Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC

Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC

'OBAVEŠTAJNI CENTAR "ŠTABA BR. 2"

Kada je Aleksandar-Saša Mihailović naimenovan za četničkog komandanta Beograda, on je sredinom 1943. godine formirao i kontraobaveštajnu grupu, a za njenog šefa postavio je majora Božu Rankovića, koji je imao pseudonim "Dolovac". Po svemu sudeći, jedan od glavnili izvora informacija Rankoviću bio je dr Ivan Popov, sa pseudonimima "Eskulap", "Lala" i "Hans", o kome njegov bliski saradnik Ljubomir Mihailović kaže:

"Pre početka rata dr Ivan Popov je bio jedan od glavnih poverenika Sekret servisa (Intelidžens servisa) za jugoistok i kao takav boravio je za vreme talljansko-abisinskog rata u Napulju. Po završetku istog vratio se natrag u Jugoslaviju i po poslovima Intelidžens servisa boravio je u Beogradu i Dubrovniku, gde se, mislim, i oženio.

Rat 1941. godine zatiče ga u Beogradu, i Popov, kao takav, nastavlja da deluje u Beogradu. Pošto mu je, po pričanju Nikole Vojnovića, bila izgubljena veza sa ranijim naredbodavcima iz Intelidžens servisa, to je sada dobio drugu, novu i bolju, za novostvorenu situaciju, preko nekog Jebzena (Johann Jebsen), Nemca iz Rajha, zvanog "Džoni", čiji je slučaj bio sledeći:

Imenovani Jebzen je bio jedan od nemačkih veleposedntka, kome su dolaskom na vlast nacionalsocijalizma oduzeta izvesna preduzeća i imanja (etatizirana). Kao rekompenzaciju za pretrpljenu štetu isti Jebzen, mlađi čovek 30-ih godina, bio je primljen u Nacionalsocijalističku partiju i u njoj dobio položaj jednog od viših privrednih funkcionera. Početkom rata na zapadu, isti je putovao sa nemačkom vojskom i, kao ekonomski faktor partije, dolazio je natrag do izgubljenog kapitala. Pošto je bio dovoljno dalekovid da predvidi slom fašističke Nemačke, on je uhvatio 'vezu sa Intelidžens servisom i sebi i svom kapitalu obezbeđivao egzistenciju u budućnosti. Svoje delo je i krunisao odlaskom u Švajcarsku, krajem 1943. godine ili početkom 1944.

Preko svoga poznanika grofa Fredija fon Kaganeka (Fredi von Kaghancek) iz Frajburga u Švarcvaldu, inače predratnog prijatelja dr Ivana Popova, Jebzen je uhvatio vezu sa Popovim. Jebzen je često puta dolazio u Beograd i sa Popovim je organizovao ekonomsko plasiranje nagomilane robe i eksploataciju izvesnih ekonomskih preduzeća u Beogradu. Isti osnivaju sa kapitalom Jebzena preduzeće 'Hemorad A. S.' za trgovinu hemikalijama. Kancelarija firme nalazila se u Balkanskoj ulici do aprilskog bombardovanja, a zatim u Krunskoj 38/11, u stanu Nikole Vojnovića. U firmu su ušli poverljivi prijateljl dr Ivana Popova koji su većinom znali o pozadini osnivanja firme. Predsednik ppeduzeća bio je Hans Gostenčnik, Slovenac sa dugim boravkom u Beogradu, direktor je bio Nikola Vojnović, a kao tehnički saradnik Milan Pantelić, do rata činovnik Evropskog preduzeća za eksploataciju AD (francuska firma), a kao sekretarica i daktilografkinja je bila zaposlena neka Saterlaj 'Koka', sa stanom u Frankopanskoj ulici. Napominjem da je ista bila poverljiva kao daktilografkinja. Saznao sam od Nikole Vojnovića i Milana Pantelića da sii obojica i u organizaciji preduzeća 'Hemorad'. Sa Popovim je radio i Nikola Bona, inače direktor firme 'Jevlević i kompanija', sa kancelarijom iznad kafane 'Ruski car', II sprat, ulaz iz Knez Mihajlove ulice. Drugi čovek koji je znatno sarađivao u firmi bio je potpukovnik vojske Kraljevine Jugoslavije Radivoje Todorović, bivši zamenik načelnika intendanture komande vazduhoplovstva u Zemunu."¹

Govoreći o svom obaveštajnom radu, "Dolovac" u izveštaju upućenom 23. oktobra 1943. godine svome komandantu, majoru Aleksandru-Saši Mihailoviću, piše:

"U okviru obavestajne službe pored centra t'-l, formirao sam i centar M-1. Prvi nosi oznaku 123 a drugi 456.

U svakom ovom centru obrazovana je po jedna ekipa za rad na otkrivanju inostrane obaveštajne službe. Do sada se uspelo da se, u izvesnoj meri, prodre u nemačku i mađarsku obaveštajnu službu. Tako smo došli do sledećih saznanja:

I. NEMAČKA OBAVEŠTAJNA SLUŽBA:

Potpuno je skoncentrisana u i oko velikih trgovačkih industrijskih i bankarskih preduzeća, usled čega sam došao do zaključka, da s te strane u istu i vode najkraći i najpristupačniji putevi. Ukoliko su, pak, izvesne linije ove službe povučene i ka čisto vojnim nadleštvima, pokazalo se da su i tamošnja vojna lica zainteresovana i upućena u poslove privredne vrste i da na njima baziraju svoja otkrića. Prema ovakvom stanju stvari podesio sam i izbor svojih neposrednih saradnika, i to iz redova onih nacionalista koji su u ma kome vidu povezani za napred pomenuta preduzeća i ukoliko su pokazali dobru volju da mi pomognu.

Zajedničkim i opreznim naporima obaveštajnih organa ustanovilo se sledeće:

1. Jugoistok je podvrgnut specijalnom i odvojenom režimu u obaveštajnom smislu. Tajna služba je u svemu dirigovana i striktno rukovođena iz Berlina do Beograda, gde se stiču konci Balkaniše Rauma (Balkanskog prostora). Na čelu obaveštajnog biroa u prestonici Rajha stoji jedan admiral (Kanaris), čovek od 46 godina, pasionirani špijun, koji ima sposobnost, uzgred rečeno, da pamti neverovatni broj lica iz svoje službe.

Admiralov pomoćnik je pukovnik Pikenbrok, vrlo česti posetilac Srbije i režiser svih dosadašnjih prebacivanja pojedinih lica sa teritorije Jugoslavije, gde su ova, skoro bez izuzetaka, postala dvostruki špijuni. Odmah da napomenem da tu dolaze poznata imena: kapetan bojnog broda Šoštarić, industrijalac Bogdan-Boda Mihailović, Cajs i drugi.

Tajna služba za Jugoistok grana se u tri oblasti:

a) Ober komande fir vermaht (OKV);

b) Ober komande marine (OKM);

v) Ober komande luftvafe (OKL).

OKV ima svoju centralu u Beogradu, na čelu koje stoji major Verner, sa kancelarijom u državnoj Hipotekarnoj banci (Uprava fondova), drugi sprat levo, soba broj 8. Ovo je stariji čovek od 62 godine, vrlo pristupačan i neobično spretan u pridobijanju ljudi. Prema svojim poverenicima, ma koje narodnosti bili, u svakom slučaju, pa i kada za to ne bi bilo razloga, on je kavaljer i velikodušan. Na ovaj način celu svoju okolinu drži privrženu sebi, ne dozvoljavajući joj, međutim, da iz ma čega primeti jednu žilavu i okretnu volju, koja se krije iza krotke pojave ovoga čoveka.

OKV ima onoliko otseka, za koliko je država ova oblast zainteresovana na Jugoistoku. Sad ih je 5: Srbija, Hrvatska, Mađarska, Rumunija i Bugarska.

Otsek za Srbiju ponaosob, a i za druge države, vodi Eskulap (jedan od špijunskih pseudonima dr Ivana Popova — nap. autora) iz Beograda. O njegovoj ličnosti biće govora u daljem izlaganju.

Kontrolu cele OKV oblasti vrši specijalni obaveštajni inspektor iz Berlina, kapetan Slajf, profesionalni špijun. Ovo je čovek upadljive spoljašnosti zbog svoje ukočene leve ruke, koja je od drveta i u koju on ima običaj da se lupne pri svakom susretu sa novim ličnostima, što je za taj susret najčešće i ugovoreni znak. Inače je visokog rasta, suvonjav i morfinista, te se unapred može pretpostaviti njegov izgled i stanje živaca. Retko koga od svih novih i starih poznanika ne angažuje za dobavljanje morfijuma. Momentalno tu dužnost ima jedan naš poverenik, po nalogu Eskulapa, kome su te injekcije, tobož, jako nužne, da bi ih poslao svome bratu u Italiju, gde on morfijum zamenjuje za druge životne potrebe.

Šlajfov redovni pravac kretanja je: Berlin — Beograd — Sofija, s tim što povremeno skreće ka našem primorju, gde u Dubrovniku ima i svoju odvojenu postaju za obaveštavanje, kojom rukovodi tamošnji lekar dr. Fuk (verovatno nametnut preko Eskulapa).

Pored inspektorske uloge Slajf je sada preuzeo vođenje i OKL.

OKM, uz svoju redovnu dužnost, vodi Eskulap u činu nemačkog potpukovnika. Zadatak OKM je proučavanje i rešavanje svih maritimnih pitanja, u kome cilju su i odavde upućivana izvesna lica kao obaveštajni organi OKM (na primer, Šoštarić), na odgovarajućim mestima u Engleskoj.

OKL, kao što je već napomenuto, vodi kapetan Slajf, dokle potpuno ne uputi u posao svog pomoćnika Hansa Gostenčnika, slovenačkog Nemca, koji je i pre rata živeo u Beogradu, s tim što je tada bio puki siromah, a danas stoji na nekoliko desetina miliona.

Gostenčnik i Eskulap su inače ortaci u hemijskom preduzeću 'Hemorad', koje je svoj osnovni kapital od 500.000, za vreme od 6 — 7 meseci, popelo na 6,000.000 dinara. Između njih dvojice došlo je do velikog trvenja, jer su obe strane gramzive i pokušavaju da jedna drugoj podvale, čime se vrlo mnogo koristi naš poverenik, da, kroz tu njihovu netrpeljivost, dođe do potrebnih saznanja iz obaveštajne službe.

Gostenčnik vrlo često putuje za Nemačku u službi i po naređenju OKL. Na svome poslednjem putu do Beča, uspeo je da tamo najzad reši svoju vojnu obavezu za 2,000.000 dinara."²

I pored toga što mu je dr Ivan Popov davao izvesne podatke, Boža Ranković ) "Dolovac" ga je kontrolisao preko svojih organa i bio prilično obavešten o njegovom kretanju, kao i licima koja su za njega radila. Tako "Dolovac" u svom izveštaju navodi da Popov vrlo često putuje "avionom za Berlin" Pariz, Ženevu, Madrid, Bukurešt i po svim krajevima Jugoslavije, a naročito ka Primorju, i da u svom obaveštajnom radu često koristi žene. U vezi s ovim "Dolovac" kaže:

"Po izvesnom nalogu sa nemačke strane, sa svog poslednjeg puta za Pariz doveo je otuda u Beograd Francuskinju, gospođicu Moro (ili More), ženu neobično privlačne spoljašnosti i izrazite inteligencije, Odmah po dolasku Moro je, na jednom unapred pripremljenom sastanku, predstavljena majoru Ricu, sekretaru Nojhauzenovom, čija se kancelarija nalazila u Firšavsirungu (GBV), u palati Riunione, a u prostorijama 'Jugomontana'.

Predstavljanje gospođice Moro nije završeno kod Rica. Trebalo je da bude dovedena i do Nojhauzena, što je sprečio Ric svojim hvalisanjem kod izvesnih drugova kako je dobio vrlo zgodnu prijateljicu. Time je na Moro skrenuta pažnja i stvorena bojazan da ne bude praćena. Ovo je sprečilo svako njeno delovanje i dovođenje u lični kontakt sa jednom visokom ličnošću, kao što je Nojhauzen, koji ne želi da se kompromituje pred svojim gospodarima. No izgleda da je Ric to učinio namerno, pošto se bojao Moro, znajući ko je ona.

Gospođica Moro bi trebalo da bude agent Intelidžens servisa (što Eskulap uostalom i tvrdi), a njena uloga u Beogradu, ukoliko bi bila za račun Nemačke, sastoji se isključivo u ličnim uslugama Nojhauzenu. Videćemo šta je na stvari. Za sada je važno da se nje svi ovde boje i da im je njena lepota vrlo prijatno presela."³

"Dolovac" ovde navodi i druge žene koje se nalaze u službi dr Popova:

"U službi Eskulapa nalazila se i izvesna gospođica, za koju smo znali samo toliko da je Mađarica. Poslao sam jednog svog poverenika u društvo u kome se i ona nalazila, te je došlo do poznanstva koje je, zaslugom mog poverenika, jako oduševilo gospođicu Sedmakovu, kako smo doznali da se zove. Tako je moj čovek i poznanik Eskulapov, uspeo da se češće vidi sa Sedmakovom i da sa njom uspostavi jedan vrlo prisan kontakt.

Znajući da Eskulap na svoje sastanke u Kralja Milutina ulici poziva i Sedmakovu, poverovao sam da su i druge ličnosti koje tamo zalaze isto to što je i Sedmakova, pa sam oćekivao da bi se upadom u to društvo moglo mnogo koječega videti. U tome smislu dao sam nalog povereniku i on je uspeo da se uvuče među tu gomilu. Na sedeljci sa Sedmakovom najzad potpuno je učvršćeno prijateljstvo između nje i poverenika, tako da je on sad mogao već da se lati svestranog demaskiranja ove devojke.

Za drugi sastanak naredio sam mu da po svaku cenu dođe do ličnih dokumenata Sedmakove i da ih prepiše, a naročito da dokuči podatke iz njenog tajnog pasoša, za koji se mnogo verovalo da postoji, pored drugih dokumenata za redovnu priliku. Zato je on kada su pošli na sedeljku, rekao devojci da on lično ima noćnu dozvolu, da će se vratiti kasno u noći te da i ona treba da ponese ako ima neki važan dokumenat, koji bi joj dao mogućnosti da može bez uznemiravanja da se vrati kući.

Kada je u toku večeri Sedmakova već bila u jednom polusvesnom stanju, on joj je na vrlo lak način ukrao pasoš i prepisao ga. Najvažnije je bilo da pasoš nosi zaista tajnu oznaku i broj 143/42. Ostali podafci su bili: Marijana Sedmakova, iz Novog Sada, ulica Lina broj 6. Stanuje u svojoj kući u Beogradu, u ulici Dušanovoj broj 66, kod svoje tetke Vere Petranović.

Na sličan način došao sam i do još jednog Eskulapovog agenta, a to je Nada Subotički, sa stanom u Vuka Karadžića ulici broj 11, telefon 30984. To je žena koja za pare radi sve i koja nema ni trunke nacionalnog ponosa. Ljubavnica je Eskulapova i od njega prima mesečno deset hiljada dinara. Njenog rođenog brata Eskulap je poslao kao svog špijuna u Vrhovnu komandu.ⁱⁱ

"Dolovac" je preko svoje agenture kontrolisao i privatni život Popova, a imao je podataka i o njegovim vezama u inostranstvu. U istom izveštaju "Dolovac" kaže u vezi s tim sledeće:

"Sastanak sa svojim agentima Eskulap održava u jednom stanu u ulici Kralja Milutina broj 54, prvi sprat, telefon 29425, ovde se društvo zadržava i posle početka policijskog časa i produžava sa terevenkama uz obavezno učešće žena, koje su po pravilu samo devojke i to mlađe i lepše. Stan je ranije pripadao Bogdanu-Bodi Mihailoviću, koga je Eskulap pre izvesnog vremena poslao u London.

Inače, taj put Bode Mihailovića je jedan neuspeli pokušaj Eskulapa i Nemaca. Svako od njih imao je sa Bodom svoj plan koji je propao. Eskulap, prema jednoj verziji koju i sam protura, imao je nameru da preko Bode omogući izvesnu zlatnu transakciju za račun naše organizacije, o čemu je tobož upoznat i naš glavni štab. U stvari, poznajući Eskulapova, pre bi se moglo poverovati da je iz cele te transakcije trebalo da on lično izađe kao najveći korisnik, što bi nesumnjivo i bilo, jer je on veoma spretan i iskusan u takvim mahinacijama ...

Nemci su, medutim, sa Bodom i njegovim odlaskom u Englesku imali nameru da ga, uzgredno, upotrebe kao svog obaveštajnog organa, a s druge strane, što je bilo važnije, i oni su hteli da pokušaju obezbeđenje izvesne materijalne rezerve u Londonu za račun nekih visokih nemačkih ličnosti. Eskulap je to znao pa je želeo da iz toga izvuče sve što bi se moglo, zbog čega je sa samim Bodom vodio razgovore u tom duhu i stvarao neki plan, čime je ovu stvar neobično zamrsio, da je najzad morala propasti u korist Engleza. Boda je, naime, preko Carigrada otišao za Kairo, gde je odmah prihvaćen od strane Intelidžens servisa i sada mu verno služi za 'kost i kvartir'.

Jedan od najboljih engleskih sluga u tajnoj službi je Šoštarić i Sajc. Ovaj drugi je upleten i u razne afere i mahinacije sa švercom zlata, u kome cilju, sa visokim predstavnicima Intelidžens servisa, dolazi često u Švajcarsku, gde se sastaje sa Eskulapom i nemačkim agentima. Na taj način iza fronta ipak vlada mir i protivnici 'rade svoj posao', a njihovi narodi ginu i ni na um im ne pada što se događa iza njihovih leđa ...

Drugi špijun Eskulapov je dr. Šijački."

"Dolovac" dalje u izveštaju iznosi pretpostavku da su brat Nade Subotički i dr Milan Šijački (istaknuti četnički funkcioneri — nap. autora) dobili zadatak od dr Ivana Popova "da ga po svaku cenu dovedu i omoguće mu lični kontakt sa Čičom (Dražom Mihailovićem — nap. autora), i da ga kod njega reklamiraju, možda i još nešto ... videćemo".

U daljem izlaganju "Dolovac" u ovom izveštaju navodi sledeće:

"Eskulap zaista učestvuje u izvesnom svojstvu u jednoj organizaciji Intelidžens servisa u Beogradu, koja funkcioniše pod šifrom 'Seni'. O tome za sada samo toliko, jer se ne raspolaže još mogućnošću za ispitivanje i ove pojave, ali sa mnogo verovatnoće pretpostavlja se da su sva dosadašnja odašiljanja pojedinih ljudi usko povezana za 'Seni'.

Eskulap je imao jednu konferenciju, na kojoj je bilo doneto nekoliko važnih zaključaka, o kojima iz opreznosti mogu reći usmeno šta je na stvari.

Na svoju ruku je izdejstvovao hapšenje u Dubrovniku izvesnih lica, koja je denuncirao kao anglofile. To su:

— Milošević Roko, profesor, Mačekov narodni poslanik;

— dr. Frane Dabrović, zubar, navodno ustaša;

— Kol... ić, profesor (nisam mogao pročitati u Eskulapovom zapisniku)."

O radu dr Ivana Popova za obaveštajnu službu četničke komande Beograda "Dolovac" u citiranom izveštaju kaže da je Popov dao obaveštenje o rezultatima jedne sednice nemačkih viših funkcionera u Srbiji, kao i o njihovom mišljenju o Draži, da se "o Draži govorilo sa najvećim poverenjem, da neće baciti narod na nizbrdicu kojom ga vode komunisti. Prosto su mu odali poštovanje."

O uslugama koje je Popov nudio organizaciji Draže Mihailovića "Dolovac" u ovom svom opširnom izveštaju piše:

"Od idućeg četvrtka pa do nedelje treba da se održi konferencija nemačkih funkcionera i Popov je preko jednog poverenika molio:

a) Imamo li kakve sugestije, koje bi nam išle u račun i o kojima bi on mogao govoriti.

b) Mogao bi na konferenciju ubaciti nekog našeg eksponenta, s tim da za diskreciju garantuje. Taj čovek, po želji Nemac, bi trebalo da iznese otvoreno i pošteno — muški sve naše želje i osećaje kao i težnje. Nemci ne bi znali ko im govori. Treba da zna odlično nemački jezik.

v) Popov je u stanju da za ministra u Nedićevoj vladi protežira i postavi jedno lice, koje on zaželi. Pita da li ima neke sugestije u tom smislu."⁴

O špijunskom radu dr Ivana Popova govori i naslednik majora Bože Rankovića "Dolovca", šef obaveštajne službe komande četničke grupe beogradskih korpusa, major Radomir Milinković "Džek", koji je takođe održavao špijunsku vezu sa Popovim. U svojoj izjavi⁵ Milinković kaže:

"'Dolovac' se u svom kontraobaveštajnom radu u znatnoj meri oslanjao na dr. Ivana Popova 'Eskulapa', koji je još imao pseudonim 'Lala' i 'Hans'. Dr. Popov je u stvari bio u službi Intelidžens servisa, te je uspeo da zauzme jedno od rukovodećih mesta nemačke vojne obaveštajne službe. Popov je bio povezan i sa obaveštajnom službom organizacije Draže Mihailovića u Beogradu, ali svakako samo zato da bi se ovom organizacijom, odnosno Vrhovnom komandom, koristio za dostavljanje podataka Intelidžens servisu. Vezu sa organizacijom Draže Mihailovića u Beogradu, kao što je već pomenuto, održavao je preko majora Bože Rankovića, a u 1944. godini preko Radomira Milinkovića."

Milinković u svojoj izjavi dalje kaže da je dr Ivan Popov u nemačku obaveštajnu službu ušao preko međunarodne masonerije, posredstvom nemačkog brodovlasnika iz Hamburga Jepsena. Vezu sa Intelidžens servisom, odnosno svojim bratom dr Duškom Popovom održavao je preko M. Glušića (ili Gluševića, kako Milinković isto lice i ovako naziva u svojoj izjavi — nap. autora) u Parizu, kome je predavao svoje izveštaje. Dalje Milinković navodi da je dr Popov prebacio u Englesku: dr Vaneta Ziva-dinovića, profesora univerziteta, Dragoša Pavlićevića, privatnog činovni-ka, i Frana Bonu, marinskog poručnika, i to "pod vidom da su nemački agenti pred Nemcima, a pred Englezima da će biti dupli špijuni".

O špijunskim podacima koje je dr Ivan Popov davao tokom 1944. godine Milinkoviću, kada je sa njim bio povezan, u ovoj izjavi Milinkovića piše sledeće:

"Po svome zaista visokom položaju, sudeći po zvučnosti titule, Popov je bio u mogućnosti da daje vrlo dobre podatke, ali sve do neposredno pred sam svoj odlazak — odnosno bekstvo, on je izbegavao da pruži nešto što bi zbilja bilo veliko u vojničkom ili političkom pogledu ... Do njegovog odlaska iz zemlje Popovljevi podaci svodili su se na: obaveštavanja o trupnim transportima, vrlo često sa velikim zadocnjenjem dostavljani, tako da nisu bogzna kako vredeli, psihoza u Nemačkoj, stanje radništva, netrpeljivost između vojnih vlasti — Vermahta i Gestapoa, dislokacije pojedinih važnijih nemačkih trupa i ustanova, njihov stav, jačina i namena. Svi navedeni podaci dostavljani su najhitnije u Vrhovnu komandu Draže Mihailovića, odakle su specijalnom šifrom odašiljani radiotelegrafskim putem generalu Vilsonu, tadašnjem savezničkom komandantu za Sredozemlje i Bliski istok."

Milinković dalje navodi da je Popov izbegavao hapšenje Gestapoa i pre odlaska za Englesku dao podatke o "mreži nemačke obaveštajne službe za Jugoistok sa naslonom na Tursku", kao i podatke o nemačkim špijunskim službama u Beogradu.

U novembru 1943. godine Ivan Popov je pokušao da preko "Dolovca" prenese Draži Mihailoviću jednu poruku engleskog ministarstva spoljnih poslova. U izveštaju četničkog komandanta Beograda Aleksandra-Saše Mihailovića Draži o ovome kaže se da je "Lala" (jedan od špijunskih pseudonima Ivana Popova — nap. autora) po povratku iz Nemačke preneo "Dolovcu" sledeće saopštenje:

"'Lala' je prilikom svoga boravka u Parizu došao u vezu sa jednim članom 'Forenj Ofisa'. Ovaj mu je rekao da je želja For. Ofisa da se iz Srbije upute autoritativni i na peru jaki ljudi koji će biti u stanju da brane ideju jugoslovenstva nasuprot velikosrpskoj ideji. Oni će njemu ('Lali'), nezavisno od njegovog izbora takvih ljudi, docnije staviti na raspoloženje spisak takvih ljudi, čiji bi dolazak u označenu svrhu u Englesku bio poželjan."⁶

U januaru 1944. godine iz Londona je dostavljen, preko dr Popova, spisak lica koja treba uputiti u London. U depeši Saše Mihailovića Draži od 26. januara 1944. godine kaža se o tome sledeće:

"Dr Ivan Popov je, putem naročitog kanala, primio listu 5 ljudi iz Beograda koje treba uputiti u London. Na listi se nalaze: dr Sava Obradović, bivši pomoćnik ministra trgovine, Milorad Popović, advokat, Zdravko Šutej, sin ministra Šuteja, Zarija Vukićević i Dragiša Milovanović. Za sva navedena lica doneo je Popov svojeručno napisana pisma od Boška Jeftića. Pismo za Zariju Vukićevića lično je čitao moj šef obaveštajnog centra. U njemu Jeftić zove Vukićevića da ođmah krene za London kanalom koji bude dao Popov, kome se može slobodno poveriti. Prema podacima sa kojima raspolažemo, Obradović nije simpatizer našeg pokreta. O Popoviću se ništa ne zna, a Vukićević je naš saradnik. Za Milovanovića se smatra da je potpuno naš.

Ovi se ljudi traže od Forenj Ofisa u sporazumu sa našom vladom. Ukoliko Vrhovna komanda treba neko obaveštenje, Popov moli da se obrate na našu vladu. Odasiljanje ovih ljudi, koji su već pristali da idu, biće pojedinačno ili po dvojica, a počeće oko 10. februara. Ukoliko Vrhovna komanda raspolaže bližim podacima o ljudima koji su |u pitanju, pa ne želi da neko od njih ide, ovo možemo sprečiti. Molim za detaljna uputstva koja bi se predala pre polaska ovim ljudima. Navedena lica bi se prebacila nemačkim avionom preko Beča, Madrida u Lisabon, gde bi ih Englezi prihvatili. Za prebacivanje garantuje Popov. Neophodno je potrebno da po ovom dobijem odgovor do 28. o. m., pošto Popov tada putuje u Pariz."⁷

U vezi s ovim projektom Saša Mihailović dostavlja Draži, dva dana kasnije, sledeće obaveštenje:

"Izveštavamo da je dr Popov stupio u vezu sa Forenj Ofisom preko organizacije Sili, koja je predstavnik masona u svetu."⁸

Do slanja ovih ljudi u Englesku nije došlo, jer se sa tim nije složila Vrhovna komanda.

Na predlog dr Ivana Popova, a uz pomoć funkcionera nemačke obaveštajne službe Abvera, snabdeveni pasošima sa lažnim bugarskim ime-nima, iz Beograda su početkom jula 1943. godine stigli u Tursku advokat Dragoš Pavlićević i industrijalac Bogdan-Boda Mihailović. Obojicu je prihvatio šef jednog od obaveštajnih centara emigrantske vlade u Carigradu, major Vladimir Perić, koji ih je posle kraćeg vremena uputio u Kairo. Po dolasku u Kairo, obojica su se predstavili kao delegati četničkog komandanta Beograda Aleksandra-Saše Mihailovića i četničkog komandanta severnih pokrajina, majora Žarka Todorovića.

U izjavi datoj Komandi jugoslovenskih trupa u Kairu, 20. jula 1943. godine, Pavlićević, pored ostalog, kaže:

"Đeneral (odnosi se na Dražu Mihailovića — nap. autora) se žali na slabu pomoć koju dobiva. Traži dosta oružja, municije i sanitetskog materijala. Mnogo ljudi se prijavljuje u njegove trupe, ali je đeneral prinuđen vraćati ih jer nema oružja. Ono što mu se ponekad avionima dostavlja je sasvim malo. On moli da se to Englezima objasni i da se pomoć avionima šalje svakog dana ili dva tri puta nedeljno po mogućstvu ... u Srbiji mnogo se prebacuje hrvatskim političarima koji preko radija govore zaobilazno i akademski."⁹

Međutim, Bogdan-Boda Mihailović je, govoreći o svojoj misiji u izveštaju podnetom takođe 20. jula 1943. godine Komandi jugoslovenskih trupa u Kairu, bio nešto konkretniji:

"Pred moj odlazak iz zemlje 21. aprila 1943. godine komandant beogradskog sektora organizacije đenerala Draže Mihailovića, major g. Žarko Todorović, sa kojim sam bio u stalnom kontaktu, povodom toga poverio mi je zadatak da našoj komandi na Srednjem istoku prikažem tačnu sliku odnosa između organizacije Draže Mihailovića i partizana (komunista) u zemlji, pošto je baš u to vreme ovo pitanje bilo najaktuelnije, a propaganda izvan zemlje mnogo naginjala u korist partizana a na štetu nacionalnog rada organizacije đenerala Mihailovića. Major g. Todorović podelio je ovu misiju uglavnom na dva dela."

O prvom delu svoje misije Bogdan Mihailović govori u svom izveštaju pod naslovom "Izobličiti" pokušavajući da "demaskira" komuniste, govoreći neistinito o razvoju odnosa između partizana i četnika od 1941. godine, a drugi deo, pod naslovom "Izdejstvovati", sadrži predlog da se preduzmu energične diplomatske mere kod saveznika protiv narodnooslobodilačkog pokreta, da se prestane sa propagandom za partizane i da se pozovu "svi Jugosloveni da se okupe u jedan jedinstveni nacionalni front, kojeg danas jedino predstavlja organizacija Đenerala Mihailovića — složnu borbu protiv zajedničkog neprijatelja". Obrazlažući ovo poslednje, Bogdan Mihailović u toj svojoj izjavi dodaje:

"Ovo bi se naročito imalo odnositi na Hrvate, jer je major g. Todorović bio mišljenja da bi se eventualno kod Hrvata mogla izazvati neka reakcija u tom pogledu, ukoliko bi vodeći hrvatski političari iz Londona (na prvom mestu g. Krnjević) dali malo potstreka i impulsa hrvatskom narodu. Major g. Todorović je bio rekao da su neki izaslanici organizacije đenerala Mihailovića sondirali teren kod ljudi Mačekove partije, te misli da bi se moglo dobiti pristalica kod njih, no isti se danas drže pasivno jer nemaju nikakva uputstva niti potstreka od svojih vođa iz Londona."¹⁰

Bogdan Mihailović je bio dobio od Žarka Todorovića 22 fotografije i pismo za majora Živana Kneževića, pa je to po dolasku u Carigrad predao majoru Vladimiru Periću.

Petar Živković, zamenik ministra vojske u emigrantskoj vladi Božidara Purića, 19. jula 1943. pitao je Dražu Mihailovića depešom da li su Bogdan Mihailović i Dragoš Pavlićević pripadnici njegove organizacije i da li su njegovi delegati. Na to je Draža odgovorio da oni nisu njegovi delegati. Međutim, na originalu te depeše napisano je rukom: "Izvešteno da Boda jeste".¹¹

Saznavši da je Gestapo otkrio njegove nezakonite finansijske i materijalne transakcije i pljačke, izvršene mahom u Jugoslaviji, a u strahu da ne dođe do otkrivanja njegovog rada za britansku obaveštajnu službu, Ivan Popov je bio prinuđen da beži iz Beograda. Utočište mu je pružio Draža Mihailović. Sredinom avgusta 1944. Popov se, zajedno sa četničkim delegatima Adamom Pribićevićem, dr Vladimirom Bjelajčićem i još nekolicinom, sa aerodroma u Pranjanima prebacio avionom u Italiju.

U dokumentu "I odeljka kraljevske jugoslovenske vojne misije u Italiji" od 12. avgusta 1944. godine povodom dolaska ove grupe, u kojoj se nalazio i Popov, piše:

"G. Popov, koji je u engleskoj službi, došao je na zahtev Engleza."¹²

Posle Bože Rankovića, za šefa obaveštajne službe kod Saše Mihailovića, sredinom 1944. godine, imenovan je major Radomir Milinković, zvani "Džek". O njemu Radomir Milošević, jedan od saradnika Saše Mihailovića, kaže:

"Radomir Milinković 'Džek' rodio se u Americi, gde je živeo do svoje šesnaeste godine, a posle toga vratio se u zemlju. Kao oficir mislim da je radio u obaveitajnoj službi u Ministarstvu vojske i mornarice. Sa engleskog jezika preveo je knjigu (pre rata) 'Špijunaža kroz vekove' i još neke stvari koje se tiču obaveštajne službe.

Ja sam se lično upoznao sa njime 1937 — 1938. godine, budući da smo obadvojica bolovali na plućima i lečili se u vojnoj bolnici u Beogradu. Na mene lično ostavio je dobar utisak, ozbiljan, ćutljiv i kada bi progovorio, reči bi bile odmerene ali ćesto puta dvosmislene. Da li je imao drugih mana ili vrlina, nepoznato mi je.

Mislim da je za vreme r'ata držao neku radnju u Beogradu, ali ga nisam video sve do leta 1944. godine, kada je bio u pratnji nekog Amerikanca Majka, za koga se govorilo da je sestrić Ruzveltov. Tada sam prvi put doznao za njega da je on šef obaveštajne službe u Beogradu po liniji Draže Mihailovića. Za njega se isto tako pričalo da je član Intelidžens servisa ili čak Sekret servisa. Ovo sam čuo 1945. godine u Beogradu, da su ga Rusi svuda tražili kao takvog."¹³

U svom saslušanju pred istražnim organima 1946. godine, Dragi Jovanović za Milinkovića kaže da je bio uhapšen 1942. godine od Specijalne policije i da ga je on, po zahtevu organizacije Draže Mihailovića, trebalo da Izvuče iz zatvora, što je i učinio, prebacivši ga u IV odsek, odakle je bio pušten.¹⁴

Kada je tokom 1944. godine došlo do otvorene saradnje između organizacije Draže Mihailovića i Nedićevih ustanova, Milinković je dobio jednu kancelariju u zgradi Beogradske opštine, na prvom spratu, desno u uglu. U sobi je imao kasu sa dokumentima, telefon, pa čak i oružje.

Pored rada na otkrivanju agenata nemačke i drugih stranih obaveštajnih službi u Jugoslaviji, obaveštajna služba Komande Beograda radila je i na prikupljanju drugih podataka u vezi s Nemcima. Ti podaci obično su se odnosili na otkrivanje raznih planova i namera Nemaca, brojno stanje, dislokaciju nemačkih jedinica i njihovo moralno stanje, skloništa, utvrđenja, skladišta ratnog materijala, aerodrome i transporte trupa i materijala kroz našu zemlju.

Za prikupljanje podataka u vezi sa ovim pitanjima, pored raznih drugih obaveštajaca, obaveštajna služba u Beogradu koristila se i nemačkim oficirima.

Delatnost obaveštajne službe Komande Beograda u odnosu na Nedićeve i Ljotićeve jedinice odvijala se s ciljem prikupljanja podataka o njihovom brojnom stanju i naoružanju, raspoloženju prema četnicima, sta-vu pojedinih komandanata prema organizaciji Draže Mihailovića, o odno-sima koji vladaju između nedićevaca i ljotićevaca, kao i o njihovim raznim zadacima u Srbiji. Nedićeva vlada je takođe kontrolisana.

Za pribavljanje obaveštenja u vezi sa ovim pitanjima služio je i šef Nedićeve propagande Đorđe Perić, o kome Saša Mihailović u izveštaju Draži Mihailoviću od 7. marta 1944. godine kaže sledeće:

"U svrhu da se obaveštajna služba, kako ona čisto vojne prirode, tako i politička, postavi na što solidniju osnovu i postignu što je moguće bolji rezultati, ovaj štab je preduzeo mere da se stavi u vezu sa ljudima koji po prirodi svoga položaja mogu da budu dobro informisani. Tako je, ovih dana, između ostalih, uspostavljena veza i sa šefom Nedićeve propagande Đorđem Perićem, koji je izjavio gotovost da sa nama sarađuje."¹¹

U ovom izveštaju Saša Mihailović dalje navodi za Perića da je dao podatke o odnosima između nedićevaca i ljotićevaca, nastojanju ljotićevaca da preko šefa Gestapoa Majsnera dođu do potpune vlasti u Srbiji, o stavu i nekim namerama ljotićevaca prema četnicima.

O akcijama pripadnika obaveštajnog aparata Komande Beograda govori i poručnik Miodrag Stojanović, koji se krio pod pseudonimom "Pera Popović" i "Pera profesor", a koji je od jeseni 1942. do januara 1944. godine bio obaveštajni oficir "Štaba br. 2", a zatim istu funkciju obavljao u Avalskom korpusu:

"Pored rada koji sam obavljao sve do januara 1944. godine, dobijao sam i povremene specijalne zadatke, kao na primer organizovanje atentata na majora Đorđa Ćosića, šefa nedićevsko-gestapovske obaveštajne službe. Moj rad se sastojao u tome da pratim kretanje majora Ćosića i posle izvesnog vremena dostavio sam Saši moje predloge za izvršenje atentata. Posle toga učestvovao sam u pripremanju atentata na Nedićevog ministra Masalovića sa zadatkom da pošto utvrdim kretanje Masalovića i po izvršenom atentatu, koji je izvršila trojka sastavljena od strane Saše, imao sam zadatak da atentatore prikrijem u jednom selu u okolini Beograda. Oni su, međutim, napustili to selo na svoju ruku i došli u Beograd, gde su kasnije pali u ruke Gestapoa. Isto tako imao sam zadatak da organizujem atentat na Ceku Đorđevića i taj sam atentat u potpunosti izvršio sa svojim ljudima.

Dugo sam studirao mogućnosti da ovu stvar izvršimo u Beogradu, ali mi nije polazilo od ruke s obzirom da se isti vozio automobilom i bio dobro čuvan.

U vreme dok je Beograd bio bombardovan saznao sam od komandanta jednog našeg bataljona u Pinosavi, Aćimovića, da se Ceka Đorđević sa familijom smestio u jednoj vili pod Avalom. Otišao sam prethodno na to mesto, osmotrio teren i stvorio plan za izvršenje istog. Za ovaj zadatak preko Saše tražio sam jednog čoveka. Bio je to bivši bokser koji je već učestvovao u neuspelim atentatima na majora Ćosića, a drugog čoveka uzeo iz bataljona koji se nalazio u Pinosavi. Sva trojica otišli smo jedne noći u blizini te vile i sačekali do jedno pola noći. Tada smo prišli uz samu kuću, razoružali žandarma, koji je tog puta spavao u Cekinom automobilu, a posle toga ja sam lupao na vrata i predstavio se da smo iz policije te da imamo naređenje da u ovom kraju izvršimo kontrolu objava i ličnih karata. Na naše lupanje javila se Cekina žena, ali nije htela da nam otvori vrata. U tom momentu upalila se svetlost u spavaćoj sobi i bokser je kroz prozor primetio Ceku, kroz staklo je pucao na njega iz automata i, kako sam saznao tek sutradan, likvidirao ga."¹⁸

O radu obaveštajne službe Komande Beograda na otkrivanju pristalica i saradnika NOP Milinković u svojoj izjavi kaže sledeće:

"Glavnu službu obaveštenja po liniji komunizma vršila je u stvari Specijalna policija, tj. IV otsek njen, na čelu sa Paranosom, Bećarevićem i Grujičićem. Poslove u Beogradu svršavala je, izgleda, sama i samo o tome izveštavala bilo Vrhovnu komandu preko specijalnog delegata ili preko beogradske grupe korpusa preko nekog od svojih ljudi...

Za one slučajeve koji su bili izvan domašaja beogradske policije dostavljali su se izveštaji VK (Vrhovnoj komandi DM — nap. autora) preko Dražinog ličnog obaveštajnog organa u Beogradu Rajka Pavlovića... Svi beogradski korpusi imali su u svome sastavu i ponekog agenta Specijalne policije, koji su dostavljali njima sitnije i manje važne izveštaje, a ponekad, kada je bilo, i krupnijih. Specijalnih organa izvan sastava Specijalne policije za rad po liniji komunizma smatram da nije bilo, a po mome mišljenju nije ni trebalo, jer je Specijalna policija bila toliko revnosna da nije za ostale ostajalo ništa da rade."¹⁷

Međutim, sem preko Specijalne policije, obaveštajna služba Komande Beograda protiv NOP je delovala i samostalno, preko svojih obaveštajaca u Beogradu i bližoj okolini. Tako "Vili", tj. Saša Mihailović, izveštava Dražu Mihailovića 13. marta 1944. godine da su saradnici NOP iz Beograda nastavili sa svojim propagandnim radom u bližoj okolini grada, kuda su posle bombardovanja izbegli. Da bi sprečio njihovu delatnost, "Vili" navodi da je preduzeo sledeće mere:

"Po svim selima odmah su sačinjeni spiskovi svih izbeglica i ovi su dostavljeni Specijalnoj policiji u svrhu provere da se među njima ne nalaze i komunisti. Nezavisno od ovih proveravanja Specijalne policije, naša obaveštajna služba, putem sopstvenih organa, uspela je da prikupi mnogo podataka o komunistima, koji se sada sređuju i koji će biti kroz neki dan dostavljeni Specijalnoj policiji sa nalogom da se odmah pristupi hapšenju."¹⁸

Istaknuti saradnik Aleksandra-Saše Mihailovića u pogledu obaveštajnog rada bio je i Vlastimir Petković.

On se pre rata školovao u Francuskoj, a posle toga je radio u Ministarstvu finansija. Oktobra 1941. godine otvorio je advokatsku kance-lariju u Beogradu. U svojoj izjavi, datoj u BdS, 23. januara 1943. godine, navodi da je svoj rad u političkoj obaveštajnoj službi organizacije Draže Mihailovića u Beogradu počeo u aprilu 1942. godine po zadatku Saše Mihailovića. Od tada je preuzeo "mesto političkog referenta i to za pitanja opšte prirode kao i službu izvestioca o političkim dogadajima"¹⁹ u zemlji i o politici Nedićeve vlade.

Svoju mrežu obaveštajaca Petković je stvarao na taj način što je svaki zavrbovani saradnik u svom daljem radu pronalazio drugo lice koje je vrbovao. Tako je Petković vrbovao Milikića, Milikić Pavlovića, a Pavlović Simu Petkovića. Ovakvim sistemom rada Vlastimir Petković je hteo da se obezbedi od eventualne provale u slučaju da neki obavešta-jac bude uhapšen.

Petkovićev saradnik Aleksandar Milikić, koga je zavrbovao jula 1942. godine, završio je studije u Engleskoj i pre rata bio je činovnik u Ministarstvu spoljnih poslova. Za vreme okupacije radio je u Ministarskom savetu Nedićeve vlade. Imao je zadatak da dostavlja podatke o političkim dogadajima u Srbiji i o drugim pitanjima. On se koristio i obaveštenjima koja je dobijao od Jovana Brkića, Nedićevog delegata za teritoriju Kosova i Metohije. Za svoj rad, kao i za obaveštajca Stevana Pavlovića, koga je držao na vezi, dobio je od Petkovića kao nagradu jednom prilikom 10.000, a drugom 15.000 dinara.²⁰

Milikićev saradnik Stevan Pavlović školovao se u Francuskoj i pre rata je radio u Ministarstvu spoljnih poslova, a za vreme okupacije, do juna 1942. godine, u Ministarstvu unutrašnjih poslova Nedićeve vlade. Milikić ga je zavrbovao u avgustu 1942. godine. Područje njegovog rada bilo je ispitivanje odnosa Nedićeve vlade prema nemačkim vlastima, a u zadatak mu je stavljeno i da dođe do naređenja koja su bila uperena protiv organizacije Draže Mihailovića. Pavlović je vrbovan na ucenu, zbog njegovog rada u Nedićevom ministarstvu i veza sa Nemcima. U stvari, Pavlović je u to vreme bio agent BdS, za koju je radio još od 1941. godine, pod šifrom "119". Pošto ga je Milikić prevrbovao za obaveštajnu službu organizacije Draže Mihailovića, Pavlović je i dalje bio u kontaktu sa BdS, ne izveštaviajući je o svojim vezama sa organizacijom Draže Mihailovića. Za svoj rad od Milikića je jednom primio 5.000 dinara.

Pavlović je dobijao i druge zadatke. Prikupljao je podatke o nemačkim jedinicama u Srbiji, količinama žitarica koje treba da se isporuče Nemcima, akcijama nemačkih trupa u Srbiji, o ljotićevcima, vršio je proveru o hapšenjima četničkih pristalica na terenu, prikupljao podatke o činovnicima bivšeg Ministarstva spoljnih poslova, a jednom prilikom predao je i kopiju jednog pisma koje je Nedić uputio Baderu. Za prikupljanje raznih informacija Pavlović se koristio i razgovorima sa svojim mnogobrojnim poznanicima, te je o interesantnim stvarima obaveštavao Milikića.

U avgustu 1942. godine Pavlović je pokušao da zavrbuje Simu Petkovića. Međutim, ovaj je to prijavio BdS, te je dalje radio kao njihov agent na razrađivanju ove obaveštajne grupe, do njenog hapšenja u decembru 1942. godine.

O radu Vlastimira Petkovića i njegovih saradnika Vojin Andrić kaže u svojoj izjavi datoj istražnim organima 1945. sledeće:

"Vlastimir Petković, činovnik ministarstva finansija, Beograđanin, sa stalnim krugom poznanstava, angažovao je niz svojih prijatelja u mnogim ustanovama, te je preko njih skupljao podatke o problemima koji mogu imati interesa za Dražu Mihailovića, prvenstveno raspoloženje Nemaca, Srpske vlade i njihovih planova i namera sa uređenjem Srbije i borbom protiv Draže Mihailovića.

On je svake nedelje skupljao izveštaje usmene i pismene, da bi iz njih izvukao esenciju — najvažmje i sastavljao svoj nedeljni izveštaj, koji mu je inženjer Vojin Veličković nosio u Vrhovnu komandu a docnije u Komandu Srbije...

Vlasta Petković je otkriven od Gestapoa 1943. godine, uhapšen i streljan. On je bio agent Intelidžens servisa."²¹

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument