Među pratiocima Draže Mihailovića na putu do Ravne gore nalazio se i poznati ljotićevac Vladimir Lenac, koji je odatle produžio za Beograd, gde se odmah povezao sa svojim šefom Dimitrijem Ljotićem i podneo mu izveštaj o Mihalloviću.

O dolasku rezervnog pešadijskog potporučnika Vladimira-Vlade Lenca u Beograd i njegovoj misiji koju mu je poverio Draža Mihailović, sekretar Ljotićeve profašističke organizacije "Zbor", Boško Kostić, u svojoj knjizi Za istoriju naših dana, pored ostalog, piše:

"Krajem maja 1941. godine došao je u Beograd ađutant pukovnika Dragoljuba-Draže Mihailovića, rezervni pešadijski potporučnik Vladimir-Vlada Z. Lenac. S njime sam se našao kod Ljotića. Lenac nam je ispričao sledeće:

'Po ratnom rasporedu pripao sam 41. pešadijskom puku u Osijeku. Na dan proglašenja 'Nezavisne Države Hrvatske', 10. aprila (1941. godine) moj puk se formalno raspao. S nekoliko oficira, podoficira i vojnika odlučio sam da krenem u Bosnu, u nadi da će se tamo organizovati front protiv Nemaca. Pre napuštanja Osijeka priđe mi zastavmk 41. pešadijskog puka narednik vodnik Perović i saopšti mi da se pukovska zastava nalazi kod komandanta puka potpukovnika Rudolfa Ukmara. Odmah sam sa Perovićem otišao kod potpukovnika Ukmara i protivno njegovoj volji, uzimamo zastavu.

Sutradan 11. aprila, predajemo zastavu đeneralštabnom pukovniku Dragoljubu-Draži Mihailoviću u Brčkom. Đeneralštabni pukovnik D. Mihailović naređuje mi da ostanem kod njega na službi.

Polazimo za Derventu, a odatle za Brod sa zadatkom da izvršimo nasilno izviđanje... Vraćamo se za Derventu, gde nas čeka naređenje za povlačenje u pravcu Doboja, gde nam đeneral Milivoje Alimpić saopštava da je potpisana kapitulacija, i da treba da predamo naše oružje u Maglaju. Krećemo u pravcu Sarajeva, gde nas već na trećem kilometru dočekuju Nemci mitraljeskom vatrom kod same stanice Ševarlija.

Iskačemo iz automobila i sklanjamo se u obližnju šumu da bi izbegli brisani prostor na kome snio se nalazili. Odavde krećemo preko bosanskih planina i dolazimo na Drinu, koju prelazimo kod Staribroda i produžujemo dalje za Ravnu goru. U to vreme na Ravnoj gori, pored đeneralštabnog pukovnika Dragoljuba-Draže Mihailovića, bili su sledeći oficiri: Miodrag Palošević i Mirko Stanković, majori, Uzelac, zvani 'Taras Buljba', žandarmerijski kapetan, zatim kapetan Reljić i poručnici Ilija Pažina, Ilić I, Ilić II, Martinović, poručnik Živić, potporučnici Pavle Mešković i Vladimir Lenac, narednik vodnik Perović, podnarednik Ulman i Šijačić, marinski podnarednik Franja, zvani 'Lala', i drugi. Tu održavamo prve konferencije sa predsednicima i kmetovima seoskih opština Brđani, Teočin i Banjani. Pošto smo ostali bez materijalnih sredstava, pukovnik D. Mihailović naređuje mi da krenem za Beograd, da uhvatim vezu sa istaknutim ljudima i da od njih zatražim pomoć...'

Kad je ovo izložio, Lenac se obratio Ljotiću rečima: 'Smatrao sam da mi je dužnost da se prvo vama javim, da Vam sve ovo kažem, da čujem Vaše mišljenje i da Vas zamolim za materijalnu pomoć ...'

Ljotić je još odranije poznavao Vladimira Lenca, koji je pre rata bio predsednik Ljotićeve omladine na zagrebačkom univerzitetu i docnije starešina omladine 'Zbora' za celu zemlju. Odmah mi je rekao:

'Vlado, najvažnije je da prvo dobijete materijalnu pomoć da biste mogli hranu plaćati. Ti znaš da ja para nemam, stoga mislim da je najbolje da ti i Boško odete do nekoliko imućnijih Beograđana, koji Boška dobro poznaju i koji će imati vere i želeće da vam novac u tu svrhu dadnu.'

Ljotić se tada obratio meni pomenuvši mi desetak ljudi koje treba da posetimo i od njih zatražimo novac za Dražu. Odmah sam s Vladom pošao na izvršenje zadatka.

Prvi su nam dali daleko veću sumu nego što smo se nadali da ćemo dobiti od svih onih skupa čija nam je imena Ljotić dao.

Koliko se još sećam, 10. juna dolazio je u Beograd i poručnik Pipan (lažno ime Perić), s kojim me Lenac dovodi u vezu. Sa Pipanom — Perićem vodio sam duge razgovore posle kojih smo zajedno otišli kod Ljotića. Pipan i Ljotiću izlaže kako se Draža organizuje i kaže da još nema namere da napada Nemce, pošto je neorganizovan, a u isto vreme smatra da još nije došao trenutak za napad. I Pipanu je data jedna veća suma novca da ponese Draži.

Posle ponovnog Pipanovog dolaska u Beograd i razgovora s Ljotićem — to je bilo u drugoj polovini jula 1941 — Ljotić je pozvao Ratka Parežanina i mene. Kod Ljotića smo zatekli Vladimira Lenca. Obrativši se Parežaninu i meni Ljotić nas odmah zapita:

'Da li ste spremni da napustite Beograd i odete sa Lencom u štab pukovnika Draže Mihailovića?'

Obojica u jedan glas povikasmo da pristajemo. Na to nam je Ljotić kazao da budem.o spremni, da posvršavamo svoje poslove, jer treba da računamo s time da, po svoj prilici, više u Beograd nećemo moći da dolazimo. Lenac će nas obavestiti kad treba krenuti.

Sutradan rano otišao sam kod Ljotića. Zamolio sam ga da pređemo u drugu sobu da mu nešto saopštim, što je on odmah i učinio. Na njegovo pitanje o čemu se radi ja sam mu odgovorio: 'Celu noć nisam mogao da spavam; razmišljao sam o Parežaninovoj, Vladinoj i mojoj misiji i došao sam na ideju da bi sve to još daleko bolje bilo ako bi i Vi pošli s nama.' Na ovo Ljotić, uzdahnuvši, reče: 'E, Boško, znaj da je moje srce tamo u šumi, ali mi moj razum nalaže da ostanem u Beogradu. Vi ćete tamo otići, bićemo u vezi i neka nam Gospod bude na pomoći.'

Uoči našeg polaska na Ravnu goru Ljotić ponovo poziva Parežanina, Lenca i mene i saopštava nam da moramo odložiti put, jer imamo izveštaje da se vode pregovori za sporazum između komunista i Draže. Moramo da sačekamo, rekao je tada Ljotić, i da vidimo dalji razvoj događaja."1

Posle odlaska sa Ravne gore, Lenac se na nju nikada više nije ni vraćao, ali veza koju je uspostavio označavala je početak saradnje Draže Mihailovića i Dimitrija Ljotića u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta.

S obzirom na više nego prisne Ljotićeve veze sa nemačkim okupatorom, svakako da izveštaj Vladimira Lenca nije mimoišao ni nemačku policiju — Gestapo. Prema tome, ne može biti nikakve sumnje u to da su nemačke okupacione vlasti u Srbiji bile dobro, i iz prve ruke, obaveštene o Mihailovićevoj pojavi na Ravnoj gori, kao i o njegovim prvobitnim namerama, za koje je jedan od njegovih bliskih saradnika iz tog vremena rekao da su se sastojale u "sklanjanju, organizovanju i podizanju vere u krajnji uspeh saveznika".

Još dok se Mihailović nalazio u selu Zaovinama, okupatorske vlasti su u Beogradu, 30. aprila 1941. godine imenovale Komesarsku upravu. sa bivšim ministrom unutrašnjih poslova u vladi Milana Stojadinovića i nemačkim agentom Milanom Aćimovićem na čelu. Jedan od prvih zadataka Komesarske uprave bio je obnavljanje i naoružavanje žandarmerije.

Na osnovu uputstva Komesarijata unutrašnjih poslova, do sredine maja 1941. na dužnost se javilo 1.779 žandarma i 153 aktivna žandarmerijska oficira. Odmah posle toga privremeno su formirani štabovi Dunavskog i Drinskog žandarmerijskog puka i mnoge žandarmerijske čete sa vodovima i žandarmerijskim stanicama. Dvadeset drugog juna bila je uspostavljena i Komanda kvislinške srpske žandarmerije, na čijem je čelu bio od tog datuma do 12. septembra 1941. u svojstvu v.d. komandanta potpukovnik Jovan P. Trišić.

O uspostavljanju žandarmerije i njenoj aktivnosti piše i u izveštaju Komesarijata unutrašnjih poslova od 22. maja 1941. godine:

"Posle 6. aprila celokupna žandarmerija povlačila se zajedno sa vojskom po naredbi tadašnjih vojnih vlasti. Usled ovoga, mnoge kasarne, a naročito žandarmerijske stanice po zemlji su opljačkane, a mnoge i ruinirane. Od dolaska nemačkih trupa, međutim, donekle, uz blagonaklonu saradnju nemačkih vlasti, žandarmerija se ubrzo formira, reorganizuje i dovodi u sklad sa današnjim potrebama. Do sada je potpuno uspostavljena vlast žandarmerije u moravskoj banovini, a na ostalom delu teritorije, posao se intenzivno nastavlja i mimo izvesnih poteškoća (veći broj ljudstva nego što je potrebno, nedovoljno naoružanje i sl.). Nemačke vlasti odnose se uglavnom prijateljski prema žandarmeriji i u više konkretnih slučajeva konstatovana je neophodna saradnja."2

Kako je organizovana žandarmerija po okruzima, čitamo u izveštaju Komesarijata unutrašnjih poslova za maj 1941. upućen Komesarskoj upravi Srbije: "Provedena je organizacija leskovačke, šabačke, smederevačke, kragujevačke, prokupačke i čačanske žandarmerijske čete. Formirani vodovi u Vladičinom Hanu i Staroj Pazovi, a privremeno dopunski polu-bataljon u Beogradu."3 U junskom izveštaju se navodi: "Uspostavljene su žandarmerijske čete u Negotinu i Velikoj Kikindi, i žandarmerijski vodovi u Mionici, Kragujevcu, Rudniku, Novom Bečeju, Kovačici, Paraćinu, Rekovcu, Kladovu, Kosjeriću i Čajetini i određena im je teritorijalna nadležnost... Ustrojena je nova žandarmerijska stanica Vlaška u sastavu beogradske žandarmerijske čete."4

Pored sve opreznosti i nepoverenja prema kvislinškim organima, okupatori, ipak, početkom juna počinju da daju oružje domaćoj žandarmeriji. Zabeleženo je, na primer, da je Uprava grada Beograda početkom juna dobila 100 pušaka, 1.000 metaka, 1.000 bajoneta i druge vojničke opreme. Na taj način je žandarmerija postala ne samo obnovljena oružana snaga starog društvenog aparata već i oružana snaga okupacione nemačke mašine. Kao takva, žandarmerija je bila izvršni organ Saveta komesara. Njen prvi zadatak bio je da od stanovništva Srbije prikuplja oružje za okupatora, pomaže pri popisu vojnih obveznika, sprovodi i hapsi "neposlušne" među njima, a imala je i mnoge druge slične zadatke.

Prema tome, žandarmerija je oružjem obezbeđivala izvršenje naredaba okupatora, i to je bio njen primami zadatak. Sekundama je bila dru-ga strana njene delatnosti — da "održava red i mir u zemlji", da bdi nad imovinom gradana i da se bori protiv "zločina" i pljačke pojedinih lica. Objektivno gledajući, kvislinška žandarmerija je potpomagala pljačku koju je vršio okupator, pomagala je zločine okupatora, a ponekad je i sama u njima učestvovala, streljajući srpsko stanovništvo i boreći se sa oružjem protiv narodnooslobodilačkog pokreta. Ovo joj je u kasnijem periodu okupacije bio jedan od glavnih zadataka, a možda i glavni, naročito od marta 1942, kad je žandarmerija reorganizovana u Srpsku državnu stražu.

O Mihailovićevoj saradnji sa žandarmerijom juna 1941. godine Jovan Trišić u svojoj knjizi "O Milanu Nediću" piše:

"U Beograd sam stigao (iz Skoplja) 24. maja i svi žandarmi su upućeni u Komandu žandarmerije. Već 28. maja ja sam se lično sastao sa jednim Dražinim kurirom. Kurir je bila žena, koja je došla sa Ravne gore, noseći nekoliko pisama od Draže, a pored toga imala je i zadatak da uhvati vezu sa nekim đeneralima koji su bili u Beogradu kao i sa još nekim oficirima i viđenim ličnostima... Ja sam postavljen za v.d. komandanta žandarmerije u okupiranoj Srbiji, 24. juna 1941. ali sam od advokata Čede Arsenijevića ranije o tome bio obavesten, radi čega sam dva puta uputio na Ravnu goru moga kurira Milana Ivezića da o tome obavesti pukovnika Dražu i da mi Draža po tom piitanju daje svoje mišljenje. Draža se je s tim složio."5

Pored Trišića, vezu sa Mihailovićem uspostavio je i žandarmerijski major Jezdimir Dangić, koji je sredinom maja 1941. godine stupio u kvislinšku srpsku žandarmeriju i bio rasporeden na granicu prema Drini. Međutim, 16. avgusta 1941. Dangić napušta teritoriju Srbije i odlazi u istočnu Bosnu, gde je prema Mihailovićevim uputstvima uspeo da stavi pod svoju komandu sve pročetničke grupe.

O ulozi žandarmerije u stvaranju prvih četničkih odreda oko Ravne gore major Vojislav Pantelić, jedan od pionira Mihailovićeve organizaci-je, pored ostalog, kaže i ovo:

"... Tu mi pop Miloš Jeftić reče da se u zabranu Aleksića nalaze i petnaest žandarma koji su napustili službu i neće da služe okupatora. Sastao sam se s njima i rekao da budu tu, a da ću ja, posle razgovora po okolnim selima sa viđenijim ljudima, da odem s njima na Ravnu goru. Učitelj, rez. kapetan Sava Ilić, odmah se pridružio meni. Bio je sin popa iz Vladimiraca. Posle desetak dana rada po selima, krajem juna, imao sam mali odred od 27 žandarma sa kapetanom Savom Ilićem."6

Specijalni izaslanik Komesarijata unutrašnjih dela iz Valjeva 17. jula 1941. godine podneo je svome šefu Aćimoviću izveštaj u kome, pored ostalog, piše i sledeće:

"Za vreme boravka u Mionici žandarmerijskom pukovniku G. Trišiću javio se poručnik Nedić (poručnik Neško Nedić — nap. autora) koji se sada nalazi sa podoficirima u šumi, pod komandom generalštabnog pukovnika Draže Mihailovića. Gospodin Trišić me je odmah pozvao da i ja budem prisutan razgovoru sa poručnikom Nedićem.o

Poručnik Nedić, koji je bio obučen u seljačko odelo, sa šubarom, izjavio je sledeće:

"Mi koji se nalazimo po šumama nemamo nikakve veze sa ovom terorističkom akcijom komunista. Oni su stupili sa nama u vezu i tražili da se pridruže nama. Mi smo ih odbili i prebacili im što vode ovakvu jednu akciju koja može Srbiji da nanese samo zlo ...

... Draža Mihailović rekao je delegatu komunističke grupe doktoru Jovanoviću Miodragu, da ako se desi još jedan akt sabotaže od njihove strane, da će ih oni progoniti i uništiti ...

Gospodin Nedić dalje navodi da oficiri i podoficiri i drugi koji se nalaze u šumi ne žele da čine ništa što bi moglo da izazove nemačke vlasti na reakciju ...

Isto tako priznaju rad ministra, gospodina Aćimovića i poznato im je sa kakvim se on teškoćama bori, kao i da njegovom zaslugom nisu novopopisani aktivni oficiri otišli u logore.

Dalje je gospodin Nedić izjavio da će njegov odred za koji dan uspostaviti radio-telegrafsku vezu sa Londonom i Moskvom jer su već poslali šifru. Staviće se u vezu sa odbeglom vladom, ali neće raditi po njihovim direktivama, već će samo videti kakve su namere i odluke njihove. Isto tako kaže da su oni u Srbiji najjači, da su uspostavili kontakt sa odredima u Bosni i Lici, ali da se u rad ovih ne mešaju, već su im ostavili u tim krajevima slobodno polje rada. Oni žele da se rad još produži, kako bi mogli da završe njihovu organizaciju. Gospodin Nedić kaže da je cilj njihov da posle odlaska Nemaca iz Srbije žele da održe red u Srbiji do povratka Nj. V. Kralja a posle da učestvuju u radu organizacije države onakva kakva bude bila.

Napomenuo je da se tom prilikom neće ostaviti u zemlji ničije manjine i da će se Arnauti potpuno uništiti. Isto tako da će se postupiti po kratkom postupku sa svim onim licima koja su nanela zlo ovoj zemlji, bez obzira da li je Srbin, Hrvat ili Slovenac.

U daljem razgovoru primetio je da im se ne sviđa Ljotić i njegova organizacija, kao ni rad grupe oko 'Signala' (pronacistička grupa — nap. autora). Izjavio je bojazan da jednog dana ne dođe do sukoba između njih i oružanih organa na granici Srbije i sa carinicima i drugima, što bi nanelo svima štete.

Dalje kaže da je njihov odred organizovao kontrolu na Drini i da ne dozvoljavaju nikome da pređe u Srbiju sporednim putevima i stazama. Gospodin Nedić obećao je da će oni uticati na ona lica koja nisu komunisiti, a koja se nalaze iz neobaveštenosti u njihovim grupama, da se vrate svojim kućama. Što se tiče vođa, ukoliko produže sa sabotažama oni će ih likvidarti. Oni dalje pozdravljaju akciju srpskih vlasti na uništenju ovih grupa, kao i svih onih koji se bave pljačkanjem i napadima na srpski živalj... Isto tako obećao je davanje podataka o mestu boravka komunističkih grupa žandarmima."7

Dalje se u izveštaju navodi da su ovom razgovoru u Mionici bili prisutni, pored autora izveštaja i žandarmerijskog pukovnika Tršića, još i žandarmerijski potpukovnik Cvetković kao i sreski načelnik Miloš Pavlović.

Saradnja sa žandarmerijom poslužila je Draži Mihailoviću i za uspostavljanje veze sa šefom komesarske uprave i komesarom za unutrašnje poslove Milanom Aćimovićem.

Iz pisma majora Puniše Vešovića, upućenog Mihailoviću 5. jula 1943. godine, jasno se vidi da je vezu sa Milanom Aćimovićem u Beogradu održavao tadašnji Mihailovićev komandant Beograda, a da je po njegovom odlasku na teren ovu vezu prihvatio major Vešović, koji je inače bio i Aćimovićev školski drug.

Vezu sa Aćimovićem Mihailović je uspostavio krajem maja ili počekom juna 1941. godine. O tome svedoči i Aćimovićeva izjava, koju je Mihailoviću preneo njegov obaveštajac iz Beograda, u kojoj se kaže:

"Što se tiče moga stava prema nacionalnim ljudima u šumi, navešću jedan slučaj: odmah u početku okupacije, u toku meseca maja ili početkom juna, Nemci su bili organizovali jednu veću akciju da bi očistili naše šume od ostataka jugoslovenske vojske, kako su oni sami govorili. Tu se u prvom redu mislilo na Dražu i njegove ljude. Ja sam Nemcima isticao nekorisnost i čak štetnost te akcije, govoreći da će za vreme okupacije biti uvek ljudi koji će odlaziti u šumu i bolje je da tamo padnu pod uticaj jednog nacionalno trezvenog čoveka negoli pod uticaj komunista. Nemci su te razloge primili i tako do te akcije nije došlo. Ja sam stajao na stanovištu da Dražin cilj mora da bude i naš cilj. Naš rad treba diskretno da koordinira, a nikako da se sukobljava. Između Draže, odnosno njegovih ljudi, i mene bio je stalni kontakt. Trebalo je da dođe između nas do jednog sastanka u blizini Valjeva ali do sastanka nije došlo, jer su komunisti bili presekli put. Sve ovo je takođe bilo pre obrazovanja Nedićeve vlade.

Reći ću vam da sam još u prvim danima okupacije, kada su došli ljudi sa Ravne gore kod mene, njima kazao: Pitajte Dražu da li on smatra ovaj naš posao nenacionalnim i nekorisnim po srpski narod, ako ga tako smatra, mi ćemo se odmah svi povući, jer ne želimo niti hoćemo da cepamo jedinstvo srpskog naroda. Kako su ta lica te moje reči prenela, ja ne znam, ali su mi doneli odgovor da treba ostati na poslu i raditi u korist naroda... Po mom mišljenju, u zemlji je trebalo voditi borbu protiv komunista. Što se tiče Draže, stajao sam na stanovištu da se borba protiv njega ne samo ne sme voditi nego se mora naći načina da se naš rad koordinira sa njegovim."8

O saradnji Milana Aćimovića sa Dražom Mihailovićem govore, pored ostalog, u svojim izjavama na saslušanju posle rata njegovi najbliži saradnici. Dragomir Jovanović, upravnik grada Beograda za vreme okupacije, tvrdi da je Aćimović za sve vreme dok je bio predsednik Saveta komesara i komesar za unutrašnje poslove, a i kasnije, dok je bio ministar u Nedićevoj vladi, neprekidno štitio četnički pokret od Nemaca; da ga je novčano i materijalno pomagao; da su se njegove veze produbile i dobile svoju formu u 1943. godini, kao i to da je Aćimović bio jedan od glavnih političkih savetodavaca Draže Mihailovića i njegova politička veza u Beogradu. Tanasije Dinić, Aćimovićev pomoćnik u komesarijatu unutrašnjih poslova, daje još preciznije podatke:

^Saradnja između Aćimovića i Draže Mihailovića bila je Nemcima vrlo dobro poznata te, prema tome, ja nisam imao potrebe da o toj saradn.ji obaveštavam Gestapo. Ja se sećam još 1941. godine kada su Nemci sklopili sporazum sa Kostom Pećancem, naišao sam u Upravni štab gde sam zatekao Aćimovića, Krausa, Kisela i, mlslim, Helma. Pili su šampanjac i Aćimović mi je tada rekao da ćemo proslaviti uskoro sastanak sa Dražom. Jos pre ovoga, Aćimović je od Nemaca dobio 10 miliona dinara radi pomaganja organizacije D. M. Aćimović je u svakom pogledu favorizovao i podržavao organizaciju D. M. Tako je predlagao da se svuda po unutrašnjosti u okruznim i sreskim mestima, pa i opštinama, 'formiraju odbori sastavljeni od desničara koji bi, nezavisno od zvaničnih upravnih vlasti, poveli inicijativu za obezbeđenje reda i mira. Ovi odbori bili bi direktno pod centralnim odborom u Beogradu. Tendenci.ja stvaranja ovih odbora bila je ta da se isti stave na raspoloženje Draži Mihailoviću i da rade kao njegovi orgam."9

Do sastanka između Aćimovića i Draže Mihailovića tokom 1941. godine nije došlo, ali je Mihailović preko Aćimovića dolazio u kontakt sa nemačkim okupacionim štabovima u Srbiji.

Medutim, sve mere okupatora i Komesarske uprave, teror, zločini i pokušaji da se objedine sve buržoaske snage u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta i ustanka, koji je dobijao sve šire razmere, nisu dali one rezultate koje su okupatori i domaći izdajnici očekivali. U toku jula i avgusta 1941. godine Komesarska uprava se nalazila u ozbiljnoj krizi. Zbog toga okupatorske vlasli donose odluku da Komesarsku upravu zamene nekom autoritativnijom tvorevinom.

Posle dužih konsultovanja i nagađanja doneta je odluka da se obrazuje kvislinška vlada Srbije sa generalom Milanom Nedićem na čelu. Njen osnovni i glavni zadatak je bio gušenje ustanka i objedinjavanje svih buržoaskih snaga za borbu protiv narodnooslobodilačkog pokreta. Radi toga Nediću je okupator odobrio formiranje oružanih odreda koji će biti raspoređeni po unutrašnjosti Srbije.

Istoga dana kada je obrazovao svoju vladu, 29. avgusta 1941. godine, Milan Nedić je uputio Draži Mihailoviću pismeni poziv da dođe na pregovore o zajedničkoj borbi protiv ustanka.10 Svakako za uspostavljanje ovog kontakta, Nedić je koristio već postojeće veze Draže Mihailovića sa pojedinim istaknutim pripadnicima kvislinškog aparata, Aćimovićem, Trišićem i drugim.

U izjavarna datim prilikom istražnog postupka i pred Vojnim sudom FNRJ 1946. godine, Mihailović je o ovim pregovorima, izmedu ostalog, rekao

"Koncem avgusta ili početkom septembra, došao je kod mene Živojin Đurić, bivši potpukovnik jugoslovenske vojske, i doneo mi je jedno pismo od Nedića. Pismo je bilo vrlo kratko, samo dva reda, i njime me Nedić poziva da dodem u Beograd na sastanak. Uz pismo Đurić mi je predao i legitimaciju za put poslanu od Nedića."

"Koliko mi je u sećanju," nastavlja Mihailović, "delegacija je otišla 29. ili 30. avgusta, a vratila se tačno, i to znam sigurno, na dan 6. septembra uveče 1941. godine."11

Na pitanje predsednika Suda: "Jesu li se oni sastali sa Nedićem?" Mihailović je odgovorio: "Jesu, ja sam dobio izveštaj od Mišića."12

Na saslušanju pred istražnim organima FNRJ Milan Nedić je o ovome sastanku i postignutom sporazumu dao znatno detaljniju izjavu, u kojoj kaže:

"Odmah posle obrazovanja vlade, koliko se sećam, 3. ili 4. septembra, kod mene je došla u Predsedništvo vlade jedna delegacija Draže Mihailovića na čelu sa potpukovnikom Đurićem i majorom Aleksandrom Mišićem i Radoslavom Đurićem.

Cilj posete ove delegacije bio je uspostavljanje veze između mene i Draže na bazi borbe protiv partizana. Pokazali su mi punomoćje potpisano lično od Draže Mihailovića, sa ovlašćenjem da mogu sa mnom voditi razgovore i doneti potrebne odluke. Razgovori su počeli tako što su mi obrazložili kako je došlo do okupljanja četnika pod vođstvom Draže Mehailovića, zatim da su se četnici koncentrisali na jednom prilično uskom prostoru i to na planinama južno od Valjeva pa da zbog oskudice u hrani gladuju. Dalje su izložili da su komunisti počeli da napadaju vlasti, građane i da pale žito, zbog čega Nemci vrše represalije nad stanovništvom.

Isto tako izneli su kako je na jednom sastanku između Draže Mihailovića i Koste Pećanca, kao i nekih ofieira ove dvojice, trebalo da dođe do saradnje Draže Mihailovića i Koste Pećanca, ali se nisu mogli složiti u pitanju vođstva; naime, Pećanac je na tom sastanku postavio svoj zahtev da on bude vrhovni komandanl svih četnika, a Draža Mihailović načelnik štaba, dok je Draža postavljao da on dobije ulogu vrhovnog komandanta a da Pećanac bude kao neka vrsta počasnog komandanta vrhovnog štaba, pa su se zbog toga razišli.

Kao zaključak izlaganja delegacije bio je taj da se između moje vlade i Draže Mihailovića stvori zajednička saradnja za borbu protiv komunista u cilju njihovog uništenja. Ja sam pristao na tu saradnju sa Dražom Mihailovićem i obećao mu pomoć. To je bio zaključak pregovora izmedu mene i te delegacije.

Pismeni ugovor između mene i te delegacije nije pravljen, s obzirom da su sva trojica iz te delegacije bili moji oficiri i meni dobro poznati, pa sam smatrao da nema potrebe za pismenim ugovorom, a oni to nisu ni tražili.

Između nas je napravljen sporazum u sledećem:

1. O saradnji izmedu mene, odnosno moje vlade, i Draže Mihailovića za borbu protiv komunista u cilju njihovog uništenja.

2. Da im izdam odmah novčanu pomoć da bi mogli izdati plate oficirima i podoficirima, kao i da bi mogli kupiti životne namirnice za ishranu vojske.

3. Da odredim jednog oficira za vezu koji će biti stalno pri štabu Draže Mihailovića.

4. Da preko Nemaca izdejstvujem legalizaciju Draže Mihailovića i njegovih ćetnika o tome da ih Nemci ne gone i da se mogu slobodno kretati.

5. Da posle čišćenja, odnosno uništenja komunista u Srbiji moja vlada ukaže potrebnu pomoć Draži Mihailoviću radi smirenja građanskog rata u Bosni i Crnoj Gori.

6. Da se posle formiranja vladinih odreda sa kojima se bilo započelo, donese jedan opecarijski plan između mene i Draže za čišćenje Srbije od komunista.

Ovo su uglavnom odredbe sporazuma o saradnji između mene i Draže Mihailovića.

Razgovori su vrlo brzo dali prve rezultate, naročito u pogledu legalizacije četničkog pokreta pred nemačkom okupacionom vlašću. Nedić o tome kaže:

Od tog sporazuma o saradnji odmah su ispunjene sledeće tačke:

1. Izdao sam novčanu pomoć, ne sećam se koliku, i delegacija je tu novčanu pomoć ponela sobom.

2. Otišao sam odmah kod zapovednika Srbije generala Dankelmana i izneo mu dolazak delegacije Draže Mihailovića i ugovor sa njom napravljen. Rekao sam Dankelmanu da Draža traži legitimaciju svoju i svojili ćetnika, s tim da se mogu nesmetano kretati bez bojazni od proganjanja i ubijanja od strane Nemaca, da bi mogli povesti borbu protiv komunista. Dankelman je odmah prihvatio tu legitimaciju i izdao naređenje u tom smislu nemačkim jedinicama.

3. Odredio sam generalštabnog majora Marka Olujevića za vezu između mene i Draže Mihailovića.

Napominjem da Marko Olujević nije odmah pošao u štab kod Draže Mihailovića. Ne mogu sc setiti koliko je vremena proteklo do njegovog polaska kod Draže Mihailovića, kada je bio uhvaćen negde na putu za Suvobor od strane komunista sa operacijskim planom o sadejstvu između vladinih odreda i četnika Draže Mihailovića za čišćenje Srbije."

Nemci će uskoro posumnjati u čvrstinu antikomunističke orijentacije pokreta Draže Mihailovića. U svom iskazu Nedić o tome kaže sledeće:

"Obavešten sam da je Draža prihvatio ceo ovaj sporazum, odnosno odredbe toga sporazuma, napravljenog između mene i njegove delegacije. Napomenuo sam malo ranije da sam bio poslao oficira za vezu, majora Olujića, u štab Draže. Uskoro posle toga, ne znam da li koncem septembra ili početkom oktobra, pozvao me je Dankelman veoma ljut i pokazao mi sporazum napravljen između Draže i Tita. Dankelman je rekao kako je Draža obmanuo i njega i mene i pitao me kako sam ja mogao garantovati da je Draža nacionalan i da će se boriti protiv komunista, na osnovu čega je legalizovao Dražu Mihailovića i njegove četnike, dajući im punu slobodu kretanja. Posle saopštenja Dankelmana o tom da su Tito i Draža napravili sporazum prekinuo sam svaku vezu sa Dražom. Tek negde u 1944. godini, veza između mene i Draže ponovo je uspostavljena."13

O tome da je između Mihailovića i Nedića stvarno došlo do sporazuma na liniji borbe protiv NOP govore nam i drugi dokumenti. Tako Dragojlo Dudić u svoj dnevnik 1941. godine zapisuje:

"12. septembar

U toku dana došao je kurir Kolubarske čete. U izvestaju stajalo je da su zarobili jedan auto Ministarstva unutrašnjih dela sa pomoćnikom komandanta žandarmerije, još jednim čovekom i šoferom žandarmom. Od materijala nađeno je nekoliko lažnih legitimacija i naredba Ministarstva unutrašnjih dela o organizaciji poternih odreda za komunistima. Iz ove naredbe jasno se vidi da je i Draža Mihailović, komandant četnika sa Ravne gore, u vezi sa ovom akcijom na strani vlade. Sad je svakome bila jasna uloga ovog žonglera koji se pravio prijateljem narodne borbe.

Raspolažemo jednim originalnirn dokumentom Ministarstva unutrašnjih dela pov. k. br. 191 od 7, koji je zaplenila naša Kolubarska četa prilikom zarobljavanja pomoćnika komandanta žandarmerije i poručnika Ernesta Pipana, u Belanovici:

'Kad III odred izbije na liniju Zvornik — Krupanj — Valjevo — Mionica sastaće se sa četničkim odredima koji se nalaze pod komandom Dj. štab. pukovnika Draže Mihailovića na toj liiji i sačekaće dalje naređenje za produženje dejstva.'"14

Gotovo identičan sadržaj je i u aktu komande žandarmerije IV Pov. JB. br. 194 od 7. septembra 1941. godine upućenom komandantu Petog Nedićevog odreda, koji glasi:

"Kad sva tri odreda budu stigli na liniju Zvornik — Krupanj — Valjevo — Mionica, uhvatiće vezu sa četničkim odredima koji se pod komandom deneralštabnog pukovnika g. Draže Mihailovića nalaze na toj liniji i sačekaće dalja naređenja za produženje dejstva."15

I prema sećanju Milana Drakulića ovaj plan je nađen kod Marka Olujevića, koga su partizani uhvatili zajedno sa Pipanom, 8. septembra, u Belanovici. Olujević je, kao izdajnik i saradnik okupatora, posle nekoliko dana streljan, dok je Pipan uspeo da pobegne.

Dva meseca posle sporazuma sa Mihailovićevom delegacijom, Nedić je o tome govorio i javno. Tako je "Novo vreme" od 13. novembra 1941. godine donelo njegovu izjavu u kojoj Nedić, pored ostalog, kaže i ovo:

"Izjavljujem da sam prilikom obrazovanja moje vlade pokušao da sve srpske nacionalne snage ujedinim radi spasa naroda i otadžbine, pa sam u tom cilju pregovarao sa Kostom Pećancem i Dražom Mihailovićem.

Što se tiče Draže Mihailovića i on je izjavio da želi da sarađuje na uništenju elemenata nereda, pa je u tu svrhu primio i novac od srpske vlade."

Dobro obavešten o raspoloženju naroda za borbu protiv okupatora i domaćih izdajnika, Mihailović je bio veoma oprezan i svoje veze sa otvorenim neprijateljima NOP vešto je prikrivao i uporno javno odricao. Ovo nam ilustruje i sledeći prlmer.

Istoga dana kada je izdato već citirano naređenje Petom Nedićevom odredu, u štabu na Ravnoj gori nalazio se Nedićev i Aćimovićev delegat Živojin Đurić, kasnije Nedićev sreski načelnik, i sa Mihailovićem razrađivao plan o zajedničkoj akciji Nedićevih i Mihailovićevih odreda protiv partizanskih snaga, a u duhu već postignutog sporazuma između Mihailovićevih delegata i Milana Nedića, zaključenog samo nekoliko dana ranije u Beogradu. Ovu svoju akciju Mihailović je držao u strogoj tajnosti, u strahu da činjenice o njegovom izdajničkom delu ne izbiju na svetlost dana. Radi toga on je primenjivao sva sredstva, pa često i dezinformisanje svoje bliže okoline, što se — u vezi sa ovom Đurićevom posetom — jasno vidi i iz izjave Mihailovićevog bliskog saradnika Vojislava Pantelića:

"U predsoblju kolibe, štaba Dražinog, videh potpukovnika Žiku Đurića. Počnem sa njim razgovor. Draža me pozva u sobu i reče mi, pazi šta govoriš, jer on dolazi od ministra Aćimovića. Izašao sam opet i govorio sa Đurićem duže. Izlagao mi je potrebu saradnje između Draže i Aćimovića, za koga je tvrdio da je 'rodoljub'."16

U to vreme Mihailović još nije hteo da stupi u otvoreni sukob sa partizanskim odredima, jer su mu se izgledi na uspeh činili suviše slabi. Zbog toga se u odnosu na NOP čvrsto pridržavao svoga već skovanog plana — u najvećoj tajnosti, uz primenu svih mogućih dezinformacija, pripremiti što povoljniju situaciju i u pogodnom trenutku udariti nož u leđa narodnooslobodilačkom pokretu.

Kratko vreme posle kapitulacije vojske Kraljevine Jugoslavije, pored četnika Draže Mihailovića, u Srbiji su se pojavili i četnici Koste Milovanovića Pećanca. koji se, između dva rata, to jest od 1928. godine, nalazio na čelu četničkog pokreta u Kraljevini Jugoslaviji.

Još u toku aprilskog rata komandant Pete armije general Vladimir Cukavac je, na osnovu naređenja Vrhovne komande jugoslovenske vojske, izdao Pećancu punomoć i naređenje da u neprijateljskoj pozadini organizuje četničku akciju. Na osnovu ovoga dokumenta, Pećanac je 28. juna 1941, na planini Vidojevici, jugozapadno od Prokuplja, održao zbor. Izjašnjavajući se, na zboru, za borbu protiv okupatora i zahvaljujući uspomenama na rodoljubive četnike iz minulih ratova i iz narodnog ustanka na jugu Srbije 1917. godine, Pećancu je pošlo za rukom da već u julu i avgustu formira više četničkih odreda, od kojih je svaki bio jačine oko dvadesetak ljudi.

Pojava Pećančevih četnika, naročito u oblastima zapadne Srbije, prilično je smetala Mihailoviću. Zato je on, u procesu stvaranja svoje četničke organizacije, pored ostalih, imao da obavi još jedan posao — da uspostavi kontakt i reguliše odnose s Kostom Pećancem.

Na osnovu sugestije svog bliskog saradnika Miodraga Paloševića, Mihailović je još u maju odlučio da uhvati vezu sa Pećancem. Ali u početku se nije baš mnogo angažovao na hvatanju ove veze.

Zbog pojave partizanskih odreda i Mihailovićeve želje za objedinjavanjem svih formacija na terenu koje se organizuju pod parolom "S verom u Boga — za kralja i otadžbinu" i sa jedinstvenim ciljem očuvanja buržoaskih pozicija u zemlji, njegova je veza sa Pećancem postala neminovnost. Mihailovićevo uporno traganje za Pećancem dalo je najzad rezultate.

Pomoć na uspostavljanju veze s Pećancem Mihailoviću je pružio Nikola Kalabić.

Poreklom Srbin iz Bosne, do rata geometar i šef katastarske uprave u Valjevu, Kalabić se još pre rata isticao svojom velikosrpskom orijentacijom. Kao aktivni pripadnik četničkog udruženja Koste Pećanca odlikovan je 1936. godine Jugoslovenskom krunom. Po okupaciji u Srbiji, a po Pećančevim direktivama, među prvima je počeo formiranje četničkog odreda u Valjevu i Kolubari, u kome je kasnije vršio funkciju obaveštajnog oficira. Za ovaj rad Pećanac ga je nagradio zvanjem vojvode.

Međutim, sredinom avgusta 1941, kada su širom zemlje u sukobima sa neprijateljem praštale ustaničke puške pozivajući narod u borbu protiv okupatora, Kalabić stupa u vezu i s Dražom Mihailovićem, nudeći mu svoje usluge za sklapanje sporazuma s Pećancem.

Zahvaljujući Kalabićevim uslugama, Mihailović je 15. avgusta 1941. uputio po kuriru pismo Pećancu u kome mu piše:

"U vezi naređenja koje ste dobili iz Ministarstva vojske i mornarice pred početak ratnih operacija, obzirom na sadašnju situaciju, a shodno čl. 8. Uredbe o četničkoj komandi, čast ml je dostaviti Vam sledeća uputstva za Vaš rad:

1. Celokupan Vaš rad uputite na oblast naše Kraljevine južno od linije: doline reke Nišave — doline reke Toplice do Kuršumlije — Novi Pazar — Peć — Skadar.

2. Rad u južnoj Srbiji i Albaniji je od presudne i vojne i političe važnosti za oslobođenje naše zemlje, te se stoga ovaj rad Vama, kao starom borcu, i poverava, tim pre što Vam je ovo bilo i dodeljeno u rad od strane Ministarstva vojske i mornarice pred rat.

3. Severno od navedene linije ja sam već izvršio organizaciju i pripreme. Ovaj rad je izvođen u toku od puna tri meseca, tako da se ova podela zona rada prirodno nameće. Vaša uloga je utoliko značajnija što ćete pored oslobođenja naših južnih oblasti štititi naš rad na severu i zaprečiti izvlačenje neprijatelja iz Grčke dolinom Vardara i Južne Morave, a delom i iz Bugarske na najvažnijem pravcu u dolini Nišave.

4. Molim da povučete Vaše ljude, koje ste uputili nedavno severno od pomenute linije, na teren južno, ili pak da se povinuju mojim naređenjima.

5. Kao najstariji komandant Operativnih jugoslovenskih snaga u Otadžbini molim Vas da energično suzbijete sve glasove, kao i svaki rad, koji bi štetio opšte interese, jer nas Otadžbina zove na slogu. Uveravam Vas da ćete od moje strane naići samo na potporu, pa stoga to i od Vas s punim pravom očekujem.

6. Momenat za našu akciju nije još sazreo, ali može nastupiti svakog časa, te stoga treba brzo, energično i temeljno raditi. U prilogu Vam šaljem u izvodu govor Đenerala g. Simovića, koji tačno potvrđuje ovo gledište."17

Očigledno, Mihailović je, već tada, gajio pretenzije da njegov štab bude jedini vojni i politički centar u zemlji; koji će držati sve niti u svojim rukama i usmeravati ih prema svojim nahođenjima.

Mihailovićev kurir predao je Pećancu pismo 18. avgusta 1941. godine.

Pošto je pročitao pismo i o njemu prodiskutovao sa nekoliko svojih vojvoda ne pridajući mu neki ozbiljniji značaj, Pećanac se obratio Mihailovićevom kuriru rečima:

"Poručite vi svome pukovniku da jedini ja mogu da obrazujem odrede u zemlji i da jedino ja mogu da budem komandant tih odreda. Ako bih ja hteo, ja bih mogao da uzmem tog pukovnika za svog načelnika štaba. Ali sve to otpada. Rasturajte se vi sa Ravne gore i dođite meni, jer ja sad idem na jedan put koji će spasiti naš narod."18

Kurir je ove reči preneo Mihailoviću, koji ih je dobro zapamtio i samo čekao zgodan trenutak da kazni Pećanca za neposlušnost i odbijanje njegovog predloga.

A što se tiče Pećančevog "istorijskog puta koji će spasiti naš narod", on se u svoj svojoj kapitulantskoj i izdajničkoj golotinji obelodanio već kroz nekoliko dana. Evo kako.

Nemoćan da sopstvenim snagama uguši narodni ustanak u Srbiji, koji se, poput šumskog požara, sve više rasplamsavao, nemački okupator je stvorio plan o angažovanju domaćih snaga za borbu protiv ustanika. U okviru ovoga plana, šef Gestapoa u Beogradu dobio je zadatak da za borbu protiv partizanskih odreda u Srbiji angažuje i naoružane nacionalističke snage — četnike.

Tako su se, već početkom avgusta, privodili kraju razgovori između Pećančevog vojvode, poznatog beogradskog industrijalca Roša, i njegovog podstanara, šefa Gestapoa dr Karla Krausa, u Rošovoj kući u Katićevoj ulici broj 8 u Beogradu. Posle nekoliko dana oni su urodili plodom. Kraus je Pećancu poslao nemačke isprave za neometano kretanje i putovanje i pozvao ga na sastanak. Kraus se susreo sa Pećancem u prvoj polovini avgusta, u selu Pločniku, nedaleko od Prokuplja. Tom prilikom njih dvojica su se usmeno sporazumeli o zajedničkoj borbi protiv ustanika. Pećanac je dao obavezu da će što pre upoznati svoje vojvode sa postignutim sporazumom i orijentisati ih u borbu protiv partizanskih odreda. Na rastanku, Pećanac je poklonio Krausu svoj četnički znak (mrtvačka glava sa ukrštenim kostima — nap. autora) a, zauzvrat, Kraus je Pećancu darovao svoj pištolj. Bili su to simboli nastupajućeg krvoprolića.

Samo nekoliko dana kasnije, 23. avgusta 1941. godine, pred Pećančevim skloništem zaustavio se jedan nemački automobil. Dva, tri minuta kasnije, nasmejan i očigledno dobro raspoložen, Pećanac se pridružio nemačkom oficiru koji se dovezao automobilom i oni su istim kolima krenuli u pravcu Niša. Sutradan, Pećanac je stigao na planinu Bukulju kod Aranđelovca, gde je imao zakazan sastanak sa svojim vojvodama iz Šumadije, istočne i zapadne Srbije.

Sa ovoga sastanka, 26. avgusta, Pećanac je pismom obavestio vojvodu Miloša Kosančića da se nalazi na sastanku sa "više od dvadeset vojvoda i više od dve stotine četnika u jednoj planini u društvu viših i nižih oficira i đenerala kao i sa nemačkim predstavnicima".19

Njega ne brine što je država propala i zemlja okupirana, nego nešto sasvim drugo. On u pismu dalje kaže:

"Nalazim se danas u vrlo teškom položaju zbog narodne revolucije, koju većina pomaže, ako budemo te sreće te se njih spasimo — spasićemo tako ne samo Šumadiju već i celu našu zemlju ...

Ja se ovde nalazim u društvu najjačih umova koji su u Beogradu i Šumadiji..."

Istog dana kada je završen sastanak na Bukulji, 26. avgusta, u Aranđelovcu, u vili "Karadžić", Kosta Pećanac je potpisao sporazum sa nemačkim okupatorima o zajedničkoj borbi protiv NOP. A sutradan "komandant svih četničkih odreda u zemlji" izdaje svoju proklamaciju narodu, C. br. 567 od 27. avgusta 1941. godine, koja je na kraju nosila potpis "Vojvoda Pećanac".

U proklamaciji se otvoreno poziva na izdaju i kolaboraciju s neprijateljem i, pored ostalog, kaže:

"N A R E Đ U J E M:

1. Svi oni koji se nalaze skriveni po šumama, a nisu pod mojom komandom, imaju se u roku od osam dana od dana proklamacije vratiti svojim kućama i svom redovnom poslu.

Za neizvršenje prednjeg kazniće se smrću.

2. Od danas, kada ja primam odgovornost pred našim narodom, kazniće se smrću svaki ko bude pokušao da državne i samoupravne objekte, železnice, mostove, tunele, državne zgrade i privatnu imovinu šteti i unistava, kao i sve što pripada okupatorskim vlastima.

Ja sam svestan da ceo naš pošteni narod zna da je pobeđen i da zna kako se treba držati prema pobediiocu ..."20

Dalje u proklamaciji Pećanac poziva narod da stupi u njegove četničke redove.

Ovaj izdajnički akt Pećanca i proglas koji je posle njega usledio, a u kome se naređuje i likvidacija Mihailovićevog četničkog pokreta, ipak je išao naruku Mihailoviću. U to vreme on je uporno istupao sa parolom "borbe protiv okupatora", jer mu je bilo dobro poznato raspoloženje narodnih masa Srbije i jer je to bila jedina parola kojom su se one mogle stvarno okupiti i pridobiti, pošto je bila odraz njihovog dubokog i iskrenog osećanja. Niko, međutim, nije tako licememo i podlo zloupotrebio tu parolu i slobodoljublje srpskog naroda kao što je to učimo Mihailović u svom bezočnom pokušaju da ga obmane.

Polazeći od toga da su Mihailovićeve reči iskrene i istinite, znatan broj Pećančevih odreda se posle Pećančevog izdajničkog akta raspada, a njegovo ljudstvo, ponegde i celi odredi, prilaze Mihailoviću. Među ovima bio je i odred majora Dragutina Keserovića.

Međutim, Nikola Kalabić je bio jedan od četničkih vojvoda koji su odobravali i prihvatali stav svoga vođe Koste Pećanca.

O tome kako je Kalabić prišao četničkom pokretu Draže Mihailovića, kapetan Mirko Smiljanić, jedan od četničkih komandanata iz oblasti Valjeva, u pismu upućenom Mihailoviću, 14. juna 1943. godine, pored ostalog, piše:

"NikoIa Kalabić koga je moja četa zvana 'Petar Mrkonjić' na dan 29. avgusta 1941. godine razoružala i oduzela zastavu Koste Pećanca na kojoj je pisalo' 'Dole komunisti, dole Draža bandit'.

Isti je sproveden do Kolubarskog odreda, odakle je predat Vama, a koga je sproveo moj p. narednik Miša Pavlović iz Kojšića, srez Valjevski..."21

Međutim, samo petnaestak dana kasnije, 14. septembra 1941. štab Pećančevog četničkog Kolubarskog odreda upućuje Udruženju četnika — radnom odboru — u Valjevu pismo iz koga se vidi da je Kalabić već uveliko počeo da pravi karijeru mimo volje svojih dojučerašnjih istomišljenika iz Pećančevog tabora:

"Po zauzeću varošice Mionice od naših četnika, u kojoj danas imamo našu komandu mesta, dobili smo od Orts komandanta, u saglasnosti sa nemačkom komandom iz Užica na nemačkom jeziku izveštaj, da su oni voljni da predadu Valjevo njihovom 'fon fireru — četničkom Her Nikoli Kalabiću' koga oni priznaju jedinog za vojvodu.

Dajte Vi, braćo, sami sud da li je ovakva politika našeg šefa obaveštajne službe za ovaj odred Nikole Kalabića sramna i nebratska... Vojvoda Kolubarskog odreda Jovan Kolubarac."22

U okviru napora koje je nemački okupator ulagao da objedini i angažuje sve domaće reakcionarne snage za borbu protiv NOP i narodnog ustanka, očigledno je da je Kalabićev teatralni prelazak u četnički pokret Draže Mihailovića imao sasvim određenu funkciju.

Dvadesetak dana posle Kalabićevog dolaska na Ravnu goru, Mihailoviću je pošlo za rukom da se uz njegovu pomoć, a posredstvom generala Bože Putnikovića i uz obilatu asistenciju šefa Gestapoa dr Krausa, sporazume i sa Kostom Pećancem. Sadržaj ovog sporazuma najbolje se vidi iz pisma generala Putnikovića upućenog 22. septembra 1941. godine Kosti Pećancu, u kojem, pored ostaloga, stoji i sledeće:

"Pored tolikih tvojih uspeha ovamo u Beogradu smatram da ništa nije manje važnosti i tvoj sporazum sa Dražom...

Sa Dražom si postigao sporazum u tako važnim i glavnim linijama. On se sastoji u sledećem:

a) usvajanje od ranije predložene linije dejstva tvojih i Dražinih odreda;

b) svi se Dražini odredi istočno od te linije stavljaju pod tvoju komandu — a svi se tvoji odredi zapadno od te linije stavljaju pod Dražinu komandu. O ovome vas dvojica imate odmah da obavestite odnosne odrede;

v) vas dvojica imate jedan drugome najhitnije uputiti po jednog svog najpoverljivijeg čoveka koji će stalno biti u štabovima vas dvojice i služiti za vezu u smislu najprisnije saradnje;

g) u tvoj obrazovani komitet ovde u Beogradu ima i Draža odmah da odredi i svoje ljude, koji će najprisnije raditi sa tvojim ljudima, i time sačinjavati jedno nerazdvojno telo, sa zadacima i dužnostima koje si ti njima već izdao ili koje im vas dvojica, ti i Draža, budete naknadno izdavali.

Sve je ovo sada svršena stvar koju je naš narod, i kroz tebe i kroz Dražu, najiskrenije želeo. Sada samo napred sa najboljim nadama i uverenjem u uspeh."

A zatim u pismu Putniković obaveštava Pećanca i ovo:

"Od tvoga čoveka dr Roša obavešten si, kako nas je on, mene i onog Perića (pseudonim Dražinog emisara Ernesta — Slavka Pipana — nap. autora) odveo kod g. Krausa, sa kojim smo sva pitanja najlepše uredili... g. Kraus je zaista bio najređe uviđavan čovek, da je to za krajnje poštovanje."23

S obzirom na sadržaj sporazuma i činjenicu da je izveštaj sačinjen posredstvom Putnikovića, koji je bio u vezi sa dr Krausom, očigledno je da je njegovo sklapanje usledilo na inicijativu okupatora, a u duhu njegovog plana za angažovanje svih domaćih buržoaskih snaga za borbu protiv NOP.

Početkom jeseni 1941. godine i veze između Mihailovića i Ljotića, koje su od maja održavane preko vođe zboraške omladine Vladimira Lenca, znatno su se proširile. Njih je, pored Lenca, održavao i Slavko Pipan, Mihailovićeva poverljiva ličnost, koji je po Mihailovićevom nalogu u nekoliko mahova dolazio u Beograd i posećivao Ljotića. Preko Pipana Mihailović je Ljotiću slao svoje poruke i primao Ljotićeve sugestije.

Pored veza sa Trišićem, Aćimovićem, Nedićem i Ljotićem, Mihailović je održavao kontakte i sa drugim istaknutijim pripadnicima kvislinškog aparata.

Tako Tanasije-Tasa Dinić u toku istražnog postupka 28. februara 1946. godine kaže da je u svojstvu zamenika komesara unutrašnjih poslova, u leto 1941. godine, više puta dolazio u vezu sa pojedinim funkcionerima organizacije Draže Mihailovića i da je preko njih upućivao izvesne poruke Mihailoviću. On navodi da je inicijativa za ove veze potekla od Aćimovića i da je u julu, preko sreskog načelnika u Gornjem Milanovcu Mišića, dobio sa Ravne gore prvu poruku.

Dinić navodi i sadržaj jedne poruke koju je primio od Mihailovića:

"Početkom avgusta, mislim 7. avgusta, došao je Mišić ponovo kod mene i rekao mi da je bio kod Draže i da mu je saopštio moju poruku. Draža je odgovorio kako mi je Mišić preneo približno ovo da je on, Draža, stupio već u vezu sa vladom u Londonu, da ima namere da sprovede organizaciju u celoj Jugoslaviji i Bugarskoj sa ciljem kad se Nemci budu povukli sa Balkana, da bi on sa tom organizacijom preuzeo vlast. Dalje, da smatra da je dobro urađeno što je stvorena srpska uprava; da će se time pomoći narodu, a pored toga u pogledu njegovog stava u odnosu na komuniste, on je rekao da ne misli ništa preduzimati i poručio je da se sastanemo. Po prijemu ove poruke, ja je nisam ni saopštio Milanu Aćimoviću, jer je on već bio u punoj vezi sa njim, delegati su Dražini redovno dolazili kod Aćimovića i, kao što sam ranije naveo, Aćimović je smatrao da je na najboljem putu da Draža uskoro dođe u Beograd. Ja sam posle ovoga prekinuo svaku vezu sa njim i na njegovu poruku za sastanak nisam odgovorio."24

I zloglasni Dragi Jovanović, jedan od organizatora Specijalne polici.je i Banjičkog logora, vrlo rano je uspostavio vezu sa Dražom Mihailovićem. On je o tome dao u istražnom postupku 1946. godine sledeću izjavu:

"Nisam bio član organizacije DM, ali sam sa istom imao veza i smatrao se isto toliko obavezan kao da sam član... Ja sam od konca 1941. osećao se lično vezan za organizaciju DM. Smatrao sam da je to pravi nacionalni put i da je to ono što sobom nosi budućnost. Smatrao sam da je potrebna koordinacija sa tom organizacijom u borbi protivu komunista. Odmah od početka u upravi grada Beograda isključio sam na pogodan način svako intervenisanje, odnosno praćenje rada u cilju sprečavanja organizacije DM. Prve razgovore i pozdrave samom D. Mihailoviću slao sam preko Milana Kalabića, tadašnjeg komandanta oružanog odreda, i to koncem 1941."

Okupivši predstavnike raznih građanskih stranaka oko sebe i povezujući se sa otvorenim izdajnicima Nedićem, Pećancem i Ljotićem, a zatim i sa emigrantekom vladom, ravnogorski pokret postepeno postaje vojno-politički stožer velikosrpske buržoazije, čiji je kranji cilj bio uništenje narodnooslobodilačkog pokreta i očuvanje njenih društvenih pozicija.