| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
DVA
REZIDENTA U
drugoj
polovini
1942. godine,
nalazeći
se
u
Crnoj
Gori,
Draža
Mihailović
je
stupio
u
kontakt
sa
majorom
Borivojem
Radulovićem,
koji
je
posle
sloma
vojske
Kraljevine
Jugoslavije,
do
početka
1942. godine,
boravio
u
oblastima
planine
Dinare.
Kasnije
je
došao
u
Crnu
Goru
i
otpočeo
da
stvara
obaveštajno-diverzantsku
mrežu
za
račun
britanske
službe,
kojoj
je
dao
ime
"Organizacija
808". Obaveštavajući
Mihailovića
o
svome
dotadašnjem
radu,
Radulović
je
u
izveštaju
od
10. oktobra
1942. godine,
pored
ostalog,
napisao: "... Posle ovoga pozvao sam na Cetinje iz Hercegnovog đeneralštabnog kapetana Radovana S. Ivaniševića i od toga vremena otpočinje naš zajednički rad na nacionalnom polju. Odmah smo uvideli, da u delu gde mi živimo, ne možemo ništa uraditi. Usled toga poslali smo u Rim artiljerijskog potporučnika Dušana Radonjića da preko našeg poslanika u Vatikanu uhvati vezu sa našom vladom i da otuda putem podmornice dobijemo potrebna uputstva i sredstva za dalji rad, kao i posrednu vezu sa Vama. Novac
za put potporučnika g. Radonjića dao je inž. Tavčar, veliki rodoljub i pošteni
nacionalista. Na ovakav postupak bili smo prinuđeni jer se do Vas nije moglo doći
ilegalno zbog partizana, a legalno Italijani nisu izdavali pasoše za Srbiju. No
ovaj poduhvat nije nam uspeo, pošto je Vatikan bio blokiran od strane članova
Gestapoa. Usled toga obratili smo se Vladici, da nas on pomogne, ali je on
odbio, da ma šta učini."1 Pošto je
uspostavio vezu sa Mihailovićem, Radulović je oktobra 1942. godine dobio od
njega i dva ovlašćenja za rad. U prvom piše: "Punomoćje — kojim
ovlašćujem đeneralštabnog majora Borivoja S. Radulovića, da u moje ime vrši
specijalnu misiju, prema datim mu usmenim uputstvima i da me o radu neprestano
izveštava. Majoru Raduloviću za
dodeljenu ulogu stavljam pod neposrednu komandu vazduhoplovnog kapetana II klase
Mila Rakočevića i pešadijskog potporučnika Dušana Badonjića. Stavljam u dužnost svim
komandantima Jugoslovenske vojske u Otadžbini i vlastima, na koje se major
Radulović bude obraćao, da mu u svakom pogledu izlaze u susret. Ovo čuvati kao strogo poverljivo."2 U drugom ovlašćenju, izdatom istoga dana, 12. oktobra, Mihailović je napisao: "...
opunomoćavam đeneralštabnog majora Borivoja S. Radulovića, da prema usmenom
objašnjenju može koristiti u moje ime za specijalne zadatke kapetana Ivetića
i poručnika Đukovića sa njihovim najpoverljivijim ljudima. O ovome zadatku kapetan Ivetić i poručnik Đuković ne smeju nikome ništa saopštavati."9 Lica koja se pominju u ovim ovlašćenjima već su se nalazila u rukovodstvu "Organizacije 808". Kapetan Đura Ivetić, koga je Radulović trebalo da koristi "za specijalne zadatke", bio je, u to vreme, legalizovani četnički komandant u Boki Kotorskoj, i registrovan u četničkoj organizaciji kao komandant Prve bokokotorske brigade. Za njega je Radulović izjavio da je određen za uspostavljanje prekomorskih veza. Delatnost obaveštajne "Organizacije 808" bila je višestruka i široko razgranata. Ona je bila usmerena na stvaranje omladinske organizacije u srezovima cetinjskom, barskom i bokokotorskom, na agitaciju i propagandu za račun organizacije Draže Mihailovića na celoj teritoriji Crne Gore, a jedan od njenih osnovnih zadataka bio je — delatnost po obaveštajnoj liniji. Pored obaveštajaca koji su specijalno vrbovani u tu svrhu, korišćeni su, manje-više, i ostali članovi organizacije — za prikupljanje obaveštenja iz svih oblasti života u Crnoj Gori. Obaveštajna služba ove organizacije bila je prilično dobro organizovana i zahvatala je teritorije srezova cetinjskog, barskog, bokokotorskog, nikšićkog, danilovgradskog i podgoričkog. Pored toga, ona je dobijala obaveštenja i iz drugih mesta u Crnoj Gori, i imala je svoje obaveštajce u Tirani i Skadru. Njena obaveštajna delatnost bila je usmerena na prikupljanje podataka o italijanskim okupatorskim vlastima i njihovim jedinicama u Crnoj Gori, o radu kvislinške uprave i organskih separatista — zelenaša, i na otkrivanje delatnosti pripadnika i simpatizera NOP. Pored obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada, "Organizacija 808" je izvodila i razne terorističke akcije i preduzimala fizičku likvidaciju protivnika trovanjem i na druge načine. To, pored ostalog, potvrđuje i izveštaj koji je ona uputila 26. decembra 1942. godine Mihailoviću, u kome, pored ostalog, piše: "Ako
su stigli traženi otrovi, treba ih što pre poslati. Naša trojka u Cetinju
izvršila je jedan zadatak ubijanjem, o kome ćemo kasnije podneti izveštaj,
kada utvrdimo sve detalje, na koji je način izvršeno i kada nagradimo izvršioce,
kojima moramo dati podstrekia tea ovakav rad."4 Obaveštajnu i terorističku delatnost na terenu "Organizacija 808" je izvodila preko "obaveštajnih trojki", "trojki za specijalne zadatke" i "udarnih trojki". Sedište vođstva "Organizacije 808" nalazilo se na Cetinju, pod neposrednim rukovodstvom majora Radulovića, koji je imao pseudonim "Bjađi". Radulović je nastojao da bude što bolje obavešten o merama Italijana u Crnoj Gori, u prvom redu prema četnicima. Njegovi izveštaji govore vrlo opširno o stavu pojedinih italijanskih predstavnika i o politici italijanskih okupatorskih vlasti. U njima se navodi brojno stanje i dislokacija italijanskih trupa. Saradnici ove organizacije radili su i na otkrivanju italijanske i nemačke agenlure, ali njihov se rad na ovom planu ogledao više u registrovanju lica koja sarađuju sa italijanskom, odnosno nemačkom obaveštajnom službom, a manje u razrađivanju i otkrivanju njihove delatnosti. Za ovaj rad vrbovana su lica koja su bila bliska Italijanima, a u izvesnim slučajevima su ubacivani agenti u italijansku policiju. O tome "Bjađi" izveštava i Mihailovića: "Moj
jedan čovek stupio je kod karabinjera na službu i on će mi dostaviti raspored
policije u Crnoj Gori i Sandžaku."5 Sličnog je karaktera i izveštaj od 22. novembra 1942. godine u kome "Bjađi", pored ostalog, piše: "Prema
utvrđenim podacima, Milisav Anđelić stupio je zvanično u italijansku obaveštajnu
službu i to u otsek političke obaveštajne policije, koja kordinira svoje
poslove sa Gestapoom."6 U istom izveštaju Radulović ukazuje da se Italijani u svojoj obaveštajnoj službi koriste nekim mesarskim trgovcima iz Podgorice, pa kaže: "Obaveštajna
služba italijanska uglavnom se obavlja preko izvesnih muslimana. Centar im je
kod nekolicine kasapa, koji po prirodi svojih poslova često putuju i na taj način
dobavljaju, blagodareći našoj indiskreciji, sve važnije podatke o našim
namerama i organizacijama."7 Uporedo sa otkrivanjem italijanske agenture, "Organizacija 808" je radila i na otkrivanju nemačkih obaveštajnih centara u Crnoj Gori i njenom susedstvu. O tome Radulović piše: "Na
Cetinju već nekoliko dana boravi neki Hrvat Vjekoslav Uglješić. On
je, prema saznanju, član Gestapoa. Govori među svojim prijateljima, da je u
Sjenicu došla jedna nemačka divizija. Da je on, Uglješić, jedan od glavnih
civilnih upravljača u Sjenici. Da ovi nemački odredi imaju glavni zadatak da
tragaju za Dražom Mihailovićem i njegovim odredima u Sandžaku. U slučaju da
Mihailovića ne pronađu u Sandžaku, onda će preduzeti lično i preko svojih
organa traganje za Mihailovićem u izvesnim djelovima Crne Gore, budući da
imaju podatke da se Draža Mihailović nalazi u Sandžaku ili u severnim
djelovima Crne Gore. Otvoreno se govori u izvesnim krugovima bliskim Italijanima
da ovaj Uglješić ima zadatak, sa još nekim licima koja se nalaze u njegovoj
pratnji, da formira tri obaveštajna centra za račun Gestapoa čija bi sjedišta
bila u: Beranima, Cetinju i Dubrovniku. U tom cilju imao je sastanke sa nekim
zelenašima-federalistima, koji se već nalaze u italijanskoj obaveštajnoj službi,
od kojih se pominju: jugoslovenski narednik Obren Vujović, novinar Milivoje
Matović i špijun Jašar Ramusović. Sa Uglješićem imaju još dva nepoznata
lica. Po svemu izgleda da su Nemci. Rad
njihov se proverava. Inia i jedan uniformisani kapetan — nemačka uniforma —
on se predstavlja kao stručnjak za radio-stanice. Drži
se da ima za zadatak da novoformiranom Gestapou na podesnim mestima postavi
radio-stanice. Ovaj Uglješić zvanično se vodi kao tumač komande mesta
italijanske u Sjenici. Pouzdano je utvrđeno, da
je Gestapo formirao tri obaveštajna centra u vezi sa Dražom Mihailovićem i
ljudima koji sarađuju sa njime, i to sa sjedištima: Dubrovnik, Cetinje i
Berane."8 Trećeg februara 1943. godine Radulović upozorava Mihailovića: "U
Zelenici kod špeditera O. Dunđerovića radi jugoslovenski đeneralštabni
kapetan Lazar Selmić. Vrlo je okretan. Govori nekoliko stranih jezika. Na koji
je način, otkuda i u kakvoj misiji došao u Zeleniku, ne zna se. Izvesni građani
tvrde da je u službi italijanskoj, dok drugi tvrde da je u službi po našoj
liniji. Zbog toga prema njemu vlada veliko nepoverenje. Naš poverenik nije
mogao dosada utvrditi sa kojom je misijom došao. Ako je od Vas angažovan, ili
od nekog drugog, neophodno bi bilo potrebno znati, radi upravljanja prema istom.
Naši organi nastoje i trude se svim silama da se saznade nešto o njegovoj
misiji, jer je neverovatno da je u današnje vreme jedan đeneralštabni kapetan
zaposlen u špediterskoj radnji samo radi toga, da obavlja špediterske poslove.
Ukoliko se utvrde pojedinosti za njega, naknadno će se izvestiti."9 U jednom Radulovićevom izveštaju iz decembra 1942. godine govori se o
izjavama guvernera Crne Gore, posle njegovog povratka iz Rima "da treba održati
stanje mira u Crnoj Gori, da se ne dozvoli da dođe do konflikata između
pravoslavnih i muslimana u Sandžaku". A zatim navodi da je guverner istom
prilikom izjavio sledeće: "Na kraju je još ovo
dodao, da tačno zna o spuštanju padobranima iz aviona izvesnih potreba kao i o
rasporedu komandanata i o mestu Glavnog štaba. Sumnja u to da će ga Pavlovi
(odnosi se na Pavla Đurišića, četničkog komandanta u Criuj Gori — nap.
autora) odredi napasti, baš iz obzira prijateljstva zajedničke borbe protivu
komunista, ali u slučaju i da dođe do tog napada, izjavio je guverner da je
italijanska vojska dovoljno jaka da se odupre svakom napadu Pavlovih četnika.
On dalje smatra da bi takav postupak bio samo na štetu srpstva u Crnoj Gori,
jer veli da u tom slučaju biće narod izložen neminovnim represalijama. Obzirom na ovakav stav Italijana, koji je za Crnu Goru potpuno nov, guverner
je u najvećem poverenju pitao još i to, kakve bi se reperkusije u narodu
izazvale ako bi se sa svog položaja smenio Krsta Popović. U slučaju ako
zaista dođe do ove smene, onda će na sreću našu biti ubrzo likvidirano i
pitanje komunizma i pitanje zelenaša u Barskom i Cetinjskom srezu, a blagodareći
tome što će nacionalne trupe držati primorski pojas, moći će se vrlo lako
organizovati i prekomorske veze i ofanzivni mostobran za dani momenat. Na molbu đenerala Đukanovića i kapetana Rakočevića odložena je poseta
dva bataljona Alpinaca Kolašinu sve dok se ne vrati sa puta đeneral Đukanović."10 Za obaveštavanje o radu
zelenaša u Crnoj Gori, "Organizacija 808" imala je špijuna u štabu
Krste Popovića, vođe ovih separatista na Cetinju. O
tome Radulović 19. decembra 1942. godine izveštava Mihailovića: "Naš čovek koji se nalazi u štabu Krsta Popovića došao je do imena lica koja se nalaze u obaveštajnoj službi zelenaških trupa na teritoriji sreza Cetinjskog i Barskog, odnosno koju ista vode ... Samim tim, ova lica nalaze se u obaveštajnoj službi italijanskoj, jer je notorno poznata stvar, da štab Krsta Popovića sve podatke do kojih dođe dostavlja italijanskim vlastima, te sva ta lica treba smatrati kao neprijatelje naše stvari. Naš poverenik je tačno utvrdio koliko štab Krsta Popovića dobija od italijanskih vlasti mesečno. Prima se na ime izdržavanja četnika 2,250.000 lira. Od ove sume izdaje se četnicima 1,500.000 lira, dok suma od 750.000 lira zadržava se u obaveštajni fond komande đenerala Popovića. Na ime propagande i rada za račun italijanskih vlasti mesečno se prima 2,000.000 lira."11 "Organizacija
808" pokazivala je naročitu aktivnost na otkrivanju delatnosti NOP.
Prikupljani su podaci o partizanskim saradnicima i njihovoj delatnosti u
pojedinim mestima Crne Gore, o partizanskim jedinicama koje su se kretale na toj
teritorijfi. U izveštaju upućenom Mihailoviću oktobra 1942. godine, Radulović piše: "Komunizam sve više uzima maha. Sada se skoro javno opet vrši organizovanje komunista i skupljanje priloga za njihov pokret. Četiri lidera komunizma: Vaso Jovanović, Vuk Dragović, Cufo Milošević i Boško Radanović rade punom parom. Održavanje veze sa selima vrši se preko piljara, a piljari su sve studenti komunisti, organizacija se sprovodi u gimnaziji i uopšte kod mladeži. "12 Radi
paralisanja delatnosti narodnooslobodilačkog pokreta, Radulović je sprovodio i
hapšenja pojedinih pristalica NOP preko italijanskih okupatorskih vlasti. O
tome Radulović u istom izveštaju kaže: "Od strane Mjesnog nacionalnog odbora na Cetinju a zauzimanjem indirektnim putem 'organizacije 808', preduzete su mere da se pohapsi celokupno komunističko vođstvo iz Cetinja, koje nije malo. U tom smislu će specijalno određena lica, sa pismenim predlogom o opasnom njihovom radu i zahtevom za hapšenje istih, posetiti guvemera, komandanta karabinjera i predsednika Glavnog nacionalnog odbora."13 O
prvim rezultatima ove akcije Radulović javlja u izveštaju od 22. novembra
1942. godine: "U sporazumu sa kapetanom Rakočevićem preduzeto je čišćenje komunista sa Cetinja. Tako su do sada uhapšeni članovi okružnog odbora komunističke partije: Boško Radanović, Vaso Jovanović i Vuk Dragović i još dvadeset viđenih komunista."14 Mesec dana kasnije, 19. decembra 1942. godine, Radulović izveštava Mihailovića o daljem razvoju ove četničko-italijanske akcije protiv pripadnika i simpatizera NOP: "U
radu na hapšenju komunista u Podgorici, koji se još nalaze na slobodi, uspelo
se da se za poslednjih šest dana uhapsi deset muškaraca i šest ženskih.
Energično se radi na tome, da se posredstvom italijanskih vlasti pohapse svi
komunisti u Podgorici, jer je to neophodna potreba za našu stvar."15 Jedan od najistaknutijih špijuna Draže Mihailovića, bez sumnje, bio je "delegat misionara vojske i mornarice za istočnu Bosnu i Hercegovinu" Dobrosav Jevđević. On je bio glavni politički tvorac svih mogućih sporazuma sa Italijanima u istočnoj Bosni i Hercegovini, a po kapitulaciji Italije — sa Nemcima u Sloveniji. Do rata je bio novinar, narodni poslanik, crnoberzijanac i vlasnik javne kuće u Novom Sadu. Bio je to čovek kome Mihailović nije mnogo i uvek verovao, ali prema kome je imao i izvestan respekt, ceneći njegovu snalažljivost avanturiste velikog stila, darovitog i drskog intriganta. Za zasluge koje je postigao kao jedan od najogorčenijih i najupornijih protivnika NOP, Mihailović ga je predložio, a kralj Petar II odlikovao Karađorđevom zvezdom IV reda sa mačevima. Pored toga, Jevđević je imao i titulu četničkog vojvode. Islednik Security intelligencc liaison office u svom izveštaju od 5. decembra 1945. godine ovako je okarakterisao Jevđevića: "...
jedan od najznačajnijih i najsposobnijih pomagača starog režima, onih koji su
u tamnim danima osovinske okupacije u Jugoslaviji, godine 1941, sebe
identifikovali sa ciljevima četničkog vođe Draže Mihailovića. Krajnje oštrouman
i potpuno beskrupulozan, on je teatralna pojava, čiji je 'vis movens' fanatična
mržnja prema komunizmu, što ga je i nateralo da uđe u savez sa Nemcima i
Talijanima, čega se on i danas seća sa zadovoljstvom na osnovi — cilj
opravdava sredstvo."18 Jevđević je bio u četničkoj organizaciji Mihailovićev lični politički poverenik, nabavljač "na veliko" za sve četničke potrebe, agitator i propagandist, vojni komandant i obaveštajac, kako četnički, tako i italijanski, nemački, a na kraju i britanski. Teško je
razgraničiti njegovu delatnost i odrediti kada nastupa kao politička ličnost,
kada kao komandant ili obaveštajac, jer je to u njemu sve sjedinjeno i
isprepleteno bezbrojnim nitima najcrnje političke beskrupuloznosti i
oportuniteta. Mihailović ga
je na suđenju 1946. ovako okarakterisao: "To je bio jedan
nesretni tip čoveka, koga niko nije mogao obuzdati. Radio
je što je on hteo. On odlazi u Sušak, podnosi izveštaj i njegovi su izveštaji
često mogli biti korisni, ali celokupan njegov rad bio je veoma štetan. U pogledu obaveštajne službe mogao je da bude koristan, ali u pogledu njegovog rada bio je vrlo nesretan po organizaciju."17 Jevđevićeva delatnost u četničkom pokretu počinje od trenutka dolaska u Split i stupanja u vezu sa Birčaninom, krajem leta 1941. godine. Ali intenzivniji obaveštajni rad on razvija tek od sredine 1942. godine. Od tada Mihailoviću počinju da stižu depeše obaveštajnog karaktera, koje je Jevđević upućivao sam, ili zajedno sa četničkim komandantom Hercegovine Baćovićem. Bila su to obaveštenja koja se odnose na okupatorske jedinice i njihove akcije protiv partizana. Tako, 31. avgusta 1942. godine Jevđević javlja Mihailoviću: "Nemci
evakuišu civilno stanovništvo iz Sarajeva i Bosne, a takođe i nemačka vojska
u masama preko Romanije ide za Vlasenicu, navodno da Dunavom ide za front. Nemci
poslali Hrvatima tri teška bombardera... "18 Razgranate veze koje je Jevđević uspeo kolaboracijom da uspostavi sa okupatorom omogućavale su mu da dolazi do dragocenih podataka, koje je odmah dostavljao Vrhovnoj komandi, a funkcija Mihailovićevog delegata omogućavala mu je da te veze učvrsti i održi i na taj naćin deluje kao Mihailovićev legalizovani agent, naročito u kontaktu sa Italijanima. Znajući za Jevđevićeve veze, njegovu snalažljivost i obaveštajne sposobnosti, Mihailović 4. oktobra 1942. godine javlja Baćoviću da "Dobrosav sve što ima u Dubrovniku, radi preko kapetana Radmilovića (Đorđe Radmilović, komandant Dubrovačkog četničkog korpusa — nap. autora)... i da Dobrosav vidi, mogu li se važniji Talijani kupovati, pošto i za kakve usluge".19 Za ovako delikatan zadatak Mihailović je teško mogao da nađe pogodniju ličnost od Jevđevića. Da je Jevđević
u ovim zadacima uspevao, vidi se i iz već citiranog engleskog dokumenta, u kome
se kaže da Jevđević "izjavljuje da su italijanski generali Roatta,
Robotti, Dalmazzo, Negri, Spigo, Amico i Piazzone odbijali uvek snabdevanje četnika
sa italijanskim materijalom ako nisu bili skupo potkupljeni u zlatu i nakitima. On
ima potpun popis svih mita kod sebe."20 Ali Jevđević je prećutao da je tim istim italijanskim generalima, pored
ovoga, davao i dragocene obaveštajne podatke. U nemogućnosti da se održi bez okupatora, s jedne, a u želji da tu
saradnju prikrije, s druge strane, Mihailović u oktobru 1942. godine upućuje
Baćoviću sledeću direktivu: "Ne slažem se da Baćović
ima ma kakav sastanak sa Talijanima. Naša linija mora da se pridržava, jedni
se biju i drže vezu, a drugi se samo biju."21 Jevđević je spadao u prvu kategoriju, te zbog toga Mihailović u jednoj
svojoj depeši iz decembra 1942. godine od njega zahteva: "Donesite tačne
podatke šta Italijani evakuišu i šta od njihovih trupa ostaje i koje trupe tačno,
poimenično odlaze. Javite odkuda partizanima tenkovi. Molim Vas
proveravajte stvari, da mi se ne dostavljaju od begunaca koji u strahu izmišljaju
nemogućnosti. Neka Jevđa gleda da dobije topove brdske na prvom mestu, na
poslugu, a vratićemo im kad na vrbi rodi grožđe."22 Jevdevićeva
obaveštenja bila su raznovrsna. Nije bilo situacije koju on nije uočavao, nije
bilo sektora sa koga on nije dostavljao informacije. Njega
je sve interesovalo, i o svemu je imao podatke. Ovo potvrđuje i ovlašan
pregled njegovih depeša Mihailoviću iz 1942. godine. Evo samo nekoliko
karakterističnih primera: "Doktor Maček moli
da primite njegovog delegata. Traži preko Nika Bartulovića iz Splita. Molim
odgovorite hitno."23 "Partizani
u Jajcu obesili našeg kapetana Stevana Zvicera. Komemorirajte radiom."24 "Radi velikog broja podmornica, već deset dana ne ide brod Dubrovnik — SpIit. Svi Birčaninovi kuriri sa novcem čekaju."25 "Birčanin
neizlečivo bolestan ... Odredite
zamenika Srbijancima ... Prvih deset dana ja ću ga uvesti u posao... Za politički
deo najpogodniji Radmilo Grđić."211 "Vatikan strahovito protestuje zbog pokolja katolika u našoj i Birčaninovoj
zoni. Italijani pritešnjeni traže da se obustave operacije... Teško stanje.
Obuće, šatora, ćebeta nemamo nikako. Partizani izmiču prema Livnu."27 Podaci koje je Mihailović
tražio od Jevđevića prelazili su ponekad okvire Jugoslavije i odnosili se na
događaje u inostranstvu. Tako je novembra 1942. godine Draža zahtevao od Jevđevića
podatke o putu vrhovnog jerusalimskog muftije Huseina u Italiju i o njegovim
razgovorima sa nekim hodžama iz Jugoslavije, koji su ga u Rimu posetili. Jevđević je zadatak izvršio
i 15. novembra izvestio: "Husein stanuje u jednoj vili u Rimu. Hodže primljene u Rimu od jednog
potsekretara i hrvatskog poslanika. Husein im savetovao panislamsku solidarnost
i da traže od Turske zaštitu muslimana od četnika..."28 Prisne veze sa okupatorom
i obaveštenost o situaciji na terenu omogućile su Jevđeviću uspešan rad u
korist četničke organizacije i stvorile mu autoritet, kojim se on često
koristio i rado ga isticao. U raspisu od 29. novembra 1942. godine upućenom komandantima brigada i
srezova u Hercegovini, on piše: "Poznato vam je, da sam sa teškim naporom zadržao invaziju pet hiljada ustaša u Hercegovinu. Uspeo sam, da po cenu sukoba zadrže Italijani navalu ustaša obećavši Italijanima puni red i poredak u zoni. Dobio sam od Italijana još hranu za sve bosanske bataljone i za još tri i po hiljade četnika u Hercegovini, odelo i sve ostalo. U času kada sam trebao da odem u Italiju da to sve dovršim, u vašem srezu počeli su opet skandali..."29 Zbog
takve njegove umešnosti, delegat Vrhovne komande, major Zaharije Ostojić upućuje
mu 25. januara 1943. godine depešu u kojoj, između ostalog, naređuje: "Prema
Talijanima preduzete mere najveće opreze da ne bi pokušali parcijalno razoružanje
naših delova. Vi ostanite i dalje u istom stavu prema njima i tražite
likvidaciju komunista. Upotrebite sve snage i sva sredstva da što više od njih
saznate i hitno javljajte. Najvažnije je da li bi pružili oružani otpor. Naredite svim našima da
budno prate svaki pokret Talijana, a naročito da li se pojačavaju... Da li vas
još traži guverner na razgovor? Proverite šta je hteo."30 Dva dana docnije, Jevdević
izveštava Mihailovića da je iznenadno, po naređenju Rima, obustavljen
odolazak Crnogoraca", koji je trebalo da se prebace morem u Dalmaciju. Jevđević
je "pokušao sve" da to osujeti, ali u tome nije uspeo, jer je tih
dana bio smenjen italijanski general Roata, koji se za tu akciju zalagao.31 U ovom periodu, u toku IV neprijateljske ofanzive, obaveštajna delatnost Jevdevića bila je Mihailoviću od neocenjive važnosti. U jednom izveštaju iz januara 1943. godine on javlja Mihailoviću: "Napominjem da su se svi moji izveštaji o kretanju nemačkih divizija kao i hrvatskih obistinili, to sada potvrđuje i partizanska radio-stanica. Ujedno Vas izveštavam, da mi je danas saopštila Vrhovna talijanska komanda, da je donesen veliki plan o generalnom napadu (odnosi se na početak operacija IV neprijateljske ofanzive — nap. autora) na partizane, u kom će da učestvuju italijanske, nemačke, hrvatske trupe i naše u saradnji sa talijanskim... Na osnovu ovog sve više dolazi u pitanje da se ostvari naš plan o akciji, a mi da budemo samo jedan deo trupa u opštem planu italo-nemačkom za uništenje partizana." Na
kraju, Jevđević se izvinjava Mihailoviću zbog neurednog izveštaja, "jer
ga piše po brodovima i po železnicama, pošto je stalno na putu".82 Do tih podataka Jevđević je dolazio i uz pomoć svoje agenturne mreže, u kojoj su bila i lica iz redova okupatora, o čemu on aprila 1943. godine depešom izveštava Mihailovića: "Italijanski oficir u našoj službi izvestio, da su Crnogorci neke dve Baćovićeve i moje depeše upućene Čiči predali guverneru." Iz
tog izvora on je dobio i druge podatke, koje saopštava Mihailoviću: "Nemačka komanda zatražila od italijanske komande da oni posednu zonu
Metković. Talijani odgovorili negativno. Nemački
glavni komandant uputio proglas Srbima istočne Bosne ... Ima dosta indikacija
da Nemci spremaju akciju čišćenja istočne Bosne... U zarobljeničkim
oficirskim logorima u Italiji pojedini oficiri organizuju komunističke
oficirske grupe. Javite možemo li tražiti od Italije da pošaljemo dva oficira
radi propagande i informacija u logore... Talijansko ministarstvo rata pozvalo
hitno iz jugoslovenske zone sve oficire i momčad, koji su završili padobranske
kurseve. Putuju u sredu posebnim transportom."33 Ta obaveštenja iz
italijanskih izvora isprepletala su se sa aktima četničko-italijanske saradnje
i često su dostavljana redovnim administrativnim putem, kao što je bio slučaj
sa dopisom italijanskog pukovnika Arnolda Damijanija, koji iz Nevesinja 3.
februara 1943. godine piše Jevdeviću: "Katoličke familije u srezovima Glavatičevo i Bjelinići se plaše
zbog opasnosti koja im preti od strane pravoslavnih i muslimana, da ne bi bili
opljačkani.. "M Na isti način i Jevdević
izveštava Italijane u februaru 1943. godine o situaciji. Radi toga zamolio je
Baćovića da izvesti italijansku komandu da je dobio naređenje od njega, Jevđevića,
da obustavi operacije i da krene nazad, što se odnosilo na povratak Baćovićevih
četnika sa Dinare. Jevđevićeva drskost, snalažljivost i osvedočena odanost borbi protiv NOP omogućavale su mu da na vrlo lak način dolazi do obaveštenja iz italijanskih izvora i da se koristi njihovim uslugama. Tako, početkom februara 1943. godine, on javlja Mihailoviću: "Pitao
sam Italijane radiogramom, odgovaraju sledeće: 'Borbe oštre i uporne.' Naši
mestimično napreduju ... Za ilegalni prelazak Crnogoraca mogu dati odmah jedan
vagon brašna, mogu kupiti za lire dva vagona graha po 20 lira kg, pirinač samo
za zlato. Međutim, municije
su mi dali još 50.000. U ponedeljak zorom idem u Dubrovnik, zatim avionom u
Knin, da vidim stanje tamo i da donesem izveštaj."35 Zbog toga major Borivoje
Radulović 25. februara 1943. godine može da obavesti Zaharija Ostojića da Jevđević
"garantuje za obezbedenje svih naših zahteva od Italijana, kao i da nema
bojazni od Nemaca i ustaša".36 Ovo je podatak do koga je
Radulović došao putem sopstvenih veza s Italijanima. Za ilustraciju Jevđevićeve svestrane obaveštenosti i raspolaganja odličnim
izvorima informacija, karakterističan je jedan njegov izveštaj Mihailoviću iz
februara 1943. godine: "U vezi sa najnovijim
vojnim događajima dopunjujem svoj prvi izveštaj poslat po kuriru pre dva dana.
Kao i uvek, narodi u času nesreće pogrešno reagiraju, pa je tako i sa
Italijom. Ovde su sugestije ustaša postale efikasnije i sumnja se i u najnedužnije,
a prema tome vrše i hapšenja i progone. Naročito se traga za anglofilima. Moj
lični pouzdanik, koji je danas došao avionom iz Italije, tvrdi mi, da režim
nastoji ne da spasava narod, nego da predstojeće teške dane za Italiju koristi
za učvršćenje svojih pozicija propagirajući da je sada očito da za Italiju
nije bilo drugog izlaza. U našoj zoni su pooštrili kontrolu na ulazu u
gradove, prave hajku za radio-aparatima i grozničavo grade bunkere oko svih
garnizona. Prema nama, kako sam javio nemaju agresivnih namera, ali je vrlo
nezgodno što je za komandanta armije došao general Santovito, izraziti
neprijatelj Srba, posle Dalmaca, koji je bio vrlo naklonjen nama i sa kojim sam
radio godinu dana. Dalmaco je sad u Albaniji, i ako se tamo što radi, treba
Pavle (Đurišić — nap. autora) da dođe s njim u kontakt. Santovito je izdao
naređenje za sve četiri divizije, koje su u sastavu njegovog korpusa, da
suzbijaju sve manifestacije četništva, da uklone srpske i ćirilovske ambleme
sa naših štabova itd., ali to sve ostaje samo teoretski, no karakteristično
je za njegovo raspoloženje. Kako su dvanaest hiljada Nemaca stigli u Sarajevo u
ponedeljak, među našim svetom zavladala je pomalo narvoza. Neki tvrde da su to
trupe za Tursku a drugi, da pripremaju čišćenje naših planina, jer da su
preuzeli od Hrvata upravu države. Do danas nisam mogao da saznam
pravi razlog njihovog dolaska. Međutim, sumnjiv mi je u vezi sa tim jedan
italijanski predlog. Sinoć mi je komandant armije u Dubrovniku saopštio
predlog njihovog generalštaba, da žele da obrazuju graničarsku diviziju duž
reke Kupe i tražio je, možemo li mu dati šest hiljada četnika iz Bosne za tu
diviziju, a oni se obavezuju da hrane njihove familije, da snabdevaju i da nam
garantuju da u njihovoj zoni neće biti od ustaša napadnuta njihova sela i
porodice. Iako je predlog apsurdan, ja nisam odmah negativno odgovorio, nego
uzeo rok za konferisanje sa komandantima. Poznato mi je od italijanskih oficira
autentično da su u toj zoni pretrpeli teške gubitke i da hoće po svaku cenu
da spreče nadiranje partizana od Slovenije. Sa druge strane izgleda mi, po
malo, da žele da iz Bosne udalje naše odrede a o njihovoj pravoj snazi nisu
obavešteni, nego je vrlo mnogo precenjuju. Istodobno su Italijani razoružali
jednog našeg oficira i 20 četnika u hrvatskoj zoni kod sela Bijele u konjičkom
srezu. Razoružanje su izvršili na prevaru, pa iako su prema ugovoru bili u
pravu jer smo im priznali da u toj zoni nećemo da držimo trupe, poduzeo sam
energične korake i danas oslobodio uhapšene. Njihov glavni komandant za čitavu
Hrvatsku, komandant armije u Fiumi general Roata, razuman je čovek, pa ću u
vezi sa svim ovim pojavama morati krenuti za Fiumu ovih dana, premda je
situacija vrlo rizična zbog podmornica ... Sada sam dobio obaveštenje
da je došao delegat Vrhovne komande iz Rima i da hoće da smeni ceo obaveštajni
otsek armate jer da je u našoj službi. Danas dolazi Grđić i odmah ću ga
poslati natrag u Fiumu da tamo spasava stvar, a ja ću čekati da vidim šta se
može. Isto tako su mi pokazali jedan memorandum hrvatske vlade u Rimu, da Đukanović
i Đurišić pripremaju napad na Bar i Ulcinj. Hrvatsko-nemački uticaj je sve
teži na Italiju. Iz svakodnevnih članaka u hrvatskoj štampi i sa obzirom na
ovo danas mogli bi da danas napadnu i u italijanskoj zoni."37 Bez sumnje, Jevđević je u obaveštajnom radu imao i znatnu pomoć svoje
agenture, koju je stvarao gde god je stigao. O njegovoj agenturi Todor Perović
je na suđenju 1945. godine izjavio, između ostalog, i sledeće: "Ja sam znao za
Nenada Mitrovića, brata mu Vlada i još jednog manjeg im brata i sestru, a
sigumo je bilo i drugih. Nikoga s kim je radio nije na ulici htio da ga pozna,
on je prolazio pored Jevđevića kao da ga nikad nije vidio. U najvećoj
tajnosti i po noći bi se dovlačio i ostajao sa Jevđevićem dugo u
razgovoru... (Uvijek mi je bilo čudno, što svaki čas na svu sreću, ma gdje
bio, juri u Dubrovnik, sastane se s Radmilovićem, pa opet natrag. A Radmilović
je znao šta ko ruča u Dubrovniku."38 Pod izgovorom da su ga Italijani internirali, Jevđić se u junu 1943.
godine prebacio iz Hercegovine u Istru. Međutim, to mu nije smetalo da i dalje
ostane u obaveštajnom kontaktu sa Miihailovićem. Vezu je održavao preko
kurira i radio-stanicama majora Novaka, četničkog komandanta Slovenije.
|