| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
RAZGOVORI S DRAGIŠOM VASIĆEM Početkom februara 1944, neposredno posle četničkog kongresa u selu Ba, Draža Mihailović je sa nekolicinom svojih najbližih saradnika i članova CNK, među kojima je bio i Dragiša Vasić, došao u selo Jančiće, u kome sam se i ja već duže vreme nalazio i u kome je bila smeštena i Đurovićeva novinska agencija "Demokratska Jugoslavija". Za vreme
boravka u Jančićima imao sam prilike da porazgovaram i sa Vasićem, koji je na
trenutke bio veoma potišten i neraspoložen, a ponekad je odavao utisak krajnje
nezainteresovanosti. Najpre mi je pričao o svojim utiscima sa inspekcionog
putovanja po Šumadiji. Rekao
mi je da je o njima, pismenim putem, obavestio i Mihailovića. "Moje prisustvo u Šumadiji
mnogima se nije sviđalo" — govorio mi je Vasić, "a naročito
komandantovom školskom drugu Jevremu Simiću, koga je komandant, kao svog
intimnog prijatelja, u svojstvu inspektora Vrhovne komande, poslao u pomoć
Kalabiću. Simić zvani 'Drška' je, po mome dubokom ubeđenju, skroz amoralan
tip, od koga naša organizacija ima samo štete. Od seljaka o njemu ne možete
čuti ništa pohvalno i lepo. Taj čovek se usudio da mi
u lice kaže kako je, posle moga dolaska, postavio komandantu pitanje: 'Imaš li
još koga da pošalješ u lutajući azil?' Nekoliko dana kasnije saopštio mi
je: 'Smatram da su ovde dva inspektora suvišna. Ja ovih dana napuštam ovaj
teren i idem u Vrhovnu komandu da se objasnim sa Dražom.' I
zaista, on je otišao u Vrhovnu komandu. Možete misliti šta je takav čovek o meni sve
mogao da natruća komandantu. Simićevim izmišljotinama se pridružila i Nedićeva
intriga objavljena u listu 'Novo vreme' o tome kako sam se odvojio od komandanta
i stvaram tobože novu republikansku stranku i vojsku. A Vi svakako znate kako
komandant reaguje prema onima čija popularnost raste. Pored ovih istina koje sam
mu izložio u pismima i mnogih drugih, i ovo su ne malo važni razlozi zbog
kojih se komandant prema meni ohladio potpuno. Poziv za 'Svetosavski kongres u
Ba', koji mi je, tek onako uzgred i u poslednjem momentu, uputio, najbolji je
dokaz njegovog stava prema meni. Od prvog dana bio sam
protiv uvlačenja političkih stranaka u pokret. I danas sam dosledan ovom
stavu. Ne znam šta je komandantu trebao ovakav kongres. Kada sam mu nabacio
potrebu održavanja kongresa, mislio sam na kongres ravnogoraca, a ne propalih
političara i još stvaranja neke koalicije s njima. Moram priznati da je ovaj
kongres za mene bio formalni cirkus. Zbog toga nisam ni hteo aktivnije da učestvujem
u njegovom radu. Na komandantov zahtev pristao sam da ga otvorim besedom na temu
'Rusija i svetosavlje'. Mnogi su mi stavili do znanja da je beseda bila, 'i suviše
literarna'. Budite uvereni da sa novim
Centralnim nacionalnim komitetom, kakav komandant i ovo novo društvo okupljeno
oko njega žele da stvore, nikada neću sarađivati." Sa Vasićem sam se ponovo sreo početkom maja 1944. To je ujedno bio i naš
poslednji susret. Pored ostalog, rekao mi je da se povlači u apstinenciju sa željom
da dočeka kraj rata i u miru opiše sve ono što je od aprila 1941. doživljavao
i preživljavao. A zatim mi je, ukratko, ponovio ono što mi je i ranije već
ispričao: "U poslednje vreme ja
nikako ne mogu da se otrgnem utisku da se glavni razlog zbog koga nas je
komandant pozvao iz Srbije u Crnu Goru, u Vrhovnu komandu, sastojao u njegovoj
želji da, donoseći odluku o jednoj zamašnijoj akciji protiv partizana, sa
nama, kao predstavnicima tada već formiranog Centralnog nacionalnug
komiteta, podeli istorijsku odgovornost. (Odnosi se na četvrtu neprijateljsku
ofanzivu protiv NOV i POJ — nap. autora.) Sticanju ovakvog utiska u znatnoj meri je doprinela i činjenica što je komandant vrlo dobro znao Žujovićev, Moljevićev, a naročito moj beskompromisan i oštar stav prema partizanima. On je sa sigurnošću računao da će za ovu akciju dobiti i našu saglasnost. U tome se nije prevario. Ali, s načinom kako je ona izvedena ja se nikada ne mogu složiti. Žujović takođe. Ova akcija nas je strahovito kompromitovala, kako u očima saveznika tako i u narodu. Međutim, Moljević ili nije svestan ove činjenice i teških posledica koje bi, eventualno, mogle iz nje da proizađu, ili, praveći se lud i odobravajući komandantove teške greške, pokušava da ostvari neke svoje bolesne ambicije. Takav njegov slav izazvao je prvi ozbiljniji sukob između nas dvojice. Nekako naporedo sa ovim, između nas je izbio i drugi. Po dolasku u
Crnu Goru, pokrenuo sam naš centralni list 'Ravna Gora'. Osnovni zadatak lista
bio je širenje naših ideja i naše propagande. Kroz njega smo davali i
smernice za propagandu ostalim lokalnim listovima koje izdaju pojedini
komandanti. Međutim, Moljević je došao na ideju da jedan od prvih brojeva
bude posvećen Englezima. Ja sam se, kao glavni urednik lista, tome energično
usprotivio. Objašnjavao sam mu da Engleze smatram grobarima našeg naroda i da
ih zbog toga mrzim do te mere da ću, u oslobođenoj zemlji, svim silama
nastojati da osnujem katedru na kojoj će se izučavati i negovati mržnja prema
Englezima. Isto tako, rekao
sam mu da ću nastojati da sve male narode sveta angažujem u borbi protiv njih.
Ali Moljević je i dalje ostao uporan u zahtevima da se njegova ideja realizuje.
On je čak pripremio i poslao mi kompletan materijal za jedan takav broj 'Ravne
Gore'. Materijal sam mu vratio i stavio do znanja da on u 'Ravnoj Gori' neće
biti objavljen dok sam ja njen glavni urednik. Kao što vidite, ja se sa Moljevićem ne slažem i ne mogu da se složim po
nekim za mene veoma važnim pitanjima, naročito na planu spoljne politike. Dok
ja činim napore da nađemo zajednički jezik s Rusijom i pokušavam da nam
obezbedim i njenu podršku, dotle gospodin Moljević smatra i tvrdi da nam je
oslonac na Engleze i Amerikance više nego dovoljan, pa prema tome da je moj
posao jalov i štetan. Da bi umanjio moj uticaj na komandanta i time omogućio realizaciju svojih
ideja, Moljević je počeo da se služi podlim i prljavim stvarima. Podilazeći
i laskajući komandantu, on je počeo i da mu puni uši raznim lažima,
klevetama i intrigama na moj račun. On se čak usudio da kaže komandantu da
sam ja saboter, neradnik i lenčuga. To su bile reči provincijskog advokata
mizernih ambicija, čoveka koji za naš pokret, do danas, nije dao ništa drugo
do neke zastarele statističke podatke o broju Srba, Hrvata i Muslimana po
srezovima Bosne i Hercegovine i koji, sem toga, ništa više nije u stanju da
pruži. Sa takvim čovekom ja niti hoću niti mogu da sarađujem. Komandant D(raža Mihailović — nap. autora) u početku je mislio,
nastavio je Vasić svoju priču, da naš pokret bude isključivo vojnički.
Kasnije, on se složio s mojom koncepcijom da ravnogorski pokret treba da i
idejno i praktično objedini ceo srpski narod. Angažujući se na političkom planu, ja sam, uz Mlađinu pomoć, početkom
1942. uspeo da formiram u Beogradu odbor sastavljen od stručnjaka za razna
pitanja iz oblasti državnog i društvenog uređenja zemlje. Ovaj odbor se
kasnije pretvorio u Centralni nacionalni komitet. Da bismo pred domaćom i svetskom javnošću, naročito pred Moskvom, opravdali naš stav prema Komunističkoj partiji, mi smo odbili saradnju sa svim građanskim strankama. Njihove pripadnike angažovali smo samo kao pojedince, a ne kao predstavnike određene političke stranke. Međutim, najveće smetnje u sprovođenju ovakvog našeg stava — izraženog, pored ostalog, i u mojoj skorašnjoj krilatici: smrt okupatoru, ustaškim zverima i svim političarima! — predstavljali su nam pojedini istaknutiji funkcioneri Zemljoradničke stranke Milana Gavrilovića. Oni su, na sve moguće načine, pokušavali da obezbede sebi vodeću ulogu u ravnogorskom pokretu i da mu nature sopstveni politički program. Ovakav njihov stav nije bio bez razloga ni bez osnova. Pod engleskim uticajem, koji je u Gavrilovićevoj Zemljoradničkoj stranci bio prilično jak, 'zemljoradnici' su se u martu 1941. otvoreno izjašnjavali protiv politike kneza Pavla i pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Oni su imali vidnog učešća u pripremanju i izvršenju dvadeset sedmomartovskog vojnog puča. U toku priprema za puč, Englezi su ih čak i snabdevali oružjem. Kasnije je bilo i nekih kombinacija da 'zemljoradnici' formiraju grupu otpora protiv okupatora u Jugoslaviji, sa jednim od vođa stranke, Milošem Tupanjaninom na čelu. Kada su istaknutiji funkcioneri Zemljoradničke stranke u zemlji saznali za Mihailovića, oni su među prvima stupili u kontakt sa njim i dobrim delom se već od samog početka svojski angažovali na stvaranju naše organizacije. Važni vojni i politički položaji koje su ubrzo zauzeli omogućili su im znatan uticaj u pokretu. Zahvaljujući ovoj činjenici, Mihailović je za kratko vreme stekao i čvrstu podršku šefa stranke Gavrilovića, kao i ostalih istaknutih funkcionera stranke koji su se, zajedno sa njim, nalazili u emigraciji i bili članovi emigrantske vlade Dušana Simovića, a zatim i Slobodana Jovanovića. Posle otpočinjanja komunističke akcije, a kratko vreme pre moga dolaska r.a Ravnu goru, komandant je, pod uticajem sekretara Zemljoradničke stranke Lazara Trklje, inače svog ličnog prijatelja, naredio komandantu beogradskog štaba da zajedno s Trkljom formira u Beogradu odbor u koji treba da uđu podsavetnici poliličkih, kulturnih i omladinskih grupacija. Njegova funkcija trebalo je da bude isključivo savetodavna. Sredinom avgusta 1941. Trklja je formirao odbor u koji su ušli predstavnici srpskih opozicionih građanskih stranaka, radikala, demokrata i zemljoradnika, i koji je, za razliku od planiranog, imao izrazito politički karakter. Postojanje ovakvog odbora nije bilo u skladu sa mojim koncepcijama o stvaranju ravnogorskog pokreta. Zbog toga sam se energično usprotivio njegovom postojanju. Ubeđivao sam komandanta da mi moramo čvrsto stajati na principima isključivo srpske akcije i odlučne borbe protiv partizana. Govorio sam mu da postojanje bilo kakvog političkog odbora narušava ove principe. Najzad, komandant se u potpunosti složio s mojom koncepcijom. Međutim,
ovaj odbor nije bio dugog veka. U
jesen 1941. Gestapo je uhapsio neke njegove članove. Zbog toga je Trklja, za
koga se pričalo da radi za račun engleske obaveštajne službe, bio prinuđen
da pobegne iz Beograda. Njegovim bekstvom odbor je praktično prestao da
postoji. Ali, uticaj Zemljoradničke stranke, mada u znatno manjoj meri, još i
danas se kod nas oseća. U našoj propagandi još ima primese njenog političkog
programa." Tu Vasić kratko zastade,
a zatim, kao da se nečega prisetio, nastavi: "Nekako baš u to vreme, kada sam komandanta ubeđivao u ispravnost moje koncepcije o stvaranju ravnogorskog pokreta, između njega i mene došlo je do prvog nesporazuma. Njega su izazvali moji saradnici. Krajem avgusta ja sam pokrenuo list 'Sloboda ili smrt'. Najbliži saradnici na uređivanju lista bili su mi profesori Miloš Savković i Milan Bojčević i novinar Dragan Sotirović. Izašla su samo četiri broja. U drugom broju, koji je objavljon početkom septembra 1941, u vreme kraljevog rođendana, nijednom rečju nije bio pomenut kralj Petar. A u članku 'Samo sloga Srbina spasava' Savković se otvoreno zalagao za sporazum s partizanima i za zajedničku borbu protiv okupatora. U sličnom duhu bio je napisan i jedan Sotirovićev članak. Ovi članci,
naročito nepominjanje kralja, izazvali su reagovanje pojedinih komandanata.
Padale su mnogobrojne klevete i teške optužbe na moj račun, čineći me
odgovornim kao glavnog urednika lista. Solidarišući se sa svojim saradnicima, komandant je bio prinuđen da
povede i neku vrstu istrage protiv mene. Jedva sam na kraju uspeo da ubedim komandanta da su me prilike, u kojima smo
se tada nalazili, naterale da uređenje ovoga broja lista poverim Sotiroviću i
da se zaista ne slažem sa stavovima iznetim u ovim člancima. Krivci su očigledno
bili Savković i Sotirović. Komandant ih je udaljio iz štaba i uputio u odred.
Kasnije, Savković je prišao partizanima. (Miloš Savković je stupio u
Kosmajski partizanski odred. Četnici su ga 1943. zarobili i streljali. I
Sotirovićeva sudbina bila je slična Savkovićevoj. Pod optužbom da radi za
britansku obaveštajnu službu i održava vezu između četničkih i
partizanskih komandanata, ubijen je 1943. po naređenju četničkog komandanta
Srbije Miroslava Trifunovića "Dronje" — nap. autora.) Od tada pa sve do pre dva meseca sa komandantom nikada nisam dolazio u sukob
bilo po kom pitanju. Glavni razlog našeg sadašnjeg neslaganja proizlazi iz činjenice
da komandant sve više potpada pod uticaj mnogobrojnih laskavaca i intriganata,
među kojima Moljević, bez sumnje, zauzima prvo mesto." Time je Vasić završio
svoju priču.1
|