovog zagraničnog komiteta će biti da od predstavnika pomenutih partija formira u Sofiji ili na terenu Bugarski centralni nacionalni komitet. Kod istoga će se obrazovati Vojni štab sa zadatkom da sprovede organizaciju u redovima oficirskog kora i isti idejno pripremi za odlučni momenat. Centralnom vojnom štabu staviće se u dužnost da konačno izvede ovaj posao u svim garnizonima Bugarske kao što je vođstvo Kapetanske lige učinilo uoči prevrata 19. V 1934. godine. Pored ove dužnosti, Centralni nacionalni komitet imaće zadatak da obrazuje u celoj zemlji okružne, sreske i mesne nacionalne odbore."¹⁶

U daljem tekstu se predlaže da zagranični komitet održava vezu sa Mihailovićevom Vrhovnom komandom, a, istovremeno, da održava vezu i sa vojnim krugovima u Bugarskoj, preko kojih bi se mogla organizovati nabavka i prebacivanje oružja i municije, s obzirom na to da Bugarska nije razoružana zemlja. Prva dužnost zagraničnog komiteta bi bila obnavljanje starih i stvaranje novih kanala između Bugarske i Jugoslavije. Vrhovna komanda JVUO bi imala svog stalnog delegata u Bugarskom zagraničnom revolucionarnom komitetu. Za postizanje postavljenih ciljeva, u ovom projektu predviđena su i sledeća sredstva:

"1) Narediti svima komandantima korpusa da upute u Zagranični komitet sve bugarske emigrante i bugarske vojne begunce koji se nalaze na njihovoj teritoriji sada i ubuduće.

2) Izdati ovlašćenje organizatoru Zagraničnog komiteta u vezi sa njegovim budućim radom, a prema priloženom konceptu.

3) Pisati pismo potpukovniku Ljubi Jovanoviću da organizatoru Zagraničnog komiteta g. Srbakovu ne čini nikakve smetnje u vršenju njegove dužnosti. U ovom pismu izričito napomenuti da se Srbakovu ne sme ništa desiti i da je za to odgovoran lično on ...

6) Organizatoru treba staviti na raspoloženje potrebna novčana sredstva, i to po mogućstvu u bugarskoj valuti. Svi izdatci će se knjižiti i imaće po mogućstviu i uredno pravdajuća dokumenta.

7) Organizatoru treba staviti na raspoloženje radio-telegrafistu, radio-stanicu, jedan radio-aparat na bateriju sa potrebnim pogonom i omognćiti mu da nabavi ]ednu pisaću mašinu na bugasrkom.

8) Snabdeti ga sa lažnim legitimacijama, i to blanko, da može on i njegovi kuriri nesmetano da obilaze svako granično mesto. Isti moraju nositi i žig nadležne nemačke vlasti u koliko je to potrebno.

9) Zagranični komitet treba snabdeti sa nekoliko metara beloga šifona radi pisanja konspirativnih pisama. Da se omogući Zagraničnom komitetu, odnosno njegovom organizatoru da može da štampa svoje letke i proklamacije namenjene Bugarskom narodu u štampariji propagandnog štaba pukovnika Pavlovića ili štampariji Ljube Jovanovića ..."'

Osim toga, u tekstu ovog predloga se traži da se premeste komandanti bataljona Savo Vlaisavljević i potporučnik Nedeljko Popović, s obzirom na to da između njih dvojice i Srbakova postoji neprijateljstvo, čak su oni ranije pokušali da ovoga opljačkaju i ubiju. Predlog se završava:

"12) Moja je želja (Srbakovljeva — nap. autora) kada se izradi državno-politička platforma, i organizuje Zagranični komitet i organizuje kurirska služba, da nabavim civilno odelo i sam se prebacim u Bugarsku i tamo na licu mesta produžim rad.""

Akciju uspostavljanja veze sa bugarskom Zemljoradničkom strankom Mihailović je preduzeo na širem planu. Pored Ocokoljića, on je anažovao i nekolicinu viših funkcionera svoje organizacije, među kojima je bio i major Radoslav Đurić. Njega je Mihailović krajem aprila 1942. godine imenovao za delegata Vrhovne komande za južnu Srbiju i Makedoniju i uputio u ove krajeve. U njima je Đurić formirao svoj "Štab 110".

Početkom avgusta, Mihailović je uputio Đuriću telegram u kome kaže:

"Zadovoljan sam sa radom u južnoj Srbiji — produžite i pokušajte vezu s Bugarima, i to sa zemljoradnicima, isključite komuniste. Kredite za Bugare, na slučaj uspeha, daću Vam."¹⁸

Za uspostavljanje veze sa bugarskim "zemljoradnicima", Đurić je predložio Mihailoviću da angažuje i vodu levog krila jugoslovenske Zemljoradničke stranke, Dragoljuba Jovanovića. Na ovaj predlog Mihailović mu je, krajem avgusta, odgovorio:

"Dragoljub Jovanović od interesa je za nas za vezu sa Bugarima. Neka Gustav (kap. Nenad Mitrović, Đurićev obaveštajni oficir — nap. autora) odmah stupi u vezu preko Dragoljuba sa Asenom Stamboliskim. Asen nije bog zna šta, pa neka se potraže i drugi. Poručite Bugarima da nagovaraju vojnike da beže kućama sa oružjem i tamo po šumama da organizuju nacionalne zemljoradničke čete, kao i mi našu vojsku, ali ne komunističke. Stavićemo novčana sredstva na raspoloženje, ali ne Asenu nego nekom drugom koji je pošteniji. Akciji da pristupe odmah. Za ovo nam Dragoljub može poslužiti odlično."¹⁹

Pored Dragoljuba Jovanovića, za uspostavljanje ove veze Mihailović je nešto ranije pokušao da iskoristi i Aleksandra Cvetkovića, bivšeg podbana u Skoplju, koji se tada nalazio u Beogradu. Izvršenje ovoga zadatka povereno je 6. jula majoru Žarku Todoroviću:

"Stančev je moj dobar prijatelj, majka mu je Srpkinja, čovek Damjana Velčeva. Veza s njim neobično važna. Što pre da je ostvarite. Za ovo koristiti Aleksandra Cvetkovića ... koji je lični prijatelj Stančeva .. "²⁰

U oktobru 1942. godine Mi,hailović naređuje generalu Trifunoviću da uhvati vezu sa novinarom Tomalevskim:

"Tomalevski novinar, sekretar gen. Stančeva, bug. predstavnika kod vojnog zapovedništva u Beogradu, traži vezu sa nama. Gledaj da uhvatiš u moje ime vezu sa Tomalevskim i da vidiš šta hoće. Ništa ne prodaj, sve kupuj."²¹

Odugovlačenje na uspostavljanju ove veze Trifunović je pravdao opreznošću. Zbog toga Mihailović 25. novembra naređuje Đuriću:

"Od Bugara tražite podatke o sledećim licima, da li im se može verovati:

general Ivan Marinov, sada komandant divizije u Bitolju, general Stančev, sada u Beogradu za vezu sa Nemcima, Tomalevski, žurnalist u Beogradu u društvu sa generalom Stančevom."²²

Međutim, Đurić je još pre prijema ovog naređenja, 5. novembra 1942. godine, obavestio Mihailovića:

"Stanje dosadanjeg rada s Bugarima. Kanal za vezu utvrđen. Asen (Stamboliski — nap. autora) isključen iz stranke zbog pića. Zemljoradničku stranku vodi Ginevski. Grupu nacionalista blisku nama vodi puk. Velčev. Političke prilike: najveći broj pristalica imaju komunisti, zatim zemljoradnici i najzad puk. Velčev. Dragoljub Jovanović taktizira... Vezao se sa zemljoradnicima u Bugarskoj i u Rumuniji. Bugarsko vođstvo u Bugarskoj ne miriše Dragoljuba Jovanovića najbolje...

Grupa Velčeva kojoj pripada i Kjoseivanov (raniji predsednik vlade — nap. autora), sklona je da paktira s nama. Njihov glavni uslov je bugarska republika u sklopu balkanske federacije. Zemljoradnička stranka istog je mišljenja. Glavni im je cilj isterivanje monarhističke klike. Voljni su vezati sudbinu Bugara za naš brod... Uspostavljanje kontakta sa pukovnikom Nepovim, mislim to je Vaš prijatelj za koga ste još ranije pitali. Naš delegat kome sam dao ovlaštenje u Vaše ime, oko 20-og X, prešao je granicu. Kako me izveštava, kroz 15 dana doći će kod mene, eventualno sa zaključenim sporazumom, odmah ću podneti detaljan izveštaj."²³

Takođe u novembru 1942. godine i Đurić je obavestio Mihailovića:

"Kod mene je Đura (pseudonim Stevana Lužajića, šefa antikomunističkog odseka niške policije — nap. autora). Bio je na sastanku sa Velčevim i Ginevskim. Obojica traže formiranje federativne Jugoslavije Srba, Bugara, Hrvata i Slovenaca, sa radnom demokratijom ... Za sada predlažu formiranje balkanskog komiteta sa Vama na čelu ..."²⁴

U nastavku depeše Đurić kaže da Velčev želi da se sastane sa Mihiailovićem, eventualno da uputi k njemu nekog generalštabnog majora. Velčev je izjavio da ima 2 — 3 ilegalna odreda u Balkan-planini i da je voljan da se odmetne posle potpisivanja protokola sa Mihailovićem. A zatim nastavlja:

"Sa Đurom bio bi Vaš predstavnik dr Stevčić, lekar iz Pirota, bivši senatbr i istaknuti član Demokratske stranke... Industrijalac Cekić iz Pirota nudi da ograničeno finansira naš rad sa Bugarima. Molim za odobrenje za punomoć dr Stev-čiću ..."²⁵

Kao svedok u toku sudskog procesa Draži Mihailoviću, 1946. go-dine, Đurić je o uspostavljenoj vezi sa Velčevom izjavio:

"... On je uspeo (Stevan Lužajić — nap. autora) da uspostavi kanal. Prvu vezu nije mogao uspostaviti, jer je dobio izveštaj da je Damjan Velčev konfiniran. Posle toga je taj Lužajić uspeo da uspostavi vezu preko Stare planine i sa još dvojicom svojih ljudi otišao je na sastanak sa delegatima Damjana Velčeva, jer sam Velčev; nije mogao doći, pošto je bio konfiniran, već su na sastanak do'šli njegovi delegati i primili osnovne direktive..."²⁶

Mihailović je predlagao Velčevu da organizuje "nacionalne čete" i da okupi pristalice bugarske Zemljoradničke stranke i, sprovodeći program zemljoradnika, spreči širenje partizanskog pokreta u Bugarskoj.

Dalji zadatak Velčeva i njegove organizacije, prema Mihailovićevoj zamisli, bio bi zbacivanje dinastije Koburga, uspostava "Balkanske unije" u koju bi ušle Jugoslavija, Bugarska, Turska, Grčka i Albanija, a Makedonija bi dobila nezavisnost. Dinastija Karađorđevića bila bi na čelu Unije.

Velčev je, preko delegata, dao pristanak na ovaj plan. Radi održavanja veze, Đurić je organizovao "obaveštajnu centralu u Nišu a Lužajić je uspeo preko te stanice da uhvati vezu"²⁷ — kako je Đurić izjavio na procesu Draži Mihailoviću.

U novembru 1942. godine Mihailović je uputio Đuriću i instrukcije za pregovore sa Velčevom i Ginevskim, kao i poruku za njih dvojicu:

"'Hermanu' (pseudonim Đurića — nap. autora) dajem sledeće instrukcije za pregovore sa gospodom Velčevom i Ginevskim:

Velika Jugoslavija od Triglava do Crnoga mora nam je ideal. Tome idealu možemo ići postupno. Dosadašnja Jugoslavija ima da reši velike unutrašnje probleme i da se konsoliduje kao čvrsta zajednica. Dosadašnja Bugarska mora takođe da reši problem oblika vladavine i odgovornosti za stupanje na stranu Nemačke. Ona takođe mora još sad, pre glavne akcije, da da vidnog dokaza da se slaže sa Borisovom politikom, a to može učiniti samo borbom protiv Nemačke, kao i mi...'<

U daljem tekstu kaže se da bugarske narodne mase, u sopstvenom interesu, moraju sprečiti komuniste da ne iskoriste situaciju za svoje političke ciljeve, i da se povede akcija za sprečavanje zverstava prema Srbima koje vrši bugarska vojska. Napominje se da je jugoslovenska vlada u Londonu, proglašavajući uniju sa Grčkom, stvorila mogućnost i Bugarskoj da uđe u ovu uniju. Ukoliko bi Bugarska želela da se ostvare njene aspiracije na Belo more (Egejsko more), koje ide na račun Grčke, potrebno bi bilo da se Bugarska, kao posebna jedinica, angažuje u borbi protiv Nemačke, kako hi saveznici pristali da zadovolje Bugare. Potrebno je izaći pred narod sa zajedničkim parolama i rad saobraziti sledećem: borba za veliku Jugoslaviju od Triglava do Crnog mora; bugarski predstavnici se obavezuju da organizuju borbu na svojoj teritoriji, da se propagandom u vojsci spreče zverstva Bugara; buduće uređenje bazirano na demokratiji i u interesu bliske saradnje. Mihailović se slaže sa formiranjem balkanskog komiteta kao i ponudom da on bude na čelu. A, zatim, na kraju instrukcije, piše:

"... Objasniti bugarskim zemljoradnicima da će na njih možda naići još jedan, koji je po mom nalogu tragao za njima, a to je Lazar Trklja. Poruku preko radija Londona tražio sam da izađe, ako je usvoje kao dokaz autentičnosti naših pregovora.

Ovih instrukcija u pregovorima tačno se pridržavati, pošto se pregovori vode preko posrednika. U smislu izloženog može se zaključiti i protokol."²⁸

Poruka koju je Draža uputio Velčevu i Ginevskom glasi:

"Veoma sam sretan da sam u ovom teškom vremenu stupio u vezu sa bugarskim velikanom gospodinom Damjanom Velčevom, kao i sa predstavnikom zemljoradnika velikog Stamboliskog, gospodinom Ginevskim. Njegovo zajedničko delo 19. maja 1934. godine služi i danas za osnovicu Bugarsko-jugoslovenskih odnosa. Teška borba gospodina Velčeva dobro mi je poznata. U vreme njegovog najtežeg stradanja, imao sam dug sastanak u Sofiji sa gospodinom Kimonom Georgijevim. Tada smo pretresli budućnost zajedničkih odnosa i došli do punog razumevanja. Sa gospodinom Georgi Dimitrovom sam u vezi, te mogu poslužiti kao spona između njega i njegovih saradnika u Bugarskoj. Zajednička saradnja gospodina Velčeva, i Zemljoradnika Stambolinskog združuje bugarski narod i vojsku u velikome delu koje ih očekuje.

Pozdravljam gospodina Damjana Velčeva i gospodina Ginevskog sa dubokim poštovanjem i želim da naš zajednički napor urodi plodom zajednice Južnih Slovena, čemu sam i sam odan sa najdubljom verom."²⁹

Za te pregovore bugarski delegati su tražili originalno Mihailovićevo punomoćje, radi čega Đurić 24. novembra 1942. godine traži od Draže odobrenje da ga on potpiše. Za pregovore je bio određen dr Đuro Stevčić, lekar iz Pirota.

Draža je depešom, dva dana kasnije, to odobrio i zatražio da se četnički delegati raspitaju kod Bugara za njegove poznanike: "general Svetoslav odnosno Slave Popov, potpukovnik Stojčev, major Lekarski, žurnalista Lazar Popovski, žurnalista Georgi Vlkov, gimnazijski učitelj Ivan Kostov, doktor medicine Mihailo čija je sestra supruga generala Markova, sada komandanta sofiskog garnizona".³⁰

Na ovaj Mihailovićev telegram Đurić je odgovorio:

"Vezu sa Bugarima uspostaviću. Dao sam novom licu obaveštenje da sa Stevčićem preduzme rad po Vašim instrukcijama. Kroz deset dana prelaze granicu i sastaće se. Proveriću za Ginevskog."³¹

"Novo lice" je, u stvari, zamenilo Stevana Lužajića. O njemu Đurić 29. maja 1943. godine obaveštava Mihailovića:

"Naš delegat za rad sa Bugarima, mesto Đure (Lužajića — nap. autora), Pa-nić Mih-iilo, dnovnik Jnaosl. Lojda i rez. kapetan. On je 5-og aprila otišao za Pirot i slupio u vezu sa Stevčićem. 17. ov. meseca Panić je izvestio da su uhvatili vezu sa Velčevom i sastanak je zakazan u Caribrodu. Dalje rezultate izvestiću. Tra-žio sam, hitan izveštaj i brze rexultate."³²

U međuvremenu, Mihailović je primio pismo od Georgi Dimitrova Gemeta iz Kaira, datirano 24. novembra 1942. godine, koje u izvodu glasi:

"U tim istorijskim i sudbonosnim momentima koje preživljavaju naši narodi i ceo svet, nema mesta sentimentalizmu. Ipak, ja ne mogu da iskažem svoju beskrajnu i iskrenu radost što je bratski srpski narod i celo južno slavenstvo našlo u Vašem licu dostojnog izrazitelja ljubavi prema slobodi i velikoj samopregomosti za nju. Ja sam duboko uveren, međutim, da ćete Vi na sve ove pohvale i pozdrave pogledati samo kao na jedan težak i svetao dug, koji ste dobrovoljno primili na sebe, kao i .svi narodni apostoli. Vaš čisti patriotizam i vaše visoko nacionalno saznanje treba da Vam uvek napominju da vi ipak ne pripadate samo srpskom narodu, no i čitavom južnom slavenstvu i čitavom Balkanu! Samo ćete tako moći da ispunite istorijski zadatak koji vam je određen ...

Ne čekajte savete odavde, već se pripremajte smelo i pametno za rešavanje pitanja tamo na terenu. Bez incidenata i provokacija ne može. No ja sam osobito zadovoljan i sretan sto se bar do sada naša dva bratska naroda nisu bacili u međusobne raspre i krvoprolića. Nadam se da toga neće biti ni do kraja rata. Naprotiv, verujem da će se moći postići puno razumevanje sa bugarskim narodom i bugarskom armijom za bratsku zajedničku akciju protiv opšteg neprijalelja, te će se na taj način moći da realizira velika ideja, pre svega za južno slavenstvo, a zatim i za balkansku federaciju!... Ja gorim od želje da što skorije vidimo i stavimo u akciju sve snage i mogućnosti za veliku i istorijsku zajedničku borbu. No, ostajem tu još nekoliko meseci da pokušam da organiziram i drugim putem jedan deo od mojih poslova i dok se ne urodi pitanje i način za moje doletanje do vas. Po svim tim pitanjima detaljno će vam govoriti onaj koji vam nosi pismo..."^3S

Izuzev hvalospeva Dražinoj ličnosti i bojazni za "bugarske stvari", u pismu nisu iznete neke političke koncepcije, pa čak nije formulisana ni platforma sa koje bi trebalo poći u odnosima sa Mihailovićevom organizacijom. Dimitrov samo "veruje da će se moći postići puno razumevanje sa bugarskim narodom i bugarskom armijom". Iz pisma se vidi da je Dimitrov usvojio Mihailovićevu sugestiju da dode u zemlju. Međutim, do toga, u toku rata, nije došlo.

Posle uspostavljanja veze sa Georgi Dimitrovom Gemetom i nekolicinom oficira bugarske okupacione armije, Mihailović je organizovao u istočnoj Srbiji dva centra za vezu sa Bugarskom: sektorom od Dunava, granicom, do severno od Niša upravljao je, kao delegat, major Ljuba Jovanović Patak, a sektorom od Niša preko Makedonije rukovodio je major Đurić.

Za neposredne izvršioce poslova oko uspostavljanja i održavanja veze sa bugarskom Zemljoradničkom strankom u Jovanovićevom štabu bili su određeni profesor Lazar Trklja ("505") i bugarski novinar — emigrant Stefan Srbakov. Zadaci ovog centra bili su određeni Mihailovićevom direktivom Lazaru Trklji od 25. oktobra 1942. godine:

"Vaš centar treba da se razvije u ob. centar za praćenje svih događaja u Bugarskoj. Zbog toga razvijte i ob. službu pored organizacije u Bugarskoj. Dimitrov pocučio sledeće: slaže se sa našim predlogom u pogledu obrazovanja centra na našoj teritoriji, ali pod uslovom da se postigne saglasnost sa unutrašnjim krugovima u Bugarskoj, naročito vojničkim. Ako imamo sigurnu vezu sa Mladenom Kostovom, onda preko njega doći u vezu sa Pecom Trajkovom, a Peco Trajkov može nas staviti u dodir sa vojničkim krugovima u Bugarskoj. Dr Dimitrov ne poznaje Nečeva niti Saleva... Preko Kostova uspostaviti veze sa zemljoradničkim i zvenarskim krugovima u Sofiji. Dr Dimitrov želi da ga informiram o svim našim dosadašnjim vezama da bi ih proverio i dao uputstva."³¹

Međutim, pokušaji na ovom planu nisu dali željene rezultate. To otvoreno priznaje i sam Trklja u svom telegramu Mihailoviću 3. novembra 1942. godine:

"Stvaranje veze sa zemljoradničkim i zvenarskim vođstvom ide vrlo teško... Sem toga, nemaju vere u autoritet akcije i Srbakova. Zato je potrebno da Dimitrov, ako ima kanale, obavesti vodeće ljude i da preko r. Londona, ako se slaže, lično pozove u pokret Levskog, jer ima najviše autoriteta od sviju... Primakli smo se granici. Imamo kanale. Nalazimo se oko Niša. Nema izgleda da se nađe Tumangelov ... Teškoća je oko aktiviranja stanica na bugarskom terenu ..."³⁵

Krajem 1942. godine, Trklja telegramom izveštava Mihailovića da je od Zaječara do Negotina uspostavljeno šest kanala i da tih dana očekuje sastanak sa trojicom Bugara: Fikom Krnjovom, Todorom Sialevom i Asenom Drndarevom. On pominje i nekog oficira Koleva, koji operiše sa jednom naoružanom grupom izmedu Kule i Belogradčiika, i kaže da će sa njim pokušati da uhvati vezu iz Velikog Izvora. Napominje da je imao vezu sa Mladenom Kostovom, ali da je ovaj odbio saradnju. Povezao se sa pojedincima, kao sa dr Rongačevom, ali "trajna veza nikad nije ustanovljena". Trklja je bio u vezi i sa Goranovom iz Vidina, ali je ovaj bio službom sprečen da se sastane sa Trkljom. Asen Drndarev je primio saradnju, ali ni on nije došao na zakazani sastanak. Za Gruju Polomskog Trklja javlja da se stavio na raspolaganje, ali, po oceni mestana, on je alkoholičar.

O vezi sa Zemljoradničkom strankom Trklja kaže:

".. Sa zemljoradničkim vođstvom kao celinom još nemamo stalnu vezu, ali pitanje je da li ono i postoji, jer su jedni u Londonu, drugi pobijeni, treći u hapsu, a malo ih je na slobodi. Letos su bili na slobodi: Petko Petkov, Georgi Kolev, Nikola Hajdukov, dr Rongačev, Asen Pavlov i Deda Georgi Jordanov."

U daljem izlaganju Trklja daje prikaz raspoloženja bugarskih masa, navodeći da je njegovo uverenje, iako su zemljoradnici brojno jači, da su "komunisti za sada najbolje organizovani".

O radu Srbakova daje sledeću ocenu:

"Sve veze Srbakova do sada u Bugarskoj bile su samo fikcija. Uopšte njegovo držanje mi je zagonetno i sumnjam da će se produktivno moći koristiti."

Trkljin telegram se završava molbom:

"... ako možete, dejstvujte da budu pušteni iz logora u Beogradu Bugari Petko Kostov i Jonče Stevanov.³"

Na primedbu o Srbakovu Mihailović mu je isti dan odgovorio:

"Dimitrov ne polaže mnogo na Srbakova, zato ga koristite onoliko koliko može da vam da."³⁷

Trklja je, zatim, 28. decembra 1942. godine javio Mihailoviću da se sastao sa zemljoradničkim predstavnicima iz vidinske oblasti. Dao im je uputstva za rad, a radiće ljudi koje je Dimitrov predložio. Tražio je od Mihailovića da im se doturi nešto oružja.

I pored svih napora Jovanovića i Trklje, rezultati na planu rada sa Bugarima su i krajem 1942. godine bili veoma mali. O njima Jovanović obaveštava Mihailovića:

"Naš rad sa Bugarima kreće se u dva pravca: u današnjici otklanjamo suprotnosti i neprijateljske postupke bugarske vojske prema srpskom narodu, dok istovremeiio sa političkim ljudima i vojnicima, koji žive na teritoriji Bugarske, stvaramo političke veze i plan za zajedničku budućnost oba naroda. Za vremenski period od 1941. godme do januara 1943. godine zaključno šaljem u prilog izveštaj kapetana II klase g. Borivoja Milosavljevića, koji je bio jedan od prvih saradnika sa Bugarskom, zajedno sa prof. Stevanom Srbakovom i Vašim izaslanikom Lazarom Trkljom. Kakve je rezultate dala ova saradnja, Vama je dobro poznato, a ukoliko nije, videće se iz izveštaja kapetana g. Milosavljevića.

Prema poruci dr Dimitrova iz Londona, pozvao sam na saradnju sva lica koja je ovaj preporučio: Asena Drndarskog, doktora Rongačeva, doktora Koleva, činovnika Goranova i dr. Od svih ovih lica, odazvao se samo doktor Kolev, ali se i on docnije pritajio, kada su povodom naše akcije otpočela hapšenja u Sofiji, Vidinu i unutrašnjosti. Svi ostali su odgovorili da još nije vreme ili, što je još gore, da je narod upro oči u Rusiju. Ovi zemljoradnički prvaci i političari potpuno su izneverili očekivanja dr Dimitrova i naše nade.

Prema Vašim uputstvima okrenuo sam se Kapetanskoj ligi. Preko Borisa Bumbarova, dobio sam pristanak na saradnju i Pece Trajkova. Kao što sam Vas u svoje vreme izvestio, predstavnici Lige zajedno sa Bumbarovom trebali su doći u Srbiju na konferenciju sa mnom, a potom upućeni Vama. Međutim, bugarska tajna policija ušla je u trag ovoj stvari i izvršila hapšenje naših kurira za Sofiju i unutrašnjost. Uhapšeni su sledeći kuriri i saradnici: Gruja Polomski, Fiko Krnjakov, Todor Salev, Cvetko Dragić, Jordan Popov-Dančev i Mladen Kostov. Uskoro će im biti u Vidinu suđenje. Od hapšenja gore navedenih naših saradnika, koje je izvršeno pre dva meseca, pa do danas naši kuriri ne mogu nikako da pronađu Borisa Bumbarova u Sofiji. Imam sigurne podatke da on nije uhapšen, ali je iz Sofije nestao i nikako da mu se uđe u trag. Zemljoradnički omladinski prvak dr Kolev pronađen je od naših kurira u Sofiji, ali je ovaj odbio dalju saradnju, navodeći da mu je tajna policija stalno na tragu.

O našim odnosima sa bugarskim vojnim komandantima koji se nalaze na teritoriji moga korpusa, podneo sam Vam opširan izveštaj depešom pre nekoliko dana. U dopunu tog izveštaja navodim da je major Zaharijev, k-dant bugarskog odreda u Zaječaru, tražio sastanak sa mnom, kao i da ću nastojati da do ovoga sastanka što pre dođe. Ja se sa svoje strane trudim da ponovo uspostavim vezu sa k-dantom korpusa Nikolovom i potpukovnikom Ivanovom, sa kojima se znam od ranije. Isto tako nastojim da dođem u dodir sa bugarskim k-dantom u Boru. Kao plod ovih razgovora i dodira sa bugarskim k-dantima u Srbiji, pojavljuje se jedno sasvim izmenjeno i prijateljsko držanje bugarskih vojnika prema srpskom narodu u ovim krajevima, kao i njihovo neutralno držanje za vreme naših potera za partizanima..."³⁸

U izveštaju kap. Milosavljevića upućenom Mihailoviću govori se o njegovom radu na vezama sa Bugarskom. Milosavljević pominje i lica iz Jovanovićevog izveštaja. Govoreći o izveštajima koje je podnosio Piletiću, Milosavljević kaže:

"Moji koncepti izveštaja nalaze se kod p. pukovnika u penziji Branka Predića iz Brusnika, kome sam iste izveštaje predao na pismenu molbu industrijalca Ike Panića, koji je po pričanju p. pukovnika Predića takođe bio obavešten i zainteresovan za moj rad. Napominjem da sam doznao kasnije da me je Stevan Srbakov i prof. Trklja Lazar omeo da uhvatim kontakt sa Ikom Panićem, koji je u to vreme nekoliko puta dolazio u Negotin."

U nastavku, Milosavljević kaže:

"U toku 1942. godine postigli smo samo da stvorimo solidne prelaze preko Timoka i ništa drugo. Pa i taj je rad u prvo vreme bio težak, jer sam morao sa svoja tri pratioca da se probijem kroz kontrolu, kroz straže i zasede kako naših oružanih odreda, tako i Nemaca, Rusa, naših i bugarskih graničara, jer ovaj kraj u to vreme nije bio organizovan ..."³⁹

Zbog neuspeha u radu, a i zbog lične netrpeljivosti i međusobnih sukoba sa četničkim komandantima, Lazar Trklja krajem 1942. godine napušta teren istočne Srbije i tim povodom šalje Mihailoviću sledeći izveštaj:

"Kada sam pošao od Vas nisam verovao da ću se na tome poslu toliko zadržati, a da neće imati dovoljno rezultata. Ja sam tamo pošao na Vašu želju sa napomenom da ću poći i neko vreme zadržati se i učiniti ako se šta bude moglo. Verovao sam da je bilo nešto učinjeno po toj stvari. Po onome što ste mi govorili pri polasku, kada sam tamo došao video sam da su Vas krivo obaveštavali. Isto kao i po pitanju veze sa Rumunijom... Predlog koji sam Vam poslao o obrazovanju zagraničnog komiteta bio je, u stvari, predlog Srbakova, koji sam ja u zajednici sa Ilijevom prihvatio i Vama poslao na saglasnost. Ali sam odmah od Vas tražio da pitate dr Dimitrova: u koliko se na Srbakova može osloniti, jer je meni bilo poznato da on nije u zemljoradničkim redovima igrao neku ulogu ... Ta sumnja pojačana je posle mojih razgovora sa njim i posle obaveštenja koja sam dobio od Bugara emigranata. On mi je otvoreno izjavio da on neće da radi za Dimitrova i Bugare u Londonu, i da on neće da uvodi Bugarsku u krvoproliće u kome se nalazi danas srpski narod ... Bugari iz grupe Tumangelova rekli su mi da se u Beogradu kod zemljoradnika emigranata njemu nije verovalo i da je sumnjičen da došaptava bugarskom poslanstvu u Beogradu o emigrantskim stvarima ..."

U nastavku izveštaja Trklja piše o svom radu u istočnoj Srbiji i o razmiricama pojedinih Mihailovićevih ljudi na terenu, a svoj izveštaj završava zaključkom da napušta teritoriju Srbije, pošto su ga na to nagnali razlozi koje je on izneo u izveštaju i kaže:

"Ja Vas molim da ove moje reči krivo ne razumete. Samo zato što želim dobro pokretu ukazujem na negativne strane koje mogu da pređu u normalne pojave i koje mogu učiniti da naša čitava akcija promaši postavljeni zadatak. Ništa lakše nego pisati depeše i hvaliti se kako stvari dobro stoje ..."^t0

Na temelju prikupljenih izveštaja o radu s Bugarima, a da bi imao uvid u političku situaciju u Bugarskoj, Draža Mihailović 2. januara 1943. godine obaveštava Đurića:

"Stanje u Bugarskoj sledeće: Protogerovisti sačuvali svoju organizaciju, ali nemaju oružje. To je grupa makedonstvujušćih nama odanih. Vojna liga se pojačava. Prijatelji Georgi Dimitrova ostali mu verni. To su zemljoradnici Stamboliskog. Peco Trajkov, vođa protogerovista, najvažniji je za nas kao agilan čovek koji traži vezu s nama i koji će tu vezu preneti na sve pomenute grupacije. Vezu sa njime hvatati preko Sofije na adresu Oklev, ponavljam Oklev, ulica Lile Burgas br. ,5. Ova ulica se nalazi u kvartu Sofije, upravo predgrađu koje nosi naziv Poduene, ponavljam Poduene ..."⁴¹

Draža dalje javlja Đuriću da se pri susretu sa Oklevom treba poslužiti određenom lozinkom. U nastavku depeše kaže da su u decembru 1942. godine uhapšeni Damjan Velčev, Dimitar Gičev, a verovatno i Kimon Georgijev. Za Gičeva naglašava da pripada Zemljoradničkoj stranci, ali onoj grupi koja nije sklona Mihailovićevoj organizaciji. Ima podatke da u okolini Prilepa Peca Trajkov "ima svojih četnika" i naređuje Đuriću da sa njima hvata vezu.

Mihailović je uporno nastojao da se poveže sa protogerovistom Pecom Trajkovom, zato Ljubi Jovanoviću Patku šalje 21. januara 1943. godine telegram u kome kaže:

"Pošto je broj '505' (Lazar Trklja — nap. autora) napustio izvršenje poverenog mu zadatka, uzmite Vi u svoje ruke celu stvar vođenja poslova u Bugarskoj... Težnja je da se preko stvorenih kanala postigne što bolja veza sa bugarskim zemljoradnicima, a naročito sa Mladenom Kostovom, i da se preko Mladena Kostova uhvati veza sa Pecom Trajkovom. Ovaj poslednji bi Vas doveo u vezu sa Vojnom ligom. Peco Trajkov mi je već poslao poruku."⁴²

Jovanović je uspeo da izvrši postavljeni zadatak i 16. februara 1943. godine javlja Mihailoviću da je sa Sofijom uspostavio kurirsku vezu i da je uputio pismo Peci Trajkovu.⁴³

Međutim, Siniša Ocokoljić je 21. januara 1943. godine obavestio Mihailovića da je Saletić, obaveštajni organ iz Ćuprije, "hitno pozvan od Stančeva i novinara Tomalevskog u Beograd" i traži direktive. Dalje kaže da je Saletić obećao Bugarima "da ih neće naše trupe dirati, ma šta oni preduzeli", jer je to Dražino naređenje.⁴⁴

Istoga dana Mihailović mu je odgovorio:

"Ako je Stančev sada k-nt okupacionih trupa, mogao bi nama i Bugarima mnogo koristiti, pod uslovom da iskreno radi. U tome smislu da Saletić izvidi stvar ... Njihovo je da se izvlace, mi ih možeir.o pomoći ako budu iskreni. Mi možemo da ga dovedemo u vezu sa Georgi Dimitrovom, koji je u Engleskoj.^⁴⁵

Evo još dva izveštaja (bez potpisa i datuma) koji govore o Stančevu i Tomalevskom:

"... u Beogradu se već godinu dana nalazi jedan od najsposobnijih i elitnih bugarskih generalštabnih generala i nesumnjivo sa ličnim poverenjem cara Borisa. To je Đeneral Stančev, koji se ovde pojavljuje u svojstvu vojnog atašea, sprovodeći pri tome specijalne misije čisto političke prirode... Sve potrebne podatke o ulogama i značaju pojedinih političkih ličnosti Jugoslavije dobija od bivšeg poverenika ministarstva spoljnih poslova Kr. Jugoslavije, Tomalevskog Dimitrija, koji odlično poznaje političke i vojne ličnosti naše zemlje. Među lične prijatelje Stančeva ubrajaju se sledeće ličnosti: Dimitrije Ljotić, Boško Čolak-Antić, Aleksandar Bodi (ovaj ima nalog đenerala Nedića da ispita što podrobnije ulogu Stančeva i mogućnost njegovog korišćenja za bugarsko-srpsko zbližavanje). Karakteristično je da gde god primeti jugoslovensko raspoloženje, smatra za obavezno da diskretno podvuče svoje prijateljske veze sa Dražom Mihailovićem, za koga kaže da je vrlo spreman i tih čovek i da ga prijatno iznenađuje da je u njemu nađen jedan veliki borac na Balkanu ..."^

U drugom izveštaju se, između ostalog, kaže:

"... Bugarski novinar Tomalevski jedini od glavnih Panovih ljudi koji je ostao u životu. On je sa Panovom i Sandanovom sačinjavao glavnu trojku desnog krila makedonske grupe, zajedno sa Pop-Trajkovom, Lazarevskim i drugima... Bio je glavni ideolog federalističke struje u stranci i kao takav slat je u više mahova u Albaniju, gde mu je zona rada bila Korča. U to vreme bio je i u Albaniji naš vojni izaslanik Tasa Dinić, sa kojim je ostao otada u vrlo prijateljskim ličnim vezama. Pred sam rat osnovao je u Skoplju i bio glavni urednik lista 'Južna Srbija', koje je pomagalo i naše Ministarstvo inostranih poslova. Tada je stupio u dobre odnose i sa Ljotićevim bratom, koji je u to vreme bio šef Balkanskog otseka u Ministarstvu inostranih poslova.

Tomalevski je čovek jake inteligencije, odličan novinar a naročito dobar organizator. Prema nama je bio dosta iskren."⁴⁷

Medutim, 29. maja 1943. godine, Đurić obaveštava Mihailovića da je Tomalevski uhapšen, a general Stančev smenjen.⁴⁸

Dok je Mihailović svim silama nastojao da se što čvršće poveže sa Bugarima i u tom poslu tražio potporu dr Dimitrova, dotle je ovaj s nepoverenjem gledao na njegovu akciju i, po svemu sudeći, nije se mnogo angažovao na tom planu. On je omalovažavao i one slabe veze koje je Mihailović uspeo da uspostavi sa Velčevom i Georgijevom, izjavivši za njih da "sada ne mogu da igraju nikakvu aktivnu ulogu". U pismu Mihailoviću upućenom 15. februara 1943. godine, Dimitrov kaže:

"Pisao sam Vam po gostu koji je izvesno vreme kod Vas, no ne dobih nikada odgovora. Onakvog kakvog Vas poznajem iz Sofije, uveren sam da ćete me dobro razumeti. Nisam imao nameru da napustim Bugarsku. Vaši predstavnici u Sofiji nastojali su da se realizuju u odlučnom momentu. Na vreme sam došao u Beograd u nadi da možemo da organizujemo jednu opštu zajedničku akciju usred nemačke agresije i Hitlerove vojske koja je došla na Balkan. Tada se behu saglasili Vaši i u Beogradu, i behu preduzete mere da se sa našim vojnim prijateljima ugovori plan za dejstvo, ali uzalud smo čekali nekoliko meseci. Jedva, kada dođoh u Beograd, znadoh da su se Vaši odavno odrekli toga plana. (Ovo se odnosi na period pre Hitlerovog napada na Jugoslaviju — nap. autora.)

Sada preživljavamo sudbonosne i istorijske momente za naše narode. Ja odoh iz Bugarske, da bih poradio na ostvarenju velikih ideala mojeg učitelja i vođe A. Stamboliskog, i ništa me neće odvratiti od toga. Ja tvrdim da ako učinimo, učinićemo ga samo zajedno. Ako izgubimo, izgubićemo ga zajedno. I Vama i nama niko neće da pomogne ako se ne pomognemo sarni. Nikad ne zaboravite da među nama nema spora koji ne bi mogli bratski da rešimo. Ako nešto treba da ustupamo, ustupićemo jedan drugome, a ne da ustupamo Turcima, Grcima ili drugim materijalistima ... Potrebno je da se iskoriste sile našeg naroda i vojske i Vašeg naroda i vaše vojne organizacije zajedno za određeni momenat, i da odigramo pravilno našu istorijsku ulogu ...

Političke principe i principe borbe treba da ostavimo za posle rata, što uslovljava i atmosfera koja će dozvoliti da tada mislimo misaono i pametno...

Ja imam dosta dobre veze sa prijateljima u Bugarskoj i radim u tome duhu. Sve što mogu činim da i Vi uđete u tu vezu i dobijete siguran kontakt sa njima, da bi se mogle da organizuju što skorije i efikasnije borbe za ostvarenje naših zajed-ničkih ciljeva i zadataka.

Potrebno je da znate da Damjan i Kimon (Velčev i Georgijev — nap. autora) sada ne mogu da igraju nikakvu aktivnu ulogu. Ko Vam kaže obratno, taj Vas laže. Genovski je stari agent provokator. Od njega se čuvajte kao od vatre. Naredio sam našim prijateljima da se pošalje novi specijalni kurir za Vidin radi veza, ali sve mislim da sve dok ja ne dođem kod Vas, nikako neće moći da se pokrene kako treba naš bugarski pokret protiv cara Borisa i njegove braće Nemaca ..."⁴⁹

Nemajući određene i realne političke koncepcije u čitavom tom sklopu zamršenih jugoslovensko-bugarskih odnosa, Mihailović se rukovodio jedino velikosrpskim aspiracijama. Zbog toga, on za saradnike prima sve one koji su mu došli, pod ruku, a za koje je smatrao da bi ih mogao iskoristiti. Ceo jednogodišnji rad na uspostavljanju veze sa odgovornim opozicionarima iz Bugarske mahom se sveo na kurirske veze, na poneku diverzantsku akciju i na propagandu među bugarskim vojnicima i na prazna obećanja Bugara.

Tako Mihailović poručuje Ljubi Jovanoviću da izvesti puk. Ivanova "da je on (Mihailović — nap. autora) lično najveći prijatelj našeg zbliženja sa Bugarima i da su oni dosad pokazali dosta dobre volje, samo je to ostalo na platonskim izjavama, a sada je čas da pređemo na delo".⁵⁰

Međutim, u kojoj je meri postojalo medusobno nepoverenje i kakvo su mišljenje imali jedni o drugima, najbolje govori Đurićev izveštaj upućen 7. maja 1943. godine Mihailoviću:

"Grupa koja radi za vezu sa Valćevom pnkupila je sledeće podatke:...

Stančev: šovinista, potpuno odan Borisu ... Prema srpstvu ispoljava netrpeljivost, superiornost i oholost. Potajno podupire tezu nacionalne brojne nadmoćnosti na Balkanu. Fizičko uništenje Srba smatra kao jačanje bugarskih nacionalnih pozicija ...

Copov: tip bugarskog dendija, bez inicijative i izgrađenog mišljenja. Mnogo polaže na lična zadovoljstva. Preko poznanika Srba sastavlja izveštaje za bugarsku vladu u smislu direktiva koje dobija od naše grupe. U poslednjim instrukcijama iz Sofije okomio se na Tasu Dinića. U tome ga naši pomažu. Stančev o njemu ima negativno mišljenje.

Tomalevski: on je bugarski politički emigrant. Novac prima od njihovog poslanstva u vidu pomoći. Nezvanični agent Stančeva... Figura internacionalnog konspirativca, i to mu je jedino stalno zanimanje. Novac u njegovom političkom opredeljenju igra presudnu ulogu. Dupla konspirativna uloga je prirodan zadatak njegovog života ...

Manolov: tip balkanskog buntovnika. Ideološki pripadnik Mušanova, a saradnik Velčeva. Zapostavljen je i proganjan... Nama daje sve informacije. Ranije je bio poslanik zemljoradničke stranke... On još od naše strane nije oproban, jer nije isključena ni provokacija ..."⁶¹

Svi ovi ljudi su bili u Beogradu i s njima je radila beogradska grupa Mihailovićevih poverenika, koji su imali zadatak uspostavljanja veze sa Bugarima.

Međutim, 1. decembra 1943. godine Ljuba Jovanović izveštava Mihailovića:

"Moj saradnik za bugarske stvari izveštava me doslovno ovo: Našao sam se sa pukovnikom Jovanovom, načelnikom štaba korpusa, koji boravi u Niškoj Banji. Sa njim sam imao dvočasovni razgovor na bazi pisama koje ste uputili Borisu Bumbarovu. Iako sam Ivanova od ranije poznavao, ipak me začudio njegov stav bez rezerve za našu zajedničku stvar. Pošto sam mu izručio pozdrave od Draže Mihailovića i Ljube Patka, rekao sam mu otvoreno nape želje. Bilo mu je milo to, pa mi je i odgovorio da lično poznaje Ljubu i da je čuo sa velikim čuđenjem za njegovu ranu ... O Draži kaže da je njegov rad bio prijateljski za vreme boravka u njegovoj zemlji, što nije bio slučaj sa njegovim kolegom Tasom Dinićem (koji je bio vojni ataše Kraljevine Jugoslavije u Sofiji — nap. autora).

Dalje je izlagao tezu o sudbini malih naroda u ovom ratu ... On uviđa da je boljševizam zajednička opasnost, zato su general Nikolov, komandant korpusa, i on stupili u vezu sa ljudima Draže Mihailovića u poslednjim borbama u okolini Užica, gde su se zajednički borili. On za 3 — 4 dana ide za Čačak, gde će preuzeti potrebne korake za saradnju, kao i u Užicu. On mi je obećao da će za 10 — 12 dana nastojati da dođe do razgovora, ali za sada to ne može... Za pukovnika Lekarskog mogu Vam reći, da se nalazi u Sofiji odstranjen iz vojske, zajedno sa još 14 oficira neprijatelja Nemačke... Dostavljajući sve ovo, mišljenja sam da bi trebalo da Vi lično uspostavite vezu sa pukovnikom Ivanovom kad dođe u Čačak, a ja ću sa n.iirn produžiti saradnju do srećnog završetka, ako Bog da. Njega smatram centralnoin ličnošću u našoj saradnji. Nastojaću da što pre dođem u vezu sa Lekarskim, koji o svom trošku izdržava u Sofiji pomenutih 14 oficira. A i sam ću ove oficire vrbovati za našu stvar."⁵²

Na ovaj izveštaj Mihailović je 3. decembra 1943. odgovorio Jovanoviću:

"Ceo tok razgovora sa puk. Ivanovom iznet u Vašim depešama 369 — 374 daje nam osnove za uspostavljanje još čvršće veze. Zato preko Vašeg poverenika tražite od generala Nikolova i pukovnika Ivanova šta oni konkretno predlažu s obzirom na sadašnju situaciju i potrebu da Srbi i Bugari jednom rade zajednički na opštem dobru ... Sada čekamo konkretne predloge ..."⁶³

Nekoliko dana kasnije, 8. decembra, Mihailović upućuje raspis svojim potčinjenim komandantima, u kome piše:

"Imamo jasnih znakova da bugarski nacionalni elementi žele iskrenu saradnju sa nama pošto će se oni lako jednoga dana odvojiti od Nemačke, kao Italija. Ovo naređenje važi samo za komandante korpusa. Komandanti korpusa preduzeće mere da stupe u tajnu vezu sa Bugarima i da ove veze postave na nacionalnoj bazi. Ima dobrih uslova za saradnju sa Bugarima jer je bugarski narod za to. Komandanti korpusa preduzeće da do ove veze tajno dođe i o tome me izvestiti, a ja ću davati uputstva za svaki konkretan slučaj. Prva baza za ove razgovore neka bude Srbima i Bugarima: jedini je spas u zajedničkom radu. Zbliženje koje je Boris proglasio sad treba da potekne odozdo, jer je Borisovo zbliženje bilo neiskreno. Mi u Bugarskoj imamo već prijatelje grupisane u tri frakcije, i to su: Stamboliskog, zemljoradnici i vojna lica. Ponavljam: vojna lica i protogerovisti, grupe generala Protogerova. Tome dodajemo i sve Bugare iskrene nacionaliste. Svi ovi razgovori imaju da budu u najvećoj tajnosti i da ne dođe do nikakvih manifestacija, jer će onda svi pokušaji propasti.*⁵⁴

Kapitulacija Italije i smrt bugarskog kralja Borisa doprinele su demoralizaciji bugarskih okupacionih trupa, koju Mihailović pokušava da iskoristi za postizanje svojih ciljeva. Zbog toga 29. decembra 1943. godine upućuje nov raspis svim komandantima, u kome kaže:

"Povodom smrti bug. kr. Borisa rasturite letke među bug. vojnike, pozivajući ih da priđu nama... U letcima za Bugare, saopštite im da je Boris ubijen od Hitlera i da tako Hitler postupa sa svim onima koji mu služe... Podvući momenat da se Bugarska još može spasti, ako se narod digne protiv Nemaca. Jedini spas ako se pridruže nama i stave pod VK ..."⁵¹ⁱ

Istovremeno, krajem 1943. godine, Mihailović formira u Beogradu grupu saradnika koji su dobili zadatak da uspostave vezu i povedu razgovore sa pojedinim bugarskim ličnostima koje su tražile veze sa njim. Pored majora Saše Mihailovića i generala Svetislava Đukića, u grupu su bili određeni general Panta Draškić, Zaharije Vukićević, bivši načel-nik dvorske kancelarije, Ljubo Milić, advokat i državni tužilac, Sveta Drašković, konzularni činovnik, Ika Panić, industrijalac i Aleksandar Cincar-Marković, bivši minisfcar.

Sa ovom grupom vezu je održavao Ljuba Jovanović. Izveštavajući Mihailovića o jednom bugarsko-četničkom sastanku u Beogradu, Jovanović kaže:

"Prema mojim uputstvima, moj saradnik iz Beograda održao je sastanak pre 4 dana sa Ivanom Bojadžijevom, zetom Stamboliskog. Pošto se sa Bojadžijevom od ranije poznavao, razgovarao je sa njim kao sa starim drugom i prijateljem o političkim prilikama, kao i o mogućnosti na zbližavanju i organizovanju snaga za ujedinjenje sa Bugarskom.

O prilikama u Bugarskoj Bojadžijev kaže: narod je u svojoj celini protiv današnje politike i uglavnom je proruski orijentisan, što ne znači i komunistički. Ovo se raspolaženje može u datom momentu iskoristiti na vešt način od bugarskih komunista. Zato je potrebno da se što pre uspostave veze i organizuju i one politicke grupe i ljudi koji nisu za komunizam u Bugarskoj. Skoro ceo zemljoradnički pokret pokazuje živ interes za sporazum, isto tako grupe Nikole Mušanova, Damjana Velčeva, u kojoj se naročito ističe pukovnik Lekarski sa svojim prijateljima. Zvenari i sva građanska desnica raspoložena je za saradnju sa Srbima i isto tako se i u vojsci iz dana u dan oseća otvoreno negodovanje... Bugarska buržoazija i deo vojske koji nisu bili u prošlosti za saradnju sa Jugoslavijom, sada pristaju na jednu takvu saradnju iz straha od boljševizacije zemlje. Za tu politiku oni bi štošta žrtvovali, pa i samu Koburšku monarhiju. Nužno se nameće što brža i šira akcija. Ovo je Bojadžijev izjavio u prisustvu Pante Draškića, đenerala i Ike Panića, industrijalca, koji su se stavili na raspoloženje našoj organizaciji u svemu, a naročito za saradnju sa Bugarima... Moj saradnik rne izveštava da je 5. XI. imao ponovo sastanak sa pukovnikom Ivanovom u Niškoj Banji."⁵⁶

Na ovaj telegram Mihailović je 12. decembra 1943. odgovorio Jovanoviću:

"Primio sam ceo izveštaj Ivana Bojadžijeva. Ivan Bojadžijev je ozbiljan saradnik. Lično ga poznajem jer sam u gardiskom domu razgovarao celo posle podne a i docnije smo se viđali. Bojadžijeva treba na to potsetiti. Ovde ste postigli vrlo dobar uspeh. Đeneral Panta Draškić i industrijalac Ika Panić — ponavljam, a ne Tika — obrazovaće bugarsko-jugoslovenski komitet. U ovaj komitet da uđu i bugarski predstavnici iz svih njihovih posebnih grupa koje hoće saradnju sa nama... Rad .treba hitno da se izvodi i da se čas pre dođe do punog obrazovanja ovog komiteta. Poznat mi je raniji rad g. Ike Panića, industrijalca, u Bugarskoj. Poznato mi je da su gg. do sada već imali sastanak sa Ivanom Bojadžijevom, zetom Stam-boliskog... Bugarsko-jugoslovenski komitet održavaće vezu sa mnom preko ge-nerala Svete Đukića, a đeneralu Panti Draškiću poslaću hitno posebnu šifru ..."

U martu 1944. godine Mihailović je naredio da se ponovo formira zagranični komitet "za sve poslove u vezi sa bugarskim narodom". Kao predstavnici Mihailovićeve organizacije u Komitet su ušli Ljuba Jova-nović i rezervni poručnik Vidak Kovačević. Organizator komiteta bio je Stefan Srbakov, koji je u komitet ušao kao Bugarin, s tim da u komitet uvede još nekoliko Bugara. U Dražinoj naredbi se kaže da je komitet samostalno telo a u disciplinskom pogledu neposredno je pod Vrhovnom komandom. Finansiranje komiteta vršiće Ljuba Jovanović, koji će Srbakovu omogućiti rad. U naredbi se dalje kaže:

"Zagranični komitet, odnosno organizator zagraničnog komiteta, ima pravo da formira četničke bugarske jedinice. Ostali detalji regulisaće se za ove jedinice kada se budu formirale. Njima će se dati mogućnost da rade u nacionalnom smislu."⁵⁸

U podacima koje je Jovanović dostavio Mihailoviću 3. juna 1944. godine nema mnogo optimizma u pogledu razvoja četničko-bugarskog zbliženja i saradnje:

"Mnogobrojni pokušaji su činjeni i stalno se čine da se dođe u vezu sa Bugarima u Bugarskoj. Rezultati su beznačajni: nekoliko pisama sa nešto lepih reči o srpsko-bugarskom bratstvu dobivenih od Bugara...

Bugarski oficiri i vojnici u Srbiji pokazuju jaku volju za sporazum sa Ravnogorskim pokretom na osnovici uzajamnog neuznemiravanja. Nedavno (krajem maja 1944. godine), napadnut je jedan želj. voz na teritoriji Timočkog korpusa, tovari bugarskog oružja i municije uzeti su. Ljuba Jovanović naredio je sutradan da se oduzeta sprema i municija vrate Bugarima. Dobio je odmah od bugarskog komandanta puk. Zaharijeva pismo u kome mu ovaj zahvaljuje na prijateljskom postupku. Po dobivenim podacima, Bugari su bili jako oduševljeni tim događajem ..."⁵⁹

U izveštaju, bez potpisa i datuma, ali sigurno pisanom krajem avgusta ili početkom septembra 1944. godine, upućenom komandantu Srbije, kaže se da su ppuk. Jovanović i njegov pomoćnik, major "Era" (Ljuba Ivanović — nap. autora), u pratnji nekog novinara i bugarskog poručnika bili u Sofiji i vodili razgovore u minstarstvu vojske i sa nekim političarima iz vlade. U vezi s tim se kaže da će "kontakt Ljube Jovanovića sa zvaničnim licima iz bugarske vlade i drugim političarima uroditi za najkraće vreme plodom". Radi toga se preporučuje da "pored njega odmah odu za Sofiju diplomata Šećerović ili diplomata Vučičević", koji su se u to vreme nalazili negde oko Niša.

Jovanović je u Sofiju preneo i Mihailovićeva pisma upućena Velrevu, Kimonu Georgijevu, novinaru Lazaru Popovskom, generalu Slavi Popovu i trgovcu Vladi Georgijevu.

U tim pismima Mihailović apeluje da "u ovim odlučujućim časovima" treba da se što čvršće povežu, da udruže svoje snage, jer će jedino tako moći "savladati velike teškoće, za najveću budućnost naša dva naroda". Mihailović moli da se ta ideja propagira i da mu se, s njihove strane, upute ljudi s kojima će on pregovarati.

Mihailović je 3. septembra 1944. godine uputio pismo i tadanjem predsedniku vlade Bugarske Kosti Muravjevu, u kome mu je, pored ostalog, izneo svoju želju za direktnim kontaktom. Mihailović predlaže da mu uputi u Sofiju, kao svoje predstavnike, Vukašina Sećerovića i Aleksandra Vučićevića (advokat i sekretar Bugarsko-jugoslovenske lige u Beogradu — napomena autora). Pismo završava rečima da je "potrebno udružiti naše nacionalne snage u interesu opšte stvari". Ovo pismo Muravjevu je preneo rezervni kapetan Andrija Lončarić.⁶⁰

Mihailovićeva organizacija, a u prvom redu i sam Draža Mihailović, uporno su nastojali da se što čvršće povežu sa predstavnicima anti-nemačkih struja u Bugarskoj. Neosporno je da je i jednu i drugu stranu prvensfveno zbližavao reakcionarni idejno-politički stav po pitanju državnog i društvenog uređenja, iz čega je rezultiralo obostrano neprijateljstvo prema narodnooslobodilačkim pokretima kako u Jugoslaviji, tako i u Bugarskoj.

Videći slabost narodnooslobodilačkog pokreta u Bugarskoj, Mihailović je preduzimao niz mera da onemogući uticaj našeg NOP na stanje u Bugarskoj, u pravcu organizovanja bugarskih masa za borbu protiv nemačkih okupatora i stvaranje uslova za novo društveno uređenje. Može se reći da je to bio osnovni motiv kojim se on rukovodio u svim nastojanjima za uspostavljanje što čvršćih veza sa tzv. antinemačkim strujama u Bugarskoj, a ne borba protiv okupatora. Ovo potvrđuje i činjenica da je Mihailovićeva organizacija uspela da uspostavi mnogo bolje veze i odnose sa bugarskim okupacionim trupama u Jugoslaviji, u zajedničkoj borbi protiv NOVJ, negoli sa takozvanim antinemačkim strujama, mada su i te veze, uglavnom, ostvarivane na bazi tobožnjeg antinemačkog raspoloženja, ali one su, kao što je poznato, išle u prilog baš nemačkim okupatorima i daljem porobljavanju srpskog, bugarskog i makedonskog, kao i ostalih južnoslovenskih naroda.

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument