RADIO-STANICA "506" Da bi proširio svoju organizaciju na celu teritoriju Jugoslavije, Draža Mihailović je još u toku 1941. godine formirao "Komandu severnih pokrajina" sa sedištem u Beogradu. Za njenog komandanta imenovao je majora Žarka Todorovića, koji je imao nadimak "Valter". Kao iskusni generalštabni oficir, koji je duže vreme radio u obaveštajnom odeljenju Glavnog generalštaba održavajući veze sa stranim vojnim atašeima, Todorović je glavnu pažnju koncentrisao na organizovanje obaveštajne službe u krajevima koji su mu povereni. Mada je svoju obaveštajnu delatnost počeo da razvija još polovinom 1941. godine ulažući napore za uspostavljanje veza sa britanskim servisima na Srednjem istoku i sa emigrantskom vladom, njegova intenzivna aktivnost je počela tek godinu dana kasnije. Do sredine 1942. godine Todorović je uspeo da uspostavi svoje obaveštajne veze sa Hrvatskom, Slovenijom i Vojvodinom. Delokrug Todorovićevog obaveštajnog rada vidi se i iz radiograma koje je u drugoj polovini 1942. godine slao Mihailoviću i u kojima ga, pored ostalog, obaveštava: "Ravnikar iz Ljubljane podmetnut. Doputovao ovde sa italijanskim agentima. Zadatak mu je da lično dode do Čiče. Otputovao je oko prvog juna za Sarajevo."1 "Sramar protiv ustaša, ali u vezi sa Ljotićevcima", i dodaje: "Kontakt sa mnom nije nastavljen. Anton Sramar bio je veza i obaveštajae iz Zagreba, koji je dostavljao podatke u Beograd inženjeru Gašiću."2 "U Tursku Nemci poslali marinskog oficira Pisačića Šoštarića pod obećanjem da im služi."3 "Dragi Rakić, fabrikant iz Mladenovca, otišao za Tursku po svoja potraživanja. Nacionalno ispravan. Prati ga gestapovac sa specijalnim zadatkom."1 "Brat šefa kabineta Aćimovića, Luka, otišao za Tursku sa specijalnom misijom. Sličan zadatak ima kao i Kostić, samo za račun Aćimovića."5 "Dr. Pat. Jovanović i Vaso Turlija idu iz Beograda za Ameriku. Verovatno ih šalju Nemci."8 "Božinović kreće za Sofiju sa planom da pređe u Tursku. Daću mu novu šifru i karakteristiku za direktnu vezu sa Vrhovnom komandom."7 U ovom periodu Todorović je uspostavljao veze sa licima koja su tražila saradnju sa pokretom Draže Mihailovića. Tako 25. septembra 1942. godine javlja: "Profesor Vojislav Grujić namestio je radio-stanicu u Jagodini i moli da se uključi u mrežu.8 Todorović je održavao vezu i sa nekim oficirima koji su se nalazili u zarobljeničkom logoru u Nirnbergu. O tome 17. juna 1942. godine obaveštava Mihailovića: "Bogoljub i Mile Vuković, đeneralštabni majori u Nirnbergu, pitaju šta da rade. Upotrebljivi su za duplu službu. Njihova sestra Seka Timotić rđavo se vladala u Užicu i Šapcu a sada je primila službu u Gestapou. Mole odgovor da li da ostanu i dalje u logoru i u kom smislu tamo da rade, ili da se vraćaju."9 Iz Todorovićevih izveštaja se vidi da je "Komanda severnih pokrajina" bila obaveštavana i o stanju u Makedoniji i održavala obaveštajne i političke veze sa nekim oficirima bugarske vojske i izvesnim političkim ličnostima, koji su tražili dodir sa organizacijom Draže Mihailovića. Ove izveštaje Todorović je dobijao od Darka Ćirkovića, sekretara Predsedništva Nedićeve vlade, i Anđelka Božinovića, komesara padobranske i pogranične policije u Beogradu. U jednom od takvih izveštaja, Todorović kaže: "24. avgusta 1942. godine imali smo prilike da vidimo đenerala Stančeva u jednoj od vila na Dedinju, koji je bio u društvu sa bugarskim diplomatom dr Konstantinom Manolovim."10 Zatim se navodi razgovor sa Stančevom, u kome je ovaj rekao da je k njemu dolazilo neko lice i "isporučilo pozdrave g. Draže".11 U sledećem izveštaju Todorović javlja da je Vasil Sejzov, "ataše za štampu pri stabu bugarske okupatorske vojske i urednik 'Zore', tražio dodir sa raznim našim političkim licima, kako iz Srbije, tako i iz Južne Srbije".12 A zatim sledi izveštaj koji govori o turskom konzulu u Beogradu. Za njega se kaže da je pre kratkog vremena otišao za Tursku, a da je bio neprijateljski raspoložen prema Nemcima. Pored ostalog, Todorović piše: "Budući da je iz ovih krajeva, pomenuti konzul je uspeo da stvori odličrie informativne veze. Često je puta viđen prerušen i kamufliran gde se šunja oko železničke stanice. Od turskog elementa, koga ima svuda u balkanskim zemljama, izgleda da je stvorio odlične informativne linije. Otuda se veruje, da je ovaj konzul bio više obaveštajac nego diplomata. Ljudi koji su ga viđali prerušenog i kamufliranog verovali su da to čini iz neke seksualne nenormalnosti. Jedan njegov lični prijatelj čudio se što se tako prerušen muva oko železničke stanice, kao da nekog čeka. Ali u običnom životu nije primećena nekakva seksualna nenormalnost, te se i nehotice nametala misao da je to njegovo šunjanje oko stanice imalo za cilj valjda vojničke transporte, ili je neka lica sačekivao brzim vozovima iz inostranstva. U svakom slučaju, ovaj konzul ima dvostruki život."13 Za ovog konzula se navodi da je rodom iz Prištine i da je učio tursku gimnaziju u Skoplju. Najzad, Todorović u jednom izveštaju upućenom Mihailoviću piše: "Gestapo je preduzeo i vrbovanje novih špijuna, sada iz redova oficira. Ova uloga je poverena Rusu, bivšem aktivnom konjičkom pukovniku jugoslovenske vojske g. Talju Georgi, sada aktivni kapetan nemačke vojne sile. Talj je, koliko smo do sada saznali, vrbovao sledeće ljude: đenerala Žarka Majstorovića, konjičkog pukovnika Spiru Cakovskog, konjičkog potpukovnika Josifa Sosića, kapetana Branu Urakulića, kapetana Branislava Manojlovića, potporučnika Božidara Vukovića i rezervnog konjičkog kapetana Stevana Mihajlovića. Za sada znamo da je dobio negativan odgovor od konjičkog pukovnika Spire Cakovskog, konjičkog potpukovnika Josifa Sosića i rezervnog konjičkog kapetana Stevana Mihajlovića i po svemu izgleda da je rad g. Talja bio vrlo neumesan i nespretan. Prilikom vrbovanja Talj naročito pazi da istakne teško materijalno stanje vrbovanoga i veliku korist koju bi od takve službe imao. Izjavljuje da to nije služba Gestapou, već nešto novo, mada ipak pod Majsnerom. U pogledu zadataka koje bi novi špijuni trebali da imaju, Talj je raznima razno iznosio. Tako, dok je nekima rekao da im je zadatak suzbijanje akcije Draže Mihailovića i hvatanje svih agenata Draže Mihailovića i Anglosaksonaca, koji ponovo žele da srpski narod guriiu u propast, dotle je drugima govorio da im je zadatak da motre na seljake imaju li hrane i gde je sakrivaju, ima li nezadovoljstva kod seljaka i zašto je isto, i da motre na suhoputni i železnički saobraćaj, naročito ako ima sabotaže, ko je čini i zašto je čini. Talj je ova vrbovanja vršio u kafani 'Srbija' (današnja 'Moskva' u Beogradu — nap. autora)."14 Za dobijanje raznih podataka u Hrvatskoj Todorović se koristio majorom ustaškog vazduhoplovstva Ivanom Curlicom i majorom Pavlom Babcom, do upućivanja ovoga u zarobljeništvo. Pored političkih izveštaja, oni su slali i podatke o strukturi i izgradnji ustaške vojske, pokretima trupa i sličnom. Curlica je održavao vezu sa Zarkom preko trgovca Ante Antića iz Zagreba, koji je poslovno često dolazio u Zemun. Obaveštajni podaci sa teritorije Hrvatske sadržali su podatke o nemačkim fabrikama aviona u Mariboru i Nemačkoj, kopije tajnih cirkulara ustaških ministarstava, podatke o organizaciji ustaške vojske, o organizaciji upravnog aparata, borbama ustaških trupa i raspoloženju u njima. Todorovićevu obaveštajnu delatnost prekinulo je otkrivanje radio-stanice "506", koju je koristio za održavanje veze sa Dražom Miihailovićem. A evo kako se to dogodilo. U rano proleće 1942. godine, u jednu vilu na Dedinju, u mirnoj ulici koja se odvaja od širokog bulevara, uselila se grupa nemačkih vojnika. To su bili tihi i neupadljivi ljudi, koji se u okolini nisu mnogo primećivali, a u njihovu vilu retko kad je dolazio neki posetilac. Bio je to vod specijalne prislušne službe iz sastava Vermahtove službe veze. Na čelu mu je bio poručnik Volni. Vod je bio detaširan iz sastava bataljona koji se pod komandom potpukovnika Andraea nalazio u Solunu, pridružen štabu zapovednika Vermahta za Jugoistok. Volnijeva jedinica postavila je svoje aparature, goniometrijske sprave i antene tako da se spolja nije moglo primetiti šta se u vili radi. Nezavisan od svih ostalih vojnih ustanova u okupiranoj Srbiji, vod poručnika Volnija bio je podređen neposredno nemačkom vojnom zapovedniku Srbije. Na taj način, sve ono što se ticalo kontraobaveštajnog rada na suzbijanju protivnikovog radio-saobraćaja bilo je izuzeto iz nadležnosti svih ostalih vojnih i političkih organa. Time je zaista očuvana potpuna tajnost prislušne službe i njene delatnosti. Volni je raspolagao posebnim goniometrijskim stanicama i stručnjacima koji su njima rukovali. Te su stanice na terenu nastojale da lokalizuju radio-otpremnike protivničke obaveštajne službe ili protivničke službe veze. U vili na Dedinju sedeli su stručnjaci koji su obavljali štabne poslove. Bili su to specijalisti, naročito obučeni u dešifrovanju i u svemu sto se odnosilo na radio-tehniku i prenošenje vesti kroz etar. Tu su bili i tumači, poznavaoci onih jezika na kojima se praćeni radio-saobraćaj odvijao. Kada je u jesen 1943. godine u Beogradu ustrojena Vrhovna komanda Vermahta za Jugoistok, iz Soluna se preselio i starešina kome je Volni bio podređen, potpukovnik Andrae, sa svojim bataljonom. Njegov zadatak je bio da svojim aparatom, koji je imao neupadljiv naziv "Na 4", i dalje kontroliše radio-veze organizacije Draže Mihailovića. Pored ove ekipe, postojale su na teritoriji Srbije i grupa prislušnc službe vazduhoplovstva sa oznakom "Z. b. V. 1.", koja je pratila rad britanskih radio-stanica sa njihovim centrima na Srednjem istoku i prislušna jedinica štaba Druge tenkovske armije generala Rendulica u Vrnjačkoj Banji, koja je kontrolisala radio-saobraćaj NOB i POJ. Sredinom 1942. godine prislušna služba poručnika Volnija primetila je da se u Beogradu pojavila nova stanica, koja je održavala vezu sa štabom Draže Mihailovića. Do tada njemu je već bila poznata jedna radio-stanica, koja je iz rejona Beograda otišla sa četničkom Vrhovnom komandom. Ali kod nje je bilo posredi prenošenje unutrašnjih direktiva i izveštaja, iz kojih su se prisluškivanjem mogle sticati potrebne informacije o ustrojstvu i radu organizacije Draže Mihailovića. Zbog toga je, kao i veći broj drugih četničkih radio-stanica, ovaj predajnik samo praćen, kako bi tim putem nemačko vojno rukovodstvo u Srbiji došlo do podataka. Međutim, novootkrivena stanica razvila je specijalnu, mnogo obilatiju i življu delatnost. U prvi mah njen materijal nije mogao da bude dešifrovan, jer je upotrebljavala naročiito složene šifre. Zbog toga su njeni radiogrami duže vreme sakupljani, sve dok ih nije bilo prikupljeno dovoljno da bi specijalisti prislušne službe mogli pristupiti dešifrovanju. Na kraju, postignut je uspeh. Utvrđeno je da je zaista u pitanju predajnik koji je dostavljao britanskoj obaveštajnoj službi izvanredno važne i obilne izveštaje, a, pored toga, obaveštavao i Mihailovića o podacima koji su se odnosili na njegovu organizaciju. Radiogrami su bili potpisivani šifrom "506". Posle uspešnog defišrovanja radiograma, u rukama prislušne službe se našlo oko dve stotine izveštaja različite sadržine. Veći deo je bio od krupnog obaveštajnog značaja. Pored ostalog, u njima je javljano o posebnim ciljevima koje savezničko vazduhoplovstvo treba da bombaruje i o vozovima i transportima vojske i materijala koji su prolazili kroz Beograd u oba pravca, sa najtačnijim podacima o kretanju tih vozova i o materijalu i trupama koji su njima prebacivani. Isto tako, javljano je o raznim fabrikama, specijalno iz sektora vazduhoplovne industrije, sa svim pojedinostima o njihovom radu, uključujući i podatke o stanju na zemunskom aerodromu, kao i o sprovedenim sabotažama na železničkim vagonima i postrojenjima fabrika koje su u Beogradu radile za nemačku ratnu industriju, naročito o upotrebi kuglica sa šmirglom koje su omogućavale neprimetno ali temeljito onesposobljavanje ležaja, a time i železničkog vagona ili mašine. Najzad, slati su podaci o rezervama goriva i rezervoarima i skladištima u području Beograda i o dolasku tankera sa tečnim gorivom. U tačnim podacima o ciljevima za bombardovanje u rejonu Beograda bile su, između ostalog, obuhvaćene sve nemačke ustanove, štabovi i kasarne sa preciznim topografskim pojedinostima, detaljima o broju osoblja, o zadacima pojedinih ustanova, o imenima vodećih oficira i o merama koje su bile preduzete za protivavionsku odbranu. Prema tim podacima su zaista i vršena bombardovanja, između ostalog i prilikom punjenja i pražnjenja rečnih tankera na Savi i Dunavu. Druga grupa radiograma obuhvatala je tehničke izveštaje i uputstva u vezi sa radio-službom. Tu su bili podaci o telefonskoj i teleprinterskoj mreži Vermahta u Srbiji. Navođene su pojedinosti o svakom vodu i uputstva o tome kako se na njima mogu izvesti priključci radi prisluškivanja, kao i način njihovog onesposobljavanja. Date su i političke ocene Nedićevog aparata, naročito u pogledu njegove lojalnosti prema kralju i emigrantskoj vladi. Na osnovu sadržaja dešifrovanih telegrama moglo se lako zaključiti da iza predajne radio-stanice "506" stoji dobro organizovana obaveštajna mreža, koja je imala svoje poverenike u svim kvislinškim ustanovama, na železnici i u industriji, a koja radi po nalozima britanske službe, služeći se organiziacijom Draže Mihailovića kao nekom vrstom kamuflaže i izvorom informacija. Ovakvom zaključku išla je u prilog i činjenica da su o nemačkim transportima ljudstva i materijala bili stalno slati izveštaji pomoću radio-stanice "506" i da su odgovarajuće sabotaže zaista bile izvršene. Pre nego što je doneta odluka za postupak protiv ove radio-stanice, preduzete su prilično opsežne mere koje su imale za cilj da otkriju obaveštajnu mrežu koja je stanicu snabdevala informacijama. Ali ovi su pokušaji ostali bez uspeha. Ustanovivši da se tajni radio-predajnik nalazi u Beogradu, Volni je stavio u pokret goniometrijsko vozilo, koje je, krstareći ulicama, ot-krilo da se stanica nalazi negde u blizini Kalenićeve pijace. Rukovodioci radio-stanice "506" bili su prilično oprezni. Oni su stalno menjali vreme svojih emisija, što je u velikoj meri otežavalo njihovo pronalaženje. Istovremeno, ovo je stvaralo i teškoće oko postizanja postavljenog cilja, da se upad u prostorije stanice izvrši iznenadno, u trenutku njenog rada, kako bi se pohvatali i njeni poslužioci. Zbog toga su Volnijeve ekipe posebnim aparatima, neupadljivo i kamuflirano da ne bi izazvale pažnju i pre vremena signalizirale opasnost osoblju stanice, pretraživale ulicu po ulicu. Traganje je vršeno i danju i noću. Najzad je utvrđeno da se stanica nalazi u kući, u jednoj mirnoj ulici ovoga rejona. Uveče 28. decembra 1942. godine organi nemačke prislušne službe su blokirali tu kuću sa sviih strana i kada su krenuli da prodru u nju, na kapiji su se pojavili mladić i devojka. Nemci su ih legitimisali i uhapsili. Bili su to student Tihomir Jakšić i njegova verenica. Ustrčavši hitro uz stepenice, nekolicina pripadnika Volnijevog voda upala je u sobu na mansardi i u njoj zatekla radio-telegrafistu Branimira Hrgu sa rukom na tasteru. Ispred njega je ležala gomila šifrovanih telegrama. Istraga vođena u toku noći otkrila je nemačkim organima i Dragomira Tomaševića. On je uhapšen sledećeg jutra kad je napuštao svoj stan. Prilikom pretresa njegovog stana, otkriven je obimni materijal za građenje radio-stanica, nekoliko otpremnika na čijoj je konstrukciji radio, razni diverzantski materijal i izvestan broj radiograma. Inženjer Dragomir Tomašević je u Ministarstvu pošta i telegrafa Nedićeve uprave bio šef telefonskog odeljenja. Bio je jedan od najboljih stručnjaka u oblasti radio-tehnike i telefonskih uređaja kojim je ministarstvo raspolagalo. Bio je rezervni oficir i posle sloma vojske Kraljevine Jugoslavije produžio je rad na svome starom mestu. Pošto je perfektno vladao nemačkim jezikom, održavao je i sve potrebne službene odnose sa nemačkim vlastima u ime komesara, kasnije ministra pošta i telegrafa. On je sa okupacionim vlastima pregovarao o svim tehničkim, organizacijskim, materijalnim i ostalim pitanjima u vezi sa telegrafskim i telefonskim postrojenjima u okupiranoj Srbiji. Nemačke vlasti su sa njim, kao istaknutim stručnjakom, vršile konsultovanja i prilikom građenja ili premeštaja telefonskih ili teleprinterskih vodova. Početkom 1942. godine Tomašević je došao u vezu sa organizacijom Draže Mihailovića, i to sa grupom kojom je u Beogradu rukovodio major Žarko Todorović. Kao radio-tehnički stručnjak, prihvatio se da organizuje četničku radio-službu u Beogradu. Tako je ustrojio i onu prvu radio-stanicu, koju je otkrio Volnijev vod pre ove, i protiv koje nisu preduzimane mere iz prostog razloga što je od njenog rada nemačka obaveštajna služba imala mnogo više koristi nego štete. Za rad na ovoj stanici Tomašević je zavrbovao studenta Tihomira Jakšića, zaposlivši ga, istovremeno, kao crtača u Ministarstvu pošta i telegrafa. Jakšić je izvesno vreme radio na stanici, a zatim je napustio Beograd. Vratio se tek početkom decembra 1942. godine. Tada ga je major Todorović, preko svog pomoćnika, poručnika Konstantina Hadži-Ilića, doveo u vezu sa Branimirom Hrgom, radio-telegrafistom koji je rukovodio stanicom "506", i od tada su njih dvojica radili zajedno. Radio-stanica "506" bila je smeštena u sobi na mansardi u kojoj je stanovao Hrga. Da bi prikrio svoje posete, dajući im privatni karakter, Jakšić je u Hrgin stan redovno dolazio u pratnji svoje verenice. Hrga i Jakšić su primali šifrovane depeše za emitovanje preko Hadži-Ilića, a Jakšić ih je često dobjijao i neposredno od Tomaševića. Istim putem išle su šifrovane depeše koje su tražili od stanica sa kojima su održavali vezu. Sistem šifrovanja je izradio Tomašević, a njen ključ nije bio poznat radio-telegrafistima. U toku istrage Tomašević je priznao da je stajao u vezi sa britanskim obaveštajnim službama, da je, specijalno radi njih, njihovih potreba, konstruisao radio-stanicu "506", čiji je broj predstavljao njegovu ličnu šifru i da je formirao sabotažnu organizaciju u Beogradu. Istraga protiv Tomaševića je dala veoma značajne rezultate. Utvr-đeno je da je on materijal za građenje radio-stanice nabavljao iz rezervi i skladišta Vermahta, tražeći ga, tobože, za potrebe srpske poštanske uprave. Kao stručnjak i poznavalac telefonskih, telegrafskih i teleprinterskih instalacija, on je davao naloge za vršenje sabotaža. Radi toga je bio izradio zamašnu mrežu među osobljem ministarstva u kome je bio jedan od važnih rukovodilaca. Drugu obaveštajnu mrežu je formirao među železničarima, od kojih je dobijao sve podatke koji su se ticali vojnih transporta. Lično je proizvodio i kuglice od voska sa šmirglom za ubacivanje u ležaje vagona i mašina. Radom svojih podređenih organa, prilikom nameštanja i premeštanja raznih telefonskih instalacija, dolazio je do podataka iz industrijskih preduzeća. Imao je i svoje poverenike na raznim ključnim mestima. Prilikom istrage, kao svoju vezu otkrio je jedino da se pod nadimkom "Ulman" krije industrijalac Luka Spartalj, vlasnik fabrike metalnih proizvoda u Beogradu, koja je za vreme okupacije bila preuređena za proizvodnju specijalnih delova za potrebe nemačkog vazduhoplovstva. Tako je Spartalj dolazio u dodir sa fabrikama koje su izrađivale motore i druge potrebe za avijaciju, sa zemunskim aerodromom i sa vazduhoplovnim ustanovama. On je imao svoju mrežu sabotera u industrijskim preduzećima i na aerodromu u Zemunu. Hapšenjem Tomaševića i Spartalja britanska obaveštajna mreža, koja je bila u vezi sa njima nije bila otkrivena, jer su oni odbili da odaju svoje saradnike i poverenike. Na kraju, u dokumentu Zapovednika policije bezbednosti i SD u Beogradu, od 12. aprila 1943. godine, ostalo je zapisano: "Preki sud Zapovednika policije bezbednosti i SD-a u Beogradu, kome su pripadali: 1) SS-pukovnik dr. Schaefer kao predsednik, 2) SS-major dr. Weinmann kao porotnik, 3) SS-kapetan Hausding kao porotnik, 4) SS-poručnik Mueller kao zastupnik optužbe, 5) Pripadnik SS-a Franzoesy kao tumač i 6) Kancel, nameštenica Sachs kao zapisničar osudio je optužene na smrt: Dragomira Tomaševića, rođ. 12. XI 1900. u Petrovcu, Tihomira Jakšića, rođ. 9. X 1919. u Slavonskoj Požegi, i Bogoljuba Zečevića, rođ. 8. VIII 1914. u Ivanjici. Tomaševiću je dokazano, a i priznao je da je od marta 1942. igrao vodeću nlogu u izgradnji radio-mreže pokreta Draže Mihailovića, da je u Beogradu rukovodio jednim ilegalnim radio-otpremnikom i izradio niz drugih otpremnika za organizaciju. Osim toga, otpremio je iz Beograda mnogobrojne izveštaje glavnom štabu Draže Mihailovića. Jakšić je od marta 1942. godine u Beogradu rukovodio jednim ilegalnim radio-otpremnikom pokreta Draže Mihailovića i uspostavio radio-vezu beogradske organizacije Draže Mihailovića sa glavnim štabom, kao i izrađivao radio-prijemnike. Zečević je od jula 1942. do svoga hapšenja radio kao kurir za beogradski štab organizacije Draže Mihailovića. Presuda se ima odmah izvršiti."15 Računajući da bi ga mogao upotrebiti u nekoj "radio-igri" sa britanskim radio-stanicama, BdS je Hrgu zadržao u zatvoru. Ali kako do ovih kombinacija nije došlo, on je, najzad, 1944. godine, pušten iz zatvora. Ovim je dosije "506" bio zatvoren, ali u međuvremenu otvorio se drugi, koji je nosio oznaku "G-116". Šireći svoju obaveštajnu mrežu i medu ruskim emigrantima, Žarko Todorović je stupio u kontakt sa Georgijem Ozerovim, koji je, u stvari, bio agent Gestapoa pod šifrom "S-5". Preko njega Gestapo je počeo da prati Todorovićev rad još pre Tomaševićevog hapšenja. Međutim, pregledom materijala zaplenjenog pored radio-stanice "506" stvorene su sumnje da je sa njom u vezi bio i Žarko Todorović. Zbog toga je Gestapo odlučio da ga februara 1943. godine uhapsi. Već u samom početku istrage konstatovano je da je Todorović, pod pseudonimom "Valter" i kao komandant štaba "135" četničke organizacije Draže Mihailovića, održavao veze sa domobranskim oficirima i nekim ličnostima u NDH. Zbog toga je, radi sprovođenja dalje istrage, ubrzo posle hapšenja sproveden u Zagreb. Samo nekoliko dana kasnije, Todorović je, uz pomoć pripadnika ustaške obaveštajne službe, studenta Zvonka Katalinića i činovnika Ministarstva unutrašnjih poslova NDH dr Damića, uspeo da pobegne iz zatvora i da, kao ilegalac, nastavi rad u Zagrebu. Zahvaljujući činovniku transportnog preduzeća "Senker i komp." i agentu Gestapoa Radoslavu Spitleru, policijski ataše u NDH Helm je oktrio mesto Todorovićevog boravka, ali je odlučio da otpočne novu igru sa njim. Spitler je, po Helmovom nalogu, postao kurir između Todorovića i pripadnika njihove grupe u Beogradu. Sva pošta koja je iz Zagreba upućivana u Beograd i obratno, sakrivana u hleb, bila je preslikavana i njene foto-kopije stavljane u dosije "G-116". Kada je Helm konstatovao da je kroz ovu igru otkrio Todorovićevu obaveštajnu mrežu, on ga je ponovo uhapsio. Iz dosijea "G-116" vidi se da je u Hrvatskoj postojala organizacija JRP, "Jurepo" — kako se drukčije nazivala. Prema iskazu vazduhoplovnog kapetana NDH Dobnikara, ovu organizaciju vodio je profesor univerziteta Njegovan i u njoj su bili "jugoslovenski nacionalisti" i pripadnici "Sokola". Sedište organizacije je bilo u Zagrebu. Veza između Todorovićevog štaba i JRP uspostavljena je u maju 1942. godine. Prva konferencija između njihovih predstavnika održana je 31. maja u Zemunu. Na njoj se raspravljalo o organizaciji JRP i njenim ciljevima, kao i o mogućnostima saradnje izmedu nje i Todorovićevog štaba. Vođstvo JRP uputilo je 27. decembra 1942. godine pismo majoru Todoroviću, kao odgovor na njegovo pismo od 4. decembra iste godine. Vodstvo JRP traži u ovom pismu sledeća objašnjenja: "l) Kakove garancije možemo dobiti da 'pokret ne vodi i neće voditi veliko-srpsku, već samo jugoslovensku politiku? Sa strane nam javljaju naši ljudi (iz Bosne i Like) kako u mnogim četničkim bataljonima vlada potpuno velikosrpski duh, kojega onda komunisti, a sve više i HSS, iskorišćavaju u svijesnoj ili nesvijesnoj propagandi protiv četnika kao cjeline i JVO (Jugoslovenska vojska u otadžbini — nap. autora). 2) Kakove garancije možemo dobiti da će JVO svim silama spriječiti klanje Hrvata kao celine? Već sada znademo konkretne slučajeve gde su neke četničke grupe (u Dalmaciji i Hercegovini) pljačkale, palile i ubijale sve Hrvate do kojih su došli ne ispitujući da li su to ustaše ili ne. Osim toga postoji kod velikog dijela Srba u Beogradu, a i u unutrašnjosti Srbije, mišljenje kako su svi Hrvati krivi za izdaju i pokolje, i kako ovi Srbi čekaju jedva čas osvete. 3) Kako stoji JVO prema četnicima — sporazumašima (sa Italijom i NDH) i da li odobrava ovakove sporazume? Ukoliko ih ne odobrava, zašto radio-stanica Karađorđe pa i London na srpskohrvatskom jeziku to ne osudi i od njih se ne ogradi? Ovi sporazumi mnogo štete našem radu i našoj općoj zajedničkoj nacionalnoj stvari, a svi ih naši neprijatelji iskorišćavaju — već prema tome kako im konvenira protiv četnika kao celine (i protiv vojske Draže Mihailovića.) 4) Htjeli bi znati kakove će biti granice slobode rada JRP u slučaju pristupanja JVO, naročito obzirom na odnos prema komunistima i HSS. 5) Potrebno nam je znati službeni stav JVO prema HSS u ovim krajevima te kako JVO gleda na favoriziranje HSS po službenim krugovima jugoslovenske vlade (objavljeno više puta preko Radio-Londona).-"16 U ovom pismu JRP dalje traži objašnjenje da li će predstavnici četnika, u slučaju fuzije sa JRP, ostaviti slobodu odabiranja "časa nastupa otvorene borbe sa komunistima", a ako se to ne može u krajevima gde JRP deluje, da li se slažu s tim da se takva borba izbegne. U pismu se naglašava da su pripadnici JRP "prihvatili dobačenu komunističkn rukavicu" i da rade na suzbijanju partizanske propagande. Takođe se u ovom piismu traži objašnjenje kakav bi stav četnički predstavnici, u slučaju spajanja, zauzeli po pitanju položaja funkcionera JRP i njegovih građanskih formacija — koje "već deluju". Na ovo pismo "komandant Hrvatske i Slavonije", 2. februara 1943. godine, daje sledeće odgovore na sva pitanja: "1) JVO 'nije pozvana' da vodi politiku, već vojničku borbu. Četnički bataljoni nisu jedinice JVUO, već samonikle poluvojničke formacije, nastale u nuždi, radi samoodbrane srpskog življa i Vrhovna komanda radi na tome da potčini sebi te bataljone. Za rad četnika JVUO prema Hrvatima. Velikosrpski duh koji u tim četničkim bataljonima vlada posledica je nepravde, koja im je učinjena od hrvatskih vojnih i civilnih vlasti, predstavljale one hrvatski narod ili ne. Velikosrpski duh, odnosno 'narodno ogorčenje', može razbiti samo 'jugoslovensko istupanje Hrvata'. 2) Jedan od glavnih zadataka JVUO jeste da spreči krvoproliće i zaštiti sve 'ispravne Jugoslovene na području NDH i u drugim pokrajmama'. 'Jugoslovenstvo' se može dokazati samo pripadanjem JVUO i radom za nju. 3) JVUO 'ne odobrava' postupak onih četnika koji su prekinuli neprijateljstva sa ustašama ili sarađuju sa Italijanima. 4) 1 komumsti i HSS su čmioci koji interesuju celokupnu JVUO ukoliko se aktivno pojavljuju. Stoga određivanje odnosa sa njima mora zadržati u svojim rukama NSVK (Načelnik štaba Vrhovne komande — nap. autora). Razume se da će se pri tome uvažavati do krajnjih granica umešnosti i mogućnosti svi predlozi raznih mesnih organa JVUO (dakle i dosadanjeg JRP) o stavu i držanju prema njima. Uopšte, NSVK postavlja svojim kapetanima i organima zadatke i rokove a način izvršavanja im ostavlja da sami biraju. 5) JVUO gleda na sve 'ispravne Jugoslovene' podjednako. Ona je pozvala sve 'što je ispravno u HSS da pristupi JVUO'." Pismom se vođstvo JRP dalje obaveštava da je stav JVUO da se "komunisti moraju obesnažiti" pre "oslobođenja", da bi se imale slobodne ruke za "mnogobrojne druge zadatke", a ako se na području Hrvatske može njima "oduzeti snaga" bez oružanog sukoba, JVUO nema ništa protiv toga. JRP treba da se sa svima svojim članovima stavi pod komandu Mihailovića, a dotadašnji njegovi funkcioneri primili bi dužnosti u JVO.17 Ovo je pismo dostavljeno i Draži Mihailoviću. On 6. marta 1943. godine depešom odgovara: "Primio sam vaše pismene izveštaje. Vrlo dobro ste odgovorili Ju-Re-Po-u. Nastavite da Jurepo što pre uđe u našu organizaciju i da se to javno manifestuje. Vaš rad i Vaši izveštaji odlični. Vidi se jasno da Hrvatska ne ide putem komunizma, ali žurno radite da se jasno opredele uz nas i sa nama."18 Iz dosijea "G-116" takođe se vidi da je major Todorović tokom 1942. godine održavao vezu sa grupom "Reka", u kojoj su bile okupljene "jugoslovenski orijentisane" ličnosti iz hrvatskih političkih i domobranskih krugova. Između predstavnika majora Todorovića i grupe "Reka" održano je u Zemunu tokom 1942. godine nekoliko konferencija. Na njima je predstavnik majora Todorovića bio neki oficir, poznat pod pseudonimom "Moma", a predstavnik grupe "Reka" — vazduhoplovni kapetan Janko Dobnikar, probni pilot vazduhoplovstva NDH na zemunskom aerodromu. Prva konferencija održana je 3. jula, i Dobnikar je trebalo da sazna: "1. Kakav je programski stav JVO-a, za koju je stečen utisak odnosno postoji bojazan da je velikosrpska. 2. Kakvi su odnosi između JVO-a i partizana, koji su nešto nejasni. Izgleda da kod njih postoji nedovoljno izražena želja za saradnju sa partizanima.^19 Na ovom sastanku Dobnikar je izjavio da hrvatski oficiri ne stvaraju tek sada svoju organizaciju, da on zna ljude koji su još aprila 1941. godine u Sarajevu položili zakletvu da će stupiti u hrvatsku vojsku da bi ^radili na uspostavljanju Jugoslavije", i da se najveća grupa njihovih jednomišljenika nalazi u Zagrebu, među kojima ima i oficira iz generalštaba. Rekao je da manjih grupa ima i u Petrovaradinu, Sarajevu i Banjaluci, kuda je on češće leteo avionom. Izjavio je, takođe, da ima svoje ljude na odgovornim mestima vojne radio-telegrafske službe u Hrvatskoj, kao i u fabrici "Ikarus" u Zemunu, a da oni već imaju vezu sa izvesnim licima iz HSS i slovenačkog klera. Na ovom sastanku "Moma" je objasnio Dobnikaru ciljeve pokreta Draže Mihailovića, naglasivši da "verzije" o velikosrpskoj tendenciji mogu u prvom redu biti rezultat ustaške propagande, a i posledica slabog učešća Hrvata, naročito oficira, i da bi efikasna saradnja poboljšala celu stvar. Ovom prilikom Dobnikar je takođe izjavio da on lično prima program organizacije Draže Mihailovića, i da će pri svom prvom letu za Zagreb imati sastanak sa svojim jednomišljenicima i referisati im o razgovorima. Obećao je da će pri prvom narednom sastanku dati imena oficira koji žele da sarađuju, odrediti šifru za radio-telegrafski saobraćaj, dogovoriti se o načinu veze sa poverljivim ljudima u drugim mestima i podneti pismeni predlog, kojim će se oni staviti na raspolaganje majoru Todoroviću — kao što je njegov delegat sugerirao. Na sastanku je Dobnikaru stavljeno u zadatak da u Zemunu formira ćeliju koja će olakšati dalji kontakt i delovati kao posrednik pri prelasku iz Zemuna u Beograd i obratno, pri nabavci materijala i slično. Drugi sastanak održan je 20. jula 1943. godine. Dobnikar je izjavio da je bio u Zagrebu, ali da zadatak nije mogao izvršiti, pošto su njegovi prijatelji usled premeštaja ili pokreta "hrvatskih trupa" bili van Zagreba. Dao je adresu D. Kralja, preko koga će moći da se dođe u vezu sa ostialim oficirima. Izjavio je da je našao pogodne ljude za formiranje ćelije u Zemunu i rekao Todorovićevim delegatima da stupe u vezu sa kapetanom Franjom Dominisom, referentom za štampu pri Komandi mornarice u Zemunu, kao i kapetanom Atilijom Tomaševićem, koji je stanovao u Zemunu, a bio zaposlen u Beogradu. Treći Dobnikarov sastanak sa četničkim predstavnicima održan je 5. avgusta. Dobnikar je izjavio da i dalje održava vezu preko kapetana Kralja sa grupom oficira, svojih prijatelja, koje je ranije vodio major Curlica, koji je tih dana poginuo u Korencima. Postojala je i druga grupa, okupljena oko dr Kavčića, bivšeg savetnika Kasacionog suda u Zagrebu, i dr Honjeca, katoličkog sveštenika, u kojoj su uglavnom bili Slovenci, ali i Hrvati. Treća grupa okupila se oko potpukovnika Svarca; uglavnom su to bili pristalice HSS. Kao četvrtu grupu pomenuo je Jurepo. Dobnikar je rekao da sve ove grupe imaju zajednički cilj, ali da postoje različita mišljenja o metodama rada i da nedostaje jedinstveno vođstvo, pa je izrazio mišljenje da bi delegati JVUO trebalo da odu u Zagreb radi objedinjavanja rada ovih grupa. Za radio-telegrafsku vezu rekao je da je angažovao poručnika Matakovića, a kao poverljivog čoveka naveo je potpukovnika Franju Pirca, sa kojim je ranije bio u vezi, a koji je tih dana bio premešten iz Petrovaradina u Zagreb. Pošto je on nameravao da poseti Zemun, to su Todorovićevi delegati preko Dobnikara ugovorili s njim sastanak. Pored Dobnikara, Pirc je na ovom sastanku kao vodeći među "jugoslovenski nastrojenima i spremnim na saradnju" naveo još generala Ivana Pripića, pukovnika Sintića i majora Adum Romea. Pirc je izrazio shvatanje da je "saradnja sa partizanima neophodno potrebna" i naveo "da i razni članovi katoličkog klera, naročito niže sveštenstvo sarađuje sa šumcima (prenošenje vesti)". Četvrti sastanak između Dobnikara i Todorovićevih delegata održan je 27. avgusta. Dobnikar je tada izjavio da se vratio iz Zagreba i da se uspostavljena organizacija u Zagrebu veoma dobro razvija. Odlučeno je da se kurirska veza sa Zagrebom — ukoliko kapetan Dobnikar bucle onemogućen — sprovodi preko brata kapetana Tomašića, a izmedu Beograda i Zemuna preko kapetana Tomašića i Borisa Cijana. Ugovorena je, takođe, i radio-telegrafska veza. U zaključcima nemačkih organa povodom Todorovićeve veze s ovom grupom, kaže se: "Kako je major Todorović u svome saslušanju naveo, nastala je pri konferencijama štaba 133 (Komande severnih pokrajina — nap. autora) sa grupom 'Reka' teškoća, utoliko što grupa 'Reka' nije bez daljeg priznavala apsolutnu potčinjenost koju je tražio štab 133, već je stalno naglašavala svoje jugoslovensko stanovište u suprotnosti sa navodno velikosrpskom idejom preko Draže Mihailovića. Stoga se od strane pokreta Draže Mihailovića došlo do mišljenja da se tek po bližoj proveri upusti sa grupom 'Reka', pre no što padnu konačne odluke."20 Posle završene istrage, Todorović je upućen u logor Mauthauzen, u kome je dočekao kraj rata, a zatim je za mesto svog boravka odabrao Pariz. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument