Kada je, posle kapitulacije vojske Kraljevine Jugoslavije, nastalo opšte rasulo, pojedinci, manje, pa čak i veće grupe vojnika — među kojima je bilo i podoficira i oficira — nisu hteli da polože oružje i da se predaju neprijatelju. Svi su se probijali mahom planinskim terenima, sa težnjom da se vrate svojim kućama i porodici. Ovakvih naoružanih grupa bilo je u svim krajevima Jugoslavije, a naročito u Srbiji, Sandžaku, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.

Komandant nemačke Druge armije, koja je prodrla u Jugoslaviju, general Maksimilijan fon Vajks, ubrzo je uočio ovu pojavu, pa je 28. aprila 1941. godine objavio naredbu u kojoj se ističe:

"Povećanje broja podmuklih prepada na nemačke vojnike iziskuje najoštrije protivmere. Samo brza i bezobzirna akcija obezbediće održavanje mira i sigurnosti, sprečiće formiranje bandi.

Iz jedne divizije bio je upućen odred ka jednom srpskom selu sa ciljem da se izvrši razoružanje. Komandant odreda je sa drugim jednim oficirom i jednim narednikom izjahao napred i pri tome je bio napadnut od jedne komitske bande (u srpskim uniformama), pa je ubijen, a njegovi pratioci su teško ranjeni."1

U jednoj od ovih grupa bio je i pukovnik Draža Mihailović.

"U danima kapitulacije Jugoslavije ja nisam hteo da kapituliram i odbio sam naređenje da pregovaram s Nemcima" — izjavio je u toku istrage Mihailović.2 "Došao sam na ideju da izbijem na Drinu, i da ću tamo naći front, ali sam se razočarao jer fronta nije bilo. Odlučih se da pođem u Srbiju, računajući da tamo nije sve završeno, bar u pogledu naroda. Odlučio sam da se dokopam planinskog inasiva Rudnik — Suvobor — Medvednik — Maljen — Povlen — Gučevo. Računao sam da organizujem narod, na prvom mestu u Zapadnoj Srbiji. Doneo sam konačnu odluku da se borim protiv okupatora.

Računao sam, naročito posle napada na Sovjetski Savez, da će se rat završiti 1941. godine.

Odluku o otporu u porobljenoj otadžbini doneo sam kada sam došao na Drinu.

Tačno je da sam imao prilikom mog odlaska na Ravnu goru, 26 ljudi sa sobom. Meni nije bilo poznato da je u to vreme postojala ma kakva četnička organizacija na terenu Srbije. General Novaković3 s još jednim oficirom došao je iz valjevske bolnice na Ravnu goru. Međutim, postojali su četnici Koste Pećanca negde oko Kuršumlije i ja sam nekoliko puta slao veze do njega. Sećam se da sam slao Pavla Meškovića, rezervnog potporučnika, radi uspostavljanja veze. Po Meškoviću sam poslao pismeno naređenje Pećancu da se stavi pod moju komandu. Ovo svoje pravo zapovedanja Kosti Pećancu temeljio sam na osnovu Uredbe o organizaciji četničkih komandi, član 8. Pećanac je odbio da se stavi pod moju komandu. Pećanac mi je pismeno odgovorio i to uvredljivo, pa je naveo: 'pa zar i sada propala jugoslovenska vojska može nešto da stvori', da on poznaje narod, da će on raditi svoj posao.4

Juna meseca naišla je preko Ravne gore neka lutajuća grupa pod komandom nekog Nikčevića, oko 30 ljudi, koja se predstavljala da pripada 'međunarodnoj dobrovoljačkoj brigadi' koju je organizovao Dule Dimitrijević u Beogradu. Svi su imali legitimacije beogradskog četničkog udruženja. U ovoj grupi bila je i jedna Čehinja, profesor iz Udruženja, zatim jedan profesor i Rumun medicinar. Ova grupa je izjavila da traži Pećanca. Nikakve ostale grupe meni nisu poznate. Negde sredinom juna javila mi se jedna grupa od šest oficira i osam podoficira iz dragačevskog kraja. Stavio sam ih pod moju komandu i uputio u njihov kraj radi organizacije."5

Kratko vreme po dolasku na Ravnu goru, Mihailovićeva grupa je počela da hvata veze sa ljudima iz neposredne okoline, u cilju sopstvenog obezbeđenja i materijalne pomoći. Naročita pažnja je zbog toga posvećena baš vezama sa okolnim žandarmerijskim stanicama i žandarmerijom. O tome poručnik Pavle Mešković, jedan od Mihailovićevih saboraca, koji se u to vreme nalazio uz njega, piše:

"Prva veza uspostavljena je sa narodom iz sela Planinice i Koštunića. Svi smo obilazili okolna sela, kako bi narod video da smo jugoslovenska vojska koja se nije predala ...

Mi koji smo putovali po terenu bili smo ubrzo rado primani od svih u narodu. Sa žandarmerijom smo za kratko vreme uspostavili vezu. Prvi su nam prišli žandarmi iz sela Brajića i stavili su se pod Čičinu komandu, zatim oni iz Brežđa i Takova. Takođe nam je uskoro potom prišao i veći broj žandarma iz Mionice, Gornjeg Milanovca i Valjeva. Od žandarmerijskih oficira prvi nam se pridružio kapetan Vučićević iz Valjeva. Time je naše obezbeđenje bilo osigurano."6

Paralelno sa uspostavljanjem veza u neposrednoj okolini Ravne gore, Mihailović i Palošević su lično, a prvenstveno radi prikupljanja obaveštenja o situaciji i donošenja odluke šta da se radi, otpočeli povezivanje i sa njima dobro poznatim ljudima, uglavnom ofi.cirima vojske Kraljevine Jugoslavije, koji su, kao i oni, izbegli zarobljavanje. U ovome poslu, znatnu pomoć im je pružio i major Aleksandar Mišić, sa kojim su ubrzo uspeli da uspostave i lični kontakt. Mišić je u nekoliko navrata odlazio za Beograd, gde je uspeo da se poveže sa znatnim brojem oficira koji nisu bili odvedeni u zarobljeništvo, već su se slobodno kretali i tragali za svojom novom egzistencijom. Nalazeći se u ovakvom položaju, većina njih su prihvatali pozive Draže Mihailovića i njegovih emisara, utoliko pre što su im svi oni prilazili sa parolom "organizovanja za borbu protiv okupatora". Povezivanje sa Mihailovićem na ovoj liniji otvaralo je lepu perspektivu svima onima koji su bili uvereni u pobedu zapadnih saveznika, te su poziv rado prihvatali.

Pošto je uspeo da uspostavi znatan broj ovakvih veza, Mihailović se krajem maja odlučuje i na stvaranje organizacije na teritoriji Srbije. Radi toga on formira svoj štab na Ravnoj gori, kome daje naziv "Komanda četničkih odreda", a zatim poziva k sebi izvestan broj oficira, daje im instrukcije i šalje ih na teren po srezovima. Pavle Mešković, koji se u to vreme nalazio pored Mihailovića, piše o sadržaju ovih direktiva:

"Svaki koji je odlazio na teren dobijao je ova uputstva: Što pre uhvatiti vezu sa bivšim solunskim ratnicima i viđenijim domaćinima i upoznati ih sa ciljem borbe pokreta sa Ravne gore; veza sa opštinskim upravama i preko njih sabotiranje isporuka Nemcima; veza sa žandarmima koje treba upotrebiti za osiguranje i vršenje kurirske službe, veza sa policijskim vlastima, kao i prikupljanje spiskova svih sposobnih za vojsku, koji nisu dopali ropstva, tako da u datom trenutku bude sve pripremljeno što je moguće bolje za odsudnu borbu protiv Nemaca... Za Beograd i druge veće gradove, pored navedenog, data su i sledeća uputetva: Ubacivati naše ljude na odgovorna niesta u raznim nadleštvima, pratiti rad neprijateljev i prikup-ljati podatke o njemu, kao i organizovanje finansijskih odbora za finansiranje pokreta."7

O ciljevima pokreta sa Ravne gore Dražin komandant Zvonimir Vučković piše':

"Osnovna zamisao o zadatku pokreta svodila se na ovo:

— izvršiti organizovanje i formiranje gerile na celoj državnoj teritoriji;

— potrebno snabdevanje osigurati u samoj zemlji, kao i preko Saveznika vazdu|nim i pomorskim putem;

— u pogodnom trenutku, kad izgledi na uspeh oružane akcije budu povoljni, krenuti na ustanak;

— u međuvremenu vršiti smišljene akcije saboterskog, obaveštajnog, propagandnog itd. karaktera. Borba se u tom periodu mogla prihvatiti samo u slučaju nužne odbrane."

Ali u praksi sve počinje da ide drugim tokom. Vučković o tome dalje kaže:

"Međutim, događaji u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nametnuli su gerili odmah jedan veoma važan zadatak: zaštitu srpskog življa, zapadno od Drine, od ustaških pokolja; razvoj međunarodne situacije uticao je, isto itako, sasvim razumljivo, na odstupanje od osnovnog plana. U roku od nepuna četiri meseca, od maja do septembra 1941. godine, događaji su prvobitni plan iz osnova izmenili."8

Slične izjave o ciljevima svoje organizacije u samom početku njenog postojanja dao je i sam Mihailović prilikom saslušavanja na Vojnom sudu 1946. godine. Prema tome, činjenica je da Mihailović u početku nije imao neki konkretan, određen i perspektivan program.

U započetom a nedovršenom "dnevniku rada" poručnika Neška Nedića nailazimo i na ove redove:

"... Od pukovnika Mihailovića sam dobio instrukcije da odmah otpočnem sa organizacijom jugoslovenske vojske u slobodnim srpskim planinama, što sam i produžio odmah 18. maja 1941. u opštinama Krčmar, Osečanica, Rajković, Paune, Petrica i varoši Valjevu."9

Iz daljeg teksta navedenog dnevnika vidi se da je autor upućen sa direktivama i ovlašćenjem Draže Mihailovića u srez kosmajski, pošto je prvog jula 1941. godine završio organizaciju odreda u delovima mioničkog i valjevskog sreza.

Od 3. jula do početka avgusta 1941. godine "obradio" je svih 11 opština podgorskog sreza, odredivši u svakom selu bar po jednog čoveka koji će organizaciono da povezuje ljude odane Mihailoviću. Po završenom poslu ponovo odlazi 25. juna na Ravnu goru, referiše Draži, koji mu naređuje da se vrati u srez podgorski, da obrazuje odred od 100 četnika i da s njim krstari po srezu, da održava red, organizuje zborove i podiže u narodu moral.

U svojoj izjavi pred istražnim organima, 1946. godine, kapetan 1 klase Miloš S. Glišić kaže da je 3. jula 1941. godine otišao Draži Mihailoviću na Ravnu goru i da je od njega dobio zadatak da "izvrši organizaciju u srezu požeškom, a po mogućstvu i dalje".10 Tako je Glišić postao prvi komandant Požeškog odreda. Krajem septembra 1941. godine za komandanta Požeškog odreda bio je postavljen kapetan Vučko Ignjatović, a za načelnika štaba Glišić.

Tokom jula i avgusta 1941. godine u takovskom i dragačevskom srezu formirani su ovi odredi: Majdanski pod komandom Zvonka Vučkovića, Lučanski pod komandom Dače Simovića, zatim Stojanovićev odred i odred majora Savovića.

Takođe u julu i avgustu 1941. godine u srezovima ljubićkom, žičkom i trnavskom (okolina Čačka i Kraljeva) formirani su četnički odredi:

Bukovički odred, Odred "Tanasko Rajić", Jelički i Pakovrački odred pod komandom kapetana II klase Miluna Petrovića. Na stvaranju odreda Draže Mihailovića u žičkom srezu 1941. godine radio je potporučnik Dušan Lazarević.

U srezovima kačerskom i kolubarskom (Lazarevac) u drugoj polovini 1941. godine dejstvuje nekoliko Mihailovićevih odreda: Rudnički odred — koji su formirali koncem leta 1941. poručnik Momir Kuzmanović, narednik Vladimir Vukajlović, Rajko Vučetić i podnarednik Milenko Nikolić — imao je oko 70 do 100 ljudi; Ljiški odred organizovao je kapetan II klase Dragiša Ninković, a imao je 35 ljudi, i zatim Moravački odred.

Iz dnevnika poručnika Živana B. Jankovića, komandanta bataljona 1 gružanske brigade, vidi se da je njega zajedno sa kapetanom Dušanom Smiljanićem i još jednim oficirom uputio D. Mihailović 24. septembra 1941. godine u Gružu, gde je "organizacija već bila izvršena".

U izjavi Vidovića pred istražnim organima 1952. godine piše:

"Još jula meseca 1941. godine došao je na Cer sa nekoliko oficira artiljerijski kapetan Račić. On i ta njegova grupa odmah su otpočeli na organizaciji jedinica D.M. Tada su se sve te jedinice zvale 'četnički odred' a bio je podeljen na bataljone i ovi na čete."11

Iz drugog jednog dokumenta vidi se da je grupa oficira koju su sačinjavali Milan Kovačević, Vojislav Tufegdžić, Sokić i još nekolicina, u avgustu 1941. godine, došla na Cer kapetanu Račiću.

Iz jednog dokumenta, za koji se može pouzdano tvrditi da je iz 1941. godine,12 vidi se da neki "Kamenko" dostavlja Draži izveštaj u kome spominje odred poručnika Topalovića u jačini od 50 ljudi. On taj odred naziva brigadom i kaže da dejstvuje u srezovima kolubarskom, tamnavskom i kačerskom.

Prema izjavi Ilije Stevanovića pred istražnim organima, jula 1952. godine,13 na teritorijama srezova mlavskog, homoljskog, ramskog, moravskog i požarevačkog postojali su sledeći odredi: Gornjački, pod komandom Jagoša Živkovića, Burovački, pod komandom kapetana Miladina Bankovića, Krepoljinski, pod komandom kapetana Pejčića, Krupanjski, pod komandom kapetana Koste Stepanovića i Žagubički, pod komandom poručnika Blaže Radovanovića. Iz dokumenata se vidi da su kasnije, u 1942. godini svi ti odredi bili pod komandom majora Siniše Ocokoljića Pazarca.

Na teritoriji Krajine, Homolja i Poreča formiran je 1941. Krajinsko-homoljski-porečki odred, čiji je komandant bio vojvoda Kostić, a njegov zamenik kapetan 1 klase Petar Mihailović. Na teritoriji golubačkog sreza formiran je Golubački odred, čiji je komandant bio kapetan II klase Krsto Rončević. Na teritoriji zviškog sreza formiran je Zviški odred pod komandom vojvode Voje Jevremovića. Komandu nad svim ovim odredima imao je major Velimir Piletić.

Naporedo sa početkom stvaranja četničkih odreda oko Ravne gore, Mihailović je, pošto je prethodno uspostavio odgovarajuće veze, otpočeo i sa stvaranjem svoje organizacije u Beogradu, o čemu je Vlatko Pašić pred istražnim organima 1952. godine izjavio, pored ostalog, i sledeće:

"Beogradski podzemni štab imao je u svom sastavu malo ljudi. Komandant je u to vreme bio potpukovnik Dušan Manojlović. Serafim Negotinac, koga smo zvali 'Ađutant', bio je neka vrsta načelnika štaba. Poručnik Vjekoslav Farkaš starao se za radio-materijal, narna toliko potreban. Inženjerski poručnik Zoran Vasiljević bio je ubačen u beogradsku telefonsku centralu kao običan radnik: da hvata razgovore i vrši inteligentne sabotaže. Pravnik Voja Andrić organizuje omladinu: skoro sva kurirska služba vršena je preko njegovih skauta, gimnazista i studenata. Tu je i rez. konjički poručnik Aleksandar Saša Nikolajević: preko njegove banke primljena je prva veća pošiljka novca iz Turske. O sakupljanju novca od trgovaca starao se vazduhoplovni kapetan II klase Brativoje Urošević (konspirativno ime: Matić). Snabdevanje je spadalo u nadležnost kapetana 1 klase Stojana Stanislava, docnijeg glavnog intendanta ravnogorskog štaba. Obavestajna služba bila je u rukama dva brata majora, Boška i Žarka Todorovića, i kapetana Aleksandra Mihailovića; s njima su tesno sarađivali kapetan II klase Nenad Mitrović i njegova verenica, poručnik Pipan i pukovnik Branislav Pantić. Za tehničke detalje slanja ljudi na Ravnu goru bio je odgovoran poručnik Žika Lazović: on je pripremao vodiče, prenoćišta, snabdevanje usput. Radi lakšeg rada, Beograd je bio podeljen na reone i sekcije."14

Međutim, prvo pismeno naređenje o formiranju oružanih odreda i njihovim zadacima Mihailović je izdao tek u avgustu 1941. godine, u vreme kada se ustanak rasplamsavao širom zemlje i partizanski odredi na širokom frontu vodili borbe protiv okupatora i domaćih izdajnika. U naređenju je, pored ostalog, pisalo:

"1) Da se odmah u svim selima... varošima i varoškim kvartovima formiraju čete. Od vojnih obveznika mlađih godišta od 20 — 30 godina. Jačina ovih četa u prvo vreme biće 30 — 40 obveznika ... Četa će nositi naziv — ime svoga komandira. Formiranje ovih četa prema sadašnjim prilikama izvršiće se u strogom poverenju, a snabdevanje oružjem i municijom za sada izvršiti na terenu, po mogućstvu što se više može; kako oe ove čete u danom momentu opšteg usitanka i oslobođenja, biti pokretne zbog izvršenja opšteg zadatka, to moraju biti spremne za pokret... Odelo narodno, a propisana je vojnička šajkača. Zadatak ovih četa: krstarenje po okolini u patrolama ili atarom sela u cilju sprečavanja pljačke i nasilja nad građanstvom matičnog mesta"

Onemogućavanje razornim elementima, da uzimaju maha, ali ovo ne izvoditi sukobima, već pariranjem — jačim organizovanjem (pod razornim elementima Mihailović podrazumeva NOP — nap. autora). Sukobi sa Nemcima da se izbegavaju ...

2) Tako što da se po istim mestima, selima i varošima, pored ovih pokretnih četa mlađih godina formiraju jednovremeno čete starijih godista, od 30 — 40 godina, a u jačini 15 do 20 vojnika, a prema prilikama mesta i više... Ove čete starijih godišta biće uvek na meti.

Zadatak je ovih četa: da od momenta opšteg ustanka i oslobođenja preuzmu vlast u svoje ruke u dotičnom mestu, ako je dotadašnja vlast pokolebana, nesigurna u oslobođenje od neprijatelja ili se kompromitovala u službi neprijatelja...

Ove čete će posesti sve važne vojne i državne objekte...

U pogledu žandarmerije koja je u zahvatu reona sreskog komandanta sa njom odmah uhvatiti vezu, držati je u svojim rukama tako, da njen rad bude u saglasnosti sa našim ciljem u slučaju da ista bude primorana da se bori sa Nemcima protivu komunista (partizana) povesti ih i uputiti u odrede pokretnih četa..."

Naređenje završava rečima:

"U ime boga počnimo rad!"15

Govoreći o formiranju oružanih odreda, Mihailović je, u toku istražnog postupka 1946. godine, izjavio:

"Uspostavio sam vezu na gotovo čitavoj teritoriji Srbije. Za mene se već bilo čulo i mnogi oficiri, podoficiri i građanska lica dolazili su k meni. Ja sam ljudima davao zadatke da idu na teren i da organizuju 'Jugoslovensku vojsku u otadžbini'. Mnoge ljude sam vraćao i davao im nalog da čekaju moja naređenja, jer organizovati vojsku nije bilo moguće, a nisam imao ni novca za njeno finansijsko osiguranje. Glavne poslove organizovanja izveli su Veselin Misita koga je zamenio Račić; na Homolju Piletić16 i Ocokoljić17; u Beogradu Žarko Todorović; u Dragačevu Uroš Katanić. Žandarmerijski kapetan Milojko Uzelac putovao je po Srbiji, išao po garnizonima i tajno organizovao žandarmeriju. Dolazio je i u komandu žandarmerije u Beogradu. Prvi komandant žandarmerije iz Beograda, inače moj raniji poznanik, žena mu je iz Sarajeva, dolazio je k meni na Ravnu goru i od mene primao zadatke da tajno organizuje žandarmeriju za pokret.

Zove se Jova Trišić, uhvaćen je na ovom zadatku i oteran u ropstvo.

U Makedoniju se nisam mogao probiti, jer je Kosta Pećanac držao celu Toplicu, ali sam bio obavešten da je tamo već postojala moja grupa u oblasti Kičeva s nekim potpukovnikom Nikolićem.

Najglavniji organizator za Bosnu bio je Dangić,18 koji je u prvo vreme bio u Nedićevoj službi kao granični oficir, pa se od Nedića odmetnuo i prišao meni.

Žarko Todorović je imao moje punomoćje, kojim sam ga imenovao za komandanta Beograda, još u maju 1941. godine i ovlastio ga da formira svoj štab. Pored toga, dobio je i zadatak da radi u Hrvatskoj. Dodajem da je sem Dangića u Bosnu otišao i major Boško Todorović.

U Crnu Goru poslao sam tadašnjeg narednika Milovana Nedeljkovića sa zadatkom da uhvati vezu sa Lašićem18 i Bajom Stanišićem, za koje sam čuo da su organizovali otpor u Crnoj Gori.

Za Sloveniju je radio major Karlo Novak, koji je k meni dolazio iz Beograda na Ravnu goru i nekoliko puta odlazio iz Beograda za Sloveniju i opet se vraćao k meni na Ravnu goru povremeno."

Paralelno sa formiranjem odreda, M.ihailović je naročitu pažnju obraćao stvaranju svoje obaveštajne mreže, kako na samom terenu, tako i po većim mestima, a naročito u Beogradu. Radi što bolje i efikasnije organizacije svoje obaveštajne službe, Mihailović je izdavao specijalna i detaljna uputstva za njen rad i to ne samo za organizatore raznih obaveštajnih centara već i za pojedine njihove obaveštajne agente. Glavna oštrica ove službe bila je već od prvog trenutka njenog postojanja usmerena protiv NOP, zbog čega veoma brzo dolazi do njene dvojake saradnje, ne samo sa specijalnom policijom već i sa Gestapoom.

Obaveštajnom službomje, u prvo vreme, rukovodio lično Mihailović. Njegova se uloga u ovoj službi nije naročito izmenila ni posle stvaranja Obaveštajnog odeljenja u štabu Vrhovne komanđe, septembra 1943. godine.

Već 7. novembra 1941. godine Mihailović je izdao "Uputstvo broj 3" za organizaciju i rad obaveštajne službe. U njemu se kaže sledeće.

"Neophodno je potrebno da se odmah po svim odredima ustroji obaveštajno--propagandni odsek.

Sastav odseka: potreban broj mlađih ljudi, nacionalno potpuno svesnih, koji su pri tom dobri govornici i dobri organizatori. Ovo ljudstvo ne mora da je služilo vojsku. Nadzor nad radom ovog odseka vršiće komandant odreda.

U manjim odredima ulogu ovog odseka preuzima na sebe komandant odreda uz pomoć svojih saradnika."

U odnosu na rad obaveštajne službe u "Uputstvu br. 3" piše:

"Obaveštajni deo:

Vršiti pribavljanje podataka o kretanju neprijateljskih — komunističkih jedinica, njihovom držanju, razgovorima pojedinaca, brojnom stanju i sastavu.

Pribavljati podatke o postupku neprijateljskih i komunističkih jedinica prema stanovništvu. Sprečavati neprijatelja u pribavljanju podataka o našim jedinicama i našem radu. Hvatanje neprijateljskih špijuna, širenje lažnih vesti, sprečavanje raznih pričanja i prepričavanja naših vojnika koji to često čine iz svoje naivnosti i neobaveštenosti.

Preko telefona ne saopštavati važne izveštaje, naročito ne iznositi one podatke koji mogu biti od koristi neprijatelju ili koji mogu dati telefonistima materijal za komentarisanje i čak za stvaranje panike. U upotrebi telefona biti vrlo obazriv, jer može neprijatelj osluškivati pored naših telefonista koji to čine iz radoznalosti.

Obučiti vojnike da ne iznose događaje ili primljena naređenja prolazećem svetu, da se ne jadaju na svoje teškoće, umor ili nedostatak municije, jer ovi unose paniku u narod i među ostale vojnike, pored toga što na ovaj način mogu da obaveste i neprijatelja o ovom vrlo važnom nedostatku za borbu. Podatak o nemanju municije, ako njim neprijatelj raspolaže, može da bude opasan po nas i naše trupe.

Način rada:

Koristiti uhode, decu, žene, muškarce, ispitivati zarobljenike i uhvaćene neprijateljske špijune, proveravati podatke dobijene od neprijateljskih zarobljenika, špijuna i meštana.

Dostavljajući prednje, da se organizaciji obaveštajno-propagandnog odseka pristupi ODMAH, kao i da u duhu napred iznetog najsavesnije od svih ostalih radi, jer od toga zavisi i u mnogome uspeh naše cele organizacije."20

Razne obaveštajne službe koristile su činjenicu što je u procesu stvaranja Mihailovićeve obaveštajne mreže za prijem u organizaciju svakom pojedincu bila dovoljna legitimacija njegova pripadnost buržoaziji.

Na toj bazi u Mihailovićevu organizaciju infiltrirali su se i razni agenti stranih obaveštajnih službi. Saveznički agenti imali su za cilj da Mihailovića pridobiju za sebe i da, koristeći se njegovom organizacijom, omasove i svoje obaveštajne mreže u okupiranoj Jugoslaviji. Okupatorske obaveštajne službe su sa svoje strane ubacivale u Mihailovićeve redove svoje agente u prvo vreme sa osnovnim zadatkom da vode borbu protiv obaveštajne službe, a po izbijanju narodnog ustanka, pored toga, njihov je cilj bio da Mihailovića po svaku cenu orijentišu na borbu protiv narodnooslobodilačkog pokreta.

Jedan od najznačajnijih pokreta centara obaveštajne službe četničke organizacije Draže Mihailovića bio je, bez sumnje, onaj koji se, još sredinom 1941. godine, formirao u Beogradu. Rad na formiranju ovog centra počeo je neposredno posle neprijateljske okupacije. Na njegovom formiranju bili su angažovani oficiri vojske Kraljevine Jugoslavije koji su se i ranije bavili obaveštajnim radom u Generalštabu ili su pripadali grupi generala Simovića i učestvovali u vojnom puču 27. marta, usled čega su bili prinuđeni da izbegnu zarobljavanje i da se kriju od nemačkih okupatora. Većina njih je radila i za francusku i za britansku obaveštajnu službu. Zbog toga su već u maju 1941. godine počeli da organizuju svoje obaveštajne grupe, kojc su, pojavom Draže Mihailovića, uključili u njegovu organizaciju. Većina ovih bili su dvostruki obaveštajci.

Organizator jedne od ovakvih obaveštajnih grupa bio je i major Jovanović, koji je pre rata radio u obaveštajnom odeljenju Glavnog generalštaba i održavao veze sa francuskom i britanskom obaveštajnom službom. On je već u maju 1941. godine uspostavio kontakt i sa rezervnim oficirom Dušanom Mllutinovićem, koji je ratnim rasporedom bio određen za pomoćnika načelnika obaveštajnog odeljenja Pete armije u Nišu, a posle kapitulacije vojske Kraljevine Jugoslavije ostao u Beogradu.

O radu ove obaveštajne grupe Milutinović je istražnim organima, 1952. godine, pored ostalog, ispričao i sledeće:

"Major Jovanović mi je tada rekao da na ma kakav način treba da pomognem borbu protiv okupatora, naročito zbog toga, što sam već bio određen, pre rata, za obaveštajnu službu i da baš u tom pravcu ta pomoć bi se trebala ogledati. Tada mi je predložio da organizujem obaveštajnu službu na železničkoj stanici u Beogradu, posmatrajući kuda prolaze vozovi sa nemačkim vojnicima, kakvo je njihovo naoružanje i moral i tome slično, jer glavni čvor treba da nam bude železnička stanica."21

Prema dobijenim uputstvima, Milutinović je pod pseudonimom "Milun Radonjić" i "1/1" otpočeo da radi u Beogradu, pošto se zaposlio u blizini železničke stanice i našao saradnike. O svom radu i saradnicima u Beogradu, Milutinović kaže:

"Prvih dana ja sam te podatke isključivo prikupljao i za tu svrhu koristio sam Stragarca Žarka, komesara železničke policije, s kojim sam prošetao peronom i po-smatrao nemačke kompozicije s jedne strane, i s druge strane. Stalo mi je bilo do toga da me Nemci vide u društvu Stragarca da bih stekao i kod njih poverenje i da bih se slobodno mogao kretati po železničkoj stanici, a takođe i da me ne bi i naši žandarmi SDS zaustavljali. Posle izvesnog vremena, kako sam kroz legalni posao dolazio n kontakt sa pripadnicima SDS i posmatrao kako koji diše kroz pojedine razgovore koje sam sa njima vodio, doznao sam dosta stvari i u jednom momentu predložio nekolicini da mi stalno dostavljaju izveštaje o Nemcima. Naravno da sam od tih na koje sam se obratio dobio i pristanak. Tako sam kod sebe u obaveštajni rad uključio:

Mirka Burlicu, kaplar SDS, star oko 28 godina, visok, plav, vrlo primamljive i lepe spoljašnosti.

Neki Đajić, stražar SDS, mislim da je rodom iz Varaždina, star oko 35 godina, omalen, pun, crnomanjast.

Vasić, podnarednik SDS, rodom iz Prokuplja ili Kuršumlije, star oko 35 go-dina, visok, suv, smeđ.

Đukić, ne znam mu ime, podnarednik SDS, poreklom Čačanin, star oko 32 godine, srednjeg rasta, plav, ubio ga je neki šumar u Košutnjaku zbog nekih privatnih ranijih razmirica.

Indirektno mi je pomogao sa raznim podacima kroz privatne razgovore i Miša Zarić, učitelj, koji je spasao beogradski most da ga Nemci ne sruše i koji mi je do pet puta u pojedinim razgovorima dao vrlo korisnih podataka o kretanju nemačkih kolona, koje sam ja posle davao u svojim izveštajima.

Svi ovi stražari su bili u komesarijatu na železničkoj stanici, a Đukića sam uspeo da prebacim na Topčidersku stanicu da bi mogao bolje da kontroliše nemaeke kompozicije. Đajić mi je pored obaveštenja služio da otprati kurira kojeg je slao Jovanović docnije iz šume do Kadine Luke da ne bi pao u ruke Nemaca ili da ga Nemci ne bi pretresli."

Prema zamisli majora Jovanovića, Milutinovićeva delatnost, koja je dotle bila ograničena samo na Beograd, trebalo je da se proširi i na unu-trašnjost Srbije, o čemu Milutinović kaže sledeće:

"Jovanović mi je predlagao da obaveštajni rad proširim i na unutrašnjost. U tu svrhu trebao sam da angažujem svoje stare prijatelje za koje znam da bi mogli da budu verni, đa koriste i imaju volju da sarađuju sa četnicima. U tom cilju tražio je od mene imena podesnih lica, ali mu ih ja nisam dao. Pošto sam se saglasio sa njim da zaista treba preduzeti nešto po ovom pitanju, otputovao sam koncem juna 1941. godine za Krupanj, gde mi je u to vreme živela porodica. Po dolasku u isto mesto, obratio sam se popu Vladi Zečeviću i sa njim razgovarao o tome kako tu treba stvoriti jedan obaveštajni centar i kako bi on itrebao da ga organizuje. Naravno, sve je to bilo u duhu isključive borbe protiv Nemaca. On se primio toga i rekao da će vrbovati mrežu koja bi imala zadatak da kontroliše Nemce na teritoriji Ljubovije, Loznice i Krupnja, a za dostavljanje izveštaja dogovorili smo se da mu pošaljem neko lice ili će mi on pak sam na neki način dostavljati. Od njega nisam primio nikakve izveštaje jer je on nakon sedam dana našeg razgovora otišao u šumu. Istom prilikom sam Zečeviću pomenuo i prezime majora Jovanovića, zapravo rekao sam mu sve što sam znao o njemu. Ovaj razgovor je bio obavljen u kafani Dragoljuba Jovanovića ,Bumbara' u Krupnju. Po povratku u Beograd majoru Jovanoviću nisam rekao ni saopstio rezultate moga puta u Krupanj jer je i on u međuvremenu otišao u šumu."

Sredinom jula 1941. godine major Jovanović je otputovao na Ravnu goru Mihailoviću i, aprila 1942. godine, poginuo.

Međutim, Milutinović je i dalje nastavio svoj obaveštajni posao. Njegove izveštaje kuriri su prenosili Vrhovnoj komandi, a sa njima je bio upoznat i član britanske misije major Hadson. O tome Milutinović kaže:

"Jednom prilikom 1942. godine još pre pogibije majora Jovanovića, kurir Janković mi je rekao da moje izveštaje prima i britanski major koji se nalazi pri Vrhovnoj komandi, Hadson. To je meni bilo poznato, jer je Hadson bio za vreme bivše Jugoslavije 1936. i 1937. godine inženjer u rudniku ,Antimona' u Krupnju i dobro sam se s njim poznavao. No ipak tada ga nisam hteo preko kurira pozdravljati, jer nisam sigurno znao da je to taj Hadson!"

U novembru 1943. godine, kada je pred poterom od Gestapoa Milutinović pobegao na teren, preko komandanta Rađevske brigade, Pante Puhara, povezao se i sastao sa majorom Hadsonom, o čemu kaže sledeće:

"Hadson je vrlo slabo govorio srpski, a ja preko tumača nisam hteo da u potpunosti iznesem svoje delovanje. Naglasio sam mu da znam da se on nalazi pri Vrhovnoj komandi i da mu ja šaljem izveštaje. Za izveštaje je Hadson rekao da su dobri i zahvalio se. Nikakvih zadataka mi nije dao jer ja i nisam imao u vidu više da se vratim u Beograd. Posle toga Hadsona više nisam ni video."22

Međutim, deset dana posle sastanka sa Hadsonom, Milutinović se vratio u Beograd i nastavio obaveštajni rad.

Milutinović je dostavljao podatke o stanju u Beogradu, transportima trupa i svemu onome što je kao važno i interesantno mogao zapaziti. Još pre napada Nemačke na SSSR, on je 18. juna dostavio Jovanoviću izveštaj da će neminovno doći kroz desetak dana do sukoba između Rusije i Nemačke. Ovo je saznao od nekog nemačkog oficira Frica, u privatnom razgovoru.

Kratko vreme posle Jovanovićeve, u Beogradu se pojavila i obaveštajna grupa kapetana Aleksandra-Saše Mihailovića, koji je imao nadimak Vili. Da bi prikrio svoju obaveštajnu delatnost, Mihailović je među prvima stupio u kvislinšku žandarmeriju Milana Nedića, koja je kasnije do-bila naziv Srpska državna straža.

O Mihailoviću, u svojoj izjavi, pred istražnim organima 1952. godine Vojin Andrić, bivši član četničkog Centralnog nacionalnog komiteta kaže:

"Za okolinu Beograda bio je zadužen kapetan Saša Mihailović, docnije komandant Beograda. Tada, avgusta 1941. godine, je obaveštajna služba bila u embrionu i uglavnom je crpila podatke od majora Ćosića,23 šefa obaveštajne službe Srpske državne straže, kod koga je radio Saša Mihailović. Mada je Ćosić bio nemački čovek, od njega su podatke krali oficiri u službi. Kad je otkriven Saša Mihailović od Ćosića, on se je ilegalizovao u jesen 1942. godine."24

Aleksanar-Saša Mihailović je tokom 1941. godine radio na formiranju obaveštajne službe a od aprila 1942. godine održavao je i radio-vezu sa Vrhovnom komandom. Prema njegovom izveštaju, upućenom komandantu Srbije generalu Miroslavu Trifunoviću 1942. godine, formirao je i obaveštajno odeljenje. U to vreme organizacija Draže Mihailovića počinje da se proširuje i učvršćuje u redovima SDS i Specijalne policije. Veći broj obaveštenja koja dobija iz tih redova Saša Mihailović dostavlja Vrhovnoj komandi depešama. Podatke je dobijao ne samo od organizovane obaveštajne službe već i od ostalih pripadnika četničke organizacije.

Veza sa Sašom Mihailovićem bila je poslastičamica "Srbijanka" u Knez-Mlhailovoj ulici br. 15 preko "gazda Ace", koji je kurire upućivao poručniku Miodragu Stojanoviću, Milutinovićevom obaveštajnom oficiru.

Miodrag Stojanović je živeo u Beogradu ilegalno, o čemu u svojoj iz-javi pred istražnim organima, 1952. godine, kaže:

"U Beogradu sam živeo sa ilegalnim imenom Pera Popović, službenik predsednistva vlade, a interni pseudonim mi je bio 'Pera profesor'. Istu legitimaciju dobio sam preko Saše Mihailovića a ovu mi je dao Lole Božić, tada činovnik u predsedništvu vlade i saradnik Sašin."

Evo kako Stojanović opisuje način pribavljanja obaveštenja i dostavljanja svojim naredbodavcima:

"Ja nisam imao zvanično vrhovnih poverenika, no imao sam 'svoje ljude', koji su me obaveštavali o izvesnim stvarima, jer su u najčešćim slučajevima to bili moji raniji drugovi aktivni oficiri bivše jugoslovenske vojske. Na primer kod majora Čosića hio je ađutant, kapetan 1 klase Bečkić, koji nas je obavestavao o kretanju i radu majora Ćosića. Veza sa n.iim nije bila precizirana, već samo se kad mi je iiešto trebalo, a i bez toga, povremeno, javljao telefonom te smo tako utvrđivali mesto i vreme sastanka. Sa njim sam se obično sastajao kod spomenika Franše d'Eperea. U redovima oficira Srpske državne straže takođe su bili naši ljudi: kapetan Sveta Gojković, koji je radio u Štabu SDS, neki kapetan Milenko Jovanović, Gojko Kadijević, bivši poručnik korvete, i još neki koji su isto radili u štabu SDS.

Iz mog obaveštajnog rada mogu da navedem sledeće karakteristične primere:

u prvo vreme 1941. godine zadatak mi je bio (dobijen od Saše Mihailovića) da pratim kretanje nemačkih jedinica po Beogradu i da po mogućstvu saznajem naziv jedinica, brojno stanje, šta rade i koliko se zadržavaju u Beogradu. Ovo sam prikupljao lično obilazeći Beograd i periferiju grada, crtajući nemačke oznake koje bih zapazio na uniformama i tablicama koje su služile za obeležavanje, odnosno stacioniranje nemačkih jedinica. Ove sam podatke dostavljao Saši koji je sve ubeležavao na jedan plan Beograda, a govorio mi je da o ovome izveštava i Vrhovnu komandu Draže Mihailovića. Kasnije, kada su Nemci počeli da zidaju bunkere po Beogradu, Saša mi je naredio da dostavljam mesta bunkera i to ucrtavao u plan Beograda govoreći mi da je to potrebno za napad na Nemce u datom momentu."

Posie dolaska na Ravnu goru, Draža Mihailović je poćeo da hvata veze i sa pojedinim političkim ličnostima.

Zavođenjem okupacije, građanske stranke su bile potpuno razbijene, a proces njihovog daljeg raspadanja postajao je sve brži. Jedino Hrvatska seljačka stranka (HSS) i Jugoslovenska muslimanska organizacija (JMO) uspevaju da za vreme okupacije održavaju u izvesnim granicama svoj stra-nački život, ali kao političke stranke nisu mogle istupati.

Izbegli najviši predstavnici vlasti Kraljevine Jugoslavije, okupljeni uglavnom u Londonu, nemajući nikakve veze sa narodom, nisu predstavljali nikakav stvami politički faktor. Kao i buržoazija u zemlji, oni su očekivali da će ih na vlast vratiti saveznici i fiktivno su delili položaje i pravili razne političke kombinacije, razračunavajući se međusobno.

Preostale stranačke grupe u Srbiji od samog početka okupacije imale su 'lojalan stav prema okupatoru', ne pomišljajući na bilo kakav otpor. Pojavom narodnooslobodilačkog pokreta, njihov veći deo otvoreno prilazi nacističkom okupatoru i na sastanku predstavnika gotovo svih građanskih stranaka prihvaćena je inicijativa okupatora da se obrazuje kolaboracionistička Komesarska uprava, a nešto kasnije i kvislinška vlada. Očigledno, strah od NOP-a i želja za obezbeđenjem sopstvenih ekonomskih interesa i pozicija bili su jaki motivi izdaje.

Drugi, manji broj pripadnika građanskih stranaka ostaje i dalje pasivan ili se povezuje sa četničkim pokretom Draže Mihailovića i emigrantskom vladom, računajući da uz pomoć saveznika ponovo uspostavi vlast u zemlji. Ali ubrzo se nosioci ove dve političke orijentacije povezuju, kako u zajedničkoj borbi protiv NOP-a, tako i u političkim kombinacijama za slučaj da pobedi jedna ili druga strana. Tako su srpska buržoazija u celini i njene političke građanske stranke i grupe imale krajnje neprijateljski stav prema NOP-u i u njemu gledale svog glavnog neprijatelja. Od ovoga su izuzetak samo pojedinci i manje grupe koji su od samog početka okupacije prišli NOP-u i vezali svoju sudbinu za revoluciju.

Istaknuti funkcioneri li pripadnici Zemljoradničke stranke, koji su ostali u zemlji, bili su prvi građanski političari koji su prišli četničkom pokretu Draže Mihailovića. Sekretar Zemljoradničke stranke Lazar Trklja, koji je uoči rata bio povezan sa britanskom obaveštajnom službom, koja ga je snabdela i radio-stanicom, vrlo često je odlazio na Ravnu goru u štab Draže Mihailovića. Prema Mihailovićevim uputstvima, uporno je radio na stvaranju organizacije i uspostavljanju veze sa emigracijom.

Na zahtev Lazara Trklje, Draža Mihailović je u leto 1941. godine, preko svog tadašnjeg komandanta beogradskog štaba, naredio da se u Beogradu formira jedan politički odbor sastavljen od predstavnika nacionalističkih političkih, kulturnih i omladinskih organizacija, koji bi mu služio kao neka vrsta savetodavnog organa u važnijim političkim pitanjima. Sastanak na kome je došlo do formiranja toga odbora organizovao je Trklja. U odbor su ušli predstavnici sledećih građanskih stranaka i organizacija:

Radikalne stranke Vidan Blagojević, advokat, Demokratske stranke Miodrag Živanović, advokat, Zemljoradničke stranke Jovo Popović, Srpskog kulturnog kluba Steva Stanković, Učiteljskog udruženja Dimnik, učitelj, Omladinskog fronta za odbranu otadžbine Milija Janićijević, pravnik, Beogradske trgovačke omladine Milivoje Matić, privatni činovnik i Saveza sokola Vladimir Belajčić, prvi zamenik starešine Sokola.

Međutim, ovaj odbor je bio kratkog veka. Nekolicinu njegovih članova, okupatori su pohapsili, a novi politički savetnik Draže Mihailovića, koji je u međuvremenu, avgusta 1941. godine, došao u četnički štab na Ravnoj gori, Dragiša Vasić, ne slažući se idejno sa njegovim radom, nije hteo da ga obnavlja.

Dragisa Vasić je bio beogradski advokat, književnik i član Srpske akademije nauka. Pripadao je Republikanskoj stranci i bio potpredsednik Srpskog kulturnog kluba u Beogradu, na čijem se čelu nalazio profesor univerziteta Slobodan Jovanović, kasnije predsednik emigrantske vlade Kraljevine Jugoslavije u Londonu.

O svom dolasku na Ravnu goru, Vasić mi je maja 1943. godine pričao:25

"Kapitulacija me je zatekla kao rezervnog oficira u Prijepolju. Bio sam zajedno s Mlađom (Mladen Žujović — prim. autara). Obojica smo bili potpredsednici Srpskog kulturnog kluba. Zbog našeg, dobro poznatog, protivnemačkog stava bili smo prinuđeni da se krijemo od Nemaca. Preko Golije uputili smo se zajedno, u moj rodni kraj, u Gornji Milanovac. Posle izvesnog vremena čuli smo da se na Ravnoj gori, na Suvoboru, nalazi grupa oficira sa pukovnikom Dražom Mihailovićem na čelu. O veličini i ciljevima ove grupe kružile su razne, a često i potpuno kontradiktorne vesti. Najzad smo doneli odluku da Mlađa ode na Ravnu goru. Na njoj se zadržao nekoliko dana.

Po povratku bio je prilično raspoložen.

Izneo mi je pravo stanje na Ravnoj gori i namere ove grupe oficira da stvore neku četničku organizaciju za borbu protiv novostvorene hrvatske države i zaštitu srpskog življa u njoj. Pored toga, preneo mi je i Mihailovićeve pozdrave i poziv da i ja dodem na Ravnu goru. Ovaj poziv, u prvi mah, nisam ni odbio ni prihvatio.

Nekoliko dana kasnije Mlađa je otišao za Beograd, a ja sam se sklonio u selo Trepču, nedaleko od Milanovca.

Prikupljene informacije o Miihailoviću nisu me baš mnogo oduševljavale, naročito ne one koje su mi govorile o njegovoj sklonosti uživanja alkohola.

Krajem juna 1941. godine kod mene je došao Vojin Andrić. On je jedan od istaknutijih omladinaca Srpskog kulturnog kluba. Saopštio mi je da je bio na Ravnoj gori i da je tamo, u ime omladine kluba, vodio razgovore s Mihailovićem o pristupanju naše omladine četničkoj organizaciji. Isto tako, i on mi je preneo Mihailovićev poziv da svakako dođem na Ravnu goru.

Sama činjenica da je Andrić, bez moga znanja i odobrenja a u ime omladine kluba, donosio odluke i pravio aranžmane s Mihailovićem prilično me je nervirala. Oštro sam reagovao. Koliko se sećam, ovim rečima:

— Šta je Vama, gospodine Andriću? Bar Vi to dobro znate! Oficiri su nam servirali 1903. zatim 1914. i najzad i ove godine vojni puč. Zar Vam ova propast nije klasičan primer kako izgledaju njihove akcije? Oni su upropastili ovu zemlju. Ja sa njima ne želim da imam bilo šta zajedničko, a najmanje sa pijanim pukovnikom Dražom.

U tom momentu zaista sam tako mislio i osećao.

Po svemu sudeći Andrić ovu moju izjavu nije preneo Mihailoviću.

Međutim, kratko vreme posle toga, komunisti su pozvali narod na ustanak, a ubrzo otpočeli sii i sa masovnim akcijama protiv okupatora i domaćih vlasti.

Duboko uveren da će ove akcije izazvati teške posledice, odgovarao sam mnoge seljake da se ne odazivaju komunističkim pozivima i odvraćao ih od bilo kakvih akcija protiv Nemaca.

Logično, ovakav moj stav predstavljao je ozbiljnu smetnju komunističkim organizatorima i agitatorima ovoga kraja, naročito učitelju Sredoju Uroševiću. On je sa nekolicinom partizana jedne noći opkolio kuću u kojoj sam se nalazio. Upao je u sobu, i bez ikakvog prethodnog razgovora, naredio nekolicini svojih ljudi da me stražarno sprovedu. Kada sam se usprotivio, jedan od njih mi je opalio šamar.

Bilo je to za mene neshvatljivo i grozno poniženje, kakvo do tada, u životu, nikada nisam doživeo. To poniženje stvorilo je u meni organsku mržnju prema partizanima.

Sutradan ujutru, pritisnut zahtevima meštana sa predsednikom opštino na čelu, Urošević je bio prinuđen da me oslobodi.

Dvoumljenja više nije bilo. Da bih, pored ostalog, zastitio i sopstvenu ličnost, dva dana kasnije, našao sam se na Ravnoj gori u štabu Draže Mihailovića.

Sa Mihailovićem sam ubrzo našao zajednički jezik i svim svojim bićem mu se iskreno stavio na raspolaganje.

Posle brojnih diskusija i razgovora naša gledišta, po osnovnim i raznim drugim pitanjima, bila su ujednačena. On je vodio poslove vojne, a ja političke prirode. O svemu smo se obaveštavali, ali se jedan drugom u poslove nismo mešali.

Uvideo sam moju raniju zabludu i od tada sam mnogima govorio:

— Draža! To je srpsko kandilo!

Mesec dana kasnije Mihailović me je imenovao svojim pomoćnikom i zamenikom."

Da bi se ove reči i totalna promena Vasićevog stava prema Mihailoviću mogle razumeti, treba podsetiti da su se u međuvremenu bili odigrali vrlo značajni dogadaji — pod vođstvom KPJ narod se već bio uveliko digao na ustanak. Kako je Vasić zauzimao neprijateljski stav prema KPJ zbog njene borbe protiv ugnjetačke politike buržoazije, kojoj je i on lično pripadao, bio je svestan da rukovodeća uloga KPJ u narodnom ustanku ugrožava buržoaske pozicije. Zato je, kao eminentni predstavnik buržoaske grupe u zemlji okupljene oko SKK i doneo odluku da se priključi onima čiji je cilj bio identičan sa njegovim — borba za očuvanje buržoaskih pozicija, i to po svaku cenu i ne birajući u njoj sredstva.

Sve do Vasićevog dolaska u Mihailovićev štab na Ravnoj gori organizacija Draže Mihailovića imala je čisto vojnički karakter, a posle toga počinju pripreme za obrazovanje i političkih organa, koji će joj dati i politički karakter.

Septembra 1941. godine, kada je zajednićkim snagama partizana i četnika oslobođen Gornji Milanovac, Vasić je u njemu pokrenuo četnički list "Sloboda ili smrt" i bio mu glavni urednik. Ovaj list je izlazio sve dok je Gornji Milanovac bio slobodan i služio je Vasiću i njegovom komandantu Mihailoviću kao prvi značajan i koristan propagandni organ za omasovljenje Mihailovićeve organizacije. U njegovim člancima lažno je isticano da je cilj Mihailovićeve organizacije borba protiv okupatora.

Vasić je stajao na stanovištu da takozvani ravnogorski pokret treba, idejno i praktički, da objedini ceo narod, isključujući političke stranke, što je izrazio svojom poznatom krilaticom: "Smrt okupatoru, ustaškom zveru i svim političarima !" Draža je uglavnom prihvatio ovakav stav Dragiše Vasića, pa je nastojao sve do pred kraj 1943. godine da ga uporno sprovodi, dajući u tom smislu direktive svojim komandantima.

Međutim, najveći problem u doslednom sprovođenju osnovnog stava u početku su predstavljali pojedini funkcioneri Zemljoradničke stranke, čiji se šef, Milan Gavrilović, nalazio u emigraciji i tamo bio jedan od glav-nih stubova Mihailovićeve organizacije. Članovi vođstva ove stranke su od samog početka stvaranja organizacije Draže Mihailovića bili u nju aktivno uključeni na raznim visokim vojno-političkim funkcijama — Lazar Trklja, Stevan Botić, Vidak Kovačević, Ljubo Lazarević i drugi — a u mostranstvu, pored Gavrilovića, aktivno su je pomagali dr Branko Čubrilović, Kosta Krajšumović, Miloš Tupanjanin, koji je bio glavni eksponent Mihailovićeve organizacije u Carigradu, zatim dr Miloš Sekulić, Mato Rusković i drugi, koji su se za vreme okupacije prebacili u inostranstvo radi pružanja veće pomoći organizaciji Draže Mihailovića. Pojedini članovi Glavnog odbora Zemljoradničke stranke učestvovali su kao ravnopravan partner u dogovorima sa Dražom Mihailovićem oko stvaranja vojnih formacija — odreda. Pored toga, poznata je činjenica, nju će kasnije potvrditi Mato Rusković26 — da su Milan Gavrilović i drugi funkcioneri Zemljoradničke stranke još pre napada Nemačke na Jugoslaviju dobijali oružje od organa britanske obaveštajne službe i kombinovali da se na čelo pokreta otpora stavi Miloš Tupanjanin, jedan od vođa te stranke. Zbog svega toga predstavnici Zemljoradničke stranke koji su se nalazili u organizaciji Draže Mihailovića nisu bez razloga pretendovali da njegovom četničkom pokretu daju smernice programa svoje stranke i da u njemu obezbede dominantan politički uticaj. Na toj liniji bilo je i stvaranje prvog političkog tela, odbora u Beogradu, čiji je glavni organizator, kao što je već rečeno, bio Lazar Trklja, sekretar Zemljoradničke stranke. Iako je ovo telo brzo nestalo, potisnuto Dražinim shvatanjima o stvaranju vanpartijskog ravnogorskog pokreta, čiji je inicijator bio Dragiša Vasić, ipak navedene pretenzije i pokušaji predstavnika Zemljoradničke stranke u organizaciji Draže Mihailovića nisu time sasvim presečeni, a sam pokret je zadugo u svojoj propagandi zadržao jake primese "zemljoradničkog programa".

O uspostavljanju veza sa pripadnicima Zemljoradničke stranke, Mihailović je izjavio:

"Preko Laze Trklje povezao sam se sa inženjerom Tomaševićem koji je poslao radio-stanicu. Povezao sam se s jednim odličnim organizatorom zemljoradnikom, zove se Radoš, prezime sam mu zaboravio, bio je učitelj u Smederevskoj Palanci, inače je rezervni poručnik. Još 1941. godine, slao sam ga u Srem radi organizovanja pokreta. Preko Žarka Todorovića, u leto 1941. godine, povezao sam se sa Dragoljubom Jovanovićem, profesorom univerzrteta i vođom levog krila Zemljoradničke stranke. Jovanović mi je poslao brošure iz Beograda i ja sam te knjižice čitao na Ravnoj gori. Preko Todorovića molio sam ga da pomogne organizaciju četničkog pokreta u svom kraju Pirotu, što je on i učinio. Kontakt s njim održavao sam sve dok nije uhapšen Žarko Todorović. Posle hapšenja Žarka Todorovića u leto 1942. godine, ovu sam vezu održavao preko njegove žene. Profesor Jovanović je izražavao simpatije za ravnogorski pokret, to mi je preneo Žarko Todorović."