RADIO-VEZE POD KONTROLOM OKUPATORA Pored "Tetasa", postojalo je i nekoliko obaveštajnih grupa čiji su pripadnici bili vezani za rezidente sa kojima je kontakt održavao lično Draža Mihailović. Jedna od takvih bila je i grupa sa inženjerom Petrom Milićevićem na čelu, koji je imao pseudonime "Lorenc" i "Ante". Ovom obaveštajnom grupom najpre je rukovodio inž. Jovo Gašić, viši železnički činovnik u Beogradu. On je od 24. juna 1942. godine redovno dostavljao izveštaje Mihailoviću pod pseudonimom "Franc". Nemci su ga 28. oktobra 1942. godine uhapsili i duže vreme zadržali u zatvoru. Sa njim je na prikupljanju podataka radio i inž. Petar Milićević, koji je kao saradnik četničke obaveštajne službe delovao u Beogradu sve do avgusta 1944. godine, kada se priključio četničkim odredima pri povlačenju iz Srbije. Prema Mihailovićevom iskazu, Milićević je poginuo na Zelengori 1945. godine. Svoju obaveštajnu delatnost sa Gašićem Milićević je otpočeo u avgustu 1942. godine i na izveštajima se potpisivao zajedno sa njim. Obojica su radili na prikupljanju podataka, koje su dostavljalji Mihailoviću kurirskim putem. Redovna veza išla je preko komandanta Prvog ravnogorskog korpusa, kapetana Zvonimira Vučkovića. Ponekad su i lično odlazili Mihailoviću u štab. Podatke su prikupljali uglavnom preko pročetničkih elemenata u Ministarstvu saobraćaja, i od drugih železničkih službenika na terenu. Inž. Jovo Gašić saradivao je i sa Dujom Ivezićem iz Banjaluke, koji je juna 1942. godine došao u Beograd. Od Ivezića je dobio podatke o stanju četničke organizacije na teritoriji Banjaluke i o četničkoj saradnji sa Nemcima. Ivezić mu je dostavio i neke fotografije koje potvrđuju ovu saradnju, a od njega potiču i podaci o političkom stanju u Bosni 1942. godine, koje je Gašić dostavljao Mihailoviću. Gašić je imao svoje saradnike i među pripadnicima nemačkih trupa. U izveštaju upućenom Mihailoviću 1. septembra 1942. godine on piše: "Od Nemca, stručnjaka za avijaciju, doznali smo sledeće: domaći Nemci u Sremu dostavili su do sada 5 raznih peticija Berlinu, u kojima traže da se Srem odvoji od Hrvatske države i pripoji Srbiji jer im je teško u Hrvatekoj i boje se sukoba. Ove peticije odneo je za Berlin Nojhauzen avionom, a naš poznanik ga je vozio."1 Od ovog "stručnjaka za avijaciju" Gašić je dobijao razna obaveštenja: da Nemci nameravaju da izrade svoj tip aviona prema engleskom tipu "blenhajm", kojim će, navodno, napadati engleske baze na Bliskom istoku, da Nemci prenose neke fabrike iz Nemačke u Austriju i Sloveniju; da su u četnički štab na Goliji stigli britanski oficiri, i slično. Od "Nemaca iz generalštaba", prema izveštaju od 14. septembra 1942. godine, saznavao se raspored nemačkih trupa u našoj zemlji, kao i izvesne pojedinosti na Istočnom frontu. Od nekih ljudi iz Slovenije Gašić je obaveštavan o borbi i aktivnosti NOP na ovoj teritoriji. Dobivao je takođe podatke iz Niša, Užičke Požege i nekih drugih mesta Srbije. Najveći deo Gašićevih obaveštenja odnosi se na stanje u Beogradu, na držanje Nemaca, Nedića i Ljotića prema četničkoj organizaciji. Često govori o razmimoilaženju među kvislinzima, a dostavlja podatke i o delatnosti nemačke obaveštajne službe. U izveštaju 7. oktobra 1942. godine kaže da je neki Milovan Janković, "pun, omanjeg rasta, star 45 godina, bivši jugoslovenski oficir, otpušten iz vojske, bavio se advokaturom, otputovao pre 20 dana u pravcu Carigrada, u cilju špijunaže za račun Nemaca. Treba da je već stigao u Carigrad". U istom izveštaju se navodi: "Dva nemačka špijuna iz Gestapoa nalaze se u Carigradu, Šterker i Majer, koji su otseli u Park-hotelu, radi špijunaže kako naših ljudi tako i Turaka. Potrebno je preduzeti mere da se likvidiraju."2 U svojim izveštajima Gašić češće javlja i o prolasku nemačkih transporta kroz Beograd i daje ostale podatke koji bi mogli poslužiti saveznicima za bombardovanje Beograda, Topčidera i drugih mesta. Posle hapšenja Gašića, Milićević je razvio i proširio veze, kako u Beogradu, tako i u mnogim mestima Srbije. Njegova služba je zasnivana najvećim delom na ličnim poznanstvima i vezama. Radio je samostalno i po vlastitom nahođenju. Odabirao je domen i forme rada orijentišući se uglavnom na ona pitanja koja je sam smatrao važnim. Izveštaji su mu bili cenjeni od strane Mihailovića, koji mu je na njima nekoliko puta zahvaljivao. Pored toga, Milićević se bavio i vrbovanjem lica iz nemačkih redova. Petar Milićević je, nastavljajući obaveštajnu delatnost bez Gašića, povećao broj saradnika. U jednom izveštaju iz decembra 1942. godine3 on kaže da je stupio u vezu sa dva inspektora iz Uprave grada Beograda, od kojih je jedan Boško Ilić. Inspektori su prihvatili da organizuju dvojke i trojke u Upravi grada i po kvartovima. Ova dvojica mu takođe predlažu rad sa Nedićevom žandarmerijom, tvrdeći da bi ogromna većina od 1.400 žandarma, koji služe u Beogradu, prišla organizaciji Draže Mihailovića. Milićević dalje navodi u izveštaju da bi mogao, preko ovih inspektora, dobijati podatke o aktivnosti simpatizera NOP, koje bi inspektori prikupili preko podređenih policijskih organa. Na prvom sastanku sa njima inspektori su ga upozorili na aktivnost pristalica NOP u Beogradu i na formiranje organizacija NOP po periferiji grada. U decembru 1942. godine Milićević je uspostavio kontakt i sa poručnikom Dušanom Popovićem, koji je došao u Beograd iz štaba generala Trifunovića radi organizovanja rezervnih oficira. Na ovom zadatku, zajedno sa Popovićem, radio je i Milićević preko načelnika Ministarstva poljoprivrede dr Božidara Popadića. Popović je ostao sa Milićevićem na radu u Beogradu nekoliko meseci i pomagao mu na izradi karte sa raznim objektima u Beogradu, a spremao se da preko Bugarske pređe u Tursku. Pošto je otkriven od Gestapoa, sklonio se iz Beograda u Južnomoravsku grupu korpusa, kod majora Đurića. Za vreme boravka u Beogradu Dušan Popović je slao posebne izveštaje štabu generala Trifunovića. Popović je iniao i svoju radio-stanicu. Preko industrijalca Bogdana-Bode Mihailovića, koji je radio pod pseudonimom "Jug Bogdan", Milićević je održavao vezu sa poslanstvom izbegličke vlade u Ankari. Veza je uspostavljena radi pružanja novčane pomoći organizaciji Draže Mihailovića od strane emigrantske vlade. Milićević je primljeni novac, prema Dražinim uputstvima, neposredno delio komandantima na terenu. Prema Milićevićevom izveštaju od 22. januara 1944. godine, vezom preko "Jug Bogdana" primljeno je 25 miliona dinara.4 Milićević je krajem 1942. i početkom 1943. godine radio i na organizovanju sabotaže na železnicama, i to preko železničkih službenika. Akcije sabotaže su se sastojale u sipanju fino prosejanog peska u ulje za mazivo, usled čega se zaribaju cilindri i lokomotiva zastane na otvorenoj pruzi. Milićević je obavestio Mihailovića da je ovakav način sabotaže pokazao dobre rezultate i da je veći broj lokomotiva bio privremcno izbačen iz upotrebe. Priličan broj Milićevićevih obaveštenja odnosi se na transporte koji prolaze kroz Beograd. On redovno obaveštava o broju transporta i pravcu kretanja, i o sadržini i materijalu koje transporti prevoze. Dajući podatke o raznim fabrikama koje koriste Nemcima u ratne svrhe, Milićević navodi za direktora fabrike u Rakovici inž. Emila Matića da je još pre rata bio povezan sa nemačkom obaveštajnom službom, i da je zbog toga ostao i dalje direktor. Milićević je održavao vezu i sa Lukom Spartaljom, direktorom fabrike, koji je obaveštajnu delatnost obavljao pod pseudonimom "Ulma", i koji je četničkoj organizaciji dostavljao veće količine eksplozivnog materijala i upaljača za bombe. Za obaveštajni rad Milićević je angažovao i majora Danila Stojanovića Daču, generalštabnog oficira, koji je za vreme okupacije najpre bio obaveštajni oficir u Nedićevoj SDS, a zatim šef vojnog kabineta Dragog Jovanovića. Za Stojanovića, u izveštaju od jula 1944. godine, Milićević kaže da je ranije bio izraziti pristalica Ljotića i Nedića, ali da ćc ga zbog važnih podataka ipak koristiti. U junu 1944. godine Stojanović je dobio pseudonim "L 3". Uglavnom je dostavljao obaveštajne dnevne biltene o stanju u Srbiji, koje su podređeni organi SDS pod "strogo poverljivo" dostavljali nadležnim komandama. Istovremeno je obaveštavao o stanju u Beogradu i o pojedinim poduhvatima Nedićeve vlade. Biltene je Milićević neposredno dostavljao Vrhovnoj komandi. Pored Stojanovića, Milićević je imao u redovima SDS još nekoliko obaveštajaca sa kojima je bio u vezi tokom 1944. godine. Istaknuti obaveštajni rezident, na direktnoj vezi sa Mihailovićem, bio je i Ratomir Pavlović Rajko, koji je imao i pseudonime "Vanda" i "Marga". Njegova obaveštajna delatnost datira od polovine 1942. godine. Od tada pa do decembra 1943. godine radio je kao obaveštajni oficir Krajinskog četničkog korpusa, a zatim je postao obaveštajni organ Vrhovne komande u Beogradu. Pavlović je rođen 1913. godine u selu Blaznavi, srez oplenački, po zanimanju je bio advokatski pripravnik, a za vreme okupacije je stanovao u Pašićevoj ulici br. 3 u Beogradu. U jednom dokumentu Krajinskog korpusa iz druge polovine 1943. godine, za Pavlovića se kaže da je rezervni pešadijski poručnik, i da je u četničkoj organizaciji od juna 1943. godine u funkciji obaveštajnog oficira korpusa, a zatim se nastavlja: "Vrlo snalažljiv za obaveštajnu službu višeg stila. Predložen za Belog orla V stepena. Korisno je zadržati mu ime u tajnosti jer dela u Beogradu."5 Mada se u ovom dokumentu navodi da je Pavlović u organizaciji Draže Mihailovića od juna 1942. godine, postoji jedno naređenje majora Marinkovića, od 30. septembra 1941. godine, kojim se Pavlović poziva da dođe "u vezu sa kojim od gorskih štabova i stavi se na službu kao rezervni oficir".6 Međutim, ne raspolaže se podacima o Pavlovićevoj delatnosti iz tog perioda. Obaveštajna delatnost Pavlovića bila je vrlo opsežna i, uglavnom, usmerena na dva osnovna pravca: na otkrivanje strane agenture u Jugoslaviji i na otkrivanje pristalica narodnooslobodilačkog pokreta i njihove delatnosti. Njegov rad po ovim linijama tekao je planski i nije se sastojao samo u registrovanju pojedinih lica i događaja, kao što susrećemo u većini slučajeva u obaveštajnoj službi organizacije Draže Mihailovića, nego u sistematskoj obradi, kontroli i praćenju pojedinih lica. Pavlović je uspešno izvršavao ove zadatke jer je održavao bliske veze sa Nemcima, a s druge strane, u svojoj obavestajnoj mreži imao je i rukovodioce i agente Specijalne policije u Beogradu. Najveći broj agenturnih razrada vođen je preko Specijalne policije, odnosno njenih agenata, a isto tako preko njih izvođena su hapšenja pojedinih lica po naređenju Pavlovića, posle čega su ona predavana četničkim štabovima. Pavlović je održavao naročito bliske veze sa Nemcima koji su radili u beogradskom Abveru na Dedinju. Zahvaljujući tim vezama, on je uspevao da izbegne hapšenje od strane Gestapoa, koji je raspolagao izvesnim podacima o njegovom radu za četničku organizaciju. Evo šta on, pored ostalog, govori u izjavi koju je dao obaveštajnom organu Krajinskog korpusa 12. novembra 1943. godine u vezi s nekim materijalom Gestapoa o njemu, zbog koga je on saslušavan u Abverštele na Dedinju: "Ja se optužujem da sam izdao Antona Križeka i označio ga kao dvojnog špijuna (ovi telegrami o Križeku su slikani), da imam radio-stanicu u Beogradu, tj. da Velja Piletić ima radio-stanicu u Beogradu, da sam ja Oton i da dajem dragocene podatke o Nemcima i njihovom kretanju i merama."7 Dalje, u istoj izjavi, Pavlović iznosi tok saslušanja koje je nad njim vodio dr Rauter iz Abverštele, inače prijatelj inž. Grotea (koji je takođe radio u Abverštele), sa kojim je Pavlović u vrlo bliskim odnosima, i na kraju navodi da je na saslušanju, zahvaljujući tim okolnostima, uspeo da pobije sav materijal koji je imao Gestapo protiv njega. Pavlović u toj svojoj izjavi navodi da je, radi lakšeg kretanja po Srbiji, i da ne bi eventualno bio hapšen od Gestapoa, uspeo da dobije ovlašćenje od Dinstštele Feldpost Muner 20579 — u stvari od Abverštele na Dedinju — da može nabavljati namirnice za ovu jedinicu. Govoreći dalje o svojim odnosima sa Nemcima, Pavlović, u istom dokumentu, na jednom mestu kaže: "Sa mnom rado razgovaraju (Nemci iz Abverštele — napomena autora) i osećam da im konveniram. Možda je tu i neki Intelidžens servis, pa kako ja ništa ne dostavljam protivu saveznika, možda me i zato štite. Naprotiv, kada sam bio i upoznao se sa Englezima, ja sam rekao da nisu kod Velje (Piletića — nap. autora), a kada su docnije otišli, ja sam rekao da su bili kratko vreme i otišli dalje... Grote mi je rekao da mu je Rauter rekao da na svaki način gleda da mene dobije i da radim za njihov račun. Isto mi je Grote rekao da ove sa Dedinja interesuje svaki Englez i njihov agent." O Erihu Groteu, koji se pominje u ovoj Pavlovićevoj izjavi, komandant Krajinskog korpusa Piletić svojom depešom od 20. septembra 1943. godine izveštava Mihailovića: "Nemac Erih Grote, oženjen Srpkinjom, živi 18 godina u Beogradu, simpatiše naš pokret, sarađuje sa nacionalnim elementima i pomaže. Sada je u nemačkoj obaveštajnoj službi u Beogradu. Može se iskoristiti. Veza preko mene."8 U vezi sa ovom depešom Mihailović odgovara Piletiću 22. septembra 1943. godine: "Koristite obazrivo inženjera Eriha Grotea. Pazite da nam ne podvali pošto je Nemac."9 Da je Erih Grote zaista bio korišćen u Pavlovićevoj obaveštajnoj mreži, najbolje potvrduje već navedena njegova izjava, u kojoj kaže: "... Grotea sam uvukao u još jednu neprijatnu stvar a to je: učestvovao je sa mnom u otmici Mirkovićevog tutora fon Švanebaha, koga smo odveli tobože da se oprosti od Mirkovića (Vlade — nap. autora), jer sam ja pomoću Paranosa u noć pustio Mirkovića da utekne i Paranos ga sklonio u odred 76 (Avalski korpus — nap. autora). Tamo smo Švanebaha saslušali. Poricao je da zna ma šta o Vladinom radu. Priznao je i dao masu imena po komunističkoj liniji koji su dolazili kod Vlade za poslednja tri meseca, to je Vlada priznao sve kada su ova imena Vladi pokazana. Likvidaciju Švanebaha zahtevala je naša policija, jer je Švanebah bio dobro kotiran kod Gestapoa i mogao je da traži uručenje Vlade Gestapou, te bi se u tom slučaju odmotalo klupče po nacionalnoj liniji, a ne komunističkoj. Grotea sam naterao na ovu otmicu na taj način, što sam mu predstavio da je Paranos saslušao Mirkovića i da je Mirković priznao da je Grote sa mnom nosio stanicu u šumu, te Paranos ne može da spava jer je u neprilici, ne može protivu kumova, a predmet bi morao da dostavi Gestapou, pošto je Grote Nemac. Ovo sam uradio zato jer sam na taj način uplašio Grotea i on je sa svojim kolima odveo sa mnom i Zorana Švanebaha, jer je on bio opasan i uticajan čovek. Znao je sve što smo ja i Grote radili sa Vladom. Bio je dobar sa Gestapoom i kao Rus emigrant — opasan. Na ovaj način oduzeo sam Groteu ruke da iz slučaja Mirkovića ne stvori zaključak da Paranos ovako pustupa i sa svim nacionalcima, koji mu padnu u ruke, te bi mogao ovakav dokazni materijal da posluži Nemcima, da policiji, koja je inače osumnjičena, naškodi pa da je i ukine. Švanebah je streljan u 76 (Avalski korpus) kod majora Svete Trifkovića. 'Ja ću i u buduće tamo voditi ljude koji to zasluže, te neka im sudi narodni sud, da mi se docnije ne bi prebacilo da radim na svoju ruku.-"16 Rad obaveštajne mreže Pavlovića po pitanju oktrivanja nemačke i druge strane agenture u našoj zemlji odvijao se u pravcu otkrivanja delatnosti stranih agenata, njihovih veza, kretanja, boravka i slično, što se postizalo stalnom kontrolom nad njima i sistematskom obradom. Primer ovakvog rada unekoliko pruža obrada dvojnog agenta Antona Križeka, o kome komandant Krajinskog korpusa izveštava Mihailovića 12. aprila 1943. godine, a na osnovu podataka dobivenih od Pavlovića: "Moj obaveštajni oficir Rajko Pavlović iz Beograda javlja: Čeh Križek Antonije je dvojni špijun. Preneo pisma i nešto zlatnika od Vasilija Trbića i pukovnika Rakića njihovim ženama; milion trista hiljada starih hiljadarki Ruskoviću Otonu, kog je prebacio za Ankaru i predao Tupanjaninu. Petnaest malih i jedan veliki brilijant primio je Križek od Tupanjanina. Doneo iz Ankare razna privatna pisma i 40 kofera odeće i namirnice. On se nudi za delikatniju službu tj. prenošenje važne pošte Sumenkovića (poslanik Kraljevine Jugoslavije u Ankari — nap. autora), a gornjim sitnicama težio da stekne poverenju vezi sa našim ljudima preko granice. Sad će prevesti u Ankaru studentkinju Ikoniju koja nosi knjige o hrvatskim zverstvima. Rajko Pavlović ide s Križekom u Ankaru. Odobrite i stilizujte falšno (lažno — nap. autora) izlaganje situacije u falšnu šifru što bi odneo Šumenkoviću. U pismu da se iznese i stav naroda prema Englezima kako konvenira Nemcima, a da nije na uštrb naše stvari. Sad je Križek prikupio pedeset pisama. U svom pismu šifra 'S' sudija i član Vrhovne trojke u pismu izneo objektivno o Nediću i Ljotiću a za Vas kaže da grešite što ne sarađujete sa političarima. Otkriva mnoga imena u vezi sa pučkom arhivom. Grdi se 1001, hvali Đurić, za Vasića da je vo, a govori i o svađi oficira. Zvani 'saveznik' piše Tupanjaninu da se izmirite sa komunistima. Rajko video jedno šifrovano pismo. U mnogim pismima se netačno iznosi. Dajte uputstva i savet da predstavi stanje u našu korist. Poznaje situaciju sem u Bosni. Javite Londonu da obznani: 9 Pavle dolazi, a to je Rajko. Šifra 'S' u pismu kaže o krađi utvrđenoj u Beogradu i otkriva lica koja su krala. Rajka košta pasoš 4.000 dolara; odobravate li da nam ovde preda 300.000 dinara a da toliko uzme od Šumenkovića. Odgovorite mi na Cukavca u Solunu ... Rajko ide za Ankaru bez obzira da li će mu odobriti novac za pasoš. Ovo radi znanja."" Međutim, kombinacije sa Križekom su propale, jer je ustanovljeno da je on radio kao dvojni agent za nemačku obaveštajnu službu i jugoslovensku izbegličku vladu preko Tupanjanina u Carigradu. Izveštavajući Mihailovića jula 1944. godine o agentu nemačke obaveštajne službe Vojislavu Gavriloviću, Pavlović kaže sledeće: "Vojislav Gavrilović, hemičar iz Beograda, star oko 50 godina. U tesnoj vezi sa nemačkom obaveštajnom službom. Daje neprijatelju dragocene podatke. Naročito otkriva mesta gde se Vi nalazite. Neprijatelju je dao do sada dva mesta. Jedno sam Vam ranije javio a to je g. Dobrinja, a drugo Pranjani. Ovo doznaje, kako je sarn rekao, od nekog Vašeg dobrog prijatelja preduzimača iz okoline Čačka. Taj preduzimač ima ćerku i sina. Oboje su komunisti. Kada se otac vrati od Vas, on sve deci priča. Deca su u vezi sa Gavrilovićem. Gavrilović je komunista i ima visoke veze. (Da bi zakamuflirao svoj rad za nemačku obaveštajnu službu, Gavrilović je često govorio da je komunista, što mu je istovremeno poslužilo za eventualno prodiranje u redove NOP i njegovih simpatizera — nap. autora.) U neposrednom razgovoru je sa nemačkim obaveštajnim krugovima. Juče, 14. jula se hvalio da sutra 15. jula izlazi u Beogradu podzemni komunistički list Udarnik. Obećao je da će mom prijatelju dati jedan primerak. Ako ga dobijem, uputiću Vam. ... Stanuje u Strahinjića Bana broj 74. Hapšen je od Specijalne policije i po nalogu Nemaca (vojne obaveštajne službe) odmah je pušten. Ima sve isprave jedne velike nemačke obaveštajne jedinice. Druguje sa nekim Pašićem koji ima apoteku u Kraljice Marije ulici i tu je Vojislav po ceo dan. Majka mu je sa familijom u selu Divci kod Valjeva. I na familiju treba obratiti pažnju. Od 1941. godine održava vezu sa visokim nemačkim krugovima. U ovoj 1941. gcdini je već imao velike poteze i znao je politiku Komunističke partije. Još tada je prebacio u Tursku Dudu Nikolića, advokata, kao agenta Gestapoa. Samo ga je Duda iskoristio i sada se nalazi u Kairu. Vršio je propagandu na Kairskom radiju."12 Na kraju ovog izveštaja Pavlović je naknadno dodao: "Predao sam ga živog Saši. Tražite saslušanje." O metodičnosti Pavlovićeve "razrade" stranog agenta u našoj zemlji svedoči i jedan njegov izveštaj, bez datuma, upućen Mihailoviću: "Vojislav Radović, rodom iz Crne Gore, kao večiti student bio u Francuskoj. Po slomu Jugoslavije oženio se sestrom vinara Bruna Mozera iz Zemuna. Radi za Nemce. Bio je prijatelj Nemca Krausa, koji je bio šef Gestapoa u Beogradu. Meni je pričao da mu je Kraus izdejstvovao odmah po dolasku nemačkih trupa u Jugoslaviji da dobije komesarijat velike jevrejske fabrike Elke u Beogradu. U ovom komesarijatu Radović je ukrao oko 20 miliona dinara. Dao je prilog za naš pokret. Vezao se za grupu kraljevih školskih drugova. Pomagao je i svome kumu advokatu Subotiću, izbeglici iz Bosne (koji je radio u Beogradu, Pašićeva br. 9) da utekne u šumu i od Subotića je crpeo dobre koristi. Igra veliku igru i putuje stalno u inostranstvo. Za poslednjih šest meseci bio je tri puta u Švajcarskoj i četiri puta u Pešti. Sada je isto u inostranstvu. Njegov šurak Bruno zna gde je sada."13 Pavlović često, na osnovu podataka kojima raspolaže, signalizira Mihailoviću da se u pojedinim četničkim štabovima na terenu nalaze nemački agenti. Pored toga, on i svoju mrežu direktno usmerava na otkrivanje i "razrađivanje" takvih lica. Tako u depeši Mihailoviću od 16. marta 1944. godine, on izveštava: "U Đurićevom štabu ima nemačkih agenata. Što se kod njega odigra, Nemci brzo znaju.-"14 U jednom izvestaju iz novembra 1943. godine, Pavlović iznosi o ljotićevcu Zoranu Vukoviću sledeće: "Sa njima (Nemcima iz Abverštele — nap. autora) sarađuje Zoran Vuković. Muž špijunke Bauderrer (nemačke špijunke). On ima legitimaciju zvaničnu i ceo dosije na Dedinju. O ovome nikome ni reči sada, jer mi je Grote rekao. Zoran je po mom saznanju u vezi sa Sašom Mihailovićem. Da li ima od Saše kakve zadatke, ja ne znam, ali jedno mi je jasno i dostavljam pouzdano da je u stalnom kontaktu sa Dedinjem. Uostalom on okreće milionske poslove sa Nemcima, a Nemci ne daju i ne dozvoljavaju to radi lepih očiju. Budućnost će reći svoje. Ja verujem da je Zoran dostavio nešto protivu mene Vrhovnoj komandi. Docnije ćemo raspraviti sve i biće jasno. Zoran sarađuje i okreće poslove sa čuvenim hohštaplerom i agentom Gestapoa Batom Milenkovićem, ranije bivšim novinarom iz Beograda, koji se sada ponovo oženio sa nekom Slovakinjom i sa dvoje dece poslao u Slovačku, a on ostao sam. Sa ovom grupom je sarađivao i Aleksandar Simić, bivši činovnik Presbiroa, a posle rata je radio kod Sela benzin. On je trebao da bude uhapšen od Dedinja kada je bila kapitulacija Italije jer je bio u vezi sa Italijanskim špijunima i po mom uverenju i kako mi je Simić pričao radio po nalogu Države iz Vrhovne komande štaba Jugoslavije, da Talijane nagovori da stvore talijanske trupe mostobran u Albaniji. O Simiću sam dao vrlo lepo mišljenje, koliko sam ga ocenio za pet dana poznanstva, Sotiroviću i molio da ovaj dostavi Vrhovnoj komandi. Simić je saslušavan na Dedinju. Kod Grotea je prenoćio dok Grote nije ublažio stav. Dve noći Grote nije prijavio Dedinju Simića, jer smo se dogovorili da Simića pošaljemo u šumu. Grote sumnja u Zorana Vukovića da je ovaj dostavio da je Simić kod Grotea, samo da na neki način otežaju Groteov položaj. Grote je isto doznao da je iz ovog kruga i telegram kompromitujući o njegovom srpskom radu, koji nije u skladu sa zakonima njegove zemlje. Simić je saslušan na Dedinju, pušten i dao časnu reć da neće uteći. Utekao je ostavljajući vrlo nesređene prilike tj. svoje saradnike u neprijatnoj situaciji, naročito nekog doktora koga je Simić označavao kao svoga šcfa i čoveka za koga zna Vrhovna komanda. Taj doktor je dobio pre mesec dana dvojke. Za njega treba da zna Saša Mihailović. Nemci sa Dedinja znaju ime doktora, kao i više Simićevih saradnika. Dodajem, Simić ima za metresu varietkinju iz 'Ruskog Cara' neku Fortunu, te sam ja ovoj savetovao, pošto sam znao da je ordinarna kurva, da nekako bude lepo sa Groteom i neka se upusti s njim u intimnije odnose, ne bi li na taj način prenela sve brige na Grotea, te neka Grote iznalazi način da zaštiti doktora i njegovu porodicu. Sa Fortunom je imao sastanak i Zoran, i to kao savetodavni prijatelj njenoga Simića. Ne znam kako su tumačene ove moje reči upućene Fortuni — kurvi. Važno je ovo. Da sam Simiću dok je noćio kod Grotea rekao da se čuva jer ga sigurno prate. Docnije Simić mi je rekao da ga je jedan kapetan sa Dedinja vrbovao za njihovu stvar.-"15 Očigledno, Pavlović je otkrio Vukovića kao dvojnog agenta, a izveštaj šefa obaveštajne službe Komande Beograda od 4. marta 1944. godine to isto potvrđuje i za Simića, koga Pavlović pominje zajedno sa Vukovićem. Za Simića se u tom izveštaju iznosi da se posle odlaska u četnike nalazio u nekoj jedinici kod Aranđelovca, i da je Grote često putovao u tom vremenu u Aranđelovac, sigurno radi sastajanja sa Simićem. U obaveštajnoj službi Pavlovića, po pitanju Nemaca, bila je korišćena i Anka Kadijević iz Beograda. Ona je imala zadatak da preko Grotea, s kojim je bila u intimnim odnosima, saznaje razne interesantne stvari. Pored toga, ona je korišćena i po drugim pitanjima. Evo šta o n njoj piše Pavlović u već citdranom izveštaju od novembra 1943. godine: "Anka Kadijević, kći Ilije Kadijevića, restoratera iz Beograda. Sarađuje aktivno u našem štabu u Beogradu. Zabavlja mi Grotea. Upoznata je sa sadržinom posla. Putovala sa nama i nosila telefonsku stanicu. Raznosi našu poštu po Beogradu. Ranije mi je nesvesno pomagala, sada svesno. Živela je i zabavljala se sa jednim italijanskim oficirom i sada gleda da se otkupi, da je ne bi naši šišali posle rata. Izdao sam je da je saradnica našeg štaba. Pričam joj da treba da pipa sve kod Grotea jer je on slab prema njoj, a drugo, za to može docnije dobiti i medalju ili kakvu pohvalu."1 U svom radu na otkrivanju agenata nemačke obaveštajne službe, Pavlović je koristio i nemačkog majora Bekla, koji je, posle hapšenja od Nemaca, degradiran u poručnika. Pavlović je imao nameru da kroz saradnju sa Beklom otkriva obaveštajce koje je ovaj imao u našoj zemlji. U jednom svom izveštaju Mihailoviću iz druge polovine 1944. godine, Pavlović piše o Beklu: "Major Bekl bio u zatvoru 42 dana. Nemački je oficir marine. Bio u Jugoslaviji pre rata. Pušten iz zatvora 18. juna. Od Kašea dobio poziv da dođe u Zagreb i da će ponovo imati puno poverenja, kao i pre zatvora. Zatvoren je bio jer je davao četnicima oružje i kokarde. Kaže da je sarađivao sa Vranješevićem u Bosni. Molim pitajte Vranješevića kakav je Bekl. Sada je degradiran na poručnički čin. Mene ovo interesuje jer se Bekl vraća iz Zagreba za 5 dana i kaže da će da sarađuje sa Srbima i da će Srbe pomoći u borbi protivu Srba. Kašeu će podneti ovakav izveštaj o situaciji u Srbiji. Molim zapišite u Vaš notes Bekla i zvaćemo ga Mitke. Isto zapišite u Vaš notes Otona. Njega ćemo zvati Ljuba. Kašea iz Zagreba zvaćemo Bata. Prilažem pismo tj. kopiju pisma koju je Bekl nameran da preda Kašeu. Bekl se vraća stalno u Beograd i obećao je da će od Kašea doneti predlog sa nemačke strane. Sa Beklom me je upoznao naš izvoznik Velja Jovanović iz Beograda. Obzirom da se vraća Bekl, a on ima svoje ljude u svima većim gradovima, to je potrebno da se naši najpoverijiviji ljudi ukopčaju sa njegovim i da ih blokiraju naročito u manjim gradovima. Ovako, Beklovi ljudi, koji inače govore odlično srpski, povedu sa sobom 5 do 6 saradnika i tako rade u Kraljevu, Cačku a mi za njih i ne znamo. Molim da se odredi jedan većl broj oficira, obaveštajaca, a ja bih im rekao u kojem gradu da pronađu Beklove ljude. Ovo najveća tajnost. Cilj mi je da otkrijemo njegove ljude, tako da naša orgamzacija zna ko je ko. Molim da ml odgovorite po ovom pitanju."17 Kasnije je četnički komandant Zapadne Bosne, pukovnik Vranješević, obavestio Mihailovića o Beklu: "VK tražila je od mene podatke za nemačkog majora Bekla i ja sam odgovorio da ne postoji nikakav major Bekl, nego da postoji poručnik Bekl ili major Beneš. Poručnik Bekl je bio instruktor domobrana na Karanovcu i dobro je stajao sa Lazom Tešanovićem te ga ja preko Laze Tešanovića poznajem."19 Obaveštajna služba Pavlovića bavila se i vrbovanjem lica koja su se nalazila na poverljivim mestima u nemačkoj vojsci, angažujući ih za svoje potrebe. U strogo poverljivom izveštaju od 22. jula 1944. godine, koji je preko Pavlovića stigao Mihailoviću, pored ostalog, piše: "Gefrajter Branko Mandić, Srbin, roden u Somboru, star 22 godine, pre 10 godina otišao u Nemačku, gde je svršio srednju školu. Po ulasku Nemačke u rat, spomenuti je mobilisan od strane nemačke vojske, te kao poznavalac nemačkog i srpskog jezika određen je za kurs za odgonetanje šifriranih depeša, koji je sa uspehom završio a tada je prekomandovan u komandu za Jugoistok u Beograd (odeljenje za strogo poverljivu arhivu). Po mom dolasku u Beograd slučajno sam se sa istim upoznao, i nakon kraćeg vremena uspeo sam kod njega toliko, da mi je poverio u kojem svojstvu se nalazi u radu kod te komande. Odmah sam obavestio poverenika Čičinog o tome i tražio sam od komandanta zlatiborskog korpusa, sa kojim je poverenik u stalnoj vezi, instrukcije kako bi mogli upotrebiti ovoga čoveka. Odgovor je bio da tražimo od njega da nam saopšti sve ono što se tiče naše vojske. U tom smo i uspeli, tako da nam je on kroz tri meseca saopštavao sve što je bilo za nas važno, a osim toga nam je poverio da je tom odelenju poznata šifra kojom se mi dopisujemo sa Čičom putem radio-telegrafije. Čak nam je davao originalne dešifrovane naše telegrame. Saopštio nam je osim toga da su oni u stanju odgonetati svaku šifru ma kako ona bila komplikovana i ma kako se ona često menjala. Radi se samo o tome da li će im za rešavanje šifre trebati nekoliko sati ili jedan dan. Savetovao nam je da upotrebimo jedini siguran način, da se kodeks ne upotrebljava istim redom kao prošle nedelje, nego da se onaj od ponedeonika upotrebi u sredu, onaj od srede u ponedeonik itd. Naravno da ćs se i po tome sistemu moći odgonetati, ali će biti potrebno nekoliko dana dok se u toj mešavini snađu, a dotle će se moći bez smetnji sprovesti ono što je javljeno. Nemci su, na primer, odgonetali depešu sa nalogom za prelaz četnika iz Srema i dočekali su tačno na onim mestima četnike koji su nameravali da pređu. Zatim su bili obavešteni i o Vidovdanskom kongresu nacionalnog komiteta koji je održan na Ravnoj gori, ali nisu ništa preduzimali smatrajući da im za sada ova stvar nije opasna. Na traženje komandanta zlatiborskog korpusa a i radi same bezbednosti ovog vojnika, otpremili smo ga u zlatiborski korpus, u kojem će poslužiti za organizovanje radiotelegrafske službe, tj. otkriće ključ za dešifriranje depeša. On je napustio nemačku vojsku sasvim i ostaje kao pripadnik četničklh redova. Sa sobom je poneo svu svoju ratnu spremu kao i dosta municije a preobučen u uniformu srpske straže, praćen iz Beograda do komande zlatiborskog korpusa jednim specijalnim kurirom.. U zamenu za njega, ostao nam je u nemačkoj komandi u istom svojstvu našeg obaveštajca jedan narednik, koji će nas dalje obaveštavati o rezultatima novoprimljenih šifara zlatiborskog korpusa, sve dotle dok se bude osećao siguran da Nemci nisu ništa primetili, u kom bi slučaju pošao istim putem kao i onaj prvi."x Međutim, i pored svoje lične sposobnosti za obaveštajnu delatnost, Pavlović, očigledno, nije uspeo da prozre veliku igru koju je Abver veoma uspešno vodio preko njega i Grotea. Zbog nagovaranja nemačkog vojnika na bekstvo, Gestapo je uhapsio Milana Grubića. Već prilikom prvog saslušanja se konstatovalo da je ovaj potreban četničkoj organizaciji Draže Mihailovića i da je prilično upućen u nju. Zbog toga je za njega pokazalo interesovanje nekoliko obaveštajnih ustanova okupatora, a ponajviše prislušna služba Abvera "Vod Wollny". Razlog za ovo bila je Grubićeva izjava prilikom saslušanja 26. jula 1942. godine, krcata obaveštenjima o četničkom pokretu: U zapisniku sa tog saslušanja, pored ostalog, piše: "Personalije: Zovem se Milan Grubić, rođen 9. aprila 1919. godine u Pazovi (Srem) kao sin Mihajla i Jelene, rođene Popović. Ja sam bivši Jugosloven srpske narodnosti. b) Radio: Najvažnije sredstvo za održavanje veze u pok|retu Draže Mihailovića je radio. Jedno opšte naređenje Draže Mihailovića kaže da sve brigade treba da raspolažu radio-aparatima. Ipak, sve brigade verovatno nisu snabdevene radio-aparatima. Najveći deo raspoloživih aparata sačinjavaju amaterski aparati koje su amateri sami izradili, kao i nekoliko predajnih instalacija ranije jugoslovenske vojske. Aparati amaterske izrade imaju talasnu dužinu od 20 — 120 m. Aparati ranije jugoslovenske vojske rade verovatno na kratkim, srednjim i dugim talasima. Predajne instalacije snabdevaju se strujom iz baterija, akumulatora ili generatora. Radio-saobraćaj Draže Mihailovića između brigada i Štaba Draže Minailovića obavlja se na 80 — 85 m. Radio-stanica Draže Mihailovića ima pozivni znak EJQ. Od strane pojedinih komandanata isključivo se upotrebljavaju šifre. Postupak je u jednostavnom metodu pomoću kocki, čije rešenje proizlazi iz knjige 'Komunizam na beogradskom univerzitetu za vreme Jugoslavije' od Dimitrija Ljotića. Rukovodeći oficir za vezu, tj. referent za radio-vezu, bio je Saša, koji je ujesen pr. g. prilikom jednog boravka Draže Mihailovića na Ravnoj gori izradio uputstvo za rukovanje radio-aparatima, a verovatno i metod šifrovanja. Sledeće stanice rade na 80 — 85 m: Beograd, verovatno Draže Pavlovića 13 II (stan radio-telegrafiste), Ravna Gora, verovatno u manastiru Gornjaku, u Ribarima, verovatno u školi. Ova stanica je radio-stanica III Štaba. Jedna druga stanica nalazi se u Leskovcu (štab Rudničkog odreda). Mesto zadržavanja glavne radio-stanice Draže Mihailovića je nepoznato, pošto je ovo pokretna radio-stanica i Mihailović prilikom svojih putovanja nosi sa sobom radio-stanicu. Radio-telegrafista ove radio-stanice zove se Dejan. Ujesen prošle godine održavao je Saša radio-saobraćaj sa Londonom i Maltom na 260 — 265 m. Dupli postupak pomoću kocki. Radio-saobraćaj sa Londonom obavlja sada u štabu Draže Mihailovića radio-telegrafista Dejan. Verovatno postoji još i sada radio-saobraćaj sa Maltom. Da li se obavlja radio-saobraćaj sa Kairom, nije mi poznato. Ujesen prošle godine doneo je jedan engleski kapetan jedan kod koji se verovatno sastojao iz brojeva. Engleski uticaj na radio-saobraćaj i na postupak oko radija ne postoji. Firma za snabdevanje baterijama i pojedinim radio-delovima je Bogdan Vraneš, Beograd, Kralja Ferdinanda 15. V. mora da zna da su rezervni delovi namenjeni Draži Mihailoviću, jer sam mu to ja sam pričao. Završna izjava: Time, što sam hteo da nagovorim jednog nemačkog vojnika na bekstvo, učinio sam veliku grešku. Ja bih želeo da ovo popravim. Ako bih sada bio osuđen na smrt, nemački Wermacht neće od toga imati ništa. Međutim, izjavljujem da sam spreman da sa nekoliko ljudi, među kojima bi morao biti jedan radio-telegrafista, pođem na teren i da tamo za nedelju dana otkrijem organizaciju Draže Mihailovića, tj. da pronađem i pohvatam radio-stanice. Sve sam istinito rekao što sam znao, i molim da mi se ovo prilikom moga kažnjavanja uračuna kao olakšanje."20 U propratnom dopisu Grubićevog saslušanja, upućenom 27. jula oficiru za vezu sa Vojnim zapovednikom, koji je obeležavan skraćenicom VB II, piše: "Grubićevo hapšenje je usledilo zbog pokušaja nagovaranja jednog nemačkog vojnika na bekstvo. Tek kasnije se slučajno pokazalo da on može dati važne podatke o radio-saobraćaju Draže Mihailovića i da je inače vrlo dobro Informisan o organizaciji Draže Mihailovića. On je na to od strane VB II preveden u kućni zatvor i opširno saslušan. Ukoliko je njegovo saslušanje u pogledu radio-saobraćaja moglo biti odmah provereno od strane radio-oficira Komandujućeg generala, koji je prisustvovao saslušanju, pokazali su se njegovi podaci kao tačni. Posle završenog saslušanja, Grubić je ponovo vraćen u kućni zatvor. Dobio je kartu Srbije i hartiju i sada crta plan organizacije brigada Draže Mihailovića, ukoliko mu je to moguće. Mere — hvatanje radio-telegrafiste beogradske stanice i davaoca materijala ne smeju se ovog trenutka preduzeti, shodno razgovoru sa Komandujućim generalom, a i po želji radio-oficira, pošto se na osnovu Grubićevih podataka sada vrši dalje uključivanje u neprijateljski radio-saobraćaj. Ako se svi podaci pokažu istinitim, onda je predviđen u datom slučaju blag postupak sa Grubićem. Grubić se mora ponovo predati u zatvor Wermachta, kada izviđaji budu završeni, pošto je protiv njega poveden postupak od strane vojnog suda zbog nagovaranja na bekstvo iz vojske."21 Zahvaljujući Grubiću, prislušna služba Abvera je već sredinom 1942. godine uspela da hvata i dešifruje sve radiograme koje su slale u etar radio-stanice četničke organizacije Draže Mihailovića. Tim putem je nemačka obaveštajna služba vršila najefikasniju kontrolu njenih delatnosti, planova i namera. Zbog toga je Abver i nastojao da preko Grotea i Pavlovića snabdeva četnike radio-stanicama i da se stara o njihovoj ispravnosti. Abverove kontrausluge za ovo, činjene povremeno Pavloviću u njegovom obaveštajnom radu, bile su minimalne i neznatne. Značajan Mihailovićev saradnik na obaveštajnom planu bio je i novinar Miodrag Inđić, koji je imao pseudonim "dr Kraus". Njegova obaveštajna delatnost datira od decembra 1942. godine, a početkom 1944. godine Gestapo ga je uhvatio i, pod sumnjom da je britanski agent, u aprilu iste godine streljao. Inđić je delovao u Beogradu, a pored toga dostavljao je i izvestaje o situaciji u Nemačkoj i Hrvatskoj prema podacima svojih agenata koji su tamo upućivani zbog raznih zadataka. Bili su to agenti koji su imali bliske veze sa nemačkim i nedićevskim rukovodiocima. Pored toga, i sam Inđić imao je dobre veze sa nemačkim visokim krugovima u našoj zemlji i sa funkcionerima Nedićeve vlade. U Beogradu je bio povezan sa Fricom Mitarhamerom, šefom propagande u nemačkom poslanstvu, i njegovim bratom Otom, sa Đorđem Perićem, šefom Nedićeve propagande, Tasom Dinićem, ministrom unutrašnjih poslova u Nedićevoj vladi, Danilom Gregorićem, novinarom, Stevom Kluićem, Veliborom Jonićem i drugima. Delatnost Inđića odvijala se uglavnom u tri pravca: na otkrivanju kako namera Nemaca prema četničkoj organizaciji, tako i njihove politike u Jugoslaviji i na Balkanu, zatim po liniji vršenja uticaja na odgovorne nemačke i nedićevske rukovodioce u vezi sa njihovim stavom prema pokretu Draže Mihailovića, i najzad, u pravcu paralisanja uticaja ljotićevaca kod Nemaca, bilo to direktno ili preko drugih agenata. Pored organizovane mreže saradnika koji su radili na prikupljanju informacija, Inđić je u tu svrhu koristio i veći, broj svojih prijatelja. Javljajući o nekim planovima nemačke politike u Jugoslaviji i na Balkanu, Inđić u izveštaju Mihailoviću 14. oktobra 1943. godine navodi: "Da bi bili što bolje obavešteni, moramo Vam izneti izvesne momente najnovije akcije nemačkog ministarstva spoljnih poslova na Jugoistoku. Ovi momenti nisu poznati ni onima za koje se smatra da su upućeni, a još manje Vama. U toku poslednjih godinu dana u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova sve više dolaze do uticaja Austrijanci. Naročito se oseća uticaj Austrijanaca na probleme Jugoistoka. To se vidi iz toga što i u Beogradu i u Zagrebu i u Sofiji glavnu reč u ime nemačke diplomacije vode Austrijanci... Naime, svi su ovi Austrijanci svesni u propast Hitlerove Nemačke i stvaranje nezavisne Austrije. Uvereni u tu činjenicu, ovi Austrijanci ne sanjaju o ženevskoj Austriji, već o jednoj Austriji mnogo većoj... Ta velika Austrija može se uglavnom stvoriti na uštrb Jugoslavije. Da bi se to postiglo, treba iskoristiti sadašnju mržnju između Srba i Hrvata kao i naivnost sadašnjih srpskih faktora. Otuda je i stvoren tajni komitet za stvaranje što većeg razdora između Srba i Hrvata, o kome smo Vam javili."22 Agenti Inđića u Nemačkoj radili su na prikupljanju podataka od nemačkih oficira. Tako u izveštaju od 27. jula 1943. godine, Inđić kaže: "Prema izveštajima iz Berlina i razgovorima naših agenata sa izvesnim generalštabnim nemačkim oficirima, Nemačka očekuje jak napad na Balkan i to prema njihovim koncepcijama taj napad bi imao jedan oblik klješta."23 U izveštaju od 4. juna 1943. godine, Inđić javlja: Prema pouzdanim mformacijama, krajem aprila došlo je do radikalnih promena u nemačkoj Vrhovnoj komandi. Viši oficirski kor u Nemačkoj tražio je da Hitler prepusti vođstvo rata nemačkom generalštabu, odnosno da se i on sam odrekne vođstva."24 Indić je koristio i svoje prijatelje koji su odlazili u Nemačku, dobivajući od njih potrebne informacije, o čemu je pisao u istom tom izveštaju: "Naš prijatelj koji često boravi u Berlinu javlja nam da se mogu očekivati vrlo brzo konflikti sa Turskom. Prema njegovim informacijama, inicijatori za ovaj konflikt biće Englezi." U izveštaju od 28. oktobra 1943. godine, Inđić javlja o raspoloženju građanstva u Nemačkoj prema ratu: "Jedan poznanik dr. Krausa, koji poznaje odlično Nemačku i koji je dobro zapisan u Berlinu, vratio se juče iz Nemačke. Njegove informacije bile su dosad uvek tačne. Evo šta priča: 'Danas u Nemačkoj više niko ne misli o pobedi. Nemački narod je definitivno podeljen na dva dela: sedamdeset odsto je za sporazum za Zapadom, a samo trideset odsto za sporazum sa Moskvom. Pristalice Zapada su uglavnom teška industrija, vojska, činovništvo i srednji stalež. Pristalice Moskve su jedan deo partije i jedan deo radništva.'"25 Radi prikupljanja informacija o situaciji u Nemačkoj, Inđić je usmeravao svoju agenturu na lica koja su odlazila u Jugoslaviju iz Nemačke. O prikupljenim podacima on javlja Mihailoviću: "Nemci koji dolaze iz Rajha, i čije mišljenje stalno. pratimo, izjavljuju da je u Nemačkoj situacija vrlo rđava. Nepopularnost nacističke partije iz dana u dan raste. Tako izvesni krugovi tvrde da postoje velike verovatnoće za promenu opšteg režima u Nemačkoj. Oni tvirde da se situacija o daljim događajima u Nemačkoj nalazi u rukama Herenkluba i oficirskog kora."26 Bliski odnosi sa istaknutim nemačkim funkcionerima u Beogradu omogućavali su Inđiću uticaj na stav ovih prema četničkoj organizaciji. Ovo se vidi iz njegovog izveštaja od 10. januara 1944. godine: "Dr. Kraus je na jedan dobar taktičan način servirao Nemcima sledeće: Mihailovićeva organizacija danas je jedini stvarni faktor o odlučivanju sudbine srpskog naroda. Nije važno šta se misli u Beogradu, već je važno šta se misli u unutrašnjosti u najširim narodnim slojevima, i da ne postoji ni jedna kuća koja nije izgubila nekoga rođaka u borbi za ideju Mihailovićeve organizacije. To je jedan pokret koji ima svu stvarnu snagu naroda i da Nemci ako žele mir moraju uzeti u obzir ove činjenice. Nedić ne predstavlja ništa, a ljotićevci predstavljaju snagu sve donde dok ih Nemci podržavaju. Prema tome, ako Nemci žele mir, onda ne treba da diraju organizaciju i njen rad, već treba da nađu neku mogućnost da se bez nekih pisanih sporazuma održi do kraja rata stanje tolerancije. Organizacija se može goniti, ali se ne može uništiti... U vezi sa ovim ataše za štampu i kulturni ataše nemačkog poslanstva već su bili kod nekih Nedićevih ljudi po nalogu pretpostavljenih i tom prilikom su govorili da oni imaju sigurne informacije o moralnoj, nacionalnoj i fizičkoj snazi organizacije Draže Mihailovića. Razume se, govorili su u duhu gornjih sugestija i tom prilikom pitali su za savet šta bi trebalo raditi da sporazum bude siguran, a da se ne kompromituje organizacija i da Nemci budu sigurni. Ovo mi je potvrdio i Perić i Jonić i Steva Kluić."27 Inđićeva delatnost po ovom pitanju usmerena je i na nedićevce, da bi se stvorili kompromisni odnosi i da se ne bi preduzimale represalije prema organizaciji Draže Mihailovića. O tome Inđiić u julu 1943. godine obaveštava Mihailovića: "Ministar unutrašnjih dela Dinić izjavio je da će ovih dana biti objavljeno da se svi oni koji se nalaze u šumi vrate kućama i da će im biti oprošteno sve. Oni koji se ne vrate imaće za posledicu da će njihove porodice biti intemirane kao taoci. Naši agenti rade na tome da do ovoga ne dođe."28 S obzirom na zaoštrene odnose između organizacije Draže Mihailovića i ljotićevaca, Indić je preko svoje agenture nastojao da što više parališe njihov uticaj na Nemce. U jednom od svojih izveštaja upućenih Mihailoviću, on piše: "Nojbaher i Vezenmajer počinju da potpadaju pod uticaj ljotićevaca... Razume se da naši agenti ne sede skrštenih ruku i da preduzimaju sve mere da u granicama svojih mogućnosti što više parališu ovaj uticaj."29 Iako je obaveštajni rad Miodraga Inđića trajao nešto više od godinu dana, on je ipak u tom relativno kratkom periodu, zahvaljujući svojoj dobroj mreži i bliskim vezama sa Nemcima i nedićevcima, imao dosta uspeha. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument