Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC

Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC

"SVETOSAVSKI" KONGRES

U prvim danima posle pojave pukovnika Draže Mihailovića, oko njega su se najpre okupili reakcionarni elementi Zemljoradničke stranke, nastojeći da u organizaciji obezbede svoj dominantan politički uticaj. Međutim, zbog prvobitnog stava Mihailovića i Dragiše Vasića prema političarima uopšte, te njihove namere, kao što je već rečeno, bile su osujećene.

Kroz Dragišu Vasića, koji je bio potpredsednik Srpskog kulturnog kluba — čiji je predsednik Slobodan Jovanović bio tada na čelu Jugoslovenske emigrantske vlade u Londonu — grupa velikosrpskih šovinista iz Srpskog kulturnog kluba u Beogradu (Mladen i Milan Žujović, Dragoslav Stranjaković, Vlastimir Petković i drugi) imala je odučujući politički uticaj u Mihailovićevoj organizaciji. Medutim, posle pada emigrantske vlade Slobodana Jovanovića taj uticaj je počeo sve više da slabi.

Istovremeno, u Mihailovićevoj organizaciji uzima aktivnog učešća i reakcionarna grupa Republikanske stranke — dr Vojislava Vujanca, koja je igrala odlučujuću ulogu u beogradskom delu Centralnog nacionalnog komiteta (CNK). Njima, razume se — pošto se radilo o očuvanju klasnih pozicija buržoazije u borbi protiv NOP-a — ništa nije smetalo što su se kao "republikanci" našli u ultramonarhističkoj organizaciji Draže Mihailovića.

S obzirom na tadašnji stav Draže Mihailovića i građanskih političara, koji je proisticao iz njihovih posebnih računa, uključivanje pojedinih građanskih političara u Mihailovićevu organizaciju nije se odvijalo na partijskoj osnovi. Zbog toga je i CNK do kongresa u selu Ba imao vanpartijski karakter i predstavljao političko rukovodstvo ravnogorskog pokreta.

Međutim, Mihailović je tek 28. maja 1943. naredio rukovodiocu CNK u Beogradu dr Vojislavu Vujancu da Nikolu Stojanovića i Nikolu Škerovića uvede u sastav CNK:

"Molim Vas da u sastav Svifta (pseudonim CNK ravnogorskog pokreta — nap. autora) uvedete dr Nikolu Stojanovića, dr Petra Zeca, predstavnika Like i dr Kirilovića, predstavnika Vojvodine. Moramo Svift popuniti predstavnicima svih krajeva. Zato uzmite i Škerovića iz Podgorice koji je kod vas.. ••"¹

Dr Vojislav Vujanac, za koga je Mihailović prilikom suđenja rekao da mu je bio "glavni oslonac" i rukovodilac u delu CNK u Beogradu, bio je advokat i pripadnik Republikanske stranke. - Centralni nacionalni komitet, između ostalog i zbog fizičke odvojenosti svojih članova, nije mogao doći do punog izražaja kao jedinstveno političko telo. Političko rukovodstvo bilo je svedeno na njegov izvršni deo, koji su sačinjavali Vasić, Moljević i Žujović ili, još tačnije, na samog Dražu Mihailovića, koji je od ovih prema svom nahođenju birao sebi najbližeg političkog saradnika. Karakter "Svifta", kako je zamišljen prilikom njegovog formiranja, najbolje se vidi iz pisma koje su njegovi članovi uputili Mihailoviću početkom januara 1944. godine:

"Prilikom obrazovanja 'Svifta' vi, a i njegovi prvi članovi, stali su odlučno na stanovište da on ne sme nikako imati partijsko-stranački karakter, već prvenstveno nacionalni. Za njegove članove mogu biti postavljeni, a tako je i učinjeno, na prvom mestu čestiti i pošteni ljudi, koji nisu u prošlosti kompromitovani, od ugleda i autoriteta u svome kraju, poznati javni, kulturni i prosvetni radnici, nacionalno ispravni i zaslužni za opštu narodnu stvar. Ti ljudi, bez obzira na stranačku pripadnost, samo ako nisu kompromitovane prošlosti, trebalo je da posluže kao najbolji primer dolaska jednog novog doba, sa novim ličnostima koje će pokazati narodu pravi put kojim treba da pođe. Za ulazak u 'Svift' nije mogla, niti sada treba da bude, najjača legitimacija pripadnost jednoj od stranaka. On se ne sme i ne može popunjavati po partiskom ključu nagađanjima i pogađanjima koliko će ko dobiti mesta. Ravnogorski pokret imao je i ima za glavni cilj da okupi sve pozitivne snage na opštem narodnom dobru, za njegov moralni preporod, kulturno i prosvetno podizanje i ekonomsko poboljšanje života. Ni ranije, a kamoli sada, nije bilo moguće okupiti srpski narod na jednoj partiskoj platformi. Sve organizacije i ustanove koje su bile vođene od ljudi postavljenih na ta mesta po partiskom ključu, nisu se mogle održati, jer su ti ljudi više vodili računa o svojim ličnim nego o opštim zajedničkim interesima i više o partiskim ciljevima nego o narodnim potrebama."²

Međutim, o nekom jedinstvu pogleda na program i organizaciju pokreta ne može se ni govoriti čak ni kod najužeg rukovodstva "Svifta", jer su ovaj — to jest politički sektor Mihailovićeve organizacije — više nego ijedan drugi razdirale suprotnosti, raznolika shvatanja, lične težnje i ambicije. Čak ni sam Mihailović nije bio sasvim siguran ko su, u ovom periodu, članovi CNK, jedno zbog nedovoljne obaveštenosti, a drugo zbog činjenice što je beogradski deo CNK samostalno uvodio u svoj sastav nove članove.

Članovi beogradskog dela "Svifta" bavili su se prikupljanjem materijala za propagandu, izradom raznih projekata za konkretne potrebe Vrhovne komande ili o budućem uređenju države. Pored toga, oni su davali mišljenje po raznim političkim, programskim i organizacionim pitanjima ravnogorskog pokreta, koja su dostavljali Mihailoviću radio-putem i preko svojih specijalnih kurira, a povremeno su odlazili pojedinačnp u štab Vrhovne komande, kada se ovaj nalazio na teritoriji Srbije.

Beogradski deo "Svifta" bio je u dosta živom kontaktu sa štabom Vrhovne komande, naročito posle njegovog povratka iz Crne Gore, sto je svakako skrenulo veću pažnju Gestapoa na njihovu aktivnost. Gestapo je naročito budno pratio delatnost onih članova organizacije Draže Mihailovića za koje je sumnjao da su u britanskoj obaveštajnoj službi. Kako je izvestan broj takvih bio baš među članovima "Svifta" i drugih političkih foruma Mihailovićeve organizacije u Beogradu, Gestapo je nastojao da onemogući njihov kontakt u prvom redu sa članovima britanske vojne misije, za koju je vrlo dobro znao da se nalazi pri štabu Vrhovne komande. Iz tih razloga dolazilo je do niza hapšenja političkih funkcionera Mihailovićeve organizacije u Beogradu. Tako je 28. juna 1943. godine kapetan Đorđe Supić, koii je bio u štabu komande Srbije, izvestio Vrhovnu komandu, pored ostalog, i sledeće: "Među njima, februara 1944. godine, uhapšen je i Vujac. Kasnije gestapovci su ga streljali."³

Posle prvog zasedanja AVNOJ-a, a naročito početkom 1943. godine, Mihailović posebno insistira na razvijanju što intenzivnije propagandne delatnosti, u koju, pored Vasića i Moljevića, uključuje i dr Đuru Vilovića, Aleksandra Aksentijevića, dr Đuru Đurovića, Mustafu Mulalića i druge.

Vilović je bio katolički sveštenik. Kada se raspopio, postao je ogorčeni protivnik crkve kojoj je dotad pripadao. Bavio se književnošću i novinarstvom.

U Mihailovićevu organizaciju stupio je krajem 1942. u Splitu i blisko sarađivao sa njenim tamošnjim funkcionerima protom Urukalom i profesorom Alfirevićem. Pisao je članke u četničkim listovima "Ujedinjenju" i "Kriku iz jame", koji su izlazili u Splitu i donosili članke protiv Hrvata i partizana, velikosrpskog i reakcionarnog karaktera. Zbog takvog rada Vilovića su u Splitu, kako je on prilikom sudenja izjavio, smatrali za šefa četničke propagande, što je on uistinu i bio.

Aleksandar Aksentijević "Čika Aca", penzioner i bivši narodni poslanik iz Beograda, pripadao je najpre Radikalnoj stranci, a kasnije je prišao Jugoslovenskoj nacionalnoj stranci.

Prvi put je došao u dodir sa Dražom Mihailovićem u septembru 1941. godine, kada ga je sa njim upoznao Dragiša Vasić na taj način što ga je, kako on kaže u svojoj izjavi pred istražnim organima 1945, našao u selu Brajićima ispred kuće u kojoj je trebalo da se održi sastanak između Tita i Draže Mihailovića, te ga je pozvao unutra i on je prisustvovao sastanku "kao publika". Zatim kaže da je iz Brajića prešao u selo Berisić. Odatle se Aksentijević, kako na istom mestu izjavljuje, prebacio u istočnu Srbiju, u selo Zabare.

Evo kako u pismu upućenom 31. januara 1943. godine četničkom komandantu Srbije, generalu Miroslavu Trifunoviću, sam Aksentijević opisuje okolnosti svog dolaska među četnike kao i svoje političke planove i ambicije:

"Kada je Mladen Žujović morao da beži iz Beograda zastupio ga je u našem civilnom štabu njegov brat dr Milan.

Kada je Dr Milan uhapšen onda sam ja njega zamenio u štabu, a posle sam morao da begam, jer smo gotovo svi bili otkriveni.

Ja se, kao što Vam je poznato, nalazim u štabu kod Popeska (pseudonim četničkog komandanta Krajinskog korpusa Velimira Piletića — nap. autora). Sa njime sam održavao veze još u prvim danima i po nalogu Dražinom poslao sam mu jednu omanju sumu novca. Bilo mi je najzgodnije, kada su me pojurili, da dođem kod njega. Popesku me je vrlo dobro primio, a ja sam zadovoljan, ne toliko prijemom, koliko sredinom i načinom njegovog komandovanja, jer je potpuno ušao u sadašnju situaciju sa uspehom, bez reklame i svoga isticanja, a taj smišljen i požrtvovan rad daje mi duševne hrane i pruža mi veliku nadu, da ćemo uskoro pobediti našeg unutrašnjeg neprljatelja bez kompromisa."

Na kraju pisma Aksentijević kaže:

"Dobro bi bilo, da se vidim sa Vama i sa Dražom. Nastupaju događaji sudbonosni za našu zemlju. Usled poznatih Vam prilika, ja nisam mogao svojedobno da se odazovem pozivu ni Dražinom da dođem do njega, ni ono zimus do Vas, ali bi imalo dosta da se razgovara, a naročito u pogledu onoga što predstoji.

Vi znate, da je moje mesto u Beogradu. Tamo mi je određena funkcija, koju ste Vi odobrili. Čekam ovde, i kada se bude stvorlla mogućnost, javite mi, ja ću poći na svoj zadatak i biti na raspoloženju, donde, dokle za to bude bila potreba, da se posle povučem u muran život, ako Bog da, i u tišini razmišljam o svima događajima kroz koje smo u ovim burnim danima prolazili.

Molim Vas, da đeneralu G. Mihailoviću izručite pozdrav od njegovog saradnika, koji ga je još u prvim danima pomagao, i da mu poželite, da u ovim teškim danima po našu otadžbinu i njega lično, posluži zdravlje i čvrsta volja, kao i do sada, da istraje do kraja, na opštu korist."⁴

Aksentijević je u jesen 1943. godine imao živ kontakt i sa Dražom Mihailovićem, obavljajući, po njegovim nalozima, razne, često vrlo poverljive zadatke. Tako mu je Draža 26. novembra 1943. godine, pored ostalog, pisao:

"Za sad u narodu najvažniji je rad na propagandi. Prilažemo Vam i uputstva iz kojih ćete shvatiti sadašnje tendencije. Naš čika Vasić suviše oteže sa listom "Ravna Gora" ali ako biste Vi imali mogućnosti da uz pripomoć Zvonka izdajete list bilo bi od neocenjive koristi. Taj bi list mogli nazvati 'Ravnogorska misao' ili drugo što bi Vam bilo zgodno. Ne može samo 'Ravna Gora' jer to treba da bude centralni list. Komunisti izbacuju listove na sve strane a mi ni jedan ne možemo da održimo."⁵

Kako je Mihailović pod pritiskom razvoja unutrašnje i spoljne situacije bio prinuđen da svom pokretu, bar formalno, sve više daje jugoslovensko obeležje, na dnevni red postavlja se potreba da se tadašnji CNK, odnosno "Svift", koji je po svom sastavu imao srpski karakter, proširi stvaranjem njegovog "hrvatskog", "slovenačkog" i "muslimanskog" dela.

U tom smislu dali su Mihailoviću sledeći predlog rukovodioci beogradskog dela "Svifta":

"Po zajedničkom mišljenju trebalo bi, po mogućetvu, obrazovati hrvatski, slovenački i muslimanski deo Svifta. Inicijativa za to trebalo bi da potekne od Vas. Preko poverljivih ljudi trebalo bi da dođete u vezu sa Hrvatima, Slovencima i Muslimanima na terenu i tražiti od njih da obrazuju svoje odeljke Svifta, Jer je nepraktično i neumesno stvarati ih u Beogradu, naročito što se tiče hrvatskog dela Svifta, jer bi to značilo produžiti politiku koja je praktikovana za vreme šestoja-r.uarskog režima, i one Hrvate koji. imaju malo podrška kod svoga naroda, ili ga uopšte nemaju, uzimati, kao predstavnike Hrvata. Po sebi se razume da i ove Hrvate, Muslimane i Slovence, koji se nalaze kod nas, ne treba izostaviti, ali da oni budu glavni činioci, i jedini i pravi predstavnici Hrvata, Muslimana i Slovenaca — to je nemoguće, jer su i oni sami svesni da to nisu i da ne mogu biti. Mi ne smemo i ne možemo određivati ko će biti njihovi predstavnici. Oni to sami moraju odrediti. Ovi koji su kod nas, mogu samo zajedno sa onim sa terena biti. predstavnici Hrvata, Muslimana i Slovenaca, i kao takvi interpretatori njihovih opštih želja, potreba i gledišta o organizaciji opšteg državnog i posebnog plemenskog života. Ako bi došli u vezu sa takvim ljudima, dobro bi bilo kada bi oni pismeno Vam podneli uslove pod kojima bi sarađivali zajedno sa ostalim delovima Svifta. Sa tim uslovima bi trebalo i mi da se upoznamo, pa tek potom stvoriti priliku i mogućnost da neko od naših stupi u dodir sa njima i zajedmčki pretresu pitanja od opšteg državnog i posebno pokrajinskog interesa."

O motivima navedenog pokušaja, kao i predlogu za uključenje dvojice Muslimana u CNK, govori Moljević u svojoj depeši od 26. novembra rukovodiocima "Svifta" u Beogradu:

"S pismom Vam šaljemo izveštaj o situaciji u zemlji.

S obzirom na ovu situaciju, i onako, da bismo pojačali naš položaj, a i Jugoslovene, Hrvate i Muslimane uverili u to da ozbiljno želimo saradnju s njima, nedavno smo Vas molili da nam, u sporazumu sa dr-om Novakom, predložite Hrvate Jugoslovene koji bi obrazovali hrvatsku sekciju Svifta. Sad Vas molimo da bi nam stavili predlog u pogledu muslimana koji bi trebali da uđu u srpsku sekciju. Potrebna su bar dvojica za prvo vreme. Uslovi — svetla prošlost, moralna čistota i srpsko opredeljenje. Može biti da bi bilo dobro da se uzmu gg. dr Begović, prof. univerziteta i Mustafa Mulalić koji je kod nas i razvija rad."⁷

U duhu ovlašćenja koje je u maju 1943. godine dobio od Mihailovića, šef agencije "Demokratska Jugoslavija" Đura Đurović je uspeo da ostvari saradnju sa Mustafom Mulalićem i da preko njega i dr Abdulaha Hodžića pokuša vrbovanje Muslimana za organizaciju Draže Mihailovića.

Krajem septembra 1943. godine Mihailović je poručio Đuroviću da mu uputi Mustafu Mulalića, "ako mu nije preko potreban". Tako se Mulalić početkom novembra našao u štabu Vrhovne komande.

Mustafa Mulalić se pre rata bavio publicistikom u Livnu i Sarajevu. Iako je bio Musliman, on je, s obzirom na svoje velikosrpsko raspoloženje, pristupio Jugoslovenskoj nacionalnoj stranci (JNS), pa je na izborima 1935. godine izabran na vladinoj listi za poslanika u gračanskom srezu. U leto 1941. godine prebacio se iz Sarajeva u Beograd, usled straha, kako on kaže, da ne bude ubijen od Nemaca i ustaša zbog svoje srpske nacionalističke orijentacije.

U leto 1943. godine Mulalić je pristupio Mihailovićevoj organizaciji, a kao razlog navodi da je na njega bila "pala kocka" da u ime Muslimana ide u Vrhovnu komandu Draže Mihailovića, kako je bilo odlučeno na sastanku Muslimana u Beogradu, kojem su, pored njega, prisustvovali Abdulah Hodžić, beogradski imam, Muhamed Ćemalović, bivši upravnik "Gajretovog" studentskog doma u Beogradu, dr Mehmed Begović, profesor Beogradskog univerziteta i Ahmed Kemura, činovnik Saveza činovničkih nabavljačkih zadruga. Ovakvu odluku oni su, kako Mulalić kaže u svojoj izjavi pred istražnim organima 1945, doneli zbog toga što su početkom 1943. godine čuli pojedini četnički komandanti, kao Pavle Đurišić i ostali, vrše masovno istrebljivanje muslimanskog življa po Bosni, Sandžaku i Kosovu",⁸ pa su rešili da je zbog toga potrebno intervenisati kod Draže Mihailovića. U istom smislu na Mulalića je, kako on kaže, uticao i inž. Aćim Seremet, bivši narodni poslanik.

Sigurno je da se motivi Mulalićevog pristupanja Mihailovićevoj organizaciji nalaze pre u njegovoj velikosrpskoj orijentaciji i ambicijama, negoli u muslimanskoj sentimentalnosti, koja kod njega nije baš mnogo dolazila do izražaja ni kada se našao u Mihailovićevoj Vrhovnoj komandi. U septembru 1943. godine Mulalić kaže da se sastao sa Dražom Mihailovićem u zapadnoj Srbiji i da je tada "s njim prodiskutovao muslimansko pitanje", tada su se složili "da je potrebno povesti intenzivnu kampanju i propagandu za odvajanje muslimanskog življa iz ustaških redova i pridobijanje za ciljeve četničke borbe".⁹ Mulalićeva aktivnost na ovoj liniji došla je do naročitog izražaja posle kongresa u selu Ba i prilikom odstupanja četnika kroz Bosnu, samo s tom razlikom što je ona išla za tim da se Muslimani odvoje od NOP, kojem su oni u tom periodu masovno prilazili, a ne od ustaša, sa kojima su četnici, zajedno sa Mulalićem, uglavnom sarađivali.

Ali glavni zadatak Mustafe Mulalića od njegovog stupanja u Mihailovićevu organizaciju sastojao se u pridobijanju Muslimana da stupaju u četničke redove, odnosno u odvraćanju Muslimana od NOP-a. To se, pored ostalog, vidi i iz pisma koje je Mulalić 3. decembra 1943. godine uputio Mehmed-begu Preljuboviću, i u kome na početku kaže:

"Dragi Muhamede, nastojao sam i ranije da s Tobom uspostavim vezu, ali sve ostade samo na izmeni pozdrava. Ovom prilikom nastojim da se ta veza jače označi, jer Ti predstoje i dužnosti koje Ti podeljuju najviši faktori. Glavni faktor želi Tvoje učešće u Oslobodilačkom pokretu, a da Ti olakša, ne mobiliši izvan Tvog kraja i porodice. Ti raspolažeš sa toliko spretnosti da svoj rad sačuvaš u tajnosti, i ne izvrgneš nikakvoj opasnosti, kao što je ovamo poznata i Tvoja politička doslednost i nacionalna vernost Kralju, Jugoslaviji i Jugoslovenskoj vojsci. Očekuje se od Tebe samo odlučnost i hrabrost.

Treba malo reskirati, ali taj rizik nije tako velik, da bi se trebalo bojati.

Sva dužnost sastoji se u tome da podržavaš s nama vezu za svoj kraj. Prva dužnost sastoji se u sledećem:

U okolini Tuzle organizovao je major Hadžiefendić jedan milicioni borbeni odred od muslimana sa ciljem da brani svoj kraj od ma čijeg napada. Major Hadžiefendić, držeći tako veliki broj muslimana pod oružjem i ne priklanjajući se nikome, nije se ogrešio ni o nacionalni interes, ni o svoju oficirsku čast i zakletvu Jugoslovenskoj vojsci i njenom Vrhovnom komandantu, dok je svoj kraj potpuno sačuvao, te u ovom ratu niti je poharan ni popaljen, a ni pobijen. Kako je današnja situacija pred presudnim i odlučnim momentima bio bi veliki interes muslimana, ako bi major Hadžiefendić potražio kontakt sa Jugoslovenskom vojskom i njenim komandantom Dražom Mihailovićem. Tvoja je, dakle, dužnost da se sa njim sastaneš i to da ga lično potražiš, a ne po ma čijoj poruci, i da s njim razgovaraš. Ti mu trebaš reći ovo:

Nalazimo se u poslednjoj fazi rata. Konture njegovog ishoda nazire već i svaki seljak. Nemačka je izgubila rat. Saveznici na istorijskim sastancima na Atlantiku, u Kvebeku i u Moskvi rešavaju o budućem uređenju Evrope i sveta. Naše pitanje je već rešeno. Jugoslavija je ušla u rat, pa će Jugoslavija i posle rata postojati. Pošto je ušla u rat kao Kraljevina, biće i opet Kraljevina. Kralj se već približava svojoj Otadžbini. Komunistička koncepcija odlukom saveznika ne može u opšte doći u obzir. Što se nas muslimana tiče, mi napose ne možemo ni očekivati niti se radovati crvenom pokretu, jer se on ne slsže sa principima Islama. U našem Kuranu jasno su postavljeni principi, ne samo duhovni, nego i šeriatski pa i materijalni, koji se diametralno razlikuju i kose sa komunizmom. U Kuranu je postavljen neoboriv princip naslednog prava i individualne svojine i dužnosti delenja zekjata, koje principe mi ne smemo pretpostaviti komunističkim utopijama. Prema tome temelji Jugoslavije mogu biti postavljeni i sa našeg muslimanskog stanovišta samo kao nacionalni i demokratski."¹⁰

U daljem tekstu ovoga pisma Mulalić govori o četničkoj koncepciji trojne federacije buduće Jugoslavije, o položaju muslimana u njoj, o mirenju sa Srbima itd., a o svojoj misiji u organizaciji Draže Mihailovića kaže sledeće:

"Ja sam kao musliman smatrao za svoju islamsku dužnost da se borim za pobedu Ravnogorske misli među Srbima, jer ta misao pruža muslimanima jedino sigurne garancije za njihov opstanak, za njihovo održanje i njihov razvitak. Na tome putu imao sam sreće da dođem do Vrhovne komande Jugoslovenske vojske i do komandanta, ministra vojske, đenerala Draže Mihailovića i da sa ovog položaja delujem i pripremam srpsko javno mišljenje za bratsko pomirenje sa muslimanima. Ja sam uveren, da će mi svaki brat musliman, koji nema dosadašnjih partijskih predrasuda, ovaj korak, skopčan sa vrlo teškim naporima i rizikom, svom dušom odobriti i da mi do konačnog uspeha neće rad ometati.""

Muhamed Preljubović je kasnije pristupio organizaciji Draže Mihailovića i postao član Centralnog nacionalnog komiteta.

Sredinom decembra 1943. godine Vrhovna komanda je bila obaveštena od Momčila Đujića, komandanta Dinarske četničke oblasti, da je uspostavio vezu sa Huseinom-Huskom Miljkovićem, koji je u okolini Bihaća i Cazina organizovao oko 2.000 naoružanih Muslimana. Đujić je dalje izveštavao da je, po njegovoj oceni, nastupio "pogodan momenat da se ovaj muslimanski pokret prikopča za našu akciju i iskoristi u borbi protiv komunista", i da je u tom cilju poslao u Bihać i Cazin žandarmerijskog potporučnika Marka Ćuzića, koji je u Bihaću stupio u kontakt sa Miljkovićem, Abdulahom Pašićem i drugima pa se sa njima sporazumeo "da se obustave neprijateljstva između nacionalnog muslimanskog i srpskog elementa i da se nastavi saradnja protiv komunista".¹²

Saznavši za sve ovo, Mustafa Mulalić je 17. decembra 1943. preko Đujića poslao Hasanu Miljkoviću poruku da sa oduševljenjem pozdravlja njegov, Abdulahov i Huskin "pokret na Krajini kao spasonosan pokret savremenog Hasanage Pećkog", a za Dražu kaže da "svesrdno pozdravlja potomke Hrnjice Muje i Gojenog Halila". Posle tih i sličnih fraza Mulalić prelazi na konkretnija pitanja, razume se, postavljajući se u ulogu "muslimanskog vođe" koji daje direktivu:

"Nastojte da na shodan način dobro naoružate i svoje prinove i nastavite najenergičnije sa borbom protiv komunista."¹³

Medutim, Mulalić je imao malo uspeha u pridobijanju Muslimana, ne zbog toga što se on u tome nije dovoljno zalagao, nego zbog strahovitih zločina koje su četnici počinili nad muslimanskim stanovništvom, koje je sve više stupalo u redove NOP-a.

U pogledu proširivanja tadašnjeg CNK, odnosno "Svifta", uključivanje u njegov sastav Hrvata, Muslimana i Slovenaca uglavnom se svelo na inž. Vladimira Predavca, dr Zvonimira Begića i Mustafu Mulalića, koji su se već tada nalazili u redovima Mihailovićeve organizacije.

Sem ranije navedenih članova beogradskog dela "Svifta", njegov član je bio i dr Vladimir Belajčić, bivši kasacioni sudija, zamenik "Velikog majstora slobodnozidarske Velike lože Jugoslavije" i raniji guverner Rotari-organizacija u Jugoslaviji.

Što se tiče veza sa predstavnicima Mačekove Hrvatske seljačke stranke, rukovodstvo Mihailovićeve organizacije činilo je više pokušaja u tom pravcu još od početka 1942. godine, ali oni nisu doveli do nekih praktičnih rezultata.

Politički život građanskih stranaka u Hrvatskoj, koja je formalno bila nezavisna država, mada u sasvim skučenoj formi, ipak se odvijao. Hrvatska seljačka stranka i u novonastaloj situaciji predstavljala je još kompaktnu organizaciju koja je obuhvatala gotovo sve građanske i sitnosopstveničke elemente i kao takva bila značajan politički faktor. Pored toga, deo vođstva, na čelu sa šefom stranke Mačekom, ostao je u zemlji i aktivno rukovodio delatnošću stranke, a istaknuti članovi HSS Šutej i drugi, koji su se nalazili u emigraciji, priznavali su i dalje Mačeka kao šefa stranke. Otuda je o ovoj stranci, kao vrlo značajnoj snazi u političkom životu NDH, morao da vodi računa i ustaški režim, koji joj je prećutno dozvoljavao rad, istovremeno radeći na tome da za sebe pridobije pojedine pripadnike HSS.

Položaj HSS u "nezavisnoj" državi Hrvatskoj bio je vrlo komplikovan. Ona se nalazi u sukobu sa ustaškim režimom, s jedne strane; ali u isto vreme politički saraduje s njim preko desnog krila svoje stranke. Pored toga, HSS održava direktne veze sa silama Osovine, emigracijom HSS, a kasnije se jedan njen deo povezuje i sa NOP. Karakteristično je da su gotovo sve grupe HSS koje su se politički različito orijentisale bile povezane i solidarne sa maticom stranke oko dr Mačeka. Svi ovi kontakti HSS sa različitim političkim faktorima, počevši od sila Osovine pa do NOP, bili su sračunati na to da stranka obezbedi svoje pozicije u svakoj mogućoj situaciji.

Od samog početka života NDH u stranci su se pojavile dve političke grupe. Desno krilo stranke otvoreno je sarađivalo sa ustaškim režimomi tražilo i što veću povezanost sa njim. Ono je delom i formalno ušlo u ustaški pokret. Neki iz ove grupe HSS imali su značajne funkcije u ustaškoj upravi, kao što je slučaj sa Josipom Tortićem, koji je bio ministar NDH.

Centar stranke, na čelu sa dr Vlatkom Mačekom, bio je anglofilski orijentisan i povezan sa emigracijom HSS. Sam Maček i uže vođstvo stranke nisu sarađivali sa Pavelićem i izbegavali su direktan kontakt s njim, ali preko drugostepenih ličnosti i desnog krila HSS održavane su stalne veze sa ustaškim režimom. Kasnije, sa jačanjem NOP, u HSS se pojavilo i levo krilo, koje je pristupilo narodnooslobodilačkom frontu.

Međutim, pojedini istaknuti funkcioneri HSS radili su i na uspostavljanju veze sa organizacijom Draže Mihailovića.

Na pitanje Slobodana Jovanovića: "Izvestite da li imate veze i sarađujete li sa Mačekovom organizacijom", Mihailović je 11. juna 1942. godine depeširao:

"U januaru uhvaćena veza s Mačekovom organizacijom preko sekretara Mačekovog Dr Pinterovića. Data im uputstva za rad i zadatak. Nikakva akcija nije zapažena do skoro. Sada nam javljaju o begstvu Hrvata u šumu zbog prikupljanja za Istočni front. Većim delom hrvatska vojska u Bosni ne bori se protiv četnika već samo ustaše i muslimani."¹⁴

Kapetan Danilo Salatić, načelnik štaba Komande istočne Bosne i Hercegovine, poslao je 17. decembra 1942. depešu koja takođe baca svetlost na pitanje odnosa HSS i četnika:

"Kdt II sarajevske brigade dostavlja pismo upućeno Vama. Dolazi od Hrvatske seljačke stranke, bez potpisa. Upućen je kapetan Kovačević da ispita mogućnost dolaska pisma od Mačeka, te je ustanovio da je pismo došlo od hrvatskih oficira iz Rajlovca."

To pismo glasi:

"Gospodine Đenerale! U cilju što uže saradnje našega naroda protiv zajedničkog zavojevača na našu Otadžbinu odlučili smo da Vaš rad i napore za oslobođenje Otadžbine povežemo, jer se nadamo da ćemo na taj način moći postići najbrže i najlakše svoj cilj a to je: oslobođenje i ujedinjenje Scba, Hrvata i Slovenaca u jednu i nedeljivu Jugoslaviju. Zbog toga smo odlučili da rad HSS (Hrvatske Seljačke Stranke) kojoj je na čelu Dr. Vladimir Maček, povežemo sa Vašim. Da bi to mogli učiniti, molimo da nam omogućite sastanak predstavnika obeju strana. Sa naše strane biće poslan čovek sa svojim opunomoćenjima. Sa druge strane molim Vas da čovek koji će biti poslan sa Vaše strane bude politički i vojno potpuno upućen kako bi se mogućnost zajedničkog rada, na osnovu poznatih principa obeju strana, mogla što pre ostvariti. Stoga je potrebno da se utanači rok najmanje 20 dana od primitka Vašeg odgovora, naznačivši ujedno i mjesto. Mjesto da bude takvo gde bi nam najlakše bilo doći i uz najmanje mogućnosti da neprijatelj osujeti stvar. Ovo gornje smatrajte kao najhitnije, a odgovor poslati na onoga odakle je poteklo. A Z."¹⁵

Mihailović je na ovo odgovorio depešom od 18. decembra:

"U pogledu pisma primljenog od Hrvata kojim traže sastanak u ime Mačeka omogućite to i neka to Branko (Zaharije Ostojić — nap. autora) primi na sebe."¹⁶

Dvadesetog decembra 1943. godine kapetan Bora Mitranović, delegat VK za zapadnu Bosnu, izvestio je Vrhovnu komandu o sledećem:

"Major Vranješević i pravnik Lazičić sastali su se sa jednim istaknutim prvakom HSS i postavili uslove na osnovu kojih treba da se razgovara o najužoj saradnji u zajedničkoj borbi protiv okupatora i komunista. Taj čovek je već otputovao za Zagreb na konferisanje vođstvu stranke, pa ćemo u najskorije vreme dobiti tačne informacije o njihovom stavu. Lazić će uskoro odgovoriti po traženju Dr Moljevića. Ovoga mnogo pozdravlja."¹⁷

Na ovo je lično Stevan Moljević 27. decembra 1943. odgovorio:

"Moljević pozdravlja Branu (Lazičića, šefa propagande Komande zapadne Bosne — nap. autora) i moli ga da javi ko je bio delegat Dr. Mačeka na pregovorima, kakve je zahteve postavljao i o svemu što opširnije. Nadalje da se ti pregovori što više prodube i dođe do nekog sporazuma kako Vi ne bi ostali i nadalje u toj borbi izolovani s mačekovcima, da ne bi u daljnjem oklevanju i iščekivanju potpuno ispustili teren, jer ga više ne bi lako povratili. Neka izvesti da li je Martin Zrelac još naš i neka hvata veze sa socijalistima u Hrvatskoj. Po svaku cenu što čvršće veze sa muslimanima, koje ovde u Vrhovnoj komandi predstavlja Mustafa Mulalić i sarađuje sa Moljevićem. Moljević pozdravlja Vranješevića, Branu i ostale.-"¹³

Svi ovi pokušaji, kako sa jedne, tako i sa druge strane, bili su u prvom redu upereni protiv NOP, protiv sve većeg i masovnijeg priliva u njegove redove hrvatskog naroda, među kojima i mnogih pripadnika HSS. Ta linija u vezama i odnosima između Mihailovićeve organizacije i reakcionarnog dela HSS, iia čelu sa Mačekom, najjasnije je izražena u primedbi koju je Mihailović svojevremeno napisao na kraju jednog iz-vestaja o situaciji u Hrvatskoj:

"Mačekovce treba pozvati u saradnju protiv komunista koji predstavljaju veću opasnost za njih."¹⁹

Od koga "veću opasnost" — to Mihailović nije napisao, ali po svemu izgleda da je mislio na Nemce, pošto se u izveštaju, pored ostalog, govori i o tome da Nemci "žele da okupiraju Hrvatsku".

Samo vrlo velike suprotnosti izmedu hrvatske i srpske buržoazije i obostrani šovinizam bili su smetnja što Mihailović nije, na toj zajedničkoj liniji borbe protiv NOP, uspeo da nađe potpuno istovetan jezik sa reakcionarnim političarima HSS.

Međutim, sa reakcionarnim političarima iz srpskih građanskih stranaka Mihailović je, pritisnut razvojem unutrašnje i međunarodne situacije, bio prinuđen da prihvati saradnju i da napusti svoj stav protiv učešća "političara", funkcionera raznih građanskih partija, u njegovoj političkoj organizaciji. On to u početku nije javno činio, nego je, zadržavajući prividno svoj stari stav, preko svojih najpoverljivijih agenata preduzimao mere da dođe do kontakta i razgovora sa pojedinim predstavnicima srpskih građanskih stranaka. Tako je Mihailović, još početkom marta 1943. godine dao zadatak svom obaveštajcu u Beogradu inž. Petru Milićeviću da konsultuje po pitanju saradnje sa Mihailovićevom organizacijom razne intelektualce i javne radnike u Beogradu. "U delokrug konsultovanja bili su uključeni", kaže Milićević u svom izveštaju od 1. maja 1943. godine, "predstavnici Srpskog kulturnog kluba, Sokola, Rezervnih oficira, Profesorskog društva, Učiteljskog udruženja, zatim pred-stavnici bivših partijskih organizacija koje su postojale i slobodno delovale pre 6. februara 1929. godine, radikala, demokrata, socijaldemokrata, republikanaca i dr." Dalje, on izveštava da "zemljoradnici" "još nisu konsultovani jer dobar deo njih je prišao partizanima a ostali se drže po strani". Političke grupacije formirane posle 6. februara 1929. godine "za sada nisu uzete u kombinaciju, kao što su na pr. JNS i JRZ", kaže se dalje u izveštaju.

"Prethodne razgovore sa svim predstavnicima raznih napred pomenutih grupacija, vodio je bivši lični sekretar pok. Ljube Davidovića, o kome je Čiča (Draža — n. a.) govorio, g. Petar Baćović, a koga dobro poznaje i g. Dragiša Vasić. Sa njim tesno sarađuje i vođa bivše Socijalističke stranke (Živko Topalović — nap. autora) ."^s(>

Tako se u proleće 1943. pojavio na pozornici okupljanja reakcionarnih elemenata oko organizacije Draže Mihailovića i Živko Topalović, koji je u pripremama za kongres u Ba, na samom kongresu i izvesno vreme posle njega vodio glavnu reč u Mihailovićevoj organizaciji.

Dr Živko Topalović je bio beogradski advokat i šef Socijaldemokratske stranke u Kraljevini Jugoslaviji. Nekad je pripadao Socijalističkoj radničkoj partiji Jugoslavije (komunista), ali se nalazio na čelu tzv. centrumaša, koji su bili protiv revolucionarne borbe radničke klase. On je na Vukovarskom, tj. II kongresu SRPJ (k) održao protivreferat u kojem je nastojao da oportunističkom frazeologijom ubedi delegate kongresa da situacija u Jugoslaviji nije revolucionarna, da Partija ne treba da pristupa revolucionarnim akcijama i da se ne drži mnogo II internacionale. U novo rukovodstvo Partije nije izabran na Vukovarskom kongresu nijedan centrumaš, pa su se oni kasnije odvojili od KPJ i obrazovali Socijaldemokratsku stranku, koja je postepeno postala najobičnija policijska agentura u radničkom pokretu stare Jugoslavije. Poznate su veze Živka Topalovića i ostalih funkcionera Socijaldernokratske stranke, Milorada Belića, Bogdana Krekića i drugih, sa beogradskom policijom. Naročito prijateljski odnosi vladali su između Topalovića i Milana Aćimovića još iz doba kad je ovaj bio upravnik grada Beograda 1936. godine. Ti odnosi su produbljeni i nastavljeni i za vreme okupacije i trajali sve do Topalovićevog odlaska u inostranstvo maja 1944. godine.

Živko Topalović je u staroj Jugoslaviji uspeo da se na račun radnika obogati, zbog čega je od njih dobio neslavno ime "gazda Živko".

Konsultovanja reakcionarnih političara u Beogradu, pod rukovodstvom Živka Topalovića, naročito su oživela posle objavljivanja odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a. Dvanaestog decembra 1943. godine održan je sastanak u kancelariji Aleksandra Pavlovića, advokata i pripadnika Republikanske stranke, odnosno grupe oko lista "Napred za narod". Pored njih sastanku je prisustvovao i Dragi Jovanović, industrijalac iz Beograda.

O tome sastanku Nikola Raspopović kaže sledeće:

"Na ovoj konferenciji Živko Topalović uputio mi je pitanje, odnosno predlog da pristupim pokretu Draže Mihailovića. Živko je predlagao koncentraciju svih konstruktivnih snaga uglavnom Srbije. Oko toga je nastala diskusija usled različitih mišljenja o ličnostima i političkim strankama od 6. januara do 27. marta 1941. godine, kao i za vreme okupacije. Živko je bio za to da se isključe stranke i ljudi, od Milana Stojadinovića pa do 27. marta 1941. godine, a da se sa ljudima iz šestojanuarskog režima može sarađivati.

Razišli smo se s tim što je Živko rekao da ćemo se sastati jednoga dana i to sa političkim ljudima iz drugih političkih stranaka. U međuvremenu od ove konferencije do drugog sastanka saznao sam da je Živko radio na sakupljanju tzv. konstruktivnih elemenata i da je u tom cilju išao po Beogradu i obilazio pojedince. Ja sam spram Živka donekle bio rezervisan, jer sam znao za njegove veze sa Perom Živkovićem za vreme šestojanuarskog režima i da je on preko Pere, a u vezi sa stvaranjem sindikata, odnosno održavanjem i podržavanjem, išao za tim da se plasira i plasirao se je."²¹

Devetnaestog decembra 1943. godine održana je druga, šira konferencija, kojoj su, prema Raspopovićevom iskazu, sem njega prisustvovali Živko Topalović, Aleksandar-Aca Pavlović, Adam Pribićević, počasni predsednik Samostalne demokratske stranke, Vladimir Belajčić, Aleksandar-Šaca Popović, pripadnik Samostalne demokratske stranke i Aleksandar-Aca Vučićević, pripadnik grupe oko lista "Napred za narod". O toj konferenciji Raspopović kaže:

"Predmet i ove konferencije bio je isti kao i one održane pre 7 dana. Nismo postigli saglasnost, već smo se razišli po istom pitanju kao i ranije."²²

Posle nekoliko sastanaka reakcionarnih pripadnika srpskih građanskih stranaka, na kojima nije postignut sporazum, Topalović je sastavio "Rezoluciju ujedinjenih srpskih demokratskih stranaka i grupacija na teritoriji Kraljevine Jugoslavije", u kojoj je, pored ostalog, pisalo:

"Rezolucija

Ujedinjenih Srpskih Demokratskih stranaka i grupacija na teritoriji Kraljevine Jugoslavije, doneta na konferencijama u Kragujevcu, Zaječaru, Nišu, Kraljevu, Užicu, Šapcu, Valjevu i Kongresu u Beogradu, održanom na dan Sv. Nikole 1943. godine.

I

Predstavnici svih srpskih demokratskih stranaka i grupacija složili su se jednoglasno u sledećem:

Obustavlja se svaka zasebna partiska aktivnost i prenosi na Srpsku Demokratsku Zajednicu (skraćeno SDZ).

Članovi svih dosadašnjih stranaka i grupacija demokratski orijentisanih, postaju članovi ove zajednice, izuzimajući apsolutno sve vodeće političare koji su učestvovali u diktatorskim režimima od 6. januara 1929. godine i pod okupacijom. (Objašnjenje: 'Isključenje političara od 6. januara je novo — a današnje je raspoloženje naroda čisto demokratsko. Sam Draža Mihailović ne sme imati nikakve veze sa srpskim hegemonizmom i diktatorskim političarima.')

Kongres Srpske Demokratske zajednice izabrao je za članove svog Glavnog Odbora: gg. M. Trifunovića, M. Grola, S. Budisavljevića, M. Gavrilovića i Jovana Đonovića, kao svoje pretstavnike u inostranstvu, a za članove Glavnog odbora na okupiranoj teritoriji Kongres je izabrao gg.... koji su izabrali sebi za predsednika g... (Objašnjenje: 'Lica će se izabrati stvarno u sporazumu sa Dražom Mihailovićem koji je ovo i želeo, za unutrašnje objašnjenje, a za inostranstvo: to je plod samo partija!') ...

Većina Kongresa izražava želju da Srpska Demokratska Zajednica postane partija posle rata, kako bi se mogla zemlja odbraniti od svih fašističkih diktatorskih težnji, ma sa koje strane one dolazile.

II

Srpska Demokratska Zajednica poziva sve Srbe, pristalice demokratskih načela, da se grupiraju oko nje, kako bi jedino na taj način mogli spasti Srpski narod od cepanja i uništenja.

III

Srpska Demokratska Zajednica određuje svoj načelan stav prema glavnim aktuelnim pitanjima koja interesuju srpski narod, kao člana Države Jugoslavije:

10) SDZ osuđuje svaki pokušaj cepanja Jugoslavije i odstupanja od legitimnih predstavnika dr. Mačeka i M. Kreka kao pravih predstavnika sadašnjeg raspoloženja Hrvata i Slovenaca, pa je njihova izjava u tom pogledu nužna.

12.) SDZ zahteva da se dosadašnja Jugoslovenska vlada u Kairu što pre zameni vladom političara SDZ u koju vladu moraju ući legitimni predstavnici Hrvata i Slovenaca na strani: g.g. Krnjević, Šutej, Šubašić i Krek, kako bi ova vlada legitimno predstavljala Jugoslaviju kao izraz vođe naroda.

13.) SDZ zahteva da ministri ove nove vlade: vojni, unutrašnjih poslova i propagande moraju biti na okupiranoj teritoriji Jugoslavije, bilo kao ministri, bilo kao pomoćnici ministara u Srbiji, Hrvatskoj i Slovenačkoj, koje će kandidate za Srbiju ona predložiti.

14.) SDZ smatra da svi vojni pokreti na okupiranoj teritoriji Jugoslavije a naročito pokreti Draže Mihailovića i Tita moraju ostati samo vojni pokreti, bez ikakve političke akcije.

U interesu je jugoslovenske i savezničke politike da oba pokreta, ukoliko su do sada vodili politiku, ovu odmah obustave i ceo svoj rad uprave na borbu protivu neprijatelja, saobrazno vojnim planovima savezničkih zemalja. Da bi se došlo do jedinstvene vojne akcije SDZ predlaže da general Vilson kao Vrhovni komandant za Srednji Istok pošalje svog pomoćnika na jugoslovensku okupiranu teritoriju radi realne ocene vojne situacije i direktnog komandovanja. (Objašnjenje: 'Pokušaj bez poznavanja stvarnog stanja — da se Engleska stavi pred dilemu, da traži akciju i ustanak bez izgleda na uspeh.')

15.) SDZ smatra da vlada Ribar — Tito ne predstavlja uopšte Srbe, a da li ona predstavlja Hrvate i Slovence trebalo bi da odluče predstavnici jedine prave hrvatske stranke dr Mačeka i Slovenačke Zveze, čiji je predstavnik dr M. Krek, a po neposrednom saznanju ceo narod Hrvatski i Slovenački i danas stoji uz te šefove.

16.) SDZ smatra da vlada Ribar — Tito predstavlja samo komunističku stranku i samo kao takva ima prava da učestvuje i u današnjem političkom životu Jugoslavije preko svojih predstavnika u vladi Jugoslavije koja se bude obrazovala. (Objašnjenje: 'Omogućiti Kralju i političarima da ponude ulazak u vladu i samom Titu — Narodni front — kako bi se ugled kraljev povećao time što će pri davanju mandata označiti da predsednik pokuša uvođenje i komunista u vladu.')"²³

Uz rezoluciju dato je i jedno "objašnjenje", iz koga se vidi da na sastanku od 19. decembra nije došlo do sporazuma, jer je većina želela "grupisanje Srba — izražaj srpskog nacionalizma". Dostavljači "objašnjenja", međutim, smatraju da je "to grupisanje već izvršeno u pokretu Draže Mihailovića, ali se ono danas ne sme isticati ni u kakvom cilju, taktički se to ima formalno skrivati". Dalje se u "objašnjenju" kaže:

"Grupisanje mora biti novo za današnju trenutnu situaciju kao izraz demokratskih političkih želja, da se situacija vrati u ruke političara, koji uživaju puno poverenje srpskog naroda na okupiranoj teritoriji. Nova grupacija mora pokazati, da želi podvrći pokret DM pod režim političkih demokratskih stranaka, pa ma došla s njim i u sukob. To je zastava koja se ima na strani istaći jer je takav kurs inostrane politike.

Ne želimo mi stare političke partije što su nam mile, već što je to danas jedino mogućno, kako nam po ulasku Saveznika na Balkan ne bi AVNOJ nametnuo vladu Ribar — Tito kao svršen čin — 'izražaj volje naroda' — u još strašnijoj garnituri ličnosti, a tada nećemo moći voditi čak ni građanski rat. Labilne mase prihvatiće svršen čin — Majka Rusija itd.

Ne treba zaboraviti da su pridošle već četiri ratne generacije, koje će oberučke prihvatiti novo."²⁴

Međutim, sam Mihailović se dvolično odnosio prema akciji srpskih građanskih političara. U depeši koju je 21. oktobra 1943. poslao ppuk. Radoslavu Đuriću, on kaže:

"U pogledu srpskih političara mogu da Vam kažem da su vrlo neozbiljni i njihova akcija ne predstavlja ništa za zabrinjavanje jer nemaju nikoga uza se. Ali uporno održavaju sastanke. Pas laje, vetar nosi. O nekom političkom bloku Mačeka nema ni pomena u Srbiji."²⁵

Međutim, iz depeše koju je Mihailoviću 26. oktobra uputio inž. Milićević vidi se da je on dao još ranije saglasnost za saradnju tih političara sa ravnogorskim pokretom, što se vidi iz Mihailovićevog telegrama upućenog Milićeviću 3. oktobra:

"U pogledu političkih stranaka mi tražimo od njih, da one svoj uticaj ispolje u ujedinjavanju naroda u Ravnogorski pokret. Ne mogu nositi naziv nacionalnog komiteta jer mi takav komitet imamo. Sve što je nacionalno sada na okup radi spašavanja našeg naroda."²⁸

Pored toga, Draža je zajedno sa Moljevićem još krajem novembra 1943. godine predviđao Živka Topalovića za ministra socijalne politike u vezi s kombinacijom da se u zemlji, pored ministarstva vojske, obrazuju još dva ministarstva, unutrašnjih dela i socijalne politike, o čemu Moljević obaveštava rukovodioce "Svifta" u Beogradu 26. novembra 1943. godine:

"Isto bi tako bilo, mislimo, oportuno da se ovde na terenu uspostave još dva ministarstva — unutrašnjih dela i socijalne politike. Za ovo bi trebalo da se predlože dva ministra i dva podsekretara (jedan musliman i jedan Hrvat). Uzmite ovu stvar kao prešnu i depešom nam saopštite Vaše mišljenje i predlog.

Mi mislimo da bi bilo od velike koristi po opšte interese kad bi Ministarstvo socijalne politike primio g. Živko Topalović. On bi ga razvio i uputio najboljim putem, a njegov ulazak u šumski deo vlade bio bi pozdravljen i u zemlji i na strani. Samo bi g, Topalović u tom slučaju morao pre imenovanja da već bude kod nas na terenu. On bi nam i onako dobro došao, ako mu to zdravlje dozvoljava.

Što se tiče Ministarstva unutrašnjih dela, tu bi također morali biti ljudi sa terena. Mi Vam ostavljamo slobodan izbor, ali izabrano lice moralo bi nestati iz varoši pre naimenovanja. Mi bi naravno blagovremeno javili kad da se dotični za Ministra socijalne politike i Ministra unutrašnjih dela sklone iz varoši jer ovo tek mislimo da predložimo našoj vladi. U pogledu Ministra unutrašnjih dela imamo na terenu već dva lica (koja bi mogla ući u obzir, a to su g. Dragiša Vasić i g. dr. Stevan Moljević. Pošto je g. Topalović Srbijanac, važno je da drugi bude Bosanac, a to bi bio g. Moljević. Međutim, g. Dragiša Vasić i suviše je osetljiv da bi ovo primio kao razlog već bi se osetio uvređen. I u pogledu ovog mog predloga g.g. Vasića i Moljevića smatrajte samo kao predlog. Uslov je za izbor istaknut napred, ali ako bi se g. Topalović primio kao Srbijanac, drugi mora biti Bosanac.

Za podsekretara Ministarstva unutrašnjih dela mi predlažemo g. Mustafu Mulalića (kao garanciju za muslimane) i g. inž. Vladimira Predaveca kao Hrvata.

Uspostavljanje Ministarstva socijalne politike i unutrašnjih dela pojačalo bi položaj i u zemlji i na strani. G. Topalović bi bio jasan znak budućih naših socijalnih težnji i linija a podsekretari daju punu garanciju Muslimanima i Hrvatima kao i ublažavanje uznemirenosti kod njih pred strahom kolektivne odgovornosti."²⁷

Međutim, 19. novembra 1943. četnički komandant Beograda Saša Mihailović je poslao Draži sledeću depešu:

"Dr. Živko Topalović pita imate li mogućnosti da ga hitno prebacite u Kairo, da kao lični prijatelj Atlija i američkog poslanika na Britanskom dvoru Vajgana i mnogih drugih laburističkih poslanika popravi kurs u našu korist."²⁸

Na ovo je Mihailović odgovorio 24. decembra:

"Imamo mogućnosti za dr. Živka Topalovića. Potreban je da hitno dođe k nama. Imamo mogućnosti da ide dalje."²⁸

Pre nego što je Živko Topalović otišao u štab Draže Mihailovića, održan je sastanak Izvršnog odbora Socijaldemokratske stranke, na kome su članovi odbora ovlastili Živka da on predstavlja stranku u Mihailovićevom pokretu i u tu svrhu mu dali punomoćje sa potpisima 62 viđenija člana Socijaldemokratske stranke.

Sastanak Izvršnog odbora Socijaldemokratske stranke održan je krajem 1943. godine, pod vidom drugarske večeri u jednoj kafani u Ulici Stojana Novakovića u Beogradu. Na sastanku su, pored Živka Topalovića, bili prisutni Milorad Belić, Bogdan Krekić, Jovan Jakšić, Luka Pavićević, Negosav Ilić i još neke ličnosti. Posle diskusije o političkoj i vojnoj međunarodnoj situaciji odlučeno je "da Živko u ime Partije uputi jedan memorandum engleskoj Laburističkoj partiji, sa čijim je šefom Atlijem dugogodišnji prijatelj i saradnik, u kome će izneti stanje u Jugoslaviji i naglasiti da KPJ predstavlja neznatnu manjinu, i da je operišući lažnim parolama uspela da pridobije izvestan deo naroda, uglavnom Srba proganjanih od ustaša i izvesne manjine, te da ih gura u bespoštednu borbu protivno osnovnim interesima i shvatanjima ogromne većine naroda^³⁰ Sastanak je održan u najvećoj tajnosti, a u tajnosti su takođe čuvane i odluke sastanka, i to ne toliko usled straha od represalija Nemaca zbog saradnje sa Mihailovićem, koliko radi kamufliranja svoje dvoličnosti, kako bi se sedelo na dve stolice i pravile eventualne nove kombinacije. Nemci su kasnije saznali za ovaj sastanak i pohapsili neke njegove učesnike, zaposeli kuću, spalili biblioteku i zaplenili pokretnu imovinu Živka Topalovića. Ona mu je kasnije vraćena, radi čega je posle održanog sastanka u selu Vranićima izmedu generala M. Trifunovića, Milana Aćimovića i Nemca Rudolfa Šterkera, otišla u Beograd Živkova supruga Milica u istom automobilu sa Aćimovićem i Šterkerom i tom prilikom protestovala što je ovaj sastanak održan bez Živka.

Živko Topalović je krajem decembra 1943. otišao u Mihailovićev štab sa objavom koju mu je izdala Uprava grada Beograda, znajući kuda i zašto on ide. Sa njim je pošla iz Beograda i njegova supruga Milica.

Iako je Draža Mihailović preko svojih ljudi u beogradskoj organizaciji dobio nepovoljne podatke o Živku Topaloviću i predlogu za prijem Bogdana Krekića, ipak je primio Topalovića, jer je računao na njegove veze sa Atlijem i drugim ličnostima u Engleskoj.

Do dolaska Živka Topalovića u Vrhovnu komandu Mihailović nije nikome ništa javljao o nameri da se održi kongres u selu Ba. Razlozi za njegovo održavanje, prema Mihailovićevoj izjavi, bili su "s jedne strane zasedanje u Jajcu, a s druge strane poruka vlade iz Londona i treće, predlog političkih ljudi".⁸¹

Krajem decembra 1943. godine održana je na Orovici (azbukovački srez) konferencija na kojoj su učestvovali Draža Mihailović, Stevan Moljević, Živko Topalović, Brana Ivković, Aleksandar Popović i Vladimir Bjelajčić.

Na ovoj konferenciji je doneta odluka da se sazove kongres i koga treba na njega pozvati. Na osnovu te odluke, Mihailović je 1. januara 1944. uputio svima neposredno potčinjenim starešinama depešu u kojoj, pored ostalog, kaže:

"For alls — pred kraj meseca januara o. g. održaće se veliki narodni kongres iz cele zemlje. Ovaj kongres održaće se u Srbiji. Na ovaj kongres imaju doći iz svakog sreza iz naše kraljevine po dva predstavnika, i to od najviđenijih i najuticajnijih ljudi. Ove predstavnike treba da izaberu ravnogorski odbori, čije smo formiranje naredili pri svima selima, opštinama i srezovima.

Isključuju se samo oni koji su bili kompromitovani na političkom polju u staroj Jugoslaviji. Međutim, predstavnici mogu biti ljudi koji su pripadali političkim grupacijama bivše Jugoslavije."³²

Još pre početka kongresa došlo je do razmimoilaženja između Živka Topalovića i članova "Svifta" u Beogradu, čije je mišljenje uglavnom delio i Stevan Moljević. Radilo se o pitanju partijskog obeležja predstojećeg kongresa i popunjavanju "Svifta", odnosno CNK. Oko toga pitanja nastala su dalja razmimoilaženja između "ravnogoraca" i "političara", koja nisu rešena ni na kongresu, ni posle njega. Rukovodioci "Svifta" iz Beograda obrazložili su svoja stanovišta u pismu upućenom Mihailoviću neposredno pred Kongres, januara 1944. godine:

"Za ove tri godine partiske oštrice su se u narodu istupile, partiske svađe i borbe se utišale, i ponovo ih sada oživljavati bio bi najveći greh i najveća šteta za narod. Stoga mi svi i dalje odlučno ostajemo na stanovištu da popunjavanje Svifta ne može i ne sme nikako biti na partiskoj osnovi jer se tako on ne može održati već se mora raspasti, a i današnji njegovi članovi, koji su u njega ušli po napred iznetoj osnovi ne bi mogli dalje u njemu ostati. Svaki od današnjih članova pripada jednoj od bivših političkih stranaka u kojoj je često zauzimao jedno od najvažnijih ili vodećih mesta. Oni u Svift nisu ušli kao partiski predstavnici, već kao nacionalni borci i radnici i samo kao takvi mogu u njemu ostati. Mi smo to G. T. (Živko Topalović — nap. autora) nekoliko puta naglašavali a naročito pred njegov polazak, i čudi nas da Vam on to nije dovoljno istakao.

Isto tako mi odlučno stojimo na stanovištu da i Kongres treba i mora da ima nacionalno obeležje. Na njemu ne sme da se pojavi niko ko bi govorio u ime stranaka, niti se pak uopšte na njemu sme pomenuti ime neke partije. Ako bi se to učinilo, onda bi on izgubio svoj značaj i ostavio bi vrlo rđav utisak na sve prisutne. Na njemu se mogu pojaviti ljudi u ime raznih nacionalnih i kulturnih organizacija, u ime raznih pokrajina, mesta i tome slično, ali nikako u ime partija. Svetosavski skup mora da bude izraz oduševljenja i spontana manifestacija želja, potreba i gledišta celokupnog srpskog naroda na rešenje njegovih životnih pitanja, kao što je to bila skupština u Orašcu, skupština u Takovu, Podgorička narodna skupština i skupština Narodnog veća u Novom Sadu koje su proglasile ujedinjenje svojih pokrajina sa Srbijom 1918. To će se moći ostvariti samo tako ako se ne pojave partiski ljudi koji će uneti zabunu. Bio bi greh i prema narodu i prema opštoj stvari ponovo raspaljivati partiske strasti koje su se u narodu ugasile i pored već posto-jećeg građanskog rata uvlačiti ga u partiske borbe. Na skupštini ne sme da se oseti uopšte partiska zainteresovanost, već samo bratska srpska solidarnost na zajedničkom poslu.

Uostalom, danas partije u stvari i ne postoje. Njihovi šefovi nalaze se izvan zemlje. Partiski život je razriven. Organizacije 3 godine ne funkcionišu. Mnoge od najviđenijih ličnosti gu pomrle ili se nalaze u ropstvu, ili u sumi, ili su U nemogućnosti da dadu ma kakva izraza svome gledištu. Za potvrdu toga navešću vam samo jedan primer. Pre izvesnog vremena Maček se preko jednog svoga poverenika obratio jednom od bivših saradnika Srba sa željom da dođe u vezu sa nadležnim srbijanskim partiskim organizacijama. Dotični gospodin, Mačekov dobar prijatelj kome je neobično stalo da se ponovo rehabilituje, odgovorio mu je da je nemoguć ma kakav kontakt sa strankama u Srbiji, pošto njihove organizacije ne funkcionišu, jer bi mnoge od njih teško mogle sastaviti jednu trećinu članova svojih izvršnih odbora, a svi šefovi stranaka nalaze se izvan zemlje. S druge strane pak vidite i po tome što su kod Vas došli predstavnici tobože partija, a oni su svi, sem jednoga, bili samoizabranici koji održavaju kontakt sa još 4 do 5 prijatelja. Od 8 srpskih stranaka Vama su došli ljudi samo iz 3 stranke (Socijaldemokratske, Demokratske i Samostalne demokratske — nap. autora).

Pri polasku gore mi smo isto tako kazali T. (Topaloviću — nap. autora) da skupština ne treba da bira nove članove Svifta, već da pored ostalog donese i ovu odluku: 'Narod ovlašćuje G. D. M. da i dalje sarađuje sa ljudima sa kojima je do sada sarađivao i da može njihov broj, prema ukazanoj potrebi, i povećati.' I on se s time potpuno složio ...

Saljemo Vam isto tako i tekst rezolucije koju bi skupština trebalo da donese Ako ništa drugo, ona Vam može poslužiti kao osnova za izradu druge rezolucije."³³

Uoči kongresa održana je u selu Ba pretkonferencija, na kojoj su, prema iskazu Brane Ivkovića pred istražnim organima 1945, a koji je 26. januara 1943. stigao je u selo Ba, učestvovali: Živko Topalović i njegova supruga Milica, Adam Pribićević, Vladimir Belajčić, Dimitrije Lazarević, advokat, Đura Vilović, Aca Aksentijević, Stevan Moljević, Đura Đurović, inž. Vladimir Predavec, Vasa Ristić, industrijalac (pripadnik Radikalne stranke), Mustafa Mulalić, Radović, advokat iz Vojvodine i predstavnik Samostalne demokratske stranke. Predsedavao je Stevan Moljević, a uvodnu reč održao Draža Mihailović.

U toj reči Draža je, kako tvrdi Ivković, "izjavio da je on demokratski raspoložen, da je njegova namera da okupi sve demokratske snage u zemlji i da odbija sve prigovore koji mu se postavljaju kao nosiocu ma kakvih apsolutističkih težnji". Zatim Ivković kaže da ih je Draža zamolio da ne cepidlače, nego da se sporazumeju u ovako "teškim prilikama" u kojima se zemlja nalazi, posle čega je napustio konferenciju.

Dalje, Ivković izjavljuje da je Živko Topalović tražio od Moljevića da izloži "kako ravnogorski pokret zamišlja ovu saradnju i pod kakvim uslovima". Na to je Moljević odgovorio "da već postoji ravnogorski pokret, da je u njega uključen najveći deo našeg naroda, pa i članovi svih političkih orijentacija, a naglasio je da već postoji narodno vođstvo, te da bi ga bilo nezgodno menjati" i da bi trebalo to "vođstvo da ostane i produži rad". Na ovu Moljevićevu izjavu reagovali su svi prisutni "političari", pa je Ivković postavio zahtev da, "ukoliko stranke pristupe pokretu, dobiju i odgovarajući uticaj u vođstvu pokreta". Na tu njegovu primedbu reagovao je Aca Aksentijević, a jedan od prisutnih "ravnogoraca", kako kaže Ivković, "na mene je potegao revolver, pa se na tome sednica prekinula".

Posle podne konferencija je nastavljena pod predsedništvom Draže Mihailovića, koji je izjavio, kako Ivković dalje navodi, da se "po sebi razume da se vođstvo mora dopuniti predstavnicima stranaka i ostalih vanstranačkih institucija, ukoliko se one budu angažovale u pokretu". Posle duže diskusije zaključeno je da u vođstvu pokreta svaka stranka ima jednak broj predstavnika, a "ravnogorci" koliko i sve stranke ukupno.

Zatim se prešlo na diskusiju o platformi za saradnju, koja je trebalo da bude izražena u rezoluciji kongresa. Moljević je predložio rezoluciju čiji je nacrt, kako je rekao, dobio od članova CNK iz Beograda. "Ovaj predlog rezolucije", kaže Ivković, "bila je slavopojka ravnogorskom pokretu bez ikakvog političkog sadržaja." Međutim, posle duže diskusije, prihvaćena je rezolucija koju je predložio Živko Topalović.

Prilikom diskusije o nazivu "pokreta" "ravnogorci" su tražili da se zove "ravnogorski", ali je najzad prihvaćen predlog "političara" da se nazove "Jugoslovenska narodna demokratska zajednica".

Po pitanju oblika državnog uređenja — monarhija ili republika — "političari" su predlagali, kako kaže Ivković, "da se to pitanje rezerviše docnije, za jedan kasniji autoritativni narodni forum", ali su "ravnogorci" insistirali da se prihvati "monarhija sa dinastijom Karadorđevića", pa je, na Dražinu intervenciju i molbu "da se lično njemu učini ta koncesija", prihvaćeno stanovište "ravnogoraca".

Diskutovano je i pitanje da li će biti unitarno ili federativno uređenje države, pa je prihvaćeno ovo poslednje "u obliku trojne federacije".

Na pitanje kojim će se političkim grupacijama priznati pravo učešća u ravnogorskom pokretu, "ravnogorci" su dali predlog da se primaju sve stranke sem JRZ i JNS, "a uz to da se ne može primiti ni Komunistička partija, kao stranka direktno suprotna njihovim nazorima". "Predstavnici stranaka, i ja sa njima", kaže Ivković, "bili su za to da se u pokret ne primi samo JRZ, a da u pokret mogu ući i JNS i Komunistička partija, s tim da se kod JNS vrši odabiranje ličnosti, a Komunistička partija da svoje oružane odrede utopi u sastav zajedničke jugoslovenske vojske, kojom je komandovao Draža Mihailović. Ovo je stanovište usvojeno. Najzad je utvrđen dnevni red kongresa", kaže Brana Ivković u svom iskazu.⁸⁴

Tako su se "ravnogorci" i "političari" nekako složili da jedinstveno istupe na kongresu, o čijem se održavanju pre ove konferencije, kako kaže Dragi Jovanović, "zuckalo nekih 5 — 6 dana" u Beogradu, a njemu je bilo poznato da je iz Beograda otišlo na kongres 30 — 35 ljudi. Pored toga, Jovanović je iz jednog razgovora sa Nojbaherom, nemačkim generalnim opunomoćenikom za Srbiju, video da su okupatori ne samo znali za održavanje kongresa, nego čak i to da je Živko Topalović pisao rezoluciju o kojoj su "ravnogorci" i "političari" u "tajnosti" i onako žestoko diskutovali.³⁵

Na taj način sve je bilo pripremljeno da kongres može nesmetano otpočeti rad, pa je čak bilo naručeno "preko 200 komada fotografija Čičinih sa lulom",³⁶ koje je trebalo na kongres da donese inž. Žika Veličković iz Beograda.

Navedena pretkonferencija, na kojoj su od strane odabranog kruga ljudi bile prejudicirane odluke kongresa, takođe se smatralo kao njegov sastavni deo. Zbog toga se u četničkom propagandnom materijalu kao vreme trajanja kongresa navode 25, 26, 27. i 28. januar 1944. godine.

Međutim, kongres je počeo tek 27. januara.

Pod zvaničnim nazivom "Kongres predstavnika ravnogorskog pokreta, političkih stranaka, nacionalnih organizacija i ustanova i javnih radnika" otpočeo je kongres u selu Ba, koje je svega 3 km udaljeno od železničke pruge Beograd — Gornji Milanovac. Kako na taj dan pada praznik Sveti Sava, to je i kongres nazvan "svetosavski".

Kongres je otvorio Dragiša Vasić, držeći se, kako kaže Mustafa Mulalić, "samo svoje literarne teme Rusija i svetosavlje".³⁷

A zatim, 28. januara, počeo je radni deo kongresa referatom Živka Topalovića "O programu Jugoslovenske narodne demokratske zajednice", čija je poenta bila uperena protiv NOP i odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu.

"Usijane komunističke glave verovale su da će odmah zagospodariti Balkanom. Besno su napale na srpske naoružane odrede u Severnoj Dalmaciji, po Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku i stali se sa svih strana prebacivati u Srbiju. Uporedo sa vojničkom akcijom komunističko vođstvo je mislilo da je stiglo vreme kada valja izvršiti i politički puč, likvidirati državne tradicije i državni aparat Jugoslavije i preuzeti političku vlast.

U bosanskom gradu Jajcu komunističko veće proglasilo je sebe jedinom zakonodavnom vlašću Jugoslavije, ukinulo je njen ustav i proglasilo, da se stvaraju, pored ujedinjene Slovenije i ujedinjene Hrvatske, šest posebnih srpskih država: Bosna, Hercegovina, Crna Gora, Sandžak, Makedonija i Srbija. Kralj je zbačen sa vlasti i zabranjen Mu povratak u zemlju. Vlada Jugoslavije u inostranstvu oglašena je za nepostojeću, a za vladu postavljeno komunističko vođstvo i nekoliko politički potpuno beznačajnih prišipetlja. Međunarodni ugovori Jugoslavije odrečeni su. Sav naš narodno demokratski pokret i trupe đenerala Mihailovića oglašene su za fašiste, za neprijatelje naroda, i zaprećeno im je ratom do istrebljenja.

Ovaj drski komunistički puč najpre je zaprepastio sve misaone ljude i masu naroda a zatim izazvao protivu sebe odlučan protest i odlučan otpor. Mi smo prinuđeni da tome otporu i tome protestu damo jasne izraze i na ovome kongresu.

Komunistički politički puč smatramo praznim udarcem po vodi. Ništa oni i nikoga nisu oborili niti mogu oboriti do svoje sopstvene ludosti. Njihovo veće i njihova vlada nikoga drugoga u Jugoslaviji ne predstavljaju do komunističku stranku, dok su sve ostale narodne snage odlučno protivu njih. Nikakve odluke toga veća i te njihove vlade nemaju pravne vrednosti. Na snazi je zakoniti poredak Jugoslavije, stvoren narodnim revolucijama i međunarodno priznat. Legitiman nosilac državne nezavisnosti i suverenosti jeste Kralj Petar II Karađorđević i vlada, koju On imenuje u okviru svoje ustavne vlasti. Samo ova vlast može politički i finansijski obavezivati državu. Na snazi su, prema inostranstvu, svi ranije zaključeni međunarodni ugovori. Ako bi se desilo da ma ko prizna komunističku pučističku vladu i sa njom sklapa kakve ugovore, nema to nikakva značaja za Jugoslaviju, jer je to jednostrani posao komunističke stranke. Jedina narodna državna vojska u Jugoslaviji jeste vojska pod komandom đenerala Mihailovića i ko napada na tu vojsku državni je i narodni neprijatelj.

Odlučno odbijamo svako priznanje komunističkom puču. Duboko žalimo što oni produžuju i pojačavaju unutrašnji građanski rat, ali nam ne ostaje drugo nego da mu se silom odupremo. Pred njihovom napadačkom silom raste naša odbranbena volja. Po nesreći i po ludoj pameti komunističkog vođstva 'u krvi će nam vjere zaplivati', pa biće bolje koja ne potone."

Zatim je Topalović uputio "poziv" Komunističkoj partiji Jugoslavije "da se potčini opštoj narodnoj disciplini" i pristupi zajednici, koja predstavlja ogromnu većinu naroda Jugoslavije, a to potčinjavanje "narodnoj disciplini" sastojalo se u suštini u tome da KPJ obustavi narodnooslobodilačku borbu i da se NOVJ stavi pod komandu Draže Mihailovića ili, izraženo rečima Živka Topalovića, to se sastojalo u sledećem:

"Neka komunistička stranka obustavi građanski rat, koji je započela; neka likvidira svoje posebno političko i vojničko revolucionarno preduzeće; neka raspusti svoju posebnu partisku vojsku; neka prihvati program obnove jugoslovensko države demokratskim putem, putem izražaja slobodne narodne volje i njoj su vrata otvorena, za ulaz u narodnu zajednicu."

Topalović je dalje naglasio da bi takav njihov stav prema KPJ mogli njihovi protivnici predstavili "kao uzimanje stava protivu Sovjetskog Saveza", što on odlučno demantuje, naglasivši da je njihov stav "protivtitovski", a ne "protivsovjetski", pa je u vezi s tim pohvalio odnos vlade SSSR prema odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a, govoreći:

"Sovjetska vlada drži normalne diplomatske odnose, preko svoga poslanika, kod naše vlade u Kairu, a Titovoj vladi nije dala političko priznanje. To je potpuno ispravan stav."³⁸

Posle Topalovića govorio je Stevan Moljević, koji je podneo izveštaj o dotadašnjem radu ravnogorskog pokreta.

Moljević je, pored ostalog, izneo stav rukovodstva ravnogorskog pokreta prema političkim partijama, koji je bio istovetan sa stavom beogradskog dela "Svifta". U vezi s tim on je rekao:

"Pukovnik Draža Mihailović, kada je došao na Ravnu goru, nije ni pomišljao da će morati da se bavi politikom. Međutim, prilike su mu i taj teret stavile na pleća.

Ravnogorski pokret, uviđajući da je naše društveno rasulo dovelo u pitanje naš narodni i društveni opstanak, hoće da izvede opšti narodni i društveni preporod počevši od njegove osnovne ćelije, čoveka i porodice, pa do države. Stoga ravnogorski pokret traži od svih naših političkih stranaka da taj njegov program u pogledu osnovnih linija nacionalne i državne politike i u pogledu društvenog preporoda, uzmu kao svoj program. Ravnogorski pokret traži da sve partije svoje partijske interese usklađuju i podređuju ih opštim narodnim i državnim interesima, a od partijskih ljudi, da u svemu svom radu podređuju svoje lične i svoje partijske interese opštim narodnim i državnim interesima sve svoje snage stavljajući u službu zajednice, a da uvek poštuju osnovne linije naše nacionalne politike kao temelje naše narodne budućnosti. Jer, te linije ne mogu i ne smiju nikada biti predmetom pogodaba ni partijskih ni međupartijskih.

To su naši pogledi, to je naše veruju za koje se borimo i za koje zalažemo sve svoje snage."³⁹

Posle Moljevićevog izveštaja, dao je svoju izjavu Draža Mihailović, koga je na kongres pozvala naročita delegacija. U toj izjavi on je, aludirajući na NOP, rekao:

"U ovom ratu protivnici i napadači izmislili su i novo oruđe. Oni žive u zabludi da će moći klevatama protiv vodećih ljudi takvog naroda i obmanama neupućenog sveta postići ono što brutalnom silom oružja ne mogu."⁴⁰

Posle Draže govorio je Anton Krejči, koji je pozdravio kongres "u ime svih slovenačkih stranaka". Zatim je kongres pozdravio inž. Vladimir Predavec u svoje ime kao Hrvat, ne pominjući ni HSS, ni Mačeka, pošto je kongres konstatovao da na njemu "Hrvati nisu zastupljeni".

Posle Predaveca govorio je Mustafa Mulalić, čiji je govor, kako on kaže, "većim delom naišao na neodobravanje", a delegati iz Rogatice i Višegrada su ga izvidžali i dobacivali mu: "Ne treba ni jednom Turčinu verovati!"⁴¹

Kongres je takođe pozdravio i američki "kapetan Žorž", tj. Đorđe Musulin.

Sa kongresa su upućeni pozdravni telegrami kralju Petru II, Ruzveltu, Čerčilu i Staljinu.

U rezoluciji,⁴² koja je "usvojena jednoglasno od celog Kongresa", govori se kratko o 27. martu 1941. pa se pozdravlja vojska pod komandom Draže Mihailovića, kao i pojedini stavovi njegove izjave na kongresu. Zatim se u tački 3. kaže sledeće:

"Kongres ističe kao istoriski važnu i sudbonosnu činjenicu za budućnost i Srba, i Hrvata i Slovenaca da u ovom najkritičnijem trenutku svoga života sudbinski povežu sve svoje snage i u istini složno i bratski učine otpor neprijatelju, podjednako kao i svim nasrtajima na njihovu slobodu i nezavisnost koji mogu doći ma sa koje strane.

U tom smislu Kongres sa radošću i odobravanjem prima izjavu prisutnih predstavnika i pripadnika demokratskih stranaka da su se one voljno potčinile narodnoj disciplini; da su se sve do obnove države i normalizovanja prilika u njoj, odrekle svake posebne partiske političke delatnosti i da zajedno sa pripadnicima Ravnogorskog pokreta čine Jugoslovensku demokratsku narodnu zajednicu i usvajaju njen program.

Kongres sa radošću i odobravanjem pozdravlja izjavu velikih nepolitičkih, nacionalnih, socijalnih. umetničkih i ostalih skupina i udruženja, ženskih i muških, koji se takođe saglašavaju sa ovom opštom narodnom akcijom.

Kongres ovlašćuje Organizacioni odbor da, u dogovoru sa predstavnicima svih gore imenovanih grupa, proširi Centralni nacionalni komitet koji postaje narodno vođstvo i pomagač Kraljevske vojske i državne oružane sile u izvršenju nji-hovih zadataka na oslobođenju naroda i obnovi države."

U tački 4. izložen je tzv. "opštenarodni program", a u tački 5. se "konstatuje da je Kralj Petar II narodni kralj", pa se "najodlučnije protestuje protiv poznatih odluka ustaško-komunističke manjine, koja, u težnji da nametne svoje prevratničke ideje i ostvari politiku svršenog čina, čini bezuspešan pokušaj uzurpiranja narodnog prava i prejudiciranja narodne volje".

U tački 6. "Kongres najodlučnije osuđuje akciju komunističke stranke Jugoslavije", pa se u vezi s tim iznose uglavnom stavovi i "argumenti" iz referata Živka Topalovića.

U organizacioni odbor za proširenje Centralnog nacionalnog komiteta izabrani su Stevan Moljević, Dragiša Vasić i Živko Topalović, ali je do definitivnog proširenja i konstituisanja CNK došlo tek u leto 1944. godine.

Da bi sprečili otpor "Svifta" odlukama kongresa u Ba, Mihailović, Vasić i Moljević mu upućuju 12. februara 1944. pismo u kome, pored ostalog, pišu:

"Zaista g. Topalović nas nije tačno obavestio o razgovorima sa Vama. Verujem da on to nije zlonamerno učmio, već kako njegova gospođa kaže, on je uvek sklon na kompromise, pa je rešenje situacije prilagođavao i traženjima druge strane. Ravnogorski pokret ostaje i dalje vanpartijski, ostaje opšti narodni pokret. On ima da utiče na celokupni javni život i formiranje nove države.

Mi nismo oživeli partijski život, niti nam je to namera, već obratno, mi smo dobili od njih izjavu da se prekida svaka partijska delatnost za vreme trajanja rata i posle dok se prilike u zemlji normalizuju. Kako će partijski život, čim se prilike normalizuju opet morati da oživi, nama se sada pruža prilika da već od sad utičemo na taj budući partijski život i njegovo prečišćavanje. U Centralnom Nacionalnom Komitetu mi ćemo imati polovinu svojih ljudi, koji će uvek moći da stave svoje veto, bazirajući to na rezoluciji, a i sporazumu, tako da neće pustiti u komitet nijednog partijskog čoveka ako nije čiste prošlosti. Oni pak ljudi partijski, koji nemadnu podršku komiteta izgubiće svaki ugled i uticaj u narodu. Pored komiteta, mi ćemo imati svoj Ravnogorski pokret, koji će predstavljati narodnu snagu, i u kome politički ljudi neće imati nikakvog partijskog uticaja. Napominjem da Centralni Nacionalni Komitet biće formiran samo pri Vrhovnoj Komandi na terenu, sastavljen po rezoluciji od delegiranih članova Svifta to jest Ravnogorskog vođstva i predstavnika političkih i nepolitičkih formacija, koje su ušle ili uđu u Jugoslovensku Demokratsku Narodnu Zajednicu. Rezolucija, koju Vam dostavljamo objašnjava tačno, da Ravnogorski pokret iako divovskih razmera nije se mogao odreći ove saradnje, i otvaranja pristupa svima drugim organizacijama, koje ne pripadaju pokretu. Ujedinjena demokratska narodna zajednica predstavlja za inostranstvo još veći kapital, jer Vam je poznato da inostranstvo želi da nas prikaže kao reakcionarno strujanje sa diktatorskim težnjama, pa smo i to morali da suzbijemo jedino na ovaj način. Na predkonferenciji kongresa došlo je bilo do zategnutosti, pa je druga strana htela čak, da napusti kongres, što bi nam veoma škodilo.

Iako je partijski život razriven, mi pod sadašnjim prilikama moramo tražiti dodir i sa Mačekom. Od osam srpskih stranaka nisu sve došle, ali preko pojedinaca bile su sve predstavljene. Stvaranjem Jugoslovenske Demokratske Narodne Zajednice, mi smo širom otvorili vrata svima strankama, ali ne i svima ljudima iz njihovih redova.

lako sve stranke nisu predstavljene svojim voćstvom, one će daljim razvojern događaja na to biti prisiljene. Stari radikali pokazali su na kongresu najbolje raspoloženje.

Obzirom na inostranstvo mi nismo mogli zahtevati na kongresu da donese pored ostalog i odluku, da se Draža Mihailović ovlašćuje, da sarađuje samo sa ljudima sa kojima je do sada sarađivao; i da ovo ostane anonimno.

Dosadašnji Centralni Nacionalni Komitet, kao što smo napred kazali, treba da se pretvori u voćstvo Ravnogonskog pokreta, i mi se nadamo da ćete se Vi toga primiti, jer sem naziva ništa se više ne menja, pošto je Ravnogorski pokret vodeći u celoj ovoj stvari. Mi smo već naredili da se kod Muslimana obrazuju muslimanski narodni ravnogorski odbori. Kod Hrvata još toga nemamo, ali kod Hrvata imamo Jurepo (Jugoslovenski revolucionarni pokret), koji je na čisto našoj liniji, i koga se nećemo odreći. Obrazovana demokratska zajednica pruža mogućnost prijema čak i onih koji ne pripadaju Ravnogorskom pokretu, što se odnosi na Hrvate i Slovence. Što se tiče Muslimana, mi smo mišljenja da njihovo pitanje treba rešavati samo na nacionalnoj srpskoj osnovi. Kako će svi Muslimani, po našem mišljenju, spasti u srpsku federativnu jedinicu, to Muslimani imaju samo jedno nacionalno opredeljenje, a to je srpsko. I kada bi mi to propustili i pošli drugim putem, učinili bi grešku koja se ne bi mogla više popraviti. Za to će naša propaganda u buduće biti naročito posvećena Muslimanima i njihovom pitanju, a sa ove tačke gledišta.

Pošto Ravnogorski pokret treba da utiče na celokupni javni i narodni život, to je potrebno da produžite dosadašnji rad, i da preduzmete i sve druge poslove za stvaranje državnog i nacionalnog programa, kao i sve pripremne mere za njegovo izvođenje. U danom momentu mi treba da znamo šta hoćemo, a isto tako i kako ćemo."⁴³

Sa delom vođstva ravnogorskog pokreta u Beogradu, kako se "Svift" nazvao posle kongresa, Mihailović je i dalje ostao u posebnom kontaktu.

Stvaranje JDNZ bio je uglavnom taktički potez ravnogorskog pokreta, prvenstveno sračunat na obmanu inostranog javnog mnenja i zvaničnih krugova na Zapadu, pošto je to bio jedini način da se u inostranstvu suzbije prikazivanje ravnogorskog pokreta kao reakcionarnog strujanja sa diktatorskim težnjama.

Prema konceptu elaborata,⁴⁴ koji je Draža predao 29. avgusta 1944. godine šefu vojne misije SAD, pukovniku Mekdaulu, vidi se da je JDNZ čak prikazana kao "široka partijska koalicija svih demokratskih partija i grupa srpskog i slovenačkog naroda i grupe jugoslovenski orijentisanih Hrvata", iako je ona, u stvari, bila koalicija ravnogorskog pokreta i dela građanskih partija stare Jugoslavije, s tim što je prema broju predstavnika u CNK ravnogorski pokret imao dominantan položaj i "uvek mogao da stavi svoj veto".

Dalje se u navedenom elaboratu kaže:

"Od srpskih partija ušle su u ovu koaliciju: Radikalna partija, Demokratska partija, Zemljoradnička partija, Jugoslovenska nacionalna stranka, Samostalna demokratska stranka, Socijaldemokratska stranka i politička grupa stvorena oko lista 'Napred', kojoj se nalazio na čelu profesor Univerziteta Dr. Mihailo Ilić, koga su Nemci streljali.

Od slovenačkih partija ušle su u ovu koaliciju: Slovenačka ljudska stranka (klerikalci), Slovenačka kmetijska stranka, Slovenačka sekcija Jugoslovenske nacionalne stranke. Sve ove slovenačke stranke napravile su svoju posebnu slovenačku koaliciju i tako ujedinjene one su ušle u jugoslovensku narodnu zajednicu.

Od Hrvata ušli su u koaliciju samo jugoslovenski orijentisani Hrvati.

Od nepolitičkih organizacija pristupili su koaliciji: Ravnogorski pokret, Savez ratničkih, kulturnih, patriotskih, socijalnih i drugih organizacija, i Savez srpskih zemljoradničkih zadruga.

U srpskom i slovenačkom narodu nisu pristupili koaliciji samo komunistička partija i fašistička organizacija."

Hrvatska seljačka stranka nije bila zastupljena u JDNZ, ali su — kako je navedeno u citiranom elaboratu predatom pukovniku Mekdaulu, "najbliži saradnici Dr. Mačeka, kao što je na pr. ing. Košutić, poručili u dva maha, da se vođstvo stranke slaže sa rezolucijom Kongresa, ali odluku o pristupanju koaliciji (JDNZ — nap. autora) ne mogu doneti zbog toga, što se Dr. Maček nalazi u nemogućnosti da opšti sa vodstvom svoje stranke, a bez njegova prisustva vođstvo stranke ne može doneti tako važnu i sudbonosnu odluku". Dalje se u elaboratu kaže:

"Važno je istaći da je Ing. Košutić obavestio đenerala Mihailovića da može biti siguran da će Dr. Maček sa celom strankom ostati najodlučniji protivnik partizanskog pokreta kako zbog njegove prakse tako i zbog njegove javne i prikrivene političke protivdemokratske i protivseljačke linije."

Posao oko proširenja CNK trebalo je da izvrši organizacioni odbor, koji su sačinjavali Moljević, Topalović i Vasić.

Kakvi su odnosi među njima tada vladali, najbolje ilustruje Moljevićevo pismo Draži 20. maja 1944. Dostavljajući mu u prilogu pisma elaborat "Misli i linije za naš narodni program", koji je izradio na osnovu elaborata Adama Pribićevića i programa ranijeg CNK, postavlja pitanje "ispred koga da se stvar", tj. njegov elaborat pošalje, pa odgovara:

"Ako je šaljemo ispred CNK, onda valja za to tražiti saglasnost g. g. Vasića i Topalovića, a ja baš nisam voljan da najpre slušam prigovore što oni nisu za ovo unapred pitani, ili da ne mogu dati svoje mišljenje da se stvar upućuje onima pod 2 — 5 (sekcijama NCK, vođstvu ravnogorskog pokreta, sreskim ravnogorskim odborima i vođstvu omladine — nap. autora) dok se ne konstituiše CNK dolaskom svih predstavnika svih stranaka, koji ne zna se da li će ikad doći."⁴⁵

Živko Topalović se ubrzo posle toga, 29. maja 1944, prebacio u Italiju, prilikom odlaska šefa britanske vojne misije, generala Armstronga. Topalović je tada, kako kaže Mulalić, "doveo Dražu pred gotov čin pred sam uzlet aviona i da bi dobio što je potrebno u 'zlatu' udovoljio ga je, da će učiniti svojim odlaskom ogromne usluge, jer da on ima odlične prijateljske veze sa Atlijem, šefom parlamentarne opozicije u Londonu". Zbog toga je Mihailović u užem krugu govorio za Topalovića: "Sklonio je glavurdu! Izvukao se iz rata, ali ako! Klečeći je molio Žiku podnarednika (tako je Draža u intimnom krugu nazivao britanskog generala Armstronga — nap. autora) da ga povede."⁴⁶

Dragiša Vasić je, u ovom periodu, već bio potpuno pao u Mihailovićevu nemilost.

Tako je od "baškog trijumvirata" ostao samo Stevan Moljević, koji je još 5. juna 1944. godine bio "zaposlen oko konstituisanja CNK Kraljevine Jugoslavije", kako on kaže u pismu upućenom jednom kapetanu.

Na prvom sastanku CNK, krajem maja 1944, za predsednika je izabran pripadnik Zemljoradničke stranke dr Rista Jeremić.

Sa izborom Jeremića za predsednika CNK nisu se složili predstavnici Demokratske stranke, iznoseći argument kako je on "gluv i zato nesposoban da vodi sednice".⁴⁷ U stvari, kako Mulalić pred istražnim organima kaže, dr Jeremić je bio kandidat Stevana Moljevića, pa je ovo neslaganje imalo za podlogu otpor "političara" protiv "Moljevićeve diktature u pokretu". Pored toga, predstavnici Demokratske stranke hteli su da predsednik CNK bude Mihailo Kujundžić. Mihailović se takođe s tim slagao, pa je intervenisao da Jeremić podnese ostavku, što je ovaj i uradio, a za predsednika je imenovan Kujundžić.

Na drugoj sednici CNK, koja je održana u Subjelu (crnogorski srez), definitivno se konstituisao CNK.

Na ovoj sednici usvojen je, takođe, i Statut Jugoslovenske demokratske narodne zajednice (JDNZ).

Mada je četnički vođa Mihailović ulagao znatne napore za uspostavljanje veze sa HSS, a posebno sa njenim šefom Mačekom, postignutim rezultatima on nije mogao biti zadovoljan. Veze pojedinih četničkih komandanata na terenu sa nekolicinom pripadnika HSS imale su čisto lokalni karakter i ni izdaleka nisu obećavale neku bližu i ozbiljniju saradnju, kakvu je Mihailović zamišljao.

Medutim, posle istorijskih odluka donetih na Drugom zasedanju AVNOJ-a 29. novembra 1943. godine, naglog porasta i velikih vojnih i političkih uspeha NOP koji su odmah posle njih usledili, Mihailoviću se kao imperativ nametalo i uspostavljanje čvršćih veza sa HSS, a naročito sa njenim šefom Mačekom.

Tako 9. februara 1944. godine načelnik operativnog odeljenja Vrhovne komande Mirko Lalatović obaveštava Mihailovića:

"Sondermajer (Tadija, koga je Mihailović zbog saradnje s okupatorom stavio pod slovo "Z" — nap. autora) izveštava da je sa Pantom Draškovićem imao sastanak neki Danilo Belanić koji ima veze sa Mačekom. Belanić je ranije bio proteran od ustaša u Nemačku — dospeo je do Bgd. Belanića će uputiti u Zagreb kod Mačeka. Treba da se vrati do 21. Nada se uspehu. Kod mene se nalazi Sondermajerov izveštaj. Molim javite potrebno. Đen. Đukić (komandant Severnih pokrajina — n. a.) izveštava: Dragiša Cvetković traži veze sa Čičom u ime svoje i Mačeka. Đukić javlja da ima već neke predloge koje je skicirao Maček, i preradio i doterao Cvetković. Ova veza sa Mačekom je nezavisna od one koju ima Sondermajer."⁴⁸

Očigledno, Mihailović je za uspostavljanje veze sa HSS i Mačekom koristio više lica. Ali rad nijednog od njih nije doneo željene rezultate. O razlozima neuspeha Borivoje Urošević, četnički obaveštajac iz Bačke koji je često boravio u Budimpešti, obaveštava Mihailovića 27. jula 1944. godine:

"Sa malim zadocnjenjem, stigao je odgovor iz Zagreba po pitanju slanja opunomoćenih predstavnika HSS kod Vas.

Franjo Gašparević, (trg. ataše NDH u Bukureštu) stigao je u sredu 12. jula u Peštu i saopštio mi je odgovor po tome pitanju. On, kao stari HSS-ovac po osećanjima, iako je sada u službi ustaškog režima, i inž. N. Jambrisek, sa kojim već od ranije održavamo vezu, izložili su odgovor vodećih ličnosti HSS, navodno i samog Košutića, kao što sledi:

Prema momentanom stanju u redovima HSS, ne bi se mogao naći ni jedan član HSS koji bi smeo i mogao izaći javno pred hrvatski narod sa predlogom za saradnju sa Dražom Mihailovićem."

Zatim se u izveštaju iznose razlozi za takav stav vođstva HSS i pod tačkom 3. navodi se sledeće:

"Poslednji razlog zbog kojega se nisu upustili u direktne pregovore je taj, što su u svoje vreme već, ne jednom, naseli, 'predstavnicima DM', čak su i jedan memorandum od 12 tačaka predloga za saradnju poslali, na koji nikada nisu odgovor dobili.

Jedan slučaj je sa nekim Galićem iz Novog Sada (samo pokušaj).

Drugi pokušaj je sa Belanićem, koji je isključen iz HSS zbog 'homoseksualstva'. Od rata izgleda da živi u Beogradu, putuje u Bugarsku, avionom za Beč, Berlin itd.

Treći, i najteži slučaj je sa nekim Jungom, koji im je došao sa još tri oficira DM. Došli preko domobranaca i to pok. Jelače. Sa njima je detaljno razgovarano i predat im je memorandum u 12 tačaka, ali na taj memorandum nikada nije došao odgovor. Oni sumnjaju i da to nije neka velika podvala Gestapoa ili nekog drugog, ali dodaju da nikakvih posledica negativnih nije bilo zbog tih razgovora (niko nije uhapšen).-"⁴⁹O pitanju saradnje sa HSS diskutovano je i na sednici četničkog CNK od 28. do 30. juna 1944. godine. O tome su govorili Stevan Moljević u svom referatu i Aleksandar-Aca Pavlović u diskusiji. Zatim je govorio i Josip Cvetić. On je konstatovao da je HSS "znatno oslabljena, jer je desno krilo otišlo svo u ustaše, a levo krilo pridružilo se komunističkoj akciji, tako da se danas oko Mačeka kupi samo ono što istinski predstavlja HSS". Cvetić je, na kraju, imao mišljenje "da je pri rešavanju pitanja saradnje sa Mačekom odnosno sa HSS potrebna najveća opreznost, kako se našim pogreškama u postupku ne bi pomoglo da se Mačekova snaga poveća preko stvarne snage HSS i da se u suprotnosti prema Srbima opet ne stvori opšti Hrvatski opozicioni blok".⁵⁰

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument