Dragoljub - Draža Mihailović je — prema ličnom kazivanju — rođen 27. aprila 1893. godine u Ivanjici, srez moravički. Njegov otac Mihailo bio je sreski pisar u Ivanjici, a mati Smiljana, rođena Petrović, bila je poreklom iz jedne porodice iz sela Tisovice kod Nove Varoši, a njen otac bio je upravnik pošte u Požarevcu. Draža je imao dve sestre, od kojih je jedna Milica, umrla 1905. godine, dok je druga, Jelica, preživela drugi svetski rat.

Draža je rano ostao bez roditelja. U drugoj godini života umro mu je otac, a u sedmoj mati. Posle smrti oca prešao je u Beograd kod babe po ocu i stričeva — Tome, koji je bio glavni upravnik telegrafa u Beogradu, Dragomira, koji je umro kao poručnik 1903. godine u Beogradu, Velimira, koji je poginuo u prvom svetskom ratu kao potpukovnik, komandant 9. puka i Vladimira, veterinarskog pukovnika, koji je umro u Beogradu 1929. godine.}0snovnu školu završio je u Beogradu 1904. godine i šest razreda gimnazije 1910. godine. Zatim je stupio u Vojnu akademiju. U činu podnarednika-pitomca učestvovao je u ratovima 1912. i 1913. go-dine u svojstvu ađutanta bataljona. Dok se nalazio na teritoriji današnje Albanije, krajem rata, unapređen je u čin potporučnika. Po završetku rata odlazi na produženje školovanja u Vojnu akademiju, ali kada je izbila pobuna u Albaniji, septembra 1913. godine, ponovo je u ovim krajevima sa štabom čije je sedište u Novom PazaruJKrajem decembra iste godine, ponovo se vraća u Beograd, nastavlja Akademiju, u kojoj ostaje sve do juna 1914. godine, kada je mobilisan i stupa u rat kao vodnik u pešadijskoj četi Prekobrojnog pešadijskog puka. Učestvuje u svim većim borba-ma koje su tada vođene. Prešao je Albaniju, povlačeći se zajedno sa srpskom vojskom na Krf. Na Đurđevdan 1916. godine polazi sa srpskom vojskom u Solun i učestvuje u proboju solunskog fronta. U borbi blizu Le-rina, prilikom jednog juriša mitraljeskog odeljenja čiji je on bio koman-dir, bio je teško ranjen.

Lečio se u bolnici u Solunu i krajem decembra, i pored ocena komi-sije da nije više za stroj, dobrovoljrio se vraća u svoju jedmicu, i učest-vuje u borbama sve do zavrsetka rata. Iz rata izlazi sa činom poručnika. Kao simpatizer Dragutina DImitrijevića Apisa bio je zapostavljen. Progonio ga je Josif Kostić, jedan iz grupe islednika koji su ispitivali Apisa i njegove drugove, jer nije hteo lažno da svedoči protiv svog pretpostav-ljenog komandanta bataljona. Zbog toga bio je pred disciplimkim sudom i kažnjen. U ratu je odlikovan sa dve Zlatne medalje za hrabrost, i jednom Srebrnom za hrabrost, Ordenom belog orla sa mačevima IV i V reda i engleskim Bojnim krstom, po izboru i jedini u celoj diviziji.

O svojoj vojničkoj karijeri Draža Mihailović je ispričao:

"Poručnik sam postao septembra 1918. godine i primio sam četu u 2. bataljonu 2. jugoslovenskog puka. 1919. godine premešten sam u Kraljevu gardu, u kojoj ostajem samo 4 meseca i iz koje sam izbačen jer sam Novu godinu 1920. sačekao u kafani 'Sloboda' u društvu sa gardijskim poručnikom Stevanom Bahunjickim, koji jc nazdravio zdravicu i dotakao se boljševičke revolucije, apostrofirajući da naša sloboda ima da dođe sa Istoka. Moj drug je produžio zdravicu upućenu meni, a od susednog stola dosla je pretnja građanina Svetozara Pribićevića. Ja sam izvadio revolver, stavio ga na Što i kazao: 'Da vidim ko je bolji Srbin od mene', navukao metak u cev i pistolj držao pred sobom. Moj drug je produžio zdravicu, tada interveniše sa susednog stola jedan sudski potpukovnik, Raka, čije prezime ne znam, koji je poznat kao prljav čovek iz Solunskog procesa, jer je bio lažni svedok protiv Apisa. Zbog ovog događaja bio sam pod sudskim isleđenjem 40 dana, disciplinski kažnjen sa 15 dana zatvora i prognan u Skoplje.

U Skoplje sam proteran stražarno. Po izdržanoj kazni postajem ađutant puka u kojem sam služio u toku rata i koji se tada zvao 28. pešadijski puk. Tu ostajem kratko vreme, a zatim me šalju u padobransku školu u Skoplju za nastavnika i komandira samostalriog mitraljeskog voda pri školi. Sa nastavnim osobljem i mi-traljeskim vodom prešao sam u Niš, jer se škola u Skoplju rasformirala, a potom u Sarajevo, u sastav 2. pešadijske padobranske škole. Tada sam imao čin kapetana druge klase.

Godine 1921. konkursom sam primljen na Višu školu Vojne akademije, a 1922. dobijam čin kapetana prve klase. Po završenoj Višoj školi, 1923. odlazim, kao šesti u rangu, na pripremu za generalštabnu struku i ostajem do marta 1926. godine, kada sam preveden u generalštabnu struku. Naravno, posle završenog ispita budem postavljen za načelnika štaba puka Dunavske divizijske oblasti u Beogradu u činu majora. Za vreme moje pripreme za generalštabnu struku radio sam u Obaveštajnom odeljenju Generalštaba u toku od godinu i po dana kod šefa Petra Markovića. U Nastavnom odeljenju sam radio šest meseci kod Emila Belića.

Po završenoj pripremi, na ličnu intervenciju ministra vojske Dušana Trifunovića, koji me je zapazio kao najboljeg taktičara iz škole, rasporedio me je baš u Dunavsku diviziju. Ovo se smatra jednim od najboljih položaja u Beogradu. Nagla-šavam da na isti nisam došao ni po molbi ni po protekciji, već po želji moga pro-fesora iz Višo škole, koji je postao ministar vojske. 1927. godine preveden sam u Gardu sa činom majora. Imao sam položaj načelnika štaba. Na tom sam položaju o.stao do 1930. godine, kada dolazim u Francusku na učenje jezika i ostajem 6 meseci i po povratku iz Francuske postajem načelnik štaba Garde, dobijam čin potpukovnika još u Francuskoj i u Gardi ostajem sve do proleća 1935. godine, istovremeno sa položajem načelnika štaba Garde. Bio sam i godinu dana komandant 3. bataljona pešadijskog puka Garde.

Od Solunskog procesa imao sam rđavo mišljenje o kralju Aleksandru, jer sam smatrao da je proces zasnovan potpuno na lažnim osnovama. Ovakvo mišljenje o njemu zadržao sam do njegove pogibije, a njegovom pogibijom bio sam jako potresen. Bio mi je uvređen nacionalni ponos i žalio sam ga. Cenio sam starog kralja Petra kao velikog demokratu u doba njegove vladavine i to doba smatrao sam kao najsrećnije doba srpske prošlosti.

1935. godine iz Garde sam premešten u Ministarstvo vojske, gde sam ostao na radu dva meseca, tu sam radio u Kreditnom odseku, a u septembru dobijam čin pukovnika. Pre nego što sam dobio čin, u junu mesecu odlazim u Sofiju i u svojstvu vojnog atašea ostajem u Sofiji do maja 1936. godine. Iz Sofije sam premašten u Prag zbog afere koja je izbila sa prebacivanjem Damjana Velčeva iz Jugoslavije u Bugarsku, i njegovog pokušaja da digne ustanak u Bugarskoj. Ja ovde nisam bio umešan, već je prebacivanje organizovao Ika Panić preko svog kuma koji je bio obaveštajni oficir u Ministarstvu vojske i mornarice, a ja sam samo znao da će on doći u Bugarsku i o tome izvestio svoju komandu. Naravno, sa simpatijama sam posmatrao dolazak Velčeva u Bugarsku, jer sam bio u vezi sa bugarskim oficirima iz Vojne lige koji su bili protiv dinastije Koburga.

Poznavao sam bivše emigrante Zemljoradničke stranke koji su živeli u našoj zemlji, kao što su Nedeljko Atanasov, o kome sam imao loše mišljenje; Ivana Kostova, profesora koji me je učio bugarskom jeziku u Sofiji; Georgija Dimitrova-Gemeta; Vladu Georgijeva, pašenoga Kimona Georgijeva, preko koga sam došao u kontakt i imao tajni sastanak sa Kiimonom; zeta Stamboliskog, čije sam ime zaboravio, takođe sani dobro znao.

Iz grupe protogerovista poznavao sam Pecu Crvenkovog, Nešu Tumangelova, čiju sam ženu pomagao u Bugarskoj iz svojih ličnih sredstava, jer se on nije smeo vratiti u Bugarsku kao atentator na Borisa. Jednom rečju, znao sam mnoge ljude.

Iz vojnih krugova: general-majora Svetoslava-Slaveta Popova, pomoćnika načelnika Generalštaba i upravnika Tajne generalštabne škole. S njim sam imao dobre bratske veze i bili smo do kraja intimni. On je grmeo protiv oba Koburga. Jednom prilikom je rekao da dok je Koburga u Bugarskoj, nema sreće za bugarski narod. Penzionisan je za vreme procesa Damjanu Velčevu. Poznavao sam generala Stojčeva, ćija je majka Srpkinja iz Bosne i koji je 1934. godine kao ađutant Borisov otvorio dvorske kapije da uđu pobunjenici. Poznavao sam i imao kontakt sa Ivanom Marinovim, sadašnjim poslanikom Bugarske u Americi (1946. godine — nap. autora), koji je tada bio načelnik Obaveštajnog odeljenja u bugarskom Generalštabu. Smatrao sam da je Borisov ađutant loš čovek, i nisam ima vere u njega.

Poznavao sam i bio u kontaktu sa masom oficira iz Vojnog saveza, kako sofijskog garnizona tako i drugih, gde sam vršio zvanične posete. Prilikom jedne posete Bresničkom konjičkom puku pitao me je zastupnik komandanta puka ima li kakve prepreke za naše zbliženje, no pre nego što sam ja odgovorio pokazao mi je rukom da će odseći glavu Borisu, izražavajući to mimikom i to u prisustvu svih oficira. Bojeći se provokacije, odgovorio sam da među nama nema prepreka. Prilikom odlaska iz Sofije lično, iz ruku kralja Borisa, dobio sam Orden Aleksandra Nevskog III stepena uz reči: 'Za vaše korektno držanje kao vojnog izaslanika u Bugarskoj.' Smatrao sam njegov izraz 'korektno' žaokom za moje nekorektno držanje, kako je on mislio, jer sam imao podatke da su Bugari tražili da idem iz Sofije. Formalni razlog mog odlaska za Prag bio je to što se mislilo da sam ja organizovao dolazak Damjana Velčeva u Bugarsku.

Maja ili juna 1936. godine dolazim u Prag i ostajem do maja 1937. godine, opet na položaju atašea. U Pragu su me primili krajnje bratski i preda mnom nisu imali nikakvih tajni. Ja sam im zaista bio prijatelj. Međutim, Stojadinović je vodio drugu politiku i njegov predstavnik Vasilije Protić imao je neprijateljsko držanje prema Česima. Razlog moga odlaska iz Praga bio je taj što je Marić imao nameru da dovede svoga zeta, s tim što će nekoliko meseci zastupati sledećeg vojnog atašea.

Raspoređen sam u Ljubljanu kao načelnik štaba Dravske divizije, na kojem sam položaju ostao do proleća 1938. godine. U proleće 1938. godine primio sam komandu puka u Celju, gde sam ostao do proleća 1939. godine, a tada pošao za načehiika štaba utvrđivanja kod generala Rupnika. Po traženju klerikalca, bana Natlačena, pod izgovorom da sam zaoštrio odnose sa Nemcima, otišao sam u jesen 1939. godine za nastavnika Više škole Vojne akademije, gde sam predavao taktiku na Generalštabnoj školi a strategiju na Višoj školi. Na ovoj dužnosti ostao sam četiri meseca, a 1940. godine premešten sam u Vrhovnu vojnu inspekciju, tada nanovo formiranu, i dobio položaj načelnika Opšteg odeljenja, koje je imalo za zadatak da uvede u pogledu nastave novine u vojnoj nauci i u našoj vojsci.

Osnivanje ove nove vojne institucije učinjeno je zbog kneza Pavla: kada se on povuče u slučaju punoletstva kralja, trebalo je da bude komandant Vrhovne vojne inspekcije, kao vrhovni inspektor vojske, kako bi vojsku zadržao u ruci, kao što je to radio i kralj Milan kao komandant aktivne vojske za vreme vladavine njegovog sina. U ovoj inspekciji odmah sam došao u sukob, jer mi je onemogućeno da provedem novine u našoj vojsci. Povod je bilo jedno predavanje aktivnim i rezervnim oficirima, u kojem sam napao strahovitu zastarelost naše vojske. To je bio razlog da budem smenjen. Tada odlazim u Mostar kao načelnik štaba Primorske armije, koje je mesto smatrano kao mesto za kažnjene oficire.

Prvog aprila 1941. godine dobio sam ratni raspored načelnika Operativnog odeljenja 2. armije. Na tom položaju ušao sam u rat."1

O svojim vezama sa stranim vojnim atašeima u Kraljevini Jugoslaviji, Mihailović je rekao:

"U leto 1940. godine povezao sam se sa Borom Mirkovićem, jer me je baš on pozvao zajedno sa Žarkom Popovićem, mojim nerazdvojnim drugom i šefom Obaveštajnog odeljenja Generalštaba. Nas dvojica smo s Borom održali niz sastanaka. Sastancima su prisustvovali i njegovi oficiri, koje je on naročito birao. U prvo vreme cilj sastanka bio je zagonetan, Bora je veličao Simovića, napadao Stojadinovića, kneza Pavla i zvaničnu politiku koja se iskristalisala i cilj sastanka je bio prevrat za obaranje režima. U to vreme Simović mi pokazuje naročitu pažnju i određuje me u komisiju za utvrđivanje Fruške gore.

Sastanci sa Borom su se produžavali. Uvek sam na sastanke sa Mirkovićem odlazio u društvu Žarka Popovića i zajedno smo dobijali pozive. Prilikom jednog poziva Žarko je predložio da na sastanak povedem vojnog atašea Engleske Klarka i vojnog atašea Fortijea. Ja sam pristao i pošli smo skupa. Taj sastanak je održan na aerodromu, u kasini.

Prilikom večere general Mirkcmć mi je rekao da ovu dvojicu nije trebalo dovoditi. Uočio sam da se plaši da se nešto ne otkrije u vezi sa zaverom, jer je postojala zabrana da se druži sa vojnim izaslanicima. U poslednje vreme, dok sam bio u Beogradu, odlazio sam kod Bore na sastanke i uvek sa pozivima. Dok sam ja bio u Beogradu, bio je donesen opšti plan akcije, koji se sastojao u nasilnom obaranju režima i menjanju politike. Detaljni planovi nisu bili razrađem. Krajem oktobra ja odlazim za Mostar i gubim vezu sa Borom Mirkovićem. Takođe gubim vezu i sa Žarkom Popovićom. Osnovni uzrok je moja bolest — išijas.

27. marta 1941. godine, o događajima me je informisao telefonski major Živan Knežević, jedan od rukovodilaca puča, jer sam tada bio u Mostaru.

Od vojnih atasea u Beogradu poznavao sam engleskog atašea Klarka, članove iz poslanstva, američkog atašea Fortijea, članove francuske misije Rikoa, Barbijea, Betuara, kao i ranijeg vojnog izaslanika i jednog generalštabnog majora, alpinca čijeg se imena ne sećam; bugarskog atašea Dobrinova. Njegov naslednik se pravio da me ne poznaje na jednom prijemu, iako smo se znali iz Sofije; grčkog vojnog atašea sam znao; još iz Praga poznavao sam češkog atašea Malija.

Veze sam održavao sa Klarkom i Fortijeom. Obično smo se sastajali u stanu kod Klarka i uvek sam odlazio sa Žarkom Popovićem, sem jedne večeri kada sam bio sam kod Klarka, a to je one večeri kada je bio prijem Udruženja rezervnih podoficira kod Klarka.

Predmet diskusije sa Klarkom i Fortijeom bila je vojna i politička situacija u Evropi i moja je težnja bila da doznam što više o tim stvarima. Moram priznati da smo dosta i doznavali. Klark je nama davao čitave elaborate o nemačkoj vojsci. Pokazalo se da su ti elaborati bili tačni. Među nama je vladao drugarski odnos.

Sastanci su održavani, obično u stanu kod Klarka, tu negde oko sanatorijuma ,Vračar', ili na Topčiderskom brdu, iza igralista ,Jugoslaviije', kod jednog člana britanske ambasade. Svi smo dolazili u civiilnom odelu. Uvek smo dolazili noću.

Od kako je Žarko došao na rad u Obaveštajno odeljenje, ja sam svakog dana od 7 — 9 časova često ostajao u njegovom Odeljenju i pomagao mu u radu. Imao sam i konkretne zadatke na 'terenu; prevodio sam agente u Austriju, gde sam imao kanal još dok sam bio komandant u Sloveniji. Moj konkretni zadak bio je održavanje veze s Klarkom i posle Žarkovog odlaska u Rusiju kao vojnog izaslanika. Žarko je u Rusiju pošao u drugoj polovini 1940. godine."2

Ovde je Mahailović prećutao činjenicu da je zbog veze sa Klarkom oktobra 1940. godine premešten za Mostar.

Početkom oktobra 1940. godine Klark je priredio prijem za predstavnike Udruženja rezervnih podoficira, na kome je prema pozivu uzeo učešće i Draža Mihailović, i to u uniformi. Sutradan, nemački vojni ataše u Beogradu pukovnik Rudolf Tusek saznao je za ovaj prijem i preko nemačkog poslanika fon Herena obavestio kneza Pavla i načelnika Glavnog generalštaba, generala Petra Kosića, sa napomenom da Mihailović održava stalnu vezu sa Klarkom. Posle ovog incidenta Draža je premešten u Mostar i kažnjen sa pedeset dana pritvora. Kaznu mu je izrekao tadašnji ministar vojske Milan Nedić.

Mihailović je održavao veze i sa opozicionim građanskim političarima. O ovim vezama on je u toku istražnog postupka, maja 1946. godine, vrlo škrto izjavio:

"Čini mi se da sam se u Sloveniji borio protiv klerikalizma, čija je težnja bila stvaranje jedne habsburške države — po mom mišljenju. Povezao sam se sa vodećim ljudima koje je organizovala Jugoslovenska nacionalna stranka. Dolaskom u Beograd rasplamsala se borba oko Konkordata. Ja sam tada stupio u vezu sa ,crnorukcima' preko Stojana Stojadinovića, generalštabnog pukovnika u penziji, koji je radio u 'vagon-liju'. Moj cilj bio je da vidim da li će 'Crna ruka' moći nešto da preduzme u organizaciji pobune protiv režima. Napominjem da nikada nisam prekidao simpatije prema 'Crnoj ruci', a mislim da su oni u mene verovali.

Video sam da oni nemaju ni organizaciju ni snage da se suprotstave Konkordatu. Tada sam tražio vezu na drugoj strani. Preko Koste Krajšumovića, koji je moj dobar drug još iz Sofije, i na njegov predlog, pošao sam na sastanak sa Milanom Gavrilovićem. Ja mislim da je to bilo u kući Tupanjanina, negde oko pozorišta. Ja sam mu izložio očajno stanje u vojsci i pitao ga da li ima mogućnosti pobune protiv režima. On mi je odgovorio da me neće primiti na dušu, da će moju izjavu sačuvati u tajnosti, da je pobuna mogućna, ali da bi je trebalo izvesti za jednu noć, u protivnom, Nemci bi ušli u zemlju. Moj predlog da bi trebalo dići pobunu, po njegovom mišljenju, nije bio ostvarljiv i ja sam od njega otišao nezadovoljan."3

Poznata je činjenica da su Milan Gavrilović i Miloš Tupanjanin, istaknuti funkcioneri Zemljoradničke stranke, sarađivali sa britanskom obaveštajnom službom, kako pre, tako i u toku drugog svetskog rata.

Govoreći o svome obaveštajnom radu pred istražnim organima, Mihailović je očigledno bio veoma uzdržan. Međutim, postoje nekoliko britanskih dokumenata koji govore o njegovim vezama ne samo sa vojnim atašeima stranih zemalja u Kraljevini Jugoslaviji nego i sa poznatim pripadnicima stranih obaveštajnih službi, naročito brrtanske. Od ovih navešćemo samo neke.

Britanski vojni ataše pukovnik K. S. Klark je jula 1941. godine, u završnom izveštaju o boravku u Jugoslaviji, o saradnji sa šefom obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba, pukovnikom Žarkom Popovićem, pored ostalog, napisao i sledeće:

"Imao sam sreće da postanem njegov veliki lični prijatelj i da potpuno zadobijem njegovo poverenje. Tokom onih meseci dok je bio na dužnosti davao mi je obaveštenja o jugoslovenskom ratnom planu, o broju rezervnih divizija koje bi bile odaslane na bojno polje, o sistemu i izvođenju mobilizacije, o ratnoj organizaciji svih formacija i jedinica, o lokaciji i snazi antiavionske i obalske odbrane i sve pojedinosti o graničnim utvrđenjima. U potpunosti verujem da tako nešto nikada ranije nije bilo dostavljeno od strane jugoslovenskog Generalštaba nekom stranom vojnom atašeu. Štaviše, pukovnik Popović pokazivao mi je svakog dana izveštaje koji su dolazili iz Nemačke i Italije od jugoslovenskih vojnih atašea i agenata u tiin zemljama. Uopšte uzev, on je činio sve što je mogao da uprosti izvršenje moga zadatka u pogledu dobijanja obaveštenja."4

Da li je Mihailović, posle odlaska Popovića na dužnost vojnog atašea u SSSR, nastavio svoje veze sa Klarkom, u do sada raspoloživim izvorima nema podataka, ali je sigurno da je bio u vezi sa pripadnicima SOE (Britanska uprava za specijalne operacije — Special Operations Executive) koji su delovali u Kraljevini Jugoslaviji 1940. i 1941. godine.

O Draži Mihailoviću pripadnik SOE Džulijan Emeri, pored ostalog, piše:

"Konsultovali smo ga više puta u vezi s Albanijom."5

Negde u julu 1940, mladi Emeri pozvao je zajedno sa jednim drugim agentom SOE, Aleksanderom Glenom, pomoćnikom britanskog pomorskog atašea, Dražu Mihailovića na večeru. "Bio je pozvan sa posebnim ciljem, da nam kaže nešto o svojim planovima za vođenje gerilskog rata, ako Nemci pregaze Jugoslaviju ... Kiselo je odgovorio da sve prvo zavisi od toga kako će se voditi pravi rat."

Aleksander Glen u svojim memoarima6 piše da je u jugoslovenskom Generalštabu postojala "važna sekcija" sa zadatkom da organizuje otpor u slučaju okupacije. Navodno je na čelu ove "sekcije" bio pukovnik D. Mihailović "koga smo poznavali vrlo dobro".

Međutim, sasvim je sigurno da ovakva sekcija u Generalštabu Kraljevine Jugoslavije nikada nije postojala. Ali nije isključeno da je Glen mislio na Komandu jurišnih bataljona, koji su prvobitno bili nazvani "četnički bataljoni". Pripadnici ovih bataljona nosili su i tradicionalne četničke oznake (šubaru sa četničkim znakom, mrtvačka glava iznad ukrštenih kostiju). Međutim, Mihailović sa Komandom jurišnih bataljona nije imao nikakve veze.

Posle odlaska Džulijana Emerija iz Beograda i Jugoslavije, pukovnik Mihailović sastajao se redovno sa Aleksanderom Glenom "u 2 — 3 nedelje jedanput".7 Glen je dolazio povremeno i na večere u "Aerodromsku kasinu". On u svojim memoarima kaže da su se razgovori najviše vodili o mogućnosti odbrane jugoslovenske vojske i o eventualnom četničkom ratovanju u slučaju okupacije zemlje, ali "sve u načelu". Britanci su na osnovu toga zaključivali, smatra Glen, da je pukovnik D. Mihailović u Generalštabu bio zadužen za pitanja četničkog ratovanja.

Jednom prilikom Glen je doveo na sastanak sa pukovriikom Mihailovićem i starog britanskog obaveštajca u Kraljevini Jugoslaviji Vilijama Bejlija.

Draža Mihailović se sastao i sa visokim funkcionerom SOE Džordžom Tejlorom. Pri tom treba napomenuti da je Tejlor došao na Balkan krajem 1940 — početkom 1941, i to na lični zahtev Čerčila. Krajem 1940, na osnovu uhvaćenih nemačkih poruka i drugih izvora, Čerčil je bio ubeđen da će Hitler navaliti na Balkan i naredio je Daltonu da izvrši pripreme za akciju SOE u Jugoslaviji. Dalton je tada u Beograd poslao Džordža Tejlora kao "misiju sa najvišeg mesta". Pored svega onog što je činio u Jugoslaviji, Tejlor se tajno sastao sa pukovriikom Dražom Mihailovićem i s njim vodio razgovor o mogućnostima otpora hitlerovskoj Nemačkoj u ratu i posle eventualne okupacije. Ovaj sastanak tajno je održan van Beograda, negde u Banatu. Prema tome, Mihailović i posle oktobra 1940, i posle odlaska na novu dužnost u Mostar, i dalje aktivno održava veze sa Britancima. "On je često dolazio iz Mostara u Beograd", kaže Glen.

Prema ratnom planu, koncentracija trupa Druge armije trebalo je da se izvrši na prostoru Osijek — Đakovo — Vinkovci — Vukovar — Našice — Slavonski Brod. Medutim, nemački napad zatekao je jedinice Druge armije, kao i većinu drugih, u fazi mobilizacije. Na predviđenoj koncentracijskoj prostoriji nalazili su se samo delovi Osječke i Bosanske divizije kao i štab Druge armije, u kome se nalazio i pukovnik Dragoljub Mihailović, na položaju načelnika operativnog odeljenja. Kada su mobilisane trupe ostalih divizija iz cele Druge armije počele da pristižu, već je bilo i suviše kasno.

Jedna nemačka motorizovana kolona ušla je 10. aprila u Zagreb, a istoga dana snage 46. motorizovanog korpusa, iz sastava nemačke Druge armije, nadirući preko Virovitice upale su u Podravsku Slatinu, a zatim nastavile prodor u dve kolone: jednom prema Osijeku, a drugom prema Vinkovcima.

Ovako brzo nemačko nadiranje, pad Zagreba, nacističko-ustaška propaganda, rad "pete kolone" i nedoraslost komandnog kadra u vojsci, izazvali su pobune i rasulo u pukovima i jedinicama Druge armije, prvenstveno iz sastava Osječke divizije, odakle se ovaj talas ubrzo raširio i na ostale jedinice. U ovakvoj situaciji štab Druge armije odlučio se na povlačenje iz Đakova i 12. aprila 1941. godine, posle kraćeg zadržavanja u Brčkom, stigao u Gračanicu, nedaleko od Doboja, u čijoj se okolini nalazila Lička divizija, koja je tek završila svoju mobilizaciju. U Gračanici je štab Druge armije bio smešten u zgradi mesne pošte, obezbeđen priličnim brojem žandarma.

Usled nesigurnosti poštanskih i telegrafsko-telefonskih veza, štab je odmah po dolasku u Gračanicu doneo odluku da se armijska četa za vezu, koja je bila na putu od Sarajeva ka koncentracijskoj prostoriji, iskrca u Usori i hitno prebaci u Gračanicu. Isto tako, štab armije donosi odluku da se od delova, prvenstveno Ličke divizije, formira jedan odred, snabdeven potrebnim vozilima, u čiji sastav da uđe i izvestan broj tenkova. Zadatak ovog odreda trebalo je da bude ugušivanje i sprečavanje daljeg širenja pobuna u jedinicama iz sastava Druge armije, a prvenstveno u onima koje se nalaze u neposrednoj blizini štaba, to jest istočno od linije Doboj — Derventa — Slavonski Brod. Za formiranje ovog odreda određen je pukovnik Dragoljub Mihailović, koji je u tome trenutku vršio i dužnost načelnika štaba Druge armije, pošto je njegov kolega i prethodnik, general Bogdan Maglić, uspeo da 10. aprila pobegne iz Brčkog, napuštajući dužnost pod izgovorom da mora ići u sarajevsku bolnicu radi lečenja.

Radi izvršenja dobijenog zadatka, Mihailović je 13. aprila napustio štab armije i u njega se više nikada nije ni vraćao, jer je sutradan komandant armije general Dragoslav Miljković pozvao sve komandante trupa koje su se nalazile u njegovoj neposrednoj blizini i saopštio im da Vrhovna komanda vodi pregovore za primirje pod uslovima sličnim onima u Francuskoj — stvaranje okupirane i neokupirane zone — i da svi komandanti ulože maksimalne napore da svoje jedinice najhitnije na bilo koji način prebace na teritoriju južno od Sarajeva, koja će, prema njegovim predviđanjima, svakako pripasti neokupiranoj oblasti.8

Neposredno posle ovog saopštenja, general Miljković i preostali članovi njegovog štaba ukrcali su se u nekoliko automobila i u najvećoj brzini uputili se u Sarajevo.

Istog dana, Četrnaesta nemačka oklopna divizija, koja je nadirala od Banjaluke, upala je u Doboj, kroz koji je samo nekoliko sati ranije u svome bežanju ka Sarajevu prošao štab Druge armije. Ne nailazeći ni na kakav ozbiljniji otpor, Nemci su se iz Doboja, preko Žepče, Zenice i Kaknja, uputili ka Sarajevu.

Istovremeno, 14. aprila Šesnaesta nemačka motorizovana divizija, nadirući od pravca Sremska Mitrovica — Loznica, upala je u Zvornik i preko Vlasenice brzo prodirala, takođe, prema Sarajevu.

Tako je Druga armija Kraljevine Jugoslavije već 15. aprila bila potpuno opkoljena i paralisana, a njene trupe, demoralisane i većim delom napuštene od oficira, našle su se u punom rasulu, očekujući konačnu kapitulaciju.

Usled ovakvog razvoja situacije, do stvaranja planiranog odreda nije ni došlo. Nalazeći se bez trupa, manje-više usamljen, lutajući od jedinice do jedinice na prostoru Doboj — Derventa — Gračanica, Mihailović je, sa nekolicinom žandarma koji su pripadali obezbeđenju štaba Druge armije i posle njegovog povlačenja ostali u okolini Gračanice, pokušao da stvori makar i neki manji odred radi svoje zaštite, ali sve uzalud. Vojska i narod bili su ogorčeni. Oficiri su usled svog držanja i kukavičluka izgubili svaki autoritet i postajali meta nezadovoljnika. Pošto je saznao za kapitulaciju, Mlhailović donosi odluku da se sa nekolicinom oficira i žandarma prebaci u Srbiju, vodeći pri tome strogo računa da ne dođe u dodir sa nemačkim trupama i da po svaku cenu, bar u prvo vreme, dok se pobliže ne upozna sa situacijom, izbegne zarobljavanje.

U ovim trenucima Mihailović nije uopšte pomišljao na neki organizovaniji otpor protiv napadača — okupatora. On je jedino svojim sabesednicima tvrdio da je "hrvatska izdaja" osnovni razlog sloma Kraljevine Jugoslavije i da za to svu odgovomost i krivicu snose Hrvati.

Na putu za Srbiju, Mihailoviću se već prvih dana priključila nekolicina oficira čiji je osnovni cilj bio identičan sa njegovim. Među ovima nalazio se i žandarmerijski major Milojko Uzelac, komandir žandarmerijske čete iz Vinkovaca, sa nekolicinom žandarma, a zatim i nekoliko podoficira. Grupa se iz oblasti Doboja, preko planina Ozrena i Konjuha, spustila na Han-Pijesak, a odatle, izbegavajući i obilazeći muslimanska naselja, 29. aprila izbila na Stari Brod na Drini.

Tu se Mihailović sreo sa komandantom Prvog jurišnog bataljona, majorom Miodragom Paloševićem, uz koga se nalazilo oko petnaestak ljudi iz sastava njegovog desetkovanog bataljona. Obe grupe smestile su se u selu Vežnja-Zaovine u podnožju planine Tare, gde su se zadržale narednih 5 dana. Palošević je obavestio Mihailovića da je sa svojom grupom odlučio da se po svaku cenu probije do planine Jastrepca radi uspostavljanja veze sa Kostom Milovanovićem Pećancem, jer je obavešten da je Pećanac dobio ovlašćenje Vrhovne komande da u neprijateljskoj pozadini organizuje četničke akcije. Mihailović ga je odvraćao od ove namere, iznoseći mu opasnost kojoj bi se izložio lutajući po terenu pre nego što se detaljnije ne upozna sa situacijom. On mu je kao sigurnije predlagao da se zajedno upute u unutrašnjost Srbije i to bliže Beogradu, kao izvoru informacija, i da sa toga mesta prikupe što je moguće više podataka, a zatim da donesu dalju odluku. Na kraju je Palošević prihvatio Mihailovićev predlog i kao najpogodnije mesto izabrali su planinu Suvobor. Pored ostalih, jedan od razloga je bio i taj što se na severnim padinama Suvobora, u selu Struganiku, nalazila kuća njihovog zajedničkog druga i prijatelja, majora Aleksandra Mišića, za čiju je familiju Mihailović znao da se nalazi u Struganiku i smatrao da će preko nje svakako uspeti da dođu do prvih konkretnijih obaveštenja.

Četvrtog maja obe grupe objedinjene pod Mihailovićevom komandom napustile su selo Zaovine i prebacile se u Lovački dom na Tari, odakle su se već sutradan uputile prema postavljenom cilju — u pravcu Suvobora. Petoga maja po podne, u blizini sela Šljivovice, na mestu zvanom Kaluđerske bare, došlo je do puškaranja između Mihailovićeve grupe i nekolicine žandarma, koji su se već bili stavili u službu okupatora i sa njim zajedno čistili teren od ostataka vojske Kraljevine Jugoslavije.

Već sutradan posle ove čarke, u kojoj ni na jednoj strani niko nije bio ni ranjen, u Mihailovićevoj grupi došlo je do kolebanja, što je dovelo do osipanja. Desetak članova grupe napustilo je Mihailovića, a ostatak se radi lakšeg i sigurnijeg kretanja podelio u dve grupe. Jedna je upućena na planinu Rudnik, s tim što je s njom zakazan sastanak u roku od deset dana, dok je druga, sa Mihailovićem i Paloševićem, krenula na Suvobor. Mihailović se sa nekolicinom svojih pratilaca uputio u Struganik, a sa Paloševićem, koji je vodio sobom većinu ljudstva, zakazao je sastanak na mestu zvanom Ravna gora. Tako je Palošević stigao na Ravnu goru jedan dan pre Mihailovića, zbog čega je kasnije uvek isticao da je on "prvi ravnogorac". Dvanaestog maja, posle uspostavljene veze sa Mišićevom porodicom, a preko nje i sa Mišićem, na Ravnu goru je stigao i Mihailović. Toga dana je sa njim bilo ukupno 26 ljudi, većinom oficira, i nekoliko podoficira i žandarma.

Očigledno, do Mihailovićevog dolaska na Ravnu goru nije postojao bilo kakav razrađen plan o pružanju otpora osovinskim snagama u slučaju okupacije zemlje, što potvrđuje i sledeća Mihailovićeva izjava:

"Ja sam od Generalštaba dobio, kada sam radio u Vrhovnoj inspekciji, zadatak da obradim uput o postupku jedinica koje u toku okupaoije ostaju bez veze, potpuno odsečene. Razrađujući ovaj uput, kao glavnu ideju postavio sam da jedinica ima da dejstvuje na neprijateljsku pozadinu i to odmah udarom na komunikacije. Ovakva ideja nije se dopala generalu Petru Kosiću, koji je bio načelnik Generalštaba, pa je dao Bodiju9 da on dalje stvar razradi. Prema tome, nije bilo nikakvog prethodnog plana koji bih ja doneo ili bar pristupio njegovom ostvarenju.""'

Međutim, bez obzira na nepostojanje razrađenog plana o pružanju otpora okupatoru, očigledno je da je Mihailović učestvovao u pripremama za svrgavanje proosovinskog režima kneza Pavla i namesništva, da je učestvovao u razradi ideja o vojničkom otporu silama osovine u ratu i u slučaju okupacije, da je o celom ovom kompleksu diskutovao s predstavnicima britanske obaveštajne službe, da je bio obavešten o odnosu snaga u svetu i o političkim odnosima u zemlji. Prema tome, pojava pukovnika Draže Mihailovića na istorijskoj pozornici u vreme neposredno po okupaciji zemlje nije bila nimalo slučajna.