MIHAILOVIĆEVI KORPUSI POD KOMANDOM OKUPATORA Dolaskom Drugog udarnog korpusa u Crnu Goru i Sandžak, četničke snage su bile razdvojene na dva dela. Posle neuspelih borbi kod Kolašina, četničke jedinice iz andrijevičkog, beranskog, kolašinskog i delimično bjelopoljskog sreza povukle su se pod komandom Đorđija Lašića u Podgoricu, dok su se četnici iz durmitorskog sreza prebacili u Nikšić. Od četničkih snaga u Sandžaku su formirana dva korpusa, Prvi i Drugi mileševski, koji su potpali pod komandu Starog Rasa. Za komandanta ove komande, posle kapitulacije Italije, imenovan je Vojislav Lukačević, a za njegovog načelnika štaba Rudolf Perhinek. Posle pretrpljenog poraza kod Kolašina, krajem septembra i početkom oktobra 1943, i proterivanja četnika iz Vasojevića, preostale njihove snage iz srezova bjelopoljskog, kolašinskog, beranskog i andrijevičkog stavljene su pod komandu Starog Rasa. Od ovih snaga formirano je pet brigada. Tokom oktobra i početkom novembra 1943. godine Lukačević je vodio borbe protiv snaga Trećeg udarnog korpusa NOB u širem rejonu Višegrada, posle kojih se, preko Zlatibora i Javora, povukao u pravcu Golije. U to vreme i Milan Nedić je uputio neke svoje oružane formacije u pravcu Nove Varoši, sa ciljem da pruže pomoć četnicima u borbi protiv NOV, ali nemačke okupacione trupe, koje su se već grupisale na Javoru i u Sjenici, sprečile su njihovo dalje napredovanje. Početkom novembra komanda Starog Rasa uspostavila je kontakt sa nemačkim okupatorima, a zatim je njen komandant Lukačević 19. novembra sa njima sklopio i pismeni sporazum: "Izvod iz sporazuma između vojnog zapovednika za Jugoistok i četničkog štaba 148, vođa major Lukačević, od 19. XI 1943. 1. Primirje na području Bajina Bašta — Drina — Tara — Bijelo Polje — Rožaj  — Kos. Mitrovica — Ibar — Kraljevo — Čačak — Užice. U sporazum su uključeni Vermaht i policija, bugarska vojska, SDK, SDS, RZK (Srpska dobrovoljačka komanda, Srpska državna straža, Ruski zaštitni korpus  — nap. autora), srpske vlasti i privredna preduzeća, a sa četničke strane odredi majora Lukačevića na pomenutom području. 2. Primirje treba da bude pretpostavka za zajedničku borbu protiv komunista. 3. Zajednička propagandna borba protiv komunista. 4. Obaveza Lukačevića da ni jedan pripadnik njemu podčinjenih jedinica neće delovati na strani sila koje su u ratu sa Nemačkom. 5. Prepuštanje područja borbenih dejstava četničkim odredima u cilju samostalnog vođenja borbe, koju vodi i nemački Vermaht. 6. Uključivanje četničkih odreda prilikom većih zajedničkih operacija pod nemačko zapovedništvo. U tom periodu nemačko vođstvo izdaje borbene naloge četničkim odredima. 7. Obaveza majora Lukačevića da ne preduzima ništa protiv Muslimana, uz obavezu sa nemačke strane da sprečava muslimanske postupke protiv srpskog stanovništva i Lukačevićevih odreda. U slučaju sukoba uslediće zajednička istraga i poravnanje. 8. Razmena štabova za vezu. 9. Isporuke nemačke municije radi sprovođenja zajedničkih borbenih zadataka u skladu sa vojnim potrebama. Podaci o snazi, rasporedu i naoružanju četnićkih odreda. 10. Sporazum se mora držati u tajnosti. Viša komanda Jugoistoka (Okdo, H. Gr. F.) 1 c G/A Gbr. 2107/43 str. pov. od 20. 11. 43."1 U toku novembra 1943. godine, u Sandžak je stigao i Pavle Đurišić. Posle hapšenja, Đurišić je bio sproveden u zarobljenički logor u Striju u Poljskoj. Posle tri meseca, 27. avgusta 1943, on je, navodno, sa grupom od oko 20 zarobljenika uspeo da pobegne. U toku bekstva grupa se osipala, dok je Đurišić sa još jednim beguncem uspeo da preko Mađarske i Vojvodine stigne do Dunava. Prilikom prelaska reke kod sela Višnjice, u neposrednoj blizini Beograda, uhapsila ga je patrola Srpske državne straže i predala okupatorskim vlastima, koje su ga stavile u zatvor Gestapoa, koji se nalazio u Ratničkom domu. Posle 40 dana provedenih u zatvoru, na Nedićevu intervenciju, Nojbaher ga je pustio na slobodu. Nekoliko dana kasnije, Đurišić je posetio Nojbahera, koji mu je priznao da je nepravedno uhapšen i interniran i zatražio od njega da ubuduće ne vodi borbu protiv Muslimana, a svakako ni protiv okupatora. Posle ove, usledila je i Đurišićeva poseta Nediću, na kojoj je postignut čvrst dogovor i sporazum o zajedničkoj borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta u Crnoj Gori i Sandžaku. Iz Beograda Đurišić se uputio u četničku Vrhovnu komandu, i tu upoznao Mihailovića sa aranžmanima koje je sklopio sa Nojbaherom i Nedićem. Pošto je prihvatio Đurišićev plan, Mihailović ga je uputio Lukačeviću, koji se u to vreme nalazio na planini Goliji. Nekoliko dana po Đurišićevom dolasku, Lukačević se uputio u Vrhovnu komandu, u kojoj je bila zakazana konferencija viših četničkih komandanata. O ovoj konferenciji, održanoj početkom decembra 1943. godine na Orovici, nedaleko od Pašine Ravni, Vojislav Lukačević je, prilikom suđenja 1945. godine, pored ostalog, izjavio i sledeće: "Otišao sam u Vrhovnu komandu koja se tada nalazila u selu Orašju, u blizini Pašine Ravni u srezu kosjerićkom. To je bilo koncem novembra 1943. godine. Pošto sam pešačio 14 dana stigao sam u decembru mesecu. Tražio sam od generala Mihailovića da se izradi naša jasna linija i da nam se kaže šta smo mi, zašto smo mi, i za šta se borimo? Prvo sam tražio da se sazovu svi komandanti, svi koji su bili od početka u organizaciji. Zbog terenskih udaljenosti nisu bili svi sazvani. Na sednicu su došli samo general Mihailović, general Trifunović, dr Moljević, pukovnik Luka Baletić, potpukovnik Novaković, potpukovnik Ostojić, potpukovnik Lalatović i ja. Na toj sednici koja je imala, po mojoj zamisli, da izvede jedan pravac, i onaj koji nije za to ima da otpadne i da se žigoše, meni je doista obećano: 'Počećemo dok se sredimo! Vidiš, ne možemo da napadamo goloruki!' Dosta mi je bilo tih polumera, dosta mi je bilo da jedan čuči u šumi i muči se ko crv, a da u istini ne zna šta je cilj organizacije u kojoj se nalazi. Dužnost mi je bila da to potpuno raščistimo. Na sednici ja sam postavio pitanje: "Da li smo mi vojska i borimo li se protivu okupatora i je li to naš glavni cilj?' Odgovoreno mi je "jeste!' 'E, dobro kad jeste, onda zašto mi sa svima onima koji se bore protivu okupatora ne sarađujemo? Protiv okupatora bore se partizani, a bore se i naši saveznici!" Izneti su mi stari proigrani razlozi, koji više nisu mogli da zadovolje. "Ako počnemo borbu biće u Srbiji streljano desetine hiljada ljudi", odgovorili su. Ja sam kazao: "To nije tačno. Mi treba da povedomo borbu i neprijatelj više nema te snage kao 1941. godine. Pa da je i ima, opet treba da se borimo!" To sam ja govorio u mesecu decembru 1943. Ako smo za tu borbu, zašto da ne napravimo sporazum sa partizanima. Mene političtki razlozi ne interesuju. Ja sam došao kao vojnik da se borim, pa ako se i partizani bore, mogu da nam budu samo saveznici. Ako mogu da nađu dodirne tačke Engleska, Amerika i Sovjetska Rusija, ne vidim razloga da mi ne možemo da nađemo dodirnih tačaka. To su bile moje reči, to je bio moj razgovor. Zatim sam tražio da mi se razjasne sve depeše i cirkulari, koje smo dobijali ja i ostali komandanti. Ti cirkulari i depeše bili su upereni protiv Saveznika i u njima se govorilo da su Englezi obični trgovci ljudskim mesom i zahtevaju da se drugi za njih bore. Ja sam tražio da mi se, povodom toga, stvari objasne. Tada oni nisu imali kud. Počeli su da petljaju. Došlo je do žučnog sukoba između mene i generala Trifunovića. Isto gledište sa mnom imao je potpukovnik Ostojić i pukovnik Novaković, a protivni su bili general Mihailović i general Trifunović sa ostalima. Rešeno je da se traži neposredno dodir sa Vrhovnim štabom Narodnooslobodilačke vojske i da se prekine bratoubilačka borba, ili da se traži veza sa Vrhovnim štabom posredno preko Saveznika. Da se izvesti saveznička komanda da će se početi borba protiv okupatora na svim linijama i da se traži pomoć. U međuvremenu pokazalo se da je to nemogućno, jer Saveznici traže da se bace u vazduh dva mosta, jedan na Ibru, a jedan na Južnoj Moravi. Ja sam kazao da ću sve to što saveznička komanda traži uraditi, ja sam sa 200 ljudi. Tada nisu imali kud, priterao sam ih uza zid, i pristali su da se traži sporazum sa partizanima. Ko je mogao da pomisli tada da među najbližim Dražinim saradnicima padaju takve izjave. Na tim sednicama prisustvovali su i šefovi Engleske vojne misije, general Armstrong i pukovnik Bejli. Oni su sigurno o tome obavestili svoju vladu. Tu, u prisustvu Engleza i prisustvu svih nas, izdaju se prve direktive za borbu protiv Nemaca i za rušenje pomenutih objekata majoru Keseroviću, majoru Cvetiću i majoru Brani Petroviću. Kada su mene pitali koje je mesto najpogodnije za eventualni sastanak sa predstavnicima Vrhovnog štaba, ja sam tada označio selo Zaborak i, eventualno, Sredokraće. Ko bi verovao da su sve to sami trikovi da se umiri jedna struja, da se udalje komandanti na teren, pa da se u Vrhovnoj komandi opet nastavi po starom ... Vratio sam se, posle sednice, na teren u Sandžak. Tamo zatičem potpunu saradnju četnika i Nemaca. U međuvremenu, dok sam ja bio u Vrhovnoj komandi, komandu je u Sandžaku primio major Pavle Đurišić, koji je došao kod mene na Goliju iz Strije, iz nemačkog zarobljeništva. Nekoliko dana posle moga povratka iz Vrhovne komande dobio sam jednu depešu u kojoj mi je saopšteno da pođem sa pukovnikom Bejlijem, koji je sa jednim oficirom i radiotelegrafistom imao zadatak da se prebaci u svoju komandu, u Italiju. Ja sam imao da ga sprovedem do mora."2 Posle preuzimanja komande Starog Rasa, Đurišić je svoj štab smestio u Prijepolju, u kome se nalazio garnizon nemačkih okupatora, i odmah otpočeo otvorenu saradnju sa njima. Tih novembarskih i decembarskih dana 1943. godine i britanski oficiri za vezu pri Mihailovićevim snagama obaveštavali su svoje pretpostavljene o njihovoj saradnji sa okupatorima i kvislinzima i neprijateljskom stavu prema NOP. Evo izvoda iz tih izveštaja u periodu od 15. novembra do 10. decembra. "15. novembar Kapetan Vejd (Wade), sa Mihailovićevim snagama u području severnog Kopaonika, izveštava da je nekoliko četnika iz odreda Mihailovićevog komandanta Cvetića prebeglo partizanima blizu Raške. Za odmazdu Cvetić pali njihove kuće. Kapetan Mor (More), pri Mihailovićevim snagama u području južnog Kopaonika izveštava da su dva oficira i 60 ljudi iz Cvetićevog odreda dezertirali i pokušali da se pridruže partizanima u području Toplice. Cvetić ih je opkolio kod Raške, ubio četrdesetoricu i zarobio dvadesetoricu koje je mučio da bi ih prisilio da otkriju imena seljaka koji su im pomagali. Kapetan Vejd tvrdi da je Cvetić preko Nedićevih žandarma tražio od Nemaca da naoružaju po trideset civila u svakom selu za borbu protiv partizana. 18. novembar Potpukovnik Koup (Cope), pri Mihailovićevim snagama u području Prištine, izveštava da je obavešten od majora Đurića, višeg četničkog komandanta, o saradnji četnika sa Nedićevom vladom u akciji protiv partizana. Potpukovnik Koup kaže da ovu informaciju potvrđuje i izveštaj jednog Nedićevog oficira koji je nedavno bio u Đurićevom štabu i u kojem se navodi da je vest o ovoj saradnji između Nedića i Mihailovića bila objavljena Nedićevim trupania u Nišu. Potpukovnik Koup kaže da Srbi u Đurićevom štabu izražavaju sledeće mišljenje: a) da većina oficira i ljudi pod Đurićevom komandom neće tolerisati ovu saradnju i neće se boriti protiv partizana u savezu sa Nedićem; b) da i pored glasina o neslaganju između Mihailovića i Nedića, koje kolaju među trupama i stanovništvom, prijem Mihailovićeve naredbe nije objavljen; c) da je Đurić, uprkos suprotnim Mihailovićevim naređenjima, već kontaktirao lokalne partizane. 20. novembar Kapetan Mor, pri Mihailovićevim snagama u južnom Kopaoniku, izveštava da veruje da je većina četničkih vođa protiv partizana samo zbog naređenja i instrukcija generala Mihailovića. Marković, četnički vođa u ovom kraju, obavestio je kapetana Mora da on za sada ne može da kontaktira partizane da bi razgovarao o saradnji, pošto je primio pismo od generala Mihailovića u kojem se preti smrću svakom četniku koji nije spreman da se bori protiv partizana. 22. novembar Kapetan Vejd izveštava da ga je četnički vođa, major Keserović, obavestio da će se on boriti protiv partizana gde god ih sretne, pošto mu je tako naređeno od strane generala Mihailovića. Kapetan Vejd izveštava da je sada, posle odbijanja Mihailovićevih snaga da napadnu rudnik Trepču ili most kod Đunisa, uveren da su Mihailovićevim četnicima glavni neprijatelj partizanske snage i civilni pomagači partizana. 1. decembar Kapetan Vejd izveštava da u njegovom području kolaju glasine da će kvislinške Nedićeve trupe biti korišćene za čišćenje područja Jastrepca od partizana, u kojem slučaju on smatra da će lokalne Mihailovićeve snage pomagati Nedićevim. Kapetan Vejd kaže da je potpuno uveren da Mihailović neće odobriti akcije sabotaže u područjima sa srpskim stanovništvom sve do savezničke invazije na Balkan, a možda ni tada. Kapetan Vejd smatra da Mihailović neće pokušati da zaustavi sukob sa partizanima. S obzirom na ovakvu situaciju, on pita da li je uputno da se i dalje šalje oružje Mihailovićevim snagama. 2. decembar Kapetan Mor, kod Mihailovićevih snaga u području južnog Kopaonika, izveštava da je nedavno razgovarao sa jednim Nedićevim oficirom, koji se hvalio mobilizacijom Nedićevih snaga i saradnjom Nedić — Mihailović u borbi protiv partizana. Kapetan Mor tvrdi da je pre nedelju dana u štab četničkog vođe Markovića došao jedan Nedićev delegat. Ovaj delegat je obavestio da Nemci garantuju odeću, opremu i platu četnicima kao nagradu za antipartizansku aktivnost. Kapetan Mor kaže da je Marković odbio ovu ponudu, ali smatra da je isto ponuđeno svim četničkim vođama i da je teško verovati da u ovo nije umešan i Mihailović. 6. decembar Kapetan Hargrivz (Hargreaves), kod Mihailovićevih snaga u području Homolja, izveštava da po njegovom mišljenju nema šansi za bilo kakvu akciju protiv neprijatelja u ovom području, pošto je četnički i opšti moral slab. On kaže da su "četnici svugde nepopularni kod seljaka i da između njih ima dosta trvenja. Seljaci su vrlo nesretni pošto moraju odavati priznanje Nemcima i u isto vreme pomagati četnike, koji ne čine ništa da ih zaštite od nemačkog pljačkanja." 9. decembar . Kapetan Hargrivz izveštava da je pozicija njegove misije vrlo ozbiljna i da njegova misija "ne dobija nikakvu pomoć od četnika ili seljaka, nego se potuca naokolo, kroz mećave i kišu, bez pratioca, nepoželjna gde god dođe"." Posle dolaska iz Crne Gore u Srbiju, Mihailović je 12. juna 1943. godine naredio da se rasformira praktično nepostojeći Oplenački četnički korpus i da se na teritoriji oplenačkog i orašačkog sreza obrazuje "Korpus Gorske garde Nj. V. Kralja Petra II", a za komandanta je imenovao Nikolu Kalabića. Kasnije, 22. decembra 1943. Mihailović je rasformirao, takođe praktično nepostojeći, Kosmajski korpus i mladenovački i kosmajski srez pripojio korpusu Garde. U međuvremenu, 7. novembra 1943, Draža Mihailović upućuje radiogram svim komandantima: "Naređujem, svi Srbi na okup u zajedničku borbu protiv najopasnijeg našeg neprijatelja komuniste ... U svim krajevima preduzeti najenergičnije udare na komuniste gde se god zateknu, jer to je najveće zlo u našoj sredini i udar vršiti noću iznenada sa prikupljenim snagama. Napadati ih po trojkama na putevima i svuda gde god može u leđa. Napadajte ih dok se bore sa okupatorom. Akcija protiv komunista otpočinje odmah po prijemu ovoga naređenja. Saveznici nam ovaj stav odobravaju."4 Da bi što bolje i efikasnije izvršio postavljeni mu zadatak, uništenje pripadnika i simpatizera NOP, Nikoli Kalabiću je preostao još jedan značajan izdajnički posao. U dogovoru sa delegatom četničke Vrhovne komande, pukovnikom Jevremom Simićem, i sa njegovim odobrenjem, a uz asistenciju šefa Gestapoa u Valjevu Sajdla, Kalabić je 27. novembra 1943. u selu Bujačiću kod Valjeva, u vrtu kuće Jelice Kuzmanović, sklopio pismeni, sporazum sa nemačkim okupatorima, koji je glasio: "Sporazum između glavnog Vojnog Zapovednika za Jugoistok, koga predstavlja ritmajster Frurst Frede i četničkog odreda kapetana Nikole Kalabića, u sporazumu sa pukovnikom Jevremom Simićem, inspektorom četnika Draže Mihailovića, koga predstavlja poručnik Mijatović. U oblasti koja obuhvata gročanski, umljanski, vračarski, podunavski, kosmajski, mladenovački, oplenački, aranđelovački, lepenički, kragujevački, gružanski, kačerski i kolubarski srez, kapetan i pukovnik Simić se obavezuju da će se svi njihovi odredi uzdržati od svakog dela sabotaže protiv nemačke vojske, njenih saveznika i mesnih odreda koji se bore na njenoj strani. Rešenost na zajednički otpor protivu komunistićkog neprijatelja. Gore navedena pokrajina se daje Kalabiću i Simiću da vode nezavisnu borbu protivu komunista. U slučaju većih operacija, četnički će odredi sa pristankom Kalabića i Simića biti prisajedinjeni nemačkoj komandi i dobijaće uputstva za vođenje operacija od nemačke komande za vreme odnosnog perioda. U cilju da se obezbedi što bolja saradnja jedna će nemačka misija za vezu biti ustanovljena pri Glavnom štabu kapetana Kalabića što je moguće pre. Četnički odredi kapetana Kalabića u gore navedenoj oblasti dobiće vojne instrukcije od nemačke vojske prema potrebama vojne situacije. Odluke ovog ugovora će ostati tajne. Uzajamna pomoć davaće se na propagandnom polju radi vođenja rata protiv komunista. 27. novembra 1943. kapetan Nikola Kalabić za pukovnika Jevrema Simića poručnik Mijatović"5 Posle potpisivanja sporazuma, uz zvuke harmonike nastala je tipična četnička gozba i pijanka, koja je trajala do duboko u noć, a samo nekoliko dana kasnije Kalabić je pismeno naredio Gorskoj kraljevoj gardi "da se Nemci i pripadnici Nemačke oružane snage ne smeju napadati pa ni razoružavati, kako po naseljenim mestima, tako na pruzi i po drumovima". U naređenju se dalje kaže: "Ovog mog naređenja imaju se pridržavati sve jedinice, kako bi nesmetano od okupatora mogli očistiti gore od komunista, partizana i mošinovaca. Za svako neizvršenje ovog naređenja, učinioca dela staviću pod preki sud i kažnjavaću smrću. Sem ovoga zabranjujem oružanim odredima silazak u naseljena mesta i pijančenje po kafanama. Za ovakve izgrede streljaće komandanti krivce i pijance po osudi prekog suda." Simićev i Kalabićev sporazum s nemačkim okupatorima naišao je i na izvesnu reakciju pojedinih, doduše sasvim malobrojnih, četničkih komandanata. Saznavši za ovaj sporazum, jedan od pionira i istaknutijih komandanata četničkog pokreta Draže Mihailovića, potpukovnik Miodrag Palošević, uputio je marta 1944. Mihailoviću telegram u kome mu, pored ostalog, kaže: "Molim g. Ministra da me odmah razreši svakog službenog odnosa sa pukovnikom Simićem iz razloga što je pukovnik Simić zaključio pismeni sporazum sa Nemcima ... ... Za njega (odnosi se na sporazum — nap. autora) sam saznao tek 23. februara u prisustvu oko deset oficira Gorskog Gardiskog korpusa, među kojima su bili kapetan Medić, kapetan Bojović i poručnik Vidak Kovačević. Smatram da je to, u svakom slučaju, protivno mome ličnom ubeđenju i mojoj oficirskoj časti. Da sam drugačije mislio, ja bih se još 1941. godine javio Nediću... ne mogu i neću da ostanem u službenim odnosima sa puk. g. Simićem i da kao njegov prvi pomoćnik, snosim moralnu odgovornost za ova sramna i slična nečasna dela ... Palošević."7 Kratko vreme posle potpisivanja sporazuma sa nemačkim okupatorima, Gorska garda Nj. V. Kralja Petra II, sa svojim komandantom Nikolom Kalabićem na čelu, krenula je u nove, još strašnije zločine, koji će narodu slobodarske Šumadije ostati u trajnom sećanju. Međutim, pre nego što je pošao u već planirani pokolj po Šumadiji i Kosmaju, Kalabić je, samo nekoliko dana posle potpisivanja sporazuma sa nemačkim okupatorima, primio od Mihailovića sledeći radiogram: "Američki pukovnik Sajc, američki kapetan Mansfild, britanski potpukovnik Hadson i kapetan Bora Todorović obići će Vaš korpus. Iziđite Amerikacnima u svemu u susret, a prema potpukovniku Hadsonu, zvanom Marko, biti u svemu veoma nepoverljiv. Kapetan Todorović i usmeno će vas obavestiti o svemu. Amerikance dočekajte što bolje možete. Organizujte noćne skupove, sela i propagandne sedeljke na kojima uneti što više novosti ali i ozbiljnosti. Amerikancima i Englezima ništa ne govoriti o borbama sa komunistima. To sakrijte."8 Tako se Kalabiću pružila prilika da samo nekoliko dana posle gozbe priređene nemačkim okupatorima priredi gozbu i predstavnicima zapadnih saveznika pri Vrhovnoj komandi Jugoslovenske vojske u otadžbini. Sećajući se posete Kalabiću, učinjene početkom decembra 1943, američki pukovnik Sajc je kasnije pisao: "Nikola Kalabić je bio jedan od najinteresantnijih ljudi u celoj Jugoslaviji. Bio je lep čovek, crne brade, pun duha, pojava koja se penušila uživajući u životu. Imao je hitar duh i smisao za humor, zbog koga su ga zavoleli njegovi vojnici i seljaci koji su ga zvali 'čika Pero'. U svojoj crnoj, dobro skrojenoj uniformi i uvek čistom rublju delovao je kao impozantan gospodin i vojnik. Njegovo junaštvo postalo je već legendarno. Zbog njegovog uticaja na narod i zbog bespomoćnosti partizana da se uvuku u njegovu organizaciju da bi privukli otpadnike, postao je njihovim neprijateljem broj 1, kao što mi reče general Dapčević, partizanski komandant s kojim sam se kasnije sreo u Crnoj Gori. Partizani su, razume se, tvrdili da je zaklao mnoge njihove ljude i poznajući Kalabića i njegov način mišljenja da svi moraju zajedno sarađivati kao celina da bi uništili omrznutog Švabu, mogu zamisliti da komunisti, u želji da ga skrenu sa njegovog cilja i da dovedu do političkog rascepa na njegovoj teritoriji, kod njega nailaze na loš prijem i da se za kratko nađu u plitkoj raki. Kalabić je bio sjajan organizator i administrator. Pod svojom komandom imao je ostatke Kraljeve garde, dobro obučene, iskusne stare vojnike. Disciplinu je uspeo održati na visini čak i u šumi. Bilo je više eskadrona konjice, čiji su konji bili na čuvanju seljaka po selima, spremni za upotrebu u svakom trenutku. Pored toga imao je i potpuno obučene veziste i inženjerce, dok mu je pešadija bila izvanredno visokog kvaliteta. Oružje mu je bilo u odličnom redu, zahvaljujući, kako sam ustanovio, jednom sistemu oružarskih radionica u kojima su se mogle vršiti potrebne opravke. Procenat nemačkog oružja, zaplenjenog u prepadima, bio je veliki. Kalabić je završio 1932. godine školu rezervnih oficira, dobio je čin inženjerijskog potporučnika i do 1941. godine služio je u blizini Valjeva. Njegov otac, viši oficir, bio je sreski načelnik. Kada je stigla vest o kapitulaciji, Kalabić je radio na podizanju jednog mosta preko Drine u blizini Loznice. Raspustio je svoju četu i sa nekoliko svojih ljudi pošao u šumu kao četnik, postepeno prikupljajući jednu snagu, koju je priveo Mihailoviću na Ravnoj gori u septembru 1941. godine. Bio je postavljen za komandanta reorganizovane Kraljeve garde. Kada su Nemci napali Ravnu goru velikim snagama u decembru, pošao je on kroz Srbiju u Šumadiju jugoistočno od Beograda. Kada je prolazio kroz srez gde mu je otac bio načelnik, koji se bio odlučio da ostane u službi i da pristane uz Nedića, Kalabić i njegovi ljudi bili su u bednom stanju — bez municije, polumrtvi od gladi, a jedino što ih je održavalo bila je njihova volja da prežive i da se bore. Otac se pobrinuo za to da mu sin i njegove pristalice budu potpuno nanovo opremljene. U decembru 1942. godine Gestapo je otkrio da je starac potajno pomagao ne samo svoga sina već i druge Mihailovićeve snage. Bio je uhapšen i osuđen na smrt. Način izvršenja ove smrtne kazne bio je užasan. Povlačili su ga preko razbijenog stakla dok nije umro, ali iz njegovih usta nije se čula ni jedna reč. Kada sam kasnije preko ruskog radija čuo da Kalabić sarađuje sa Nemcima, mogao sam samo da držim pred očima sliku krvave izmrcvarene lešine ovog starca, voljenog od svoga sina, i u čudu se pitati kakvi to moraju biti ljudi koji mogu Amerikance smatrati toliko lakovernim. U jesen 1943. godine život u Šumadiji nije bio toliko težak. Žito je rodilo divno a bogata žetva šljiva, jabuka i krušaka bila je na nekim mestima tolika da su se grane na drveću lomile pod njenim teretom. Bilo je velikih količina šljivovice i ljute — to su dve vrste rakije — a kako crno, tako i belo vino bilo je odličnog kvaliteta. Sada sam već poznavao običaje gazde ili domaćina. Kada bih se povukao na spavanje, on bi me otpratio u moju sobu, da mi pomogne pri spremanju za noć. On bi mi lično skidao cipele. U početku to me je dovodilo u nepriliku jer mi se činilo da to nije sasvim američki, dok nisam shvatio da je to samo običaj. Katkada bi i ostali članovi familije ulazili zajedno sa njim, nameštajući mi postelju i umotavajući me u ćebad. Ujutro gazda bi se pojavio čim bi me čuo kako se krećem, u rukama poslužavnik sa šećerom i čašom vode. Šećer se umoči u vodu i stavlja u usta a zatim se proguta sa vodom. To služi za to da vam se usta osveže. Zatim dolazi rakija u malim čašicama i vi imate da popijete po jednu za oca, jednu za sina, i jednu za duha svetoga. Tu treba da se zaustavite, jer ako počnete sa apostolima, onda ste gotovi za celi dan. Posle rakije dolazi mala šoljica kafe, prave ili ječmene, kako vas sreća posluži. To vam je celi doručak! Sledeći obrok je u podne. Ručkovi i večere sa Kalabićem su stvar koja se pamti. Seli bismo za sto sa njegovim štabom i telesnom gardom, dok bi jedan drugi momak, talentovani harmonikaš, svirao i pevao za sve nas kao starinski trubadur, gledajući u svoga komandanta i ispunjavajući njegove želje. Intendant je bio visok, snažan čovek, jedan od najboljih baritona što ih je moje nedovoljno školovano uho ikada čulo, a pred kraj ručka počeo bi pevati četničke pesme, ciganske balade a katkada i poneku čarobno lepu dalmatinsku pesmu. Morao mi je obećati da će naučiti prolog iz opere 'Pajaci' dok se ne vratim. Ovde, u blizini kraljevog imanja, pio sam vino iz njegovih podruma, koje Nemci nisu mogli pronaći. Sa Kalabićem sam se rastao u Stragarima. Stragari je mrtav gradić, njegove izgorele i porušene zgrade predstavljaju oporuku za mržnju protiv Nemaca, njegovi stanovnici, osim onih malobrojnih koji su uspeli da se spasu u svetište visokih planina, ležali su u zajedničkim grobnicama, njihova izmučena tela umirena u pokoju smrti. Psi su se još vrzmali ruševinama, a tu i tamo neka hrabra duša, neustrašena od pretnje smrti što su je mrmorili drveće i ugljenisane grede, marljivo je uklanjala brazgotine mržnje i despotizma. Dok sam se približavao selu, spazio sam slavoluk od cveća, među kojim je preovladavala crvena boja hrabrosti, a žene i mlade devojke izlazile su sa vencima, tako da smo pred njima stajali osećajući se glupo kao paradni konji, dok nam je gomila klicala. Dugački stroj vojnika, ostataka nekada raskošno uniformisane Kraljeve garde a sada svedene na to da nosi odelo skrpano od odeće pet raznih armija, otpozdravio je svojim uzvikom 'Bog ti pomogao', koji se prolamao do neba. Kalabić je govorio o agoniji Stragara i o rešenosti naroda da radije umre nego da bude rob. Govorio je o borbi protiv Nemaca koja je izazvala ovu odmazdu; ovu odmazdu koju su Nemci pojačali do sotonskih razmera da bi suzbili sabotažu i gerilske aktivnosti Jugoslovena. Međutim, on je naročito naglasio činjenicu da je narod bio voljan i spreman da prihvati i krvoproliće, ako bi samo postignuti rezultat bio dovoljno visok. Bio sam duboko dirnut. Video sam druga zgarišta i porušena sela, druga mesta gde je bilo teško sahraniti mrtve jer ih je bio toliko broj i uvek sam nailazlo na nesalomljivu rešenost 'Sloboda ili smrt. Smrt je nešto što mora jednog dana doći; danas smo tu a sutra nas nema; ali sloboda, ova svetinja, ona mora da ostane, ili inače ništa više neće biti važno, pa čak ni život. Govorio sam narodu, svugde sam pokušavao da učinim tri stvari: da raspalim mržnju protiv Nemaca, da pokušam ublažiti mržnju protiv partizana, osuđujući posledice građanskog rata i da ublažim neraspoloženje protiv Britanaca, izazvano pristrasnim izjavama BBC. Moja prva namera postizavala je izvesne rezultate i Nemci su odredili još nekoliko bataljona da me uhvate. Kalabiću sam ostavio sve što sam mogao dati od Amerike, moj pištolj colt kalibra 45."1 Očigledno, Kalabiću nije trebalo mnogo truda da antikomunistički raspoloženog američkog pukovnika Sajca obmane i da mu pripadnike četničkog pokreta Draže Mihailovića prikaže kao borce protiv zajedničkog neprijatelja — nacističkih okupatora. U toku jeseni 1943. Gorska kraljeva garda, sa Nikolom Kalabićem na čelu, zajedno sa okupatorskim i kvislinškim formacijama vodila je tako reći neprekidne borbe protiv Šumadijskog, Kosmajskog i Sremskog odreda i Prve južnomoravske brigade NOV, koja se u to vreme, preko Šumadije, probijala za Sandžak. Ni u ovim borbama četnici nisu ostvarili svoj cilj. Više puta Kalabićeva garda je bila tako razbijena da joj je trebalo i po nekoliko dana da se ponovo prikupi i stupi u novu borbu. Pišući o ovim borbama, komandant jedne od brigada kraljeve Gorske garde, potporučnik Milutin Janković kaže: "Prilikom prolaska komunističke bande kroz Gružu (odnosi se na Prvu južnomoravsku brigadu NOV — nap. autora) njihovi simpatizeri podigli su glavu. Ovaj zločin ne sme niti može biti nezapažen. Mi ravnogorci, dužni smo da zlu stanemo na put. Ova komunistička banda od 530 ljudi zadržala se u selu Zunama 24 časa, gde je održala zbor stanovnicima oba pola sela Žuna. Žunci su rekli da im nikad bolji ljudi nisu došli, a komunisti da ih niko nije bolje dočekao nego Žunci. Odakle ovo dolazi? Dolazi otuda što u selu Žunama ima komunista. Kako da ovo istrebimo? Popaliti i uništiti."10 Pravdajući neuspehe četničkih akcija protiv NOP u Šumadiji u jesen 1943, načelnik štaba Posavsko-kolubarske grupe korpusa, kapetan Neško Nedić, dostavlja 31. decembra 1943. Mihailoviću predlog za novu akciju: "U srezu Lazarevačkom i Kačerskom komunisti imaju svoje pristalice i simpatizere. Komunisti imaju u nekim selima ovih srezova svoje naoružane pristalice koji se kriju kod kuće kao mirni i radni domaćini. Povremeno prema naređenju komunista oni noću izvrše neki zadatak, vraćaju se kućama, skrivaju oružje i nastavljaju redovan posao. Ovakva situacija je i u srezu Kosmajskom, po kome se kreće i naoružana grupa komunista koju vodi poručnik Radivoje Jovanović, a koja operiše i na Kalabićevom reonu. Rudnički korpus se može očistiti samo na taj način da mi napadnemo na njega sa jačim snagama, da mobilišemo ceo Rudnički korpus i tada početi sa trebljenjem simpatizera odnosno sa otkrivanjem njihovih naoružanih pristalica i likvidiranjem, pošto prethodno bude zagarantovana potrebna borbena snaga koja će raščistiti sa komunistima ako bi se pojavili na ovoj teritoriji u nekoj naoružanoj formaciji. Ovaj posao mora se obavljati sa poznavaocima ljudi. Inače sve akcije čisto vojničke prirode koje bi se povele prošle bi bez rezultata kao i do sada. Zato se mora poći policijskim putem dok im se kanali ne iseku da se nemaju gde sklanjati, a tada ćemo tražiti glavninu da se obračunamo sa njom u naslonu na pukovnika Simića i Kalabića. Mesni komunistički komiteti su počeli vrlo intenzivan rad. Sastanci, širenje 'Proletera', kurirska služba, pa čak i otvorene pretnje pojedinim licima su skoro javna stvar. Preduzete su opširne mere. U naš aparat uključena je i policija (kvislinška — nap. autora) te se tako dopunjujemo."" Međutim, i pored ovih četničkih neuspeha, rukovodilac akcije "za uništenje komunista" u Šumadiji, pukovnik Jevrem Simić Drška, uputio je Mihailoviću pismo u kome, pored ostalog, javlja: "Dragi Dražo, sada te želim upoznati sa situacijom koja vlada u okolini Beograda i to po korpusnim oblastima: 1. — Kosmajski korpus ... komunisti ovde caruju i šire se kao da niko drugi ne postoji sem njih. Mada Ras (nadimak Kalabića — nap. autora) teškim srcem pristupa da radi na ovom terenu, ipak kao disciplinovan oficir pristupa energično... Narod pak do sada je osećao snagu komunista i njima se prilagođavao. Ras tukući komuniste... uterao je strah u kosti, i to se i po narodu pročulo. Kako narod poštuje silu, to je Rasovo ime i u ova dva sreza dobro poznato... 2. — Smederevski korpus. Lazović je dosta uspeo... Formirao je banatsku jurišnu brigadu... koja sada čeliča u borbi sa crvenim u srezu podunavskom. Njemu je teško ... Iz Grocke često uskaču komunisti u Podunavlje ... 3. — Avalski korpus. Narod ovde nema dovoljno jasnu predstavu o našoj snazi jer tamo nema ilegalnog ljudstva, a komunisti, brate, idu sa oružanim snagama... Smatram za dužnost da ti predložim za odlikovanje i to: Nikolu Kalabića za Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Lazovića za belog orla sa mačevima, Nikolu Nedeljkovića za belog orla sa mačevima. Oni su to zaslužili potpuno u ovom radu do sada na ovom terenu i u borbama sa komunistima u poslednja tri meseca... Tvoj klasni drug Ješa."12 Posle kraćeg zadržavanja u ljubićkom srezu i učešća u napadu Rakovićevog korpusa na delove Druge i Pete divizije NOP koji su krajem novembra 1943. sa prostorije Kremna — Bioska prodirali ka Užicu, Dragiša Vasić je otišao u Šumadiju, u obilazak četničkih jedinica. Najduže se zadržao u korpusu Gorske garde pod komandom Nikole Kalabića, "čika Pere", i odatle uputio dva pisma Draži Mihailoviću. U prvom, 3. decembra 1943, Vasić piše: "O mnogo čemu propustio sam da Vas obavestim, jer mi se retko ukazuje prilika da Vam se javim. Sad koristim Smiljanićeve kurire (Smiljanić je bio komandant Šumadijske grupe korpusa — nap. autora) da Vam po njima pošaljem ovaj, na brzu ruku napisan izveštaj. Meni se uvek činilo da je ipak mnogo važnije raditi nego izveštavati. Kao što sam već i prošli put rekao, sve što mogu sam da ispravini, upotpunim ili uopšte dovedem u red činim da bi Vas poštedeo. Uvek je potrebno mnogo vremena da bi se savesno ušlo u stvari i prilike, a kad se u njih uđe, onda je lakše da se odavde, bar ono što je u mome delokrugu, preduzme i obavi. Ovoga puta ne mogu a da Vas ne upoznam sa izvesnim zapažanjima do kojih se dolazi na osnovu utisaka i iskustva u dodiru sa narodom i trupama, te ako bi Vam oni mogli koristiti u pogledu glavnih direktiva i uputstava koje izdajete, bio bih veoma zadovoljan, ako bi što u tome doprineo. I ako sam, baveći se na ovome putu, uvek govorio da je sve bar uglavnom dobro, uveren sam da tek onda neću pogrešiti ako Vam iznesem i drugu stranu medalje i ako Vam na prvom mestu, ukoliko se tiče naše organizacije u vojničkom smislu i u pogledu njenog duha, discipline i morala kažem: da je ona, ako se uzme u obzir koliko je vremena proteklo od kada se na njoj radi, podbacila. Drugim rečima, rezultati koji su do sada postignuti, ne bi se moglo reći da su zadovoljavajući. Mestimično može čovek i da se oduševi onim što vidi, kad pomisli da je to postignuto iza dvadesetogodišnje truleži, ali opšta i stvarna slika ne može da zadovolji. Navešću Vam pojave koje nisu retke ni izuzetne, a koje bacaju u brigu. Na svom putu konstatovao sam na primer, uzaludno trošenje municije o slavama, svadbama, iz besa, i kad se ne štede ni bombe, neodazivanje na poziv ili negodovanje prilikom mobilizacije, ne retke slučajeve krvološtva, kad se, na primer, sa uživanjem kolje mesto strelja, zatim neispravnost u materijalnom pogledu, protekcije, lične osvete od strane manjih starešina, toleriranje komunističkih simpatizera (poslednjih dana kad se čula potmula grmljavina topova i kad su počeli da krstare partizanski odredi, kojih od 1941. godine nije bilo u ovim krajevima, izvesni partizani koji su u našim redovima mobilisani, počeli su da dižu glave i otkrivaju pravo raspoloženje), nepristojno ponašanje u domovima, pijančenje, glasno bogohuljenje itd. itd. Sve ovo moglo bi da se popravi jedino izuzetno strogim, radikalnim merama, pojačanom inspekcijom i što češćim naredbama sa ciljem da se ovim pojavama stane na put. U pogledu obuke može se reći da je u poslednje vreme i posle Vaših naređenja da se iskoriste iskustva gerile u ovom radu, radilo nešto ozbiljnije. Ja sam više puta prisustvovao obukama, ali nigde nisam video da su ova iskustva iskorišćena. Od onoga vremena nisam video da se ma šta izmenilo, niti da se šta preduzima da se neguje inicijativa, borbena sposobnost i samopouzdanje pojedinaca i manjih grupa, držeći se onoga da udarna snaga leži u udarnoj snazi pojedinaca i sposobnosti da se operacija svršava brzo i na prepad. O poletu — energiji, fanatizmu našeg borca iz redova stalnih četnika moglo bi biti reči, dok se, kad je u pitanju masa, oseća samo apatija, jer je moral tamo ispod prosečnog. Na žalost, ovaj moral i kod samog naroda, koji je razočaran u očekivanju da se rat svrši još ove godine, nije na potrebnoj visini. Drsko krstarenje partizanskih grupa kroz Srbiju u poslednje vreme, otkrilo je pravo raspoloženje i mišljenje naroda o nama. Kao što Vam je poznato, ove partizanske grupe krstarile su, uglavnom, bez rizika po njih. Neke od njih vukle su sa sobom i kolsku komoru, što znači da su se kretale putevima. To je slučaj sa Južnomoravskom brigadom, koja je pre neki dan predanila u selu Žunama (Gruža). Iz II ljubićke brigade bila je poslata jedna jača daljna oficirska patrola u čijem izveštaju između ostalog stoji od reči do reči: Da naših ljudi u Srezu Gružanskom i to na prostoru Bumbarevo Brdo, Žune, Pretoke, Guncati, Radmilović, Borač, uopšte nije bilo. Ovu patrolu koja je noću prošla kroz Bumbarevo Brdo, Guncate sve do Žuna niko nije sreo ni zaustavio. Vraćajući se po danu sa 10 naoružanih vojnika, iako je bio nepoznat, vođa ove patrole, nije ni od koga pitan ni ko je, ni šta je, ni odakle je. Partizani su održali zbor u školi u Žunama, bez osobitog osiguranja, jer su osećali sigurnost, pošto nikoga nije bilo ni u bližoj, ni u daljoj okolini. Njihov komandant je u svome govoru između ostalog rekao: "Mi smo oslobodilačka vojska, koja se bori protiv svih okupatora. Uz nas su i Engleska, naša Crvena armija je blizu, nalazi se na granici Rumunije. Sa Draže je skinuta maska, on nema više nigde podrške, jer ne vredi držati puške džabe. Nedića, Ljotića napadao je najpogrdnijim rečima, rekavši da im je skoro došao kraj, pa je naposletku pozvao prisutne da stupe u oslobodilačku vojsku. Rekao je da oni nisu došli da narod unište, već da mu objasne ko su oni, šta hoće i ko je oslobodilačka vojska. Od prisutnih građana neko je iz gomile rekao: 'A kralj?' Na šta se govornik okrenuo sa rečima: 'Neka on dođe, mi njemu nećemo ništa, samo nam je cilj da se oslobodimo.' Komandant je po svršenom govoru tražio da kupi neke cipele, obuću i kožu od koje bi pravili obuću, govoreći da će on to platiti i izvadio je svoj novčanik i rekao: 'Evo, ovo je engleski novac.' Primećeno je da niko od njih nije imao na sebi nešto od engleskog odela. Između sebe govorili su kako je palo Užice i da će se skoro sastati sa njihovom grupom koja tamo operiše. Ne može se poreći da je narod prilično razočaran posle toga. On se uverio da ga njegova vojska ne može da zaštiti ni od manjih, slabo naoružanih i u svakom pogledu bednom stanju, partizana. O čemu se uverio svojim očima, iako je on tu vojsku izdržavao skoro celo vreme i gledao je da skoro ništa ne radi. Zato ne bi bilo čudo ako bi on, u slučaju većih uspeha partizanske matice koja pokušava da nadiranjem u Srbiju, bio obuzet panikom, naročito ako bi se uverio o njenom napredovanju. Prilikom ovog pokušaja a dok se čula topovska paljba u daljini, ja sam na svakom koraku čuo pitanje: koliko ih ima? Šta bi s obzirom na ovo trebalo preduzeti? Vi znate bolje. Za vreme prolaska ovih partizanskih trupa, obaveštajna služba, sem kod II ravnogorskog korpusa, gde je najbolja, bila je neobično slaba. Veze između korpusa su nikakve, pa se ima utisak da su njihove granice kao granice između država. Ne izostaje ni surevnjivost i zluradost, ako se dogodi neuspeh kod suseda, nedrugarski odnosi između starešina nisu izmakli oku naroda. Uz sve ovo oseća se potpun nedostatak propagande. Ona je decentralizovana i to što ne postoje inspektori za propagandu velika je praznina. Naši propagandni ostaci po korpusima i brigadama morali bi da odgovaraju jednom centru propa-gande koji bi znalački imao da organizuje narodnu misiju i koji bi vršio kontrolu nad njihovim radom, a ne komandantima korpusa, koji su zauzeti drugim poslovima, pre svega vojničkim. Ovo što se tiče opaski iz poslednjeg vremena. U pogledu podataka iz Valjevskog korpusa, propustio sam u prošlom izveštaju da kažem, kako su mi rekli da ima mogućnosti, a ista mogućnost postoji i kod Komarčevića, da otud ispošalje u brdske krajeve desetine vagona pšenice, nekoliko vagona pasulja, krompira i drugog, što bi olakšalo narodu u brdskim krajevima. Ovo bi se moglo iskoristiti. Propustio sam isto tako da Vam kažem nešto o kapetanu Negotincu na koga mi se žalio Komarčević. Znam da ste siti i presiti intriga, a i sam sam preko njih do sada prelazio. Ne znam šta ovaj bednik ima protiv mene iako mu nikad nisam ništa natrunio. Pričao je Komarčeviću da ga (Komarčevića), ja podrivam u Vrhovnoj komandi, iako sam ovog oficira svega jedanput video na Ravnoj gori, a o stanju u njegovom korpusu ništa nisam znao, dok kod njega nisam došao i kad sam se uverio da radi odlično i da je jedan od najozbiljnijih naših komandanata. Kad je došao kod Komarčevića rekao mu je da ima naređenje da izvrši pregled njegovog korpusa i da će, ako ne bude sve u redu, primiti njegov korpus. Kada ga je Komarčević pitao, ko je protiv njega u Vrhovnoj komandi, rekao mu je da je to Vasić, čovek koji ne zna ni šta je to korpus. Ovo iznosim samo zato da se uverite, kako imam neprijatelja i među onima kojima nikad ništa nisam učinio na žao, a kakav je on neka Vas uveri priloženi izvod iz Kolubarskog korpusa od 2. avgusta 1943. godine, iz koga ćete videti šta je sve natrućao kad se vratio iz Vrhovne komande. Molim Vas, gospodine generale, da primite uverenje o mome poštovanju i odanosti." 13 I u pismu upućenom Mihailoviću iz Šumadije, 11. decembra 1943. godine, Vasić je nastavio da iznosi sumorne misli i zapažanja o stanju u četničkom pokretu: "Poštovani i dragi gospodine generale, Uvek se desi da Vam na brzu ruku pišem, jer su čika Perini kuriri (Kalabićevi — nap. autora), već spremni za put kad sam stigao u Božurnju. Od kako sam došao na ovaj teren (oko Oplenca) bio sam sa mnogim ljudima i sa njima toliko govorio, da sam prepun utisaka. Od njih mi buči glava. Iz Topole bilo je takođe dosta ljudi — građana, seljaka i službenika. Ovde je sasvim nešto novo, atmosfera druga, sve je drukčije nego na drugim terenima kuda sam prošao. Ovde smo mi nova pojava, kao kad bi negde gde smo bili gospodari situacije, najedanput došli crveni, koji su željno očekivani, ali, isto tako, i na putu da budu brzo izgustirani. Narod sve ideališe, zamišlja naše ljude kao apostole, a mane se brzo otkrivaju i onda nastaje razočaranje. A, mi imamo malo apostola i fanatika. Naši ljudi su sa dosta mana, sa pogrerškama i gresima iz prošlosti, kvarenih, kao što se uvek govorilo više od dve decenije. Narod je opazio da naši nisu isposnici koji ne izvoljevaju i oseća da mu već postaju teški najpre u pogledu ishrane, a može da pravi upoređenja između onih drugih (Vasić misli na pripadnike NOP — nap. autora) koji se zadovoljavaju kačamakom, i naših koji nemaju ništa protiv toga da se po nešto zakolje kao i ne protiv gibanice. Pa ni toga da dovede svoje prijatelje iz gradova. Ovde je svako selo bolesno i retko je koje da nije dalo veći broj drugoj strani (narodnooslobodilačkom pokretu — nap. autora). Ti koji su davali drugoj strani, sad su zluradi što kod nas nije sve u redu. Onda dolazi držanje i stav naših Saveznika da unesu još veću pometnju i to na jednom nemirnom prostoru gde ne prođe dan bez krvi i sukoba. Sve do sada nisam verovao u ono što sad vidim u ovom istorijskom kraju, u kome je čika Pera postigao ogromne rezultate, dok je tamo ono oko Kosmaja može se reći strašno. Kosa mi se dizala kad sam čitao izveštaje našeg mladog hrabrog Mlađe Bojovića (komandant mladenovačke brigade — nap. autora) koji najcrnje opisuje situaciju na svome terenu, koju situaciju energično popravlja čika Pera. On radi sve što može, ispravlja i kažnjava one mane o kojima je napred bilo reči, ali sam i ja njega zatekao u velikoj depresiji. Njemu teško pada nedostatak sredstava za borbu i muči se zbog Vaših zamerki, njegov položaj da se snađe kako zna, da bi izvršio zadatak bez sredstava je mučan. Iz Topole došlo mi je nekoliko intelektualaca Beograđana. Očajno su neobavešteni. Oni mi kažu da uznemireni Beograd vapije za propagandom. Malo je kad kažem da sam očajan zbog neizlaženja 'Ravne Gore', koje niko danas ne može da shvati. Vi ćete mi verovati da bi se sav založio, ali sam u položaju čika Pere, koji treba da se bori bez sredstava. 'Ravna Gora' bi do sada izašla da ste mi ostavili bar dvojicu saradnika. Sada mi je ostala nada u Živka Topalovića, o kome sam Vam javio telegramom, ako dođe iz Beograda. A on bi bio potreban inače. Dragi gospodine generale, ono što mi najteže pada to je: da posle svega što smo u poslednje vreme čuli, saznali od naših Saveznika, ne vidim ni jednog jedinog pokreta sa naše strane. Ja sam pre nekoliko dana započeo da radim za Vas jedan memorandum, svoj jedan pogled na naš položaj, koji bih želeo da Vam što pre dostavim, koji ću Vam dostaviti čim se, ako bog da, vratim na Rakovićev teren, da bi ga završio. Ja mislim, da je krajnje vreme da se Centralni komitet pozove bez svakog izgovora, da sa njim hitno pretresemo ovaj položaj. Mi moramo pozvati ljude iz naroda, održati kongres, dokazati celom svetu da smo izraz narodne volje, mi moramo nešto uraditi. Jer, dokle ćemo mi da ćutimo ne pokušavajući da odbijemo najgrdnije i tendenciozne klevete o našem reakcionarstvu i dr. Naše je ćutanje u istini neoprostivo, neizdržljivo i strašno. 'Ravna Gora' (odnosi se na list — nap. autora) koja odmah mora da se izdaje, naša muška reč na narednom sastanku jeste, ono, što se mora hitno sprovesti. Ja sam uveren da ste o tome neprestano razmišljali i da nećemo dugo čekati na Vašu odluku od koje zavisimo. Zaista poslednji je čas."1'' Kao odgovor na oba ova pisma, Mihailović je 16. januara 1944. godine uputio Vasiću sledeći telegram: "Primio sam dva Vaša pisma. Nikoga nisam ovlastio da Vas rečima i delom napada. Ne mogu primiti odgovornost ako pojedinci nešto pričaju. Naredili smo da niknu listovi svuda po korpusima i ukoliko stižemo dajemo uputstva. 'Ravna Gora' treba da bude list direktive. Potrebno je da dođete na Kongres, koji se priprema, 24. januara treba da budete kod Zvonka Vučkovića. (Selo Ba nalazi se u rejonu koji je obuhvatao Prvi ravnogorski korpus pod Vučkovićevom komandom — nap. autora.) Sva pitanja tamo će se raspraviti."15 Sledeći Kalabićev primer, komandant Timočkog korpusa, potpukovnik Ljuba Jovanović i komandant Ravničke brigade, kapetan Čačić su 25. decembra 1943. godine potpisali sporazume sa nemačkim okupatorima. Evo šta u tome dokumentu piše: "I) Izvod iz sporazuma između Krajskomandanture u Zaječaru i vođe D. M. odreda u okrugu Zaječar, potpukovnika Ljube Jovanovića, od 25. 12. 1943. 1. Primirje u srezovima, južno od Jabukovca, Negotina, Salaša, Bor/Zlot, Zaječara, Boljevca, Andrijevca i Knjaževca. Četnici se obavezuju da prestanu sa samovoljnim postupcima prema Nemcima i folksdojčerima. U sporazum su uključeni nemački Vermaht, njegovi saveznici i domaće jedinice koje se zajedno s njima bore. 2. Primirje treba da bude pretpostavka za zajedničku borbu protiv komunista. 3. Jovanović se obavezuje da nijedan pripadnik njemu potčinjenih jedinica neće delovati na strani sila koje su u ratu sa Nemačkom. Obaveza Jovanovića da izruči sve dezertere i prebeglice nemačkog Vermahta. 4. Puna sloboda kretanja jedinica D. M. danju i noću na celom području na koje se odnosi sporazum. Ovlašćenje za snabdevanje ovih jedinica na terenu. Obaveza Jovanovića da onemogući obaveštajne kanale preko kojih bi neprijatelji velikonemačkog Vermahta mogli da dođu do informacija o nemačkim vojnim pokretima. 5. Obaveza obaveštavanja o većim operacijama. Prilikom učešća nemaćkih jedinica zajednička komanda pripada po rangu najstarijem nemačkom oficiru. Isporuke municije u skladu sa vojnim potrebama. 6. Obaveza Jovanovića da podrži obavljanje radova od strane stanovništva koji se vrše po naređenju nemačkih okupacionih vlasti. 7. Držanje sporazuma u tajnosti. 8. Trajanje sporazuma do 31. 1 1944. sa mogućnošću njegovog produžavanja u slučaju lojalnog sprovođenja. Postoji namera da se unese promena u tom smislu da se četničkim odredima zabrani pristup na području rudnika Bor. II) Sa kapetanom druge klase Mihailom Čačićem, komandantom D. M. Ravaničke brigade sklopljen je usmeni sporazum koji je u osnovi usaglašen sa Jovanovićevim ugovorom. Posebne odredbe su: 1. Primirje u srezovima Paraćin, Ćuprija, Despotovac. Obaveza Čačića da štiti ugljenokope na svom području od sabotaža, da putem vraćanja odbeglih rudara poveća proizvodnju i da obezbedi zaštitu svih saobraćajnica, električnih centrala, građevina i drugih važnijih pogona na njegovom području. 2. Nikakva posebna zaštita rudnika na ugovornom području od strane nemačkog Vermahta. 3. Upućivanje jednog nemačkog organa za vezu Čačiću. 4. Rok trajanja predviđen. Zaštita rudnika i saobraćajnica od strane Čačića već sprovedena. III) Sporazum sa Kalabićem sa rokom do 21. 12. 43. usled posebnih okolnosti zasad nije produžen. Do 10. 1 44. primirje. Do tog termina ostavljena je Kalabiću mogućnost produžavanja pod novim uslovima, inače od 10. 1 1944. počinje ratno stanje. IV) Usled učestalih povreda sporazuma od strane četnika namerava se da se četničkim odredima u buduće poveravaju samo tačno određeni zadaci (u borbi ili obezbeđenju). F. d. R. Hinterser, potpukovnik Viša komanda Jugoistoka Ic/AO br. 163/44 str. pov. od 7. 1 44."1" Pored komandanta korpusa, sporazume sa nemačkim okupatorima sklapali su i viši vojni funkcioneri Mihailovićeve organizacije. Tako je, po isteku prvobitno sklopljenog sporazuma, inspektor Vrhovne komande, pukovnik Jevrem Simić "Drška", 23. januara 1944. godine zaključio nov sporazum, u kome piše: "SPORAZUM Između vojnog zapovednika Jugoistoka, kao vrhovnog organa okupacionih sila u Srbiji i kao predstavnika nemačkog Rajha u odnosima prema srpskoj vladi, s jedne strane, i inspektora četničkih odreda Draže Mihailovića pukovnika Jevrema Simića, s druge sklopljen je sledeći sporazum o primirju: 1. Cilj sporazuma je zajednička borba protiv komunističkih partizana, pa će stoga sve jedinice DM-četnika, potčinjene pukovniku Jevremu Simiću, biti uključene u borbu nemačke i bugarske vojske, kao i srpskih vladinih trupa, protiv komunista. U vezi s tim predviđa se uspostavljanje zajedničke obaveštajne službe kao i uzajamna podrška. 2. Sporazumom su obuhvaćeni sledeći srezovi: Umka, Vračar, Grocka, Podunavlje, Jasenica, Kosmaj, Mladenovac, Oplenac, Orašac, kačerski, Kragujevac, gružanski, lepenički, Veliki Orašac, kolubarski II, a prostire se i prema zapadu do 5 km zapadno od železničke pruge Obrenovac — Gornji Milanovac. 3. Na području obuhvaćenom sporazumom neće se preduzimati hapšenja ni akcije protiv pripadnika DM-pokreta u toku trajanja sporazuma, izuzev ukoliko ovakve mere ne budu neophodne usled kažnjivih radnji od strane pojedinaca. 4. Pukovnik Simić potvrđuje da se na području obuhvaćenom sporazumom, u jedinicama koje su njemu potčinjene, ne nalaze pripadnici sila koje su u ratu sa Nemačkom, ni kao oficiri za vezu ni u bilo kakvom drugom svojstvu. Pukovnik Simić preuzima obavezu da na tom području onemogući sve kanale preko kojih bi neprijatelji velikonemačke ili bugarske vojske mogli da dobijaju obaveštenja o nemačkim vojnim pokretima. 5. Za vreme trajanja sporazuma DM-četnici se uzdržavaju od svakog neprijateljskog postupka uperenog protiv nemačkih, bugarskih ili srpskih trupa i policijskih vlasti, kao i protiv vojnih i civilnih nadleštava. Registrovanje srpskih vladinih trupa ne sme se sprečavati ničim, pa ni propagandom. Takođe treba odustati od svih represalija ili pretnji protiv pripadnika porodica onih Srba koji se kao vojnici, činovnici, nameštenici, radnici ili u bilo kom drugom svojstvu nalaze u službi srpske vlade ili okupacionih sila. 6. Ukoliko se na području obuhvaćenom sporazumom pojave DM-jedinice sa kojima nije zaključen sporazum o primirju, pukovnik Simić će ove jedinice potčiniti sebi ili se postarati za njihov odlazak. Za kršenje sporazuma od strane pripadnika ovakvih jedinica Simić je odgovoran okupacionim silama. Potčinjene vođe pukovnika Simića koje ne priznaju ovaj ugovor moraju se odstraniti iz područja obuhvaćenog sporazumom. 7. DM-četnici na području obuhvaćenom sporazumom posvećuju se isključivo borbi protiv komunističkih partizana i pri tom pružaju podršku silama reda u Srbiji. 8. Ukoliko DM-četnici raspolažu obaveštenjima da se pripadnici nemačkih, bugarskih ili srpskih trupa ili nadleštava ili pojedine osobe bave komunističkom delatnošću ili održavaju veze sa komunistima, oni ne smeju sami da intervenišu i da vrše pravdu, već treba da šalju dokazni materijal nemačkim službenim organima, a evenutalno i takve osobe ukoliko postoji opasnost njihovog begstva. 9. Svaku pojavu kao i pravac dolaska i kretanja komunističkih odreda, a takođe i njihovu snagu i naoružanje DM-četnici treba što pre da jave najbližoj ustanovi sila reda. DM-četnici ukoliko raspolažu dovoljnim snagama, stupaju odmah u borbu protiv ovakvih pojedinih odreda. Za tu potrebu biće im dodeljeni municija i sanitetski materijal. Ukoliko snage DM-četnika ne budu dovoljne, sile reda pružiće im pomoć u trupama, a eventualno i u teškom naoružanju. DM-četnici koji budu ranjeni biće smešteni u nemačkim bolnicama. 10. Za borbu protiv komunista DM-četnici stavljaju silama reda na raspolaganje, bez uslovljavanja, svoja obaveštenja i obaveštajnu službu. U cilju obaveštenja štabu pukovnika Simića biće dodeljen delegat za vezu. U pogledu ostalog, nadležnim organima okupacionih sila i vlade na području obuhvaćenom sporazumom biće naloženo da u duhu sporazuma sarađuju sa DM-četnicima i da im daju obaveštenja. 11. Uz obostranu saglasnost DM-četnici preuzimaju odgovornost za obezbe-đenje saobraćajnih uređaja i saobraćajnih sredstava od napada, pljačke i sabotaže, takođe i od napada Angloamerikanaca sa zemlje. Unutar područja obuhvaćenog sporazumom DM-četnici posebno preuzimaju odgovornost da pokretnim borbenim dejstvima obezbeđuju sledeće saobraćajnice: a) Beogradski put od dela Ripanj — Topola — Kragujevac — Kraljevo. b) Prugu Beograd — Mala Krsna — Velika Plana sa prugom prema Požarevcu. d) Prugu Beograd — Mladenovac — Lapovo. Zadržavanje i premetačine vozova bilo kakve vrste, kao i na stanicama, smatra se neovlašćenim intervencijama u železnički saobraćaj i zabranjuje se. 12. Sklapanje ovog sporazuma će se držati u tajnosti. On stupa na snagu odmah po obostranom potpisivanju i važi do 31. marta 1944. Po nalogu vojnog zapovednika Jugoistoka knez fon Vrede ritmajster"17 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument