| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |
U trenutku izbijanja narodnog ustanka u Srbiji pod rukovodstvom Komunističke partije Jugoslavije, Mihailovićevi delegati i emisari, snabdeveni njegovim ličnim ovlašćenjima, u nastojanju da okupe narod oko sebe, već su u nekoliko srezova bili uspeli da organizuju svoju mrežu. Oni su u svojim govorima na zborovima isticali parolu "borbe protiv okupatora", ali sa objašnjenjem da je prethodno potrebno izvršiti opsežnije pripreme, "organizovati se", a zatim u "pogodnom momentu", "kada za to dođe vreme", i slično, otpočeti borbu protiv okupatora.
S obzirom na raspoloženje narodnih masa i njihov slobodarski duh, Mihailović i njegovi ljudi imali su s ovakvim parolama prilično uspeha. Narodne mase u Srbiji, izložene teroru okupatora, verovale su ovakvim izjavama i počele da se svrstavaju u Mihailovićeve redove. Usled toga je on već krajern juna doneo odluku o formiranju manjih odreda, koji su u početku, pored ličnog obezbeđenja njegovih delegata, imali i propagandni efekat. Kako se narodni ustanak sve žešće i sve uspešnije razvijao, Mihailović je bivao sve angažovaniji i uporniji u okupljanju narodnih masa i formiranju svojih oružanih odreda, kao i u ubacivanju svojih novih parola — "da treba čekati", "da još nije vreme".
Obavešteno o postojanju Mihailovića i njegovih odreda i njihovih javno deklarisanih namera da se bore protiv okupatora, rukovodstvo narodnooslobodUačkog pokreta odlučuje — u duhu već postojećeg plana o angažovanju svih snaga u zemlji koje su voljne da se bore protiv neprijatelja — da stupi u kontakt i sa Mihailovićem i njegovim grupama, kako bi ih pridobilo za zajedničku i što efikasniju borbu protiv okupatora.
Stav Komunističke parfije Jugoslavije u odnosu na okupljanje snaga u borbi protiv okupatora vidi se i iz proglasa Okružnog komiteta KPJ za Kragujevac, upućenog narodu već 15. jula, dakle samo osam dana po izbijanju ustanka, u kome, pored ostalog, stoji:
"U ovim sudbonosnim danima kada je u pitanju izvojevanje nacionalne slobode i odbrane časti i imena srpskog, Komunistička partija poziva sav narod, sve istinske rodoljube, ne gledajući na njihovu političku i partijsku pripadnost, da se zbije u jedinstveni oslobodilački narodni front borbe protiv krvavog okupatora i njegovih domaćih slugu i agenata."1
Početkom avgusta Mihailovićeva organizacija je već postala činjenica sa kojom se moralo ozbiljno računati. Zbog toga PK KPJ za Srbiju upućuje svome instruktoru u Valjevu Milošu Miniću poruku u kojoj, između ostalog, piše:
"Povedite računa o akciji četnika i oficira kao i o ljudima okupljenim oko njih. Svaki naš kontakt sa njima dobro će doći. Neprijatelj ne miruje, on će pokušati da njih uvuče u pohod na naše snage. Mi ih moramo pridobiti za zajedničke akcije i to još odmah, ili pak neutralisati u danom momentu. U svakom slučaju moramo imati čisto zaleđe.
Slične direktive PK KPJ za Srbiju slao je i okružnim komitetima u Šapcu, Užicu, a zatim, 16. avgusta, i Valjevu.
Radi toga sredinom jula na Ravnu goru bio je upućen pripadnik Valjevskog partizanskog odreda dr Dragi Jovanović, koji je u razgovorima s Mihailovićem proveo 2 — 3 dana, a zatim, mesec dana kasnije, kao prvi ovlašćeni predstavnik NOP, tamo je upućen Miloš Minić. On je, prema dobijenim direktivama, sredinom avgusta u pratnji Dragojla Dudića, političkog komesara Kolubarske čete Valjevskog partizanskog odreda, otišao na Ravnu goru, gde se sastao sa Mihailovićem. Sa Mihailovićeve strane razgovorima su prisustvovali i Dragiša Vasić i načelnik Mihailovićevog štaba potpukovnik Dragoslav Pavlović.
Posle dužeg razgovora predstavnici narodnooslobodilačkog pokreta sporazumeli su se usmeno sa Mihailovićem o tome da se četnici i partizani neće uzajamno napadati. Svaka strana zadržava slobodu akcije. Četnici će se priključiti oružanoj akciji protiv okupatora. kada procene da je došao trenutak za akciju.
O saradnji partizanskih i četničkih odreda i sastancima sa Jovanovićem i Minićem, Mihailović je u istražnom postupku 1946. godine rekao:
"Čini mi se da su naše snage u početku sarađivale i zajednički oduzimale gradove od neprijatelja. Pokojni Veselin Misita je poginuo prilikom oslobođenja Loznice. Tadanji moj komandant pop Vlada Zečević napadao je Krupanj, a kod njega je tada bio i Ratko Martinović.
Odmah posle napada na Sovjeitski Savez, ja mislim u julu, k meni je na Ravnu goru došao zubar Dragi Jovanović iz Valjeva, odmah zatim i Minić. Možda su došli i jednovremeno jer ih je bilo trojica. Oni su sa mnom razgovarali u ime partizanskog valjevskog pokreta. Zubar Jovanović me je pitao da li sam ja najglavniji predstavnik vojske sa Ravne gore i ravnogorske organizacije. Ja sam odgovorio da jesam i najstariji komandant. Pošto je video da je na pravom mestu, počeli su razgovori koji su trajali tri dana. Spavali smo zajedno, hranili se zajedno. Jovanović je tražio moje mišljenje o eventualnom sastanku sa pukovnikom Mahinom3 i ja sam vrlo rado pristao na taj sastanak. U Mahinu sam očekivao ruskog predstavnika i smatrao da bi bilo vrlo dobro da je do tog sastanka došlo. Ovaj prvi kontakt imao je kao suštinu izmenu misli o akcijama partizana i mojih snaga protiv okupatora.
Na tom sastanku pomenuta trojica su mi rekli da će napadati Nemce na svakom koraku, a ja sam im savetovao da budu umereni, do glavne akcije dok se ne izvrši orgamzacija naroda. Jer sam se plašio neprijateljskih represalija od kojih će se narod zaplašiti. Rezultat sastanka bio je uzajamna saradnja u borbi protiv neprijatelja, pa sam i neke svoje ljude dao njima trojici i odveli su ih sa sobom."4
Na pitanje islednika da li se tokom jula i avgusta 1941. godine često sretao sa partizanskim rukovodiocima, Miihallović je odgovorio:
"Sretali smo se vrlo često. Dolazili su k meni i ja sam odlazio k njima. Partizani su stavili meni do znanja da će žandarme ubijati gde god ih sretnu. Ja sam ih savetovao da ih ne ubijaju jer ja ih pridobijam. Predlagao sam da idemo u Bosnu i zajedno da se borimo proliv ustaša, ali se partizanskog stava po ovom pitanju ne sećam, no pretpostavljam da je njihov stav u ovom pitanju bio odobravajući. Razlog za pohod u Bosnu bio je taj što je tamo narod rnorao da se bije za svoj opstanak."5
O sastanku Minića sa Mihailovićem Dragiša Vasić mi je maja 1943. godine pričao:
"Dve do tri nedelje posle moga dolaska kod Mihailovića, na Ravnu goru je došao predstavnik Glavnog partizanskog štaba za Srbiju. Iako se predstavio drugim imenom, neki od prisutnih su ga prepoznali.
Bio je to advokatski pripravriik iz Čačka Miloš Minić. Cilj njegovog dolaska bio je da nas po svaku cenu privoli na zajedničke akcije s partizanima protiv okupatora. Mada sam već tada, u prmcipu, bio protiv bilo kakvog sporazuma s partizanima, sem onog kojim bi se komunisti stavili pod našu komandu, ipak sam komandantovom zahtevu da prisustvujem razgovorima izašao u susret. Medutim, i komandant i ja bili smo dosledni odluci da još uvek ne preduzimamo bilo kakve akcije protiv okupatora, jer su one i suviše preuranjene i izazvale bi strahovite represalije koje mi ne bismo bili u stanju da sprečimo. Naša je čvrsta odluka bila da sprovodimo organizaciju koja će u danom momentu biti sposobna da se obračuna sa svim neprijateljima srpskog naroda.
Na kraju razgovora s Minićem, ipak smo zaključili da se partizani i mi međusobno ne napadamo, a da ćemo mi stupati u akciju tek kada ocenimo da je za nju nastupio pogodan momenat.
Ovakav zaključak razgovora nama je potpuno odgovarao. Imao sam utisak da Minić nije bio baš potpuno zadovoljan."6
O napadu na Slavkovačku partizansku četu u Planinici, Mihailović, u istražnom postupku kaže:
"Istina je da sam partizansku Slavkovačku četu napao u školi na Planinici, zarobro 14 partizana i među njima Janićijevića, koga je ta grupa otela od Mišića u Ba. Janjićijevića sam odmah streljao, jer sam imao obaveštenje da je gestapovac, ostale sam pustio a devojku Glavinjića sam zadržao. Slavkovačku četu sam napad zbog toga što su noću k meni došli seljaci i kazali mi da ta četa vrši tuču i otimačinu.
Ja sam imao jednog mrtvog u borbi i video sam jednog mrtvog partizana."7
Po svemu sudeći, ovaj Mihailovićev napad izvršen je smišljeno i sa određenom računicom. Naime njemu je baš u tome času bila neophodna legitimacija o neprijateljskom stavu prema partizanima i narodnooslobodilačkom pokretu uopšte, jer su već sutradan posle ovoga napada njegovi delegati počeli tajne pregovore o zajedničkoj borbi protiv NOP sa novim "predstavnikom srpske vlade", kvlslingom i izdajnikom Milanom Nedićem, i o tome dva dana docnije, 3. septembra 1941. godine, sklopili sporazum.
Samo nekoliko dana posle sastanka Mihailovićevih delegata sa Nedićem, 8. septembra, održan je i sastanak između predstavnika NOP i Mihailovićeve organizacije iz Beograda. >tema=27>Cilj i rezultati ovoga sastanka najbolje se vide iz izveštaja koji je 11. septembra 1941. godine sekretar PK KPJ Srbije Aleksandar Ranković uputio vrhovnom komandantu NOP odreda Jugoslavije Josipu Brozu Titu. U izveštaju se kaže: "Za Novaka (pseudonim Josipa Broza Tita — nap. autora}.
Održan je sastanak između nas i vojno-četničke organizacije kojoj na čelu stoji Draža Mihailović. Sastanak je održan u Beogradu u ponedeljak. Prisutni Dražini izaslanici: pukovnik Pantić, major Piletić, ađutant Dražin i po svoj prilici četvrti je pop; naši predstavnici su Doktor (Blagoje Nešković), Đura (Đuro Strugar) i Student.
Pantić je govorio o polit. situaciji i uglavnom rekao: slom Hitlera je neizbežan, Sovjeti će odneti pobedu. Mi smo svesni da posle toga ovde dolazi ruska vojska koja će uspostaviti red i sovjetizirati zemlju. No u krajnjem slučaju moglo bi se desiti da dođe i vojska njene saveznice — Engleske. Sve — kaže on — zavisi od njihovog sporazuma. Ali svejedno, došla i crvena vojska ovde, mi znamo da će oficiri imati svoje mesto onako isto kako su ga imali i u baltičkim zemljama. Mi smo oficiri a ne političari. Naša grupa — kaže on dalje — osuđuje današnju vladu i sabotiraće je na svakom koraku, osuđuje takođe i izdaju K. Pećanca i s njim nema nikakvu vezu, niti je imala do sada. Ali mi ne odobravamo ni vaše akcije, uglavnom ne sve. Smatramo da još nije vreme za krupnije akcije. Sada treba činiti pripreme, pa kad budu potučeni na Istočnom frontu i počnu bežati odavde, onda stupiti u dejstvo. Sada se ne isplati 'za jednog Nemca ili jednu šinu gubiti 50 Srba', kao: nekog kulaka, žandare i žand. stanice koje i nama čine usluge, obaveštavaju nas itd., spaljuju se u opštinama pored ostalog i zemljišne knjige, tako da seljaci neće znati čije je šta i dokle su skladovi. Sve to, kao i pljačka koja cveta u poslednje vreme, jer pljačkaši iskorišćavaju ime partizana, može i vama (tj. komunistima) grdno naškoditi u narodu.
Eto, zbog čega — kaže Pantić u svome izlaganju — trebalo bi da i vi odmah obustavite svoje akcije, pa da zajednički očistimo zemlju od pljačkaša, razbojnika koji su se pojavili. Zatim, da zajednički vršimo pripreme za momenat bežanja Nemaca ili pak za neke krupnije akcije jos sada. Naši odnosi su — nastavlja dalje — i do sada bili dobri, mi smo i svedoci nekih vaših akcija, vaši ljudi su hrabri i spremni na sve, ali vam uopšte nedostaje vojnička spremnost i veština ratovanja. Ne možemo da razumemo zašto vršite mobilizaciju svuda gde to možete i zašto oduzimate seljacima oružje koji nisu spremni da odmah pođu u šumu.
Posle ovoga izlaganja, naši drugovi su istupili i izložili stav naše Partije po svim pitanjima. Oni su uglavnom naglasili da od čekanja, dotle dok okupatori harače po našoj zemlji, nema srpski narod nikakve koristi. Da je naša Partija podigla barjak ustanka za nacionalno oslobođenje i neće ga ispustiti sve dok konačno ne obračuna se sa fašističkim okupatorima i svim njihovim slugama. Naša Partija hoće zajedničku saradnju sa svim rodoljubima, ali ne po cenu odustajanja od akcija, nego da rezultat tih pregovora i saradnje budu jos jače i još češće akcije, da bi što pre oterali neprijatelja iz zemlje. Pobijali su neke njihove tvrdnje kao netačne, a koje potiču iz neobavešteriosti njihove, te ih upozorili da redovno čitaju našu štampu. Na to su izjavili da oni prate naš Bilten.
Opet su prijatelji uzeli reč i nastojali da nas na svaki način odvrate od akcija. Vidi se da im je do toga mnogo stalo.
Na postavljeno pitanje s naše strane: da li je za dalje pregovore i eventualni sporazum uslov obustava akcija, odgovorili su da nije to nikakav uslov.
Potom su naši dali ovakvu formulaciju: ako vi niste za akciju odmah, od kojih mi ne možemo nipošto odustati, onda bi se mogli sporazumeti i utvrditi: a) prijateljstvo i dobre susedne odnose u šumi; b) zajedničke pripreme za krupnije akcije, ili za poslednji momenat i c) zajedničko gonjenje pljačkaša.
Pregovori su prekinuti s tim da se nastave na terenu, tj. na Ceru gde oni odlaze da podnesu izveštaj Draži. Ostavili su adresu i — razume se — javku. Izrazili su želju da ih odavde poseti delegacija koja će biti kompetentna da zaključi sporazum. Uz to napravili su vic, rekavši: 'Znamo mi kako to ide kod vas. Prvo nam je dosla jedna izvidnica, a vi ste prethodmca, pa će nam sad doći glavnina.'
Eto, to je — ukoliko sam ti mogao prepričati — sa jučerašnje sednice. Mislio sam da će te interesovati i pojedinosti.
Naše je misljenje da se s njima može pregovarati. Čini mi se da su to predstavnici one srednjc buržoazijice koja se koprca u svojoj neodlučnosti i strahu za svoju imovinu. Ali koja ne može ostati ravnodušna prema okupatorima i izdaji zenilje, te bi radije i s nama, nego dalje pod ovakvim stanjem. Razume se, to je moje mišljenje.
Javi mi, druže Stari, šta misliš o celoj ovoj stvari i šta bi trebalo dalje raditi.
Drugi pregovori su vođeni sa grupom četnika koji stoje pod komandom K. Pećanca, ali koji se ne slažu s njim, no koji ipak imaju veze od Aćimovića do Krausa. Dovoljno je kad ti napomenem da je jedan od njih pre nego što je došao na pregovore bio kod Aćimovića i upozoravao ga — kako on sam priča — da radi nezahvalan posao i da to narod ne odobrava, te da njemu (Aćimoviću) baš ljotićevci pripremaju ubistvo. Kad je rekao kako dolazi do Aćimovića, naši drugovi su pretrnuli i mislili da su upali u klopku, i pored toga što im je jedan lekar iz bolnice garantovao svojim životom da im se ništa neće desiti ako dođu na sastanak.
Dakle, prisutni su bili general Novaković (Ljubo), učitelj Tomović i još jedan oficir; s naše strane: Doktor, Đura i još jedan Doktor.8 Sastanak je održan u duševnoj bolnici.
Sličnim argumentima i gledanjem na stvari pokušali su i oni da nas ubede u potrebu obustave akcije. Kod njih se primećuje izvestan strah i izgleda da su spremni i na najpodliji gest prema nama, baš zato što nas se boje. Inače, kažu da su osudili Pećančevu izdaju i mole nas da ništa mi ne preduzimamo protiv njega lično, jer će ga oni sami udesiti. Osuđuju Nedićevu vladu i kažu da ona neće ništa učiniti. Oficiri se neće odazivati mobihzaciji koju ona vrši, a to je njena propast. Sam Novaković je bio pozvan da stupi na dužnost, ali je on to lično pred Nedićem odbio, bar tako sam kaže. Novaković je isto imao sastanak sa Krausom u Aranđelovcu, ali se nisu pogodili. Govore o suprotnostima između vlade i Ljotićevaca, kažu da je posle obrazovanja ovakve vlade raskinut i sporazum između Pećanca i njegovih saveznika i da je Pećanac opet zašao dublje u šumu. Interesantno je da se ovoj grupi šarenila priključio i Čeda Plećević sa još jednim aranđelovačkim političarem: Žižom. Ova dvojica kažu da oni tamo sede zato da bi ove naterali na sporazum s nama.
Naši drugovi su postupili slično kao i kod razgovora s prvim, samo ovde opreznije s obzirom na šarenilo njihovo. Rezultat je sličan. Uzeta je adresa i zakazani pregovori, ali u okolini Aranđelovca. Hteli su da nam dadu putne isprave i legitimacije najsigurnije, ali su odmah napravili vic: da mi imamo još bolje. Da, oni su insistirali na tome da dođu odmah, još ovde, oni ljudi koji mogu s njima napraviti sporazum. Kako je ovo bilo dosta tugaljivo s obzirom na sve gornje, mi smo im to uskratili na fini način i uzeli adrese za sastanak u unutrašnjosti.
Vidi se da imaju uticaj na oficire i podoficire, a naročito prva grupa, tj. Dražina, čiji ljudi tvrde na razgovorima s našima da im prilazi general Novaković.
Mislim da je Gestapo zajedno sa svojim slugama uspeo da u sve ove grupe i grupice ubaci svoje agente, čiji je cilj da koči akcije, razara iznutra i obaveštajna služba. Treba jako oprezan biti i ne napustiti cilj povezivanja s njima i kao celinom i kao pojedincima, i kao grupicama koje su voljne za saradnju. No uvek ih terati na čistinu" — kaže se na kraju Rankovićevog izvešitaja Titu.8
S obzirom i na kasnije funkcije pukovnika Pantića u organizaciji DM, kao i činjenicu da su njegova izlaganja i stav bili gotovo identični sa onima koji su zauzimali i Pećančevi "odmetnici" koji nisu krili svoje veze sa Aćimovićem i gestapovcem Krausom, nije isključeno, već, štaviše, vrlo verovatno, da su i jedni i drugi radili po intencijama izdajnika Nedića i njegovih naredbodavaca. Oni su i ovim putem pokušavali da odvrate NOP od započetih akcija i oružanog ustanka, koji je uzimao sve više maha i predstavljao ozbiljnu smetnju realizaciji planova okupatora i njegovih pomagaca.
Tih dana je Miloš Minić drugi put posetio Mihailovića na Ravnoj gori da bi protestovao protiv događaja u selu Planinici, koji je bio u suprotnosti sa slovom i duhom ranije postignutog sporazuma. Mihailović je iskoristio ovu priliku i izneo razne žalbe protiv nekih partizanskih odreda. Na kraju razgovora ipak je ponovo bio potvrđen sporazum o uzajamnom nenapadanju između partizana i četnika.
U toku septembra došlo je između partizanskih i četničkih odreda na terenu do nekoliko sporazuma o zajedničkoj akciji. Mgđutim, paralelno sa ovim, Mihailović je punom parom radio na legalizovanju svojih ljudi upućujući ih da stupaju u Nedićeve odrede, koji su u to vreme bili u formiranju i pripremali se za borbu protiv NOP odreda. O ovome otvoreno piše tadašnji bliski Dražin saradnik Pavle Mešković, koji, pored ostalog, kaže:
"Najveći deo oficira i podoficira u Nedićevim formacijama ušao je u te odrede sa znanjem i odobrenjem D. Mihailovića i drugih komandanata Pokreta. Žandarmerija nam je bila odana od prvog dana skoro stoprocentno."10
Na osnovu izveštaja Aleksandra Rankovića o sastancima sa predstavnicima organizacije DM u Beogradu, i izveštaja Miloša Minića o kontaktima i razgovorima između njega i Draže Mihailovića, vrhovni komandant NOPOJ Josip Broz Tito odlučio je da se odmah po" dolasku na teren lično sastane sa Mihailovićem u želji da se, u skladu sa linijom Partije, ipak postigne sporazum o zajedničkoj oružanoj akciji protiv okupatora. Ovo utoliko pre što se već raspolagalo i izvesnim podacima koji su govorili o opsežnim pripremama i rešenosti okupatora da preuzme jednu snažniju akciju radi ugušenja narodnog ustanka u Srbiji.
U svom napisu "Borba naroda porobljene Jugoslavije", objavljenom u knjizi Borba za oslobođenje Jugoslavije 1941 — 1945, Tito o ovom sastanku, pored ostalog, piše:
"Odmah po dolasku na oslobođenu teritoriju, u septembru 1941, otišao sam na Ravnu goru kod Draže Mihailovića, koji me nije primio u svom ravnogorskom gnijezdu, nego u selu Struganiku, u kući vojvode Mišića. Sastanku je prisustvovao pored Draže, i poznati velikosrbin Dragiša Vasić i major Mišić. Sastanak je, u stvari, dao slabe rezultate. Draža Mihailović je uporno odbijao da započne bilo kakvu borbu protiv Nijemaca, govoreći da još nije vrijeme itd. "On je tamo imao razne četničke odrede, organizirane na teritoriji Zapadne Srbije, koju su bili oslobodili partizani. Bilo je doneseno samo usmeno rješenje o lojalnom ponašanju Mihailovićevih četnika prema partizanima i o tome da oni neće napadati partizane kao što su to činili četnici vojvode Pećanca.
O ovome sastanku, na osnovu sećanja, govori nam i Voja Rafajlović, koji je kao kurir odlazio na Ravnu goru, a ovom prilikom bio pratilac. Rafajlović, pored ostalog, kaže:
"Pošto je predstavljanje i rukovanje završeno, svi smo posedali za isti dugački sto u odžakliji. Draža ja seo u prednje čelo, sa leve strane seo je drug Tito, a s desne strane ostao je da sedi Dragiša Vasić. Do druga Tita seo je drug Miloš Minić, pa Obrad Stefanović i drugi članovi. Do Dragiše Vasića sedeo je major Aca Mišić. Iznad delegacije stajala je neka vrsta straže, jedan četnik i jedan partizan. Partizansku telesnu gardu predstavljao je Bata Jeftić, student iz Valjeva, a četnik je bio neki veoma visok i već uveliko bradat oficir... Oko pola sata vođen je nervozan razgovor. Naročito je u tom razgovoru učestvovao Dragiša Vasić. Obraćao se drugu Titu:
'Tito, Tito... Vi ste Rus?' Kada mu je drug Tito odrečeno odgovorio, on je rekao:
'Vi ste Hrvat, a inače sekretar Komunističke partije Jugoslavije, po zanimanju metalski radnik, bili ste duže vremena u Rusiji...'
Zatim je Draža rekao da bi trebalo da pređemo na glavnu stvar. Drug Tito je odgovorio: 'Da, vreme je!' Major Mišić je jednako navaljivao s rakijom... Najzad, Draža je prešao na zvanične razgovore. Pitao je Tita kako on misli da se stvori zajednička vojska četnika i partizana. Nemačka je ubacila veće kontangente vojske i on se plaši ako bi oni zajedno poveli ozbiljnu borbu protiv okupatora. Ne treba skidati s uma snage Nedića i Ljotića koje će priteći u pomoć Nemcima. Ovoj navali ne bi mogli odoleti ni četnici ni partizani.
Drug Tito je odgovorio da je zaista neprijatelj jak, ali borba se s neprijateljem mora voditi, jer na taj način mi pomažemo saveznicima da se fašizam što pre sruši.
Draža je rekao da je naša pomoć mala i skoro nikakva, saveznici su daleko i u njih se ne možemo uzdati.
Drug Tito je Draži rekao da on ima obaveštenja da onog momenta kada budemo napravili zajednički sporazum i kada krenemo u zajedničku akciju, da ćemo dobiti pomoć... 'Nužno je da mi napravimo takav sporazum, koji će saveznicima davati garanciju da mi nemamo dve šumske vojske, već jednu koja se iskreno bori protiv fašizma.' Draža je rekao: 'A šta vi mislite ako okupator pođe s kaznenim ekspedicijama i popali sela i varošice po ravničarskim krajevima? Šta ćemo tada s narodom?' Tito mu je rekao da ćemo narod izbaciti u šumu, u zbegove, izvući ćemo hrane, a za to vreme od saveznika će nešto doći. Ako budemo združeni, mi ćemo okupatoru odoleti, jer on na nas ne može bacati velike snage, jer je zauzet na drugim ratištima. Mi bismo takve snage, koje bi neprijatelj odvojio, u našim planinama mogli tući i tako fašističku snagu slabiti.
Draža je stalno podvlačio kako je neprijatelj jak, kako će sela i varošice svojim kaznenim ekspedicijama popaliti i srušiti. Naposletku je rekao da je zgodnije da se vodi inteligentna sabotaža. Razgovor su uglavnom vodili drug Tito i Draža. Kada je došlo do pitanja kako bi se planiralo vođstvo vojske i ko bi trebalo da bude komandant svih ustaničkih odreda (to pitanje je postavio Draža), drug Tito mu je odgovorio da od toga ne treba praviti veliko pitanje...
Negde oko 20 časova završen je razgovor."12
O Mihailovićevom napadu na Slavkovačku partizansku četu u selu Planinici i o sastanku u Struganiku, Dragiša Vasić mi je, maja 1943. godine, pričao:
"U toku avgusta 1941. do nas su, sa raznih strana, pristizali podaci koji su govorili o partizanskim napadima na nemačke vojnike, razne objekte, žandarmerijske stanice i opštine. U nekim od izveštaja govorilo se i o partizanskim pripremama i pokušajima da umesto dosadašnjih opština uspostave sopstvenu vlast.
Negde početkom septembra 1941. nalazili smo se u kolibama na Ravnoj gori. Toga dana po podne neko nas je obavestio da je grupa partizana došla u selo Planinicu, udaljeno jedva desetak kilometara severno od Ravne gore. Da su se smestili u školsku zgradu, uništili opštinu i da vrše mobilizaciju meštana za svoj odred. Kako su njihove akcije izazivale represalije okupatora to se, radi sopstvene bezbednosti, njihovo prisustvo u našoj neposrednoj okolini nije moglo trpeti. Odlučili smo da ih napadnemo. Napad je izvršila 'podoficirska grupa'. Njom je komandovao lično komandant.
Posle kraćeg međusobnog puškaranja, on je uspeo da se privuče školskoj zgradi i da u nju ubaci bombu koja je prekinula borbu. Preostali partizani su zarobljeni.
Bio je to naš prvi oružani napad na partizane.
Nekoliko dana posle sukoba, Miloš Minić je ponovo došao na Ravnu goru. Razgovore s njim vodili smo do duboko u noć. Ujutru smo ih nastavili. On je oštro protestovao zbog našeg napada na partizanski odred u Planinici, a zatim je nastalo mučno i dugo međusobno optuživanje. Na kraju smo se ponovo sporazumeli da se međusobno ne napadamo.
Pet do šest dana nakon sastanka s Minićem, na Ravnu goru je stigao partizanski kurir i doneo pismo u kome partizani zahtevaju novi sastanak. Dali smo naš prislanak, a za mesto sastanka odredili smo kuću vojvode Živojina Mišića u selu Struganiku.
Dobro se sećam, sastanak je održan 19. septembra. Na čelu njihove delegacije bio je načelnik partizanskog štaba, a članovi su bili Minić i neki Stefanović.13 S naše strane, pored komandanta, sastanku smo prisustvovali vojvodin sin Aca i ja.
Šef partizanske delegacije predstavio se imenom Tito. U početku sam ja vodio razgovore s njim. Bio sam ubeđen da je Rus. I to sam mu stavio do znanja. Dao mi je negativan odgovor. Ubrzo posle ovoga setio sam se da se sekretar Komunističke partije zove Tito, da je Hrvat, metalski radnik koji je duže vreme proveo u Rusiji. Kada sam mu ovo saopštio, njegov odgovor nisam potpuno razumeo, ali iz učinjenog gesta zaključio sam da je moja konstatacija tačna.
Dalji razgovor s Titom, vodio je uglavnom komandant. Oni se nisu mnogo razlikovali od onih koje smo već vodili s Minićem.
Njihove zahteve za stvaranje neke zajedničke, četničko-partizanske vojske, i vođenje zajedničkih akcija protiv okupatora, mi smo odbili iz već poznatih razloga. Ostali smo uporni u našem stavu da ćemo u akciju, protiv neprijatelja, krenuti u času kada za to dođe vreme, a koji ocenimo da će za nas biti najpogodniji.
Na kraju, kao i na prethodnim razgovorima s Minićem, ponovo smo zaključili da se međusobno ne napadamo.
Međutim, od polovine septembra, partizanski odredi izvodili su i značajnije akcije. Njihovi uspesi postajali su sve veći. Narod Srbije, koji je, istini za volju, u to vreme bio i te kako raspoložen za borbu protiv vekovnog neprijatelja, latio se oružja i počeo sve više da se okuplja oko partizana. U takvoj situaciji nastala je bojazan da ćemo ostati usamljeni. To je, pored ostalih, bio i jedan od osnovnih razloga koji su naterali komandanta da naredi našim odredima da stupe u akciju protiv okupatora. Ali, takvu akciju iz koje bi se, u slučaju potrebe, u svakom momentu, mogli vešto izvući i sačuvati svoje snage, potrebne za definitivni obračun s partizanima. Duboko ubeđenje da je obračun s njima neminovan stekli smo još znatno ranije, a naročito kroz razgovore s komunističkim prvacima. Ja sam isto tako bio uveren da su i komunisti bili istog ubeđenja, ali ni mi ni oni, u to vreme, nismo imali dovoljno snage da ga otpočnemo."14
Na osnovu već pripremljenog plana i izdatih naređenja za napad na partizanske odrede i oslobođenu teritoriju, nemačke snage iz Srema forsirale su 24. septembra 1941. Savu kod Male Mitrovice i Šapca i krenule u svoju prvu ofanzivu protiv ustanka.15 U ovakvoj situaciji od ogromnog je značaja bilo obezbediti jedinstvo srpskog naroda i njegovu zajedničku borbu protiv okupatora. Zbog toga je, s obzirom na to da sastanak u Struganiku nije doneo neke konkretnije rezultate, posle odluke donete na savetovanju u Stolicama, na Ravnu goru upućen Aleksandar Ranković u pratnji Miloša Minića. Pored osnovnog cilja da se Mihailović uveri o potrebi za zajedničkom borbom protiv okupatora, rukovodstvo NP je želelo da ovom prilikom i lično sa Mihailovićem raščisti slučaj Olujevića i Pipana. Na sastanku su Draži izneti kompromitujući dokumenti pronađeni kod Nedićevog emisara Marka Olujevića, upućenog na Ravnu goru s planom o sadejstvu vladinih snaga i Dražinih četnika u borbi protiv NOP. Mihailović je ovo odbijao, žaleći se na "zverstva partizana". U svojim stavovima bio je vrlo uporan, te se ni na ovom sastanku nije postiglo nista više nego na onim ranijim.
Međutim, iz razgovora sa predstavnicima NOP i iz rezultata postignutih u borbi protiv okupatora, kao i iz sve jačeg raspoloženja narodnih masa za borbu protiv okupatora, Mihailović je najzad uvideo rešenost i doslednost NOP da započetu borbu produži do kraja. U takvoj situaciji, a raspolažući znatno manjim snagama, i u strahu da ga i one ne napuste, Mihailović je krajem septembra 1941. godine odlučo da na terenu zapadne Srbije proglasi delimičnu mobilizaciju i da, na istom terenu, pojedini njegovi odredi stupe u borbu protiv okupatora, samo, veoma oprezno i sa određenom računicom. Cilj ovog Mihailovićevog manevra bio je trojak. Prvo, da u svoje redove privuče narodne mase u Srbiji i time oslabi partizanske snage; drugo, da dobije deo zaplenjenog nemačkog oružja i materijala i tako ojačan jednim mučkim iznenadnim oružanim napadom na partizanske odrede, uz oružanu pomoć okupatora i drugih domaćih izdajnika, reši borbu u svoju korist, i treće, da se i on pred domaćom i stranom javnošću afirmiše kao borac protiv okupatora i time sebi obezbedi pomoć i podršku zapadnih saveznika, prvenstveno Engleske, sa kojom je baš tih dana uspeo da uspostavi radio-vezu. Mihailović je, pored toga, smatrao da će ovim svojim manevrom, koji je na prvi pogled ličio na promenu njegovog stava u odnosu na okupatora, uspeti da umanji budnost NP i prikrije svoj pravi cilj.
Računica mu je, međutim, bila sasvim pogrešna. Naime, mnogobrojni izveštaji koji su rukovodstvu NOP stizali u to vreme sa terena govorili su, sa prilično detalja, o akcijama i radu Mihailovićevih ljudi, iz kojih su se već tada nazirale njegove prave namere.
"Od pre mesec dana i na našoj teritoriji (Šumadije) pojavile su se u nekim selima naoružane grupe Draže Mihailovića. Brojčano se kreću od 20 — 40 ljudi i pri tome pada u oči da je svaki njegov čovek dobro naoružan i vrlo dobro obučen (skoro novo vojničko odelo, šajkače, cokule itd.). Pre dva meseca nije bilo naoružanih Dražinih ljudi na našoj teritoriji, ali su njegovi emisari obilazili sela, tražili od predsednika opština spiskove vojnih obveznika, kao i aktivnih i rezervnih oficira. Istovremeno obaveštavali su te ljude da su vojni obveznici, da ih zakletva, dana kralju, još uvek veže, da se ne smeju nikud udaljavati iz sela i da se na poziv komande Srpske regularne vojske, na čijem čelu stoji Draža, svi moraju odazvati kada ih Draža pozove. U suprotnom slučaju sudiće im se po vojnim zakonima. Pri tome nisu mnogo govorili o tome zašto se bore. Naročito malo su govorili ili skoro ništa nisu govorili protiv okupatora i njihovih slugu, ali zato su govorili seljacima da budu pametni, strpljivi, da ne nasedaju na lepak raznih huškača, jer prenagljenost i nepromišljenost može da ima vrlo rđave posledice za njih, a preuranjene akcije mogu da pokvare čitave planove za borbu koju oni nameravaju da povedu. Zatim su kao papagaji stalno ponavljali a i sada isto to govore, kako su oni za kralja, za vladu u Londonu i kako od nje primaju uputstva za rad. Istovremeno osuđivali su naše akcije oko paljenja knjiga (evidencije — nap. autora) na vršalicama i po opštinama. Takvo je bilo stanje pre dva meseca i više na terenu naše teritorije.
Šta se dalje dešava i kako se stvari dalje razvijaju? Dešava se to da se naš uticaj brzo počinje da širi zbog akcija i borbe koje vode naše čete. Istovremeno se sve veći broj ljudi uključuje u borbu i od desetina postaju čete, a od četa odredi. Parole: oružana borba protiv okupatora i opšti narodni ustanak postaju tako popularne i prihvaćene od naroda da nijedna druga parola ne nailazi na bilo kakav prijem u narodu.
U takvoj situaciji Draža, pa i Novaković, videći da narod ne prihvata njihove savete o pasivnoj rezistenciji, a s druge strane da naš uticaj ide toliko daleko da čak dižemo narod i na ustanak, da im ne bi izmaklo tlo ispod nogu, odnosno da se ne bi sasvim izolovali od masa počinju da pred masama istupaju sa našim parolama: BORBA PROTIV OKUPATORA, NARODNI USTANAK, kojegde govore i da sarađuju sa partizanima i da su oni i partizani jedno te isto, a istovremeno njhovi vrhovi traže kontakt sa nama, stupaju u pregovore, te se zaključuju čak i pismeni sporazumi. Mada u nekim Dražinim i Novakovićevim grupama počinje diferencijacija, odnosno jedan izvestan deo njihovih pristaša zahteva stvarno borbu protiv okupatora i saradnju sa nama, mi smo još pre 2 — 3 nedelje ovaj preokret u držanju Draže i Novakovića ocenili kao jedan vrlo opasan taktički korak, a prema tome treba biti veoma budan i obazriv. Njihove reči: borba protiv okupatora i izdajica, narodni ustanak itd. ocenjivali smo kao parole oko kojih žele da okupe mase, ali ne da ih stvarno povedu u borbu, već da onemoguće masama da ih mi povedemo, da okupe mase ne za borbu, već da ih izdaju, demorališu, pa čak jedan deo, u za njih zgodnom momentu, upotrebe i protiv nas. Tako su se stvari razvijale do pre dve nedelje.
Za poslednjih 10 — 20 dana stvari se razvijaju ovako:
1. Ljuba Novaković, koji se navodno odrekao Koste Pećanca, i Pećanac njega, potpisao je sporazum sa štabom 1 šum. odreda za saradnju u borbi protiv okupatora. Posle potpisivanja tog sporazuma Ljuba je sa svojim štabom nekuda pobegao i sad se uopšte ne zna gde je. Posle tog bekstva jedan deo njegovih ljudi prešao je nama, drugi Draži, a treći deo razišao se kućama. I tako za sada u ovom kraju Novakovićevih ljudi nema kao organizovanih grupa.
2. Dražinovci kako koji dan sve se više ispoljavaju kao naši neprijatelji, pa čak i kao otvoreni agenti Nedića, ali pri svemu igraju dvoličnu ulogu i sve to kao i ranije nastoje da zamaskiraju. Tako, npr., pojedini rukovodeći Dražini ljudi još uvek nastoje da stupe sa nama u kontakt, govore kako žele saradnju i sporazum, pa je čak kapetan Gašić i pregovore vodio sa štabom Račanskog odreda. Istovremeno na terenu po selima Dražini ljudi otvoreno istupaju protiv partizana, pa čak i ubijaju naše drugove. Taj isti Gašić, koji je vodio pregovore održao je 'miting' u Malom Krčmaru, a njegov govor od početka do kraja bio je uperen protiv nas. Govorio je o partizanima da su to sami komunisti koji će od crkve načiniti štalu, da oni nisu nikakva vojska i da su oni (partizani) ološ: kradljivci, kalfe i nedoučeni đaci. Pre deset dana jedna naša patrola zaustavila je jednu grupu dražinovaca, koji su prolazili kroz jedno naše selo. Na poziv naših da stanu, oni su stali, a kada su se naši približili, osuli su paljbu, mada su znali da smo mi. Druga Mićuna, st. med., člana KPJ i lekara čete, pogodili su u glavu te je posle 3 dana i podlegao, a drugog su druga ranili u nogu. U selu Badnjevcu Dražini ljudi otišli su kod jednog našeg prijatelja i tražili puškomitraljez. On im je rekao da je to mitraljez partizana, te im ga ne može dati. Oni su hteli silom da ga uzmu, a ovaj uhvati i okine jedan rafal u njih. U Kragujevcu su pozvali jednog našeg prijatelja, rez. poručnika, da se pridruži njima. On je odbio, zatim su mu pripretili da će ga ubiti i kuću mu zapaliti ako ode partizanima. Sada Dražini ljudi idu po selima i vrše mobilizaciju. Po selima gde mi imamo većeg uticaja istupaju tako da seljaci mogu da stupaju u partizanske i njihove čete, jer je to jedno te isto. U drugim nekim selima istupaju i govore kako je bolje da stupaju kod njih, jer im tada Nemci neće nista, a ako stupe kod partizana, kako će im kuće paliti. Potporučnik Mojsilović, čiju su grupu od 20 ljudi partizani 1 čete razoružali zbog toga što su to zahtevali sami seljaci, jer su ih pljačkali i silovali žene, a njega posle 3 dana zarobljeništva pustili kući, on sada opet harangira protiv nas, a on je jedan od rukovodećih Dražinih ljudi u Kragujevcu. Pre 3 dana naši su zarobili jedan auto koji je pripadao Min. finan. u kome se vozio Dražin kurir. Glavni opunomoćenik Dražin za kragujevački kraj, neki učitelj Sotirović, s kim smo mi ovde pregovarali pre izvesnog vremena, a koji nam je i juče govorio o potrebi zajedničke saradnje u borbi protiv Nemaca itd., istovremeno je juče govorio sa jednim bivšim aktivnim kapetanom i nudio mu da on poradi da ga prime u Nedićevu vojsku. Znači: ovde se neoborivo dokazuje veza Draže sa Nedićem. Poslednjih dana opet govore kako je rano preduzimati žešće akcije, kako ne treba ubijati Nemce, kako još nije vreme, a s druge strane govore kako su oni zauzeli G. Milanovac, Čačak i druga mesta. Seljaci ih sami hvataju u kontradikciji, pa im kažu: 'Na jednoj strani vi nam govorite: sedite u kućama, još nije vreme za borbu sa Nemcima, a s druge strane vi se hvalite da vi, a ne partizani, zauzimate gradove, pa zašto ih onda zauzimate kad nama govorite da još nije vreme za borbu sa Nemcima!' Nadalje seljaci iz toga izvode zaključak, pa im vele: ili partizani stvarno zauzimaju gradove ili ste vi, koji nam govorite da sedimo u kućama, nedićevci.
Na osnovu svega ovoga mi izvodimo sledeći zaključak:
1) Radi se o borbi za osvajanje masa. Draža radi da nam onemogući uticaj na mase — da ih mi organizujemo i povedemo u borbu. Zbog toga on istupa čas sa parolama borbe protiv okupatora, čas sa oružanim ustankom, čas nije vreme za borbu, a negde i mobiliše, na nekim mestima govori o saradnji sa partizanima, a na nekim nas napada, a sve sa ciljem da izazove pometnju i da demorališe mase.
2) Da bi dobio u vremenu, pojedini njegovi govore o saradnji, traže kontakt, pa čak vode i pregovore ne bi li nam ina taj način zavezali ruke da mi ništa protiv njih ne bi poduzimali, dok s druge strane i to u isto vreme njegovi ljudi napadaju nas i vode harangu.
3) Uspehe u borbi, koje postizavaju partizani, a kojima se raduju mase, hoće dražinovci da pripišu sebi, a istovremeno da bremzaju mase za daljnju borbu.
4) Mi smo mišljenja da će se Draža u najskorije vreme svojim postupcima razgolititi kao agent Nedića."16
Međutim, i pored ovakvog stava pripadnika Mihailovićeve organizacije, NOP je i dalje ulagao sve moguće napore kako bi došlo do angažovanja svih rodoljubivih snaga u zemlji u zajedničkoj oružanoj borbi pro-tiv okupatora. Nije se ispuštala ni najmanja šansa da se postigne ovaj cilj, ali ove akcije su sprovođene sa odgovarajućom opreznošću i budnošću.
| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |