| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |
U periodu formiranja organizacije Mihailović je shvatio da opstanak njegove tvorevine umnogome zavisi i od podrške iz inostranstva. Zbog toga, naporedo sa uspostavljanjem veze sa raznim ličnostima i krugovima u Beogradu, on punu pažnju posvećuje i ostvarivanju kontakata sa inostranstvom, prvenstveno sa Velikom Britanijom, pod čijim se okriljem nalazila i jugoslovenska kraljevska emigrantska vlada.
U toku leta 1941. godine Mihailović je uspeo da preko Carigrada, posredstvom turskog konzula u Beogradu, uspostavi vezu sa Britancima na Srednjem istoku. Prema Mihailovićevim izjavama pred Vojnim sudom, ova veza je bila čisto obaveštajnog karaktera. Preko nje je Mihailović dobijao i obaveštajne upitnike, kao i materijalna sredstva.
Govoreći o uspostavljanju ove veze, Mihailović je pred istražnim organima 1946. godine izjavio:
"Pokušano je da se uspostavi kontakt sa Bugarskom, ali nisam uspeo. Ovo sam pokušao preko Homolja, računajući da će vezu uspostaviti Nešo Tuman Jelov, bugarski emigrant i Srbakov, koji je iz Bugarske marta 1941. godine pobegao u Jugoslaviju.
U pomenutom periodu dobio sam vezu iz Turske od majora Perića i Vasilija Trbića. Oni su mi poslali šifru za opštenje sa njima, koja je bila vrlo neusavršena i koju nisam smeo da upotrebim, i sumu od 900 hiljada dinara, ali ja sam primio samo 400 hiljada dinara."'
"Centar ustaničkih četa nalazi se na Suvoboru. Tu je glavna komanda. Ceo posao vodi jedan đeneralštabni pukovnik. Uz njega je i sin vojvode Mišića, Aleksandar. On je doista, prilično avanturist i neverovatno drzak. Dolazi čak do Beograda. Iz Beograda su uputili čoveka da dođe u vezu sa Englezima. Na taj način saznao sam za njih i njihove namere. Oni su poručili da se po zapadnoj Srbiji krije od vlasti skoro 100.000 ljudi, većinom vojnika. Traže da im se javi kad treba da počne opšti napad na Nemce, i da im se doturi pomoć u avijaciji i drugim potrebama. Imaju uverenje da za nepun mesec dana mogu očistiti sve Nemce sa srpske teritorije. Poručio sam im od strane Engleza da budu mirni, da ne napadaju Nemce i ne izazivaju represalije, i da će im se javiti kad treba da otpočnu akciju. Onda kad im se javi da otpočnu akciju, ne mogu se nadati nikakvoj pomoći. Mislim da bi bilo oportuno poslati im nešto novca. Za to se odavde ipak nađe načina. Za prvo vreme verovatno bi bilo dovoljno poslati jedan milion dinara. To bi možda učinilo da se smire i da poveruju da se o njima vodi računa. U svakom slučaju, molim Vas da ovo saopštite samo članovima kabineta koji umeju ćutati. Hrvatima nikako. Oni se uopšte nisu obratili našoj vladi. I ja sam u ovom slučaju delovao kao posrednik između njih i Engleza. Sama ta činjenica što se prvo obraćaju saveznicima, a ne vladi, jasno Vam govori o poverenju koje u nju imaju. Mislim da bi danas u Srbiji našao malo ljudi, koji bi pristali da imaju veze sa vladom u kojoj sede Hrvati. Molim vas da o ovom ne govorite sa Englezima, sem ako bi oni sami poveli razgovore. Oni su stvar sasvim prepustili, za sad, meni. Možda i zato, što joj ne pridaju veći značaj, ili što nisu skloni da rade ma šta u tom pravcu. Verovatno i stoga što imaju poverenja da ću umeti dati poruke kakve sada trebaju i odgovaraju situaciji na ratištima. U svakom slučaju, za nas je prerano da ma šta počinjemo, jer bi to povuklo strahovite represalije i istrebljivanje našeg sveta. Englezi ovde svi se slažu sa tim."2
Tako je Mihailović u drugoj polovini 1941. uspostavio direktnu vezu sa emigrantskim vladom. O prvim kontaktima sa Mihailovićem, general Dušan Simović u svojim memoarima nam priča:
"Prve izveštaje iz zemlje doneo je jedan Amerikanac, čije ime ne znam, a koji je bio član američkog poslanstva u Beogradu do rata i koji se nakon kapitulacije Jugoslavije vraćao sa urednim pasosem za svoju zemlju. Ovaj Amerikanac došao je u Lisabon i predao je Kojiću3 pismo koje je uputio Žarko Todorović, tada mislim načelnik štaba kod Draže Mihailovića. U tom pismu Žarka Todorovića ukratko je govoreno o prikupljanju delova naše razbijene vojske oko Draže Mihailovića. Pored ovoga na pismu je bila kraitka šifra za radio-vezu sa Ravriom gorom."4
Pomoću primljene šifre emigrantska vlada je pokušala da uspostavi radio-vezu sa Dražom Mihailovićem, ali u tome nije uspela.
Medutim, dva meseca pre upućivanja izveštaja Slobodanu Jovanoviću, Đonović je, 23. juna, signalisao emigrantskoj vladi:
"Nemačko-ruski rat nameće potrebu brze akcije u našoj zemlji. Treba uticati na raspoloženje našeg sveta da se ne zavarava eventualno propagandom spolja i učini neuputnosti koje bi prouzrokovale teske žrtve, već da posluša naše savete i naša uputstva. Ova uputstva treba da budu da mirno saćeka događaje i da veruje da će u potrebnom trenutku dobiti direktive i sredstva za akciju; potrebno je ukloniti što pre naše oivilne pilote iz Rusije iz bojazrri da bi mogli biti upotrebljivani u svrhe koje nam za sada ne konveniraju ..."5
A dvadesetak dana kasnije, u direktivi šefovima propagande jugoslovenske vlade na Bliskom istoku, Đonović kaže:
"Sve događaje i sve vesti, ukoliko je više moguće, komentarisati u korist nasih saveznika i našu ... Sa simpatijama pratiti borbe ruskog naroda sa zapadnim zavojevačima, starajući se da se simpatije nase za Ruse ne shvate kao simpatije za boljševizam ...
O uspesima postignutim na organizaciji propagande, Đonović je 9. avgusta primio izveštaj od svoga savetnika za propagandu Branislava Denića u kome, pored ostalog, piše i sledeće:
"Čast mi je dostaviti Vam da sam uspeo uspostaviti saradnju sa ovdašnjim direktorom Rojtera g. Malfordom. On je već rentrans-emitovao nekoliko mojih izveštaja o stanju u Jugoslaviji.
Materijal za ove izveštaje dobio sam iz raznih izvora, uglavnom sa beogradske radio-stanice...
Borba Čehoslovaka i Poljaka u okupiranoj Čehoslovačkoj i Poljskoj svodi se na sabotažu, koja može biti interesantna samo za ograničen broj ljudi, dok se Jugosloveni bore na drugi, upadljiviji, opasniji i samim tim, za čitaoce, primamljiviji način.
Ja smatram da je ovaj sporazum sa Rojterom došao u dobar čas, u poslednjem momentu. Iz emisija ruskih radio-stanica na našem jeziku i iz saopštenja TASS-a sve se jasnije vidi rusko nastojanje da se borba naših naroda protiv okupatora prikaže kao borba boljševirkih pristalica u Jugoslaviji. Ja u tome vidim opasnost mnogo težu po nase interese čak i od sadašnje okupacije, i naša akcija preko Rojtera ima stvari da stavi na njihov pravi značaj i teren."7
U sledećem izveštaju od 18. avgusta 1941. Denić obaveštava Đonovića i sledeće:
"U vezi mog izveštaja o uspostavljenoj saradnji sa 'Rojterom', čast mi je dostaviti Vam da sam do sada uspeo plasirati sledeće vesti:
7. avgusta opširan izveštaj o stanju u Jugoslaviji i našem četničkom pokretu, i streljanjima u vezi sa ovim.
17. avgusta o spaljivanju sela Skele kod Beograda i vešanju 50 'komunista'.
18. avgusta o streljanjima studenata u Beogradu, proširenju pobune u Crnoj Gori, Sandžaku i Hercegovini (prema Vašem telegramu).
Radi što efikasnijeg našeg dejstva u ovom pravcu, sutra ćemo pristupiti definitivnom uređenju pitanja stvaranja agencije 'Slavija'. Obrazovanje ove agencije nameće se silom stvorenog stanja."8
Denić je, naime, želeo da stvori poljsko-čehoslovačko-jugoslovensku agenciju na Srednjem istoku, ali u ovome nije uspeo.
Primljene i sopstvene izveštaje Đonović je redovno slao potpredsedniku emigrantske vlade Slobodanu Jovanoviću, umesto njenom predsedniku Simoviću. Razlozi za ovo bili su različiti stavovi članova vlade u odnosu na borbu protiv okupatora kao i njihovi međusobni odnosi.
Međutim, Simović je 19. septembra 1941. primio od obaveštajnog organa iz Stokholma izveštaj u kome se kaže:
"Tajna radio-stanica 'Šumadija' (talasna dužina 25,5 metara, emisija između 20 i 20,15 časova) uputila je sinoć (odnosi se na 17. avgust 1941 — nap. autora) apel srpskom narodu, poglavito omladini, da prestane sa sterilnom borbom i da ne gubi 'uzalud glavu'. Pozvala je omladinu da se spremi za predstojeću borbu protiv Švaba i da se organizuje onako, kako su to nekad radili naši stari.
Na kraju je uputila apel komunistima da prestanu sa ideološkom borbom i da se po primeru Moskve, koja se danas bori zajedno sa Englezima protiv Hitlera udruži sa srpskim nacionalistima za zajedničku akciju protiv Švaba.
Znak za njen početak daće stanica 'Šumadija'."°
Međutim, general Simović je 12. avgusta u govoru preko Radio-Londona oštro reagovao na pojavu četnika u zemlji. Govor je završio rečima:
"Kraljevska vlada zna da šaka nesavesnih ljudi današnjom preranom akcijom nanosi teške patnje narodu. Nevine žrtve koje Nemci danas streljaju, biće isto tako osvećene i na račun Nemaca i na račun onih koji čine da te žrtve padaju. Čas slobode je blizu, a prava vlada u Londonu daće signal kada će početi ponovna borba za slobodu."10
Istoga dana Simović je uputio pismo Ninčiću u kome ga obaveštava o namerama da proširi veze sa zemljom:
"Prilike u kojima se nalazimo nalažu hitnu i neodložnu potrebu uspostavljanja veza sa zemljom, sa zapadne strane, kao što je to učinjeno sa istočne. Kako je to neposredno iz Londona nemogućno izvesti, nameran sam uputiti dva činovnika Ministarstva unutrašnjih poslova u Bern i Lisabon, koji bi imali da ovo praktično izvedu ..."11
To je, u stvari, bio stav koji su zastupali, osim nekolicine, svi članovi emigrantske vlade Dušana Simovića.
Prve kontakte s emigrantskom vladom ostvarene preko Lisabona i Carigrada, Mihailović je smatrao prilično rizičnim i nesigurnim. Zbog toga je nastojao da dođe do radio-stanice i da s emigrantskom vladom uspostavi stalnu i sigurnu direktnu radio-vezu. Ovo mu je, najzad, 13. septembra 1941. godine pošlo za rukom. Britanska radio-stanica na jednom od brodova u Sredozemnom moru uhvatila je signale emitovane sa Ravne gore.
Posle izvršene provere, britanski organi su 24. septembra 1941. uputili Simoviću sledeću informaciju:
"1. Stanica koja je pozvala London 14. septembra, pozivajući potpukovnika Živana Kneževića, izgleda da je stanica sa pozivnim znakom YTHS koja, prema bernskoj listi, treba da bude jugoslovenski ratni brod 'Velebit'. Ova je stanica radila sinoć i poslala sledeće saopštenje:
a) Slobodna vojna stanica neokupirane Srbije. Molimo britansku vojnu stanicu da jugoslovenskoj vladi u Londonu pošalje ovo saopštenje:
'Živanu Kneževiću, potpukovniku, London. Javi se lično preko Radio-Londona G.S.C. ili G.S.P. Slušam te svakog dana. Hitno je. Tvoj kum Drago 50, klasa' (ovo je znak za raspoznavanje, a znači: potpukovnik Dragoslav Pavlović koji je, zajedno sa 2. Kneževićem, završio 50. klasu Više ratne škole u Parizu — nap. autora). 'Radimo svakog dana u 04.00 po srednjoevropskom vremenu na istom Q.R.G. i očekujemo odgovor i potvrdu prijema ovog saopštenja u dnevnim vestima na srpskom jeziku s londonske radio-stanice. Ove vesti slušaćemo svakog dana. Čekaćemo odgovor u 06.00 časova.'
b) 0505 G.M.T. 8333 kiloksila od YTHS. Jeste li primili poslednji telegram?
v) Potpukovniku Kneževiću, jugoslovensko poslanstvo, London. Pošaljite mi prijatelja sa šifrom. Poznaću ga po imenu tvoje prijateljice iz Pariza. (Prijateljica majora Kneževića iz Pariza, kći glavnog inženjera francuskih severnih železnica u Lilu, zvala se Ket — nap. autora.) Ja sam na mestu koje se zove po imenu puka tvoje pete i moje četvrte čete. (To je 18. pešadijski puk 'Suvobor', u kojem su Pavlović i Knežević služili po povratku sa školovanja u Francuskoj — nap. autora.) Tvoj kum Drago, 50. klasa iz Pariza..."12
U međuvremenu su Britanci primili još jednu depešu, s kojom su upoznali Simovića:
"6. septembar 1941. godine, stanica Srbije dostavila je sledeći telegram britanskoj vojnoj stanici:
'Jeste li poslali poslednje saopštenje u London? Ima li odgovora za mene? Je li tekst primljen u Londonu i imate li odgovor i potvrdu? Čekamo na odgovor. Važno je. Javićemo se sutra u 03.00. Nemam za Vas više nista.""
O uspostavljanju ove veze i proverama koje je preuzeo, general Simović u svojim memoarima kaže:
"Po tome uputio sam tri-četiri pitanja od moje strane da li on (Dragoslav Pavlović, naćelnik četničkog štaba na Ravnoj gori — nap. autora) to zna. Uputio sam nekoliko pitanja na koja on ima da odgovori, a među njima i pitanje: Ko je bio profesor vazduhoplovstva na višem kursu ili samo profesor. Onda je on odgovorio da sam bio ja, i još nekoliko pitanja iz intimnog života Živana Kneževića, na koje je on odgovorio. Onda smo mi po tome stupili u vezu, odnosno engleska služba stupila je u vezu sa radio-stanicom Draže Mihaalovića."14
O izradi radio-stanice i uspostavljanju prve radio-veze sa emigrantskom vladom, Mihailović je u istražnom postupku 1946. godine naveo datume koji se ne slažu sa engleskim svedočenjima:
"Mislim da sam prvu radio-stanicu imao ostvarenu 26. IX 1941. godine. Ova prva moja radio-stanica konstruisana je na Ravnoj gori, inicijativom poručnika Sime Uzelca, nekadašnjeg oficira puka za vezu, koji mi je doveo na Ravnu goru amatera Aleksandra-Sašu Teodorovića, studenta iz Zemuna.
Saša Teodorović je u roku od 15 dana uspeo da od raznih delova radio-aparata i materijala koji je kupovan od Simensa u Beogradu, ukoliko se to sećam, sastavio radio-stanicu sa kojom sam mogao da saobraćam.
Lazar Trklja me je doveo u vezu sa inženjerom Tomaševićem, koji je pre rata radio u Ministarstvu pošta i radio je pod Nedićem u istom Ministarstvu. Tomašević se stavio u moju službu i u Beogradu je izradio za mene radio-stanicu koja je u svemu odgovarala za unutrašnju vezu.
Posle ove stanice, iz Beograda mi je Tomašević poslao svoga pomoćnika Grbeca koji je stalno ostao kod mene na terenu i izradio mi čitav niz stanica isključivo za unutrašnju vezu.
Materijal je nabavljen u Beogradu ...
Sa prvom radio-stanicom, o kojoj sam govorio, Dejan Uzelac, mornarski narednik, radio-telegrafista, koji je sam došao na Ravnu goru i stupio kod mene pod moju komandu, slušajući jednu britansku stanicu koja je radila sa brodovima, kako je on govorio 'razvodila brodove', uspeo je da se javi toj stanici. On je znao mornaričke znake i sećao se po kodu, 'imenu', jednog svog broda na kome je on nekada služio. Britanska stanica je čula i odgovorila mu. On je kazao da je jugoslovenski brod.
U razgovoru na engleskom predata je depeša za tu stanicu, u kojoj je objašnjeno da nismo brod već jugoslovenska vojska u šumi. Engleski je znao Saša Teodorović. Engleska stanica je posle tražila da se legitimišemo i da odgovorimo na neka pitanja, u 'protivnom', svaki naš trud za daljom vezom biće 'uzaludan'.
Potpukovnik Dragoslav Pavlović tada je englesku stanicu uputio na majora Živana Kneževića, koji je tada bio u Londonu, dajući mu neki znak, neko ime jedne Francuskinje, mislim Margarit, sa kojom je Knežević imao poznanstvo u Parizu, kada je sa Pavlovićem bio na ratnoj školi. Englezi su to proverili i videlo se da smo mi Jugosloveni. Pavlović se javio sa 'kum'.
Sa svoje strane mi smo takođe tražili da se oni legitimišu iz Radio-Londona emisijom i da Knežević da neki znak Pavloviću, kako bi mogli znati da je to zaista engleska stanica. Ovu ideju sam ja dao. Zaista se iz Londona javila u nekoliko mahova 'Kum 50', što je značilo 50. klasa ratne škole u Parizu na kojoj su zajedno bili Pavlović i Knežević."15
Pukovnik Dragoslav Pavlović bio je, pre nacističko-fašističkog napada na Jugoslaviju, komandant jednog od bataljona Kraljeve garde. Kada ga je njegov kum major Živan Knežević, jedan od organizatora vojnog puča 27. marta 1941, pozvao da učestvuju u akciji svrgavanja kraljevskog namesništva i vlade koja je pristupila Trojnom paktu, on je iznenada dobio napad slepog creva i otišao u bolnicu na operaciju. U toku aprilskog rata bio je rekonvalescent. Izbegao je nemačko zarobljeništvo i ostao u zemlji. Među prvima je došao Draži na Ravnu goru i postao njegov načelnik štaba. Kasnije, marta 1942, kada je Draža pošao u Sandžak, imenovao ga je za komandanta Srbije. U jesen iste godine, na Dražtn poziv, napustio je Srbiju i otišao u Vrhovnu komandu. Nekoliko dana kasnije odreden je za komandanta pozadine.
O uspostavljanju veze sa emigrantskom vladom Dragoslav Pavlović mi je maja 1943. godine ispričao sledeće:
"Za uspostavljanje te radio-veze ideju sam dao ja lično. Istina, uložili smo mnogo muka i truda. Na kraju je jedan radio-amater uspeo da nam konstruiše radio-stanicu, ali na naše pozive, duže vreme, niko nije odgovarao. Svakoga dana smo ponavljali istu depešu; 'Živanu Kneževiću, potpukovniku, London. Javi se lično preko Radio-Londona. Slušam te svakoga dana. Hitno je. Tvoj kum Drago, pedeseta klasa.' Pored ove uputili smo i poruku: 'Ja sam na mestu koje se zove po imenu puka tvoje pete i moje četvrte. Tvoj kum Drago, pedeseta klasa iz Pariza.' Sa Živanom sam bio zajedno u 18. pešadijskom puku zvanom 'Suvoborski'. Takođe smo bili zajedno i u francuskoj Ratnoj školi i imamo puno zajedničkih doživljaja. Ove, i još neke druge, okolnosti najzad su rešile stvar.
Sredinom septembra 1941. jedan brod uhvatio je naše signale i dao nam obećanje da će ih preneti dalje. Ja mislim da je jedan od najsrećnijih dana Ravne gore bio 25. septembar. Toga dana Radio-London je javljao:
'Za kuma 50. Primili smo Vaša saopštenja i vršimo aranžman. Svima vama želimo najbolje.'
Iza ovoga usledilo je saopštenje u koji dan i čas, i na kojoj dužini, naša stanica ima da se javi.
Znatno pre zakazanog vremena bio sam pokraj radio-stanice. Možete zamisliti nervozu kojom smo bili svi obuzeti. Kada je veza uspostavljena, stizale su depeše sa mnogobrojnim pitanjima i zahtevima da se odmah odgovori. Odgovarao sam brzo i sve je išlo u redu do poslednjeg pitanja. Tražili su da im odmah kažem ime Živanove tetke. Trljajući čelo sa koga su lile graške znoja, jedva sam uspeo da i na ovo pitanje odgovorim. Tako je najzad ova važna i presudna veza bila uspostavljena. A to nije mala stvar!"16 — završio je Pavlović priču o svojoj velikoj zasluzi.
Prvi radiogram koji je Simović uputio Mihailoviću 24. septembra 1941. glasio je:
"Primili smo saopštenja od kuma 50. Pripreme se čine. U međuvremenu čekajte. Najbolje želje svima vama. Molimo u međuvremenu da obustavite transmisiju i da slušate našu stanicu. (Ovo vreme da odredi britanska radio-stanica koja održava vezu sa stanicom u Srbiji.) Kroz dva dana poslaćemo vam još jedno saopštenje."17
Ali ovaj radiogram usled nepovoljnih atmosferskih prilika nije stigao do Mihailovića. Zato je Simović preko Radio-Londona 25. septembra uputio novu poruku:
"Za kuma 50. Primili smo sva vaša saopštenja i vršimo aranžmane. Svima vam želimo najbolje."18
"... Tamo po gorama i dolinama moje zemlje, iz dana u dan bori se čitava vojska četnika, pomagani od celog naroda. Naš vojnički otpor trajao je kratko (misli na aprilski rat — nap. autora). Ali se, eto, produžava zahvaljujući desetinama hiljada naoružanih pojedinaca... Oni šire slavu našeg oružja po celom svetu, pokazujući da je duh moga naroda nesalomljiv ..."19
Od toga trenutka počela je velika zavera protiv našeg narodnooslobodilačkog pokreta i sistematsko obmanjivanje svetske javnosti da u porobljenoj Jugoslaviji četnici DM vode borbu protiv okupatora.
Već prvih dana po uspostavljanju radio-veze sa inostranstvom, Mihailović je sa određenom računicom otpočeo slanje lažnih izveštaja o situaciji u zemlji, pripisujući sebi sve borbe koje su vodili i uspehe koje su postizali partizanski odredi.
Tako u depeši upućenoj 7. oktobra 1941. emigrantskoj vladi Mihailovićev načelnik štaba potpukovnik Pavlović javlja:
"Istočna Bosna slobodna do Sarajeva. Borbe vodimo na Palama. Ustanak dignut na Majevici. Zapadna Srbija slobodna do linije Stragari — Miloševac — Čačak — Ivanjica, sve zaključno. Valjevo i Kraljevo držimo opsednuto. Očekujemo porudžbinu. Vrlo je hitno. Tvoj kum 50."20
A zatim u telegramu, upućenom takođe emigrantskoj vladi, 8. oktobra Mihailovićev načelnik štaba Pavlović kaže:
"Jugoslovenska vojska u zemlji postoji. Vojskom komanduje pukovnik Draža Mihailović. Narod željan borbe. Nemamo ni najpotrebnijih sredstava. Za sada borimo se samo puškom i bombom. Nemci uplašeni, ne znaju šta rade. Ipak čine velike svireposti. Opkolili smo Valjevo već više dana. Ka Kragujevcu i Kraljevu nadiremo. Neprijatelj u avijaciji oskudan, prema nama ipak nadmoćan. Aerodromi u Preljini, Čačku i Požegi spremni, naš Štab na Suvoboru. Na celoj oslobođenoj teritoriji nigde nema neprijatelja, sem kao zarobljenika. U Sandžaku Italijani su vrlo slabog morala. U Bosni samo se ustaše bore, dok hrvatski vojnici beže. Nemci jakim snagama drže samo dolinu Morave, dok ih po ostalim garnizonima zapadno od nje opkoljavamo i hvatamo. Skoro sve pruge smo porušili... Narod bi srećan bio da vidi prvu pomoć od saveznika. Devetog biću u Požegi. Mogu doći na referisanje. Pošaljite avion. Potpukovnik Pavlović."21
Navedenim i drugim sličnim izveštajima Mihailović je hteo da sebe i svoju organizaciju lažno predstavi kao jedine borce protiv okupatora. On je smatrao da će time potpuno uspeti da sebi obezbedi podršku i pomoć emigrantske vlade i saveznika, naročito Engleske, a uz to i lični prestiž, koji bi mu, prema njegovom shvatanju, pružao mogućnost da u zemlji podredi sebi sve rodoljubive snage koje su se istinski borile protiv okupatora i njegovih slugu, te da na taj način parališe već rasplamsali ustanak.
Posle akcije u savezničkoj štampi u korist četnika, Simović je 18. oktobra obavestio Mihailovića:
"Sa divljenjem prati ceo naš svet na strani, kao i saveznici, vašu borbu. Pitanje pomoći vama stalno nam je na umu. Sve se preduzima da vam pomoć bude hitna, kao i da u borbi ne budete usamljeni protiv brojnog neprijatelja.
A zatim je usledila i Simovićeva direktiva:
"Načelniku štaba Vrhovne komande generalu Iliću, Kairo. Za akciju propagande i direktive u pogledu četničke akcije koja se vodi u našoj zemlji, pripremite letak koji glasi: (Ovde je prepisan tekst Simovićeve poruke Draži od 13. oktobra.)
Naročito s vaše strane ne smetnuti sa uma oba cilja: podržavati borbeni duh i otpornost u četničkoj akciji naših trupa tamo, dok se s druge strane ne treba izlagati u pojedinačnim akcijama i bez plana, tj. voditi računa da borba koju vode naši ljudi u okupiranoj zemlji da rezultate u okviru jednog plana, a s druge strane odgovornost vlade prema našem narodu koji ovu četničku akciju vodi kako bi se ista borba svršila uspešno."23
Kratko vreme posle Mihailovića, vezu sa emigrantskom vladom uspostavio je i predsednik kvislinške vlade Milan Nedić.
U leto 1941. godine emigrantska vlada je uputila u Tursku nekoliko svojih obaveštajnih organa sa zadatkom da uspostave vezu sa okupiranom Jugoslavijom i organizuju prikupljanje podataka o razvoju događaja u zemlji. Istovremeno, emigrantska vlada je uporno nastojala da — kao i ostala diplomatska predstavništva u savezničkim i neutralnim zemljama — i poslanstvo u Ankari, sa poslanikom Ilijom Šumenkovićem na čelu, pretvori u obaveštajni centar.
Zahvaljujući Šumenkovićevom iskustvu i njegovim prijateljskim vezama sa diplomatskim predstavnicima drugih zemalja akreditovanih u Turskoj, kao i vezama sa višim funkcionerima turskog Ministarstva spoljnih poslova, ovome centru su povereni "delikatniji obaveštajni poslovi". Ovi "delikatniji poslovi" bili su prikupljanje podataka o razvoju događaja u okupiranoj Jugoslaviji, koji su stizali u Tursku preko poslanstva SAD i turskih konzulata u Beogradu i Sofiji.
Sredinom avgusta 1941. godine Šumenković je primio, preko turskog diplomatskog kurira iz Sofije, pismo Stevana Ćirkovića i njegovog brata oficira, u kome ga obaveštavaju da se njih dvojica, posle "bekstva" iz zemlje, nalaze u Sofiji ad su u vezi sa poslanstvom SAD u Bugarskoj. Otpravniku poslova američkog poslanstva u Sofiji predali su "vrlo važan" materijal o aktuelnom stanju u zemlji s molbom da se ekspeduje sa diplomatskom poštom u Ankaru i da se njemu lično uruči. Oni mole Šumenkovića da, odmah po prijemu, ovaj materijal pošalje emigrantskoj vladi.
Primivši ovo pismo, Šumenković se obratio lično ministru spoljnih poslova s molbom da se braći Ćirković omogući dolazak u Tursku. Istovremeno, on je obavestio poslanika SAD u Ankari da će iz Sofije, diplomatskom poštom za poslanstvo SAD u Turskoj, stići i materijal iz okupirane Jugoslavije namenjen emigrantskoj vladi i moli ga da mu ovaj materijal što pre dostavi.
Međutim, ovaj materijal, i pored nekoliko urgencija, nije nikada stigao u Šumenkovićeve ruke. Tek novembra 1941. godine, poslanstvo SAD u Ankari obavestilo je Šumenkovića da je materijal, primljen od Ćirkovića u Sofiji, upućen direktno Ministarstvu spoljnih poslova u Vašington, a da se braći Ćirković izgubio svaki trag.
Ovo obaveštenje Šumenković je 27. novembra 1941. godine preneo ministru spoljnih poslova emigrantske vlade, s molbom da se preko jugoslovenskog poslanstva u Vašingtonu izdejstvuje da se materijal primljen od Ćirkovića obavezno dostavi izbegličkoj vladi.
S obzirom na ovoliko interesovanje, može se pretpostaviti da je obaveštajni materijal braće Ćirković bio prilično značajan. Prema jednoj izjavi nepoznatog autora, materijal je predstavljao pokušaj Milana Nedića da uspostavi kontakt s kraljem Petrom i emigrantskom vladom.
U nastojanjima da uspostavi kontakt s emigrantskom vladom, Nedić je bio vrlo uporan. Da bi to realizovao, on je, sa znanjem i odobrenjem raznih obaveštajnili organa nemačkih okupatora, upućivao u Tursku i na Srednji istok mnogobrojne agente, od kojih su neki bili i pripadnici obaveštajne službe okupatora.
Prema Nedićevim direktivama, mnogi od ovih agenata obraćali su se i Šumenkoviću i podnosili mu razne usmene ili pismene izveštaje o stanju i razvoju dogadaja u zemlji. Svi ovi izveštaji bili su slični, jer su sastavljeni u duhu instrukcija koje su njihovi autori primali od svojih naredbodavaca.
"Po pričanju a i po potvrdama iz crvenih izvora, kao i iz nemačkih vojnih krugova, doznaje se da je glavnokomandujući crvenih odreda, bivši otpravnik poslova ruskog poslanstva u Beogradu g. Lebedev... Uglavnom celokupna akcija i sve sabotaže koje se uspešno svršavaju potiču od Lebedeva, odnosno od njegovih rasturenih četica ...
Usled našeg naglog odlaska, nismo mogli da se sastanemo sa pukovnikom Branom Pantićem koji je imao duži razgovor sa pukovnikom Dražom Mihailovićem i sa glavnim komunističkim štabom koji je takođe u šumi. (Pantić se, kao četnički delegat, samo jedanput sastao sa pripadnicima NOP i to septembra 1941. godine u Beogradu — nap. autora.)
Poznato nam je da je pukovnik Pantić bio kod generala Nedića i predao mu poruku pukovnika Draže Mihailovića i komunista ...
Dok Nedić favorizira na svakom koraku velikosrpstvo, svet sa čuđenjem — slušajući stalno London i pored zabrana — konstatuje da članovi vlade g. Simovića preporučuju jugoslovensku ideju ... Svaka reč u kojoj se propagira jugoslovenstvo nailazi na negodovanje i služi kao nesvesna propaganda ojačanja ili učvršćenja režima Milana Nedića... Ljudi u šumi: u šumi se nalaze uglavnom četiri grupe i to:
a) Ostaci regularne vojske pod komandom brigadnog generala Ljube Novakovića i generalštabnog pukovnika Draže Mihailovića;
Koliko je nama poznato, dosad ovi odredi nisu stupili ni u kakvu borbu sa okupacionim trupama i rezervišu se za pogodan momenat.
b) Četnici su podeljeni u dve grupe i to:
— Četnici vojvode Koste Pećanca i
— Stari četnici
Kosta Pećanac prišao je generalu Nediću ...
v) Pljačkaši... (odnosi se na razne kriminalce — nap. autora).
g) Najmnogobrojnija grupa je komunistička na čijem čelu se nalazi, kao što smo napomenuli, bivši savetnik ruskog poslanstva u Beogradu Lebedev. Ovi komunisti uglavnom su izvršioci svih dela sabotaže koje su izvršene dosada...
Sve ove sabotaže uglavnom vrše na noćne vozove, pošto uglavnom noću prolaze Srbijom vozovi natovareni ratnim materijalom i nemačkom vojskom..."a1
Zahvaljujući, pored ostalog, i izveštajima koje su njegovi agenti podnosili emigrantskoj vladi, Nedić je uspeo da uspostavi željeni kontakt sa kraljem Petrom i njegovom vladom u emigraciji i da stekne njihovo poverenje.
Šumenković je, preko agenta Gestapoa u Turskoj Milovana Jankovića, uputio Nediću usmenu poruku "da kraljevska vlada u Londonu odobrava postupke rada"25 njegove vlade.
| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |