Bila je vedra, prohladna septembarska noć. Na livadi zlatiborske visoravni, između sela Dobroselice i reke Uvca, oko zapaljenih vatri raspoređenih u obliku pravougaonika sedele su grupe četnika i pukovnik Bejli s nekolicinom britanskih oficira nestrpljivo očekujući najavljeni transport koji se iste noći, na savezničkom aerodromu u Severnoj Africi u blizini Bengazija, ukrcao u avion "halifaks" i poleteo u pravcu Jugoslavije ka Zlatiboru. Pored ostalih, u transportu su bili i novoimenovani šef savezničke misije pri četničkoj Vrhovnoj komandi, britanski brigadni general Armstrong i pukovmk vojske SAD Sajc.

Stigavši do cilja, posada "halifaksa" je konstatovala da su znaci raspoznavanja na zemlji postavljeni prema utvrđenom dogovoru. Za vreme prvog kružnog nadletanja vatri putnici su izbacili iz aviona materijal, a zatim je prvi iskočio general Armstrong. U drugom nadletanju "halifaks" je napustio i pukovnik Sajc. Ubrzo posle toga iskočili su u gusti mrak, jedan za drugim, i ostali.

<>Bez dužeg zadržavanja, pukovnik Bejli je novopridošlu ekipu poveo u bivak na odmor. Nekoliko časova kasnije, praćeno grupom četnika, u bivak je stiglo i nekoliko kola sa volovskom zapregom, natovareno limenim kantama i balama u kojima je bio spakovan razni materijal i lična oprema onih koji su se te noći padobranom spustili na Zlatibor. Kada je svanulo, svi su oni doživeli pravo zaprepašćenje. Od materijala i opreme, bačene te noći iz aviona, mnoge su stvari nedostajale. Pored ostalog, i lična oprema generala Armstronga. Njegovo zaprepašćenje dostiglo je kulminaciju kada je saznao da mu nedostaje i uniforma u kojoj je želeo da se pojavi pred četničkim vođom Mihailovićem. Već u prvi mah mnogima je bilo jasno — to se kasnije i ustanovilo — da su krađu izvršili četnici, i to baš oni koji su bili određeni da prikupe materijal i da ga kolima prebace u bivak.

Ova krađa izazvala je pravi skandal. Mihailović je bio prinuđen da o tome obavesti emigrantsku vladu i da preko nje poruči sve pokradene stvari kako bi obeštetio Armstronga i ostale članove savezničke misije.

Naimenovanje britanskog generala Armstronga za šefa britanske misije pri Vrhovnoj komandi Draže Mihailovića nije bilo nimalo slučajna stvar. To je bilo uslovljeno, pored ostaloga, i vojno-političkom situacijom u taboru saveznika, a posebno na Balkanu, na kome je Jugoslavija bila čvorna tačka i gde su se oštro sukobljavali uticaji Istoka i Zapada. Ovi su uticaji bili, uostalom, kasnije izraženi i kroz aranžman "fifti-fifti", podelu interesnih sfera između SSSR i zapadnih saveznika. Zbog toga je britanska vlada, nekoliko meseci pre Teheranske konferencije, ulažući poslednje napore da rehabilituje Mihailovića, i odlučila da za šefa misije postavi jednu autoritativnu ličnost koja je, po svaku cenu, trebalo da natera četničkog vodu da bar u poslednjem trenutku prekine saradnju sa već napuklom Osovinom i da oružanim akcijama da svoj doprinos opštoj savezničkoj stvari.

Sutradan po dolasku general Armstrong je sa svojom ekipom posetio Mihailovića. Tom prilikom predao mu je tri pisma — poruke, od kojih je najinteresantnija ona od generala Vilsona. U njoj general Vilson prilično oštrim tonom zahteva od Mihailovića da, najzad, ispuni ranije data obećanja i da neodložno otpočne sa oružanim akcijama protiv nemačkih snaga na prostoru Srbije.

Ova poruka je, između Mihailovića i Armstronga, izazvala vrlo oštre diskusije u kojima je Armstrong uporno branio stavove generala Vilsona. On je energično zahtevao od Mihailovića da prekine borbu protiv NOP i da krene u akciju protiv okupatora. Međutim, napadajući britansku politiku prema četnicima i klevetajući NOP, Mihailović je pokušao da iznese razloge zbog kojih nije u stanju da ovim zahtevima izađe u susret. Ali svi Mihailovićevi razlozi za Armstronga su bili neprihvatljivi.

Tako je već u prvom susretu između Mihailovića i Armstronga došto do znatnog razmimoilaženja, koje se ubrzo pretvorilo u krajnju netrpeljivost.

Jedan od Mihailovićevih bliskih saradnika je, govoreći o Armstrongu, rekao:

"General Armstrong je tipičan engleski oficir. Prema Slovenima nije bio bogzna kako raspoložen i boji se panslavizma. Mrzeo je Nemce. Bio je džentlmen, vrlo povučen. Nije voleo da kaže svoje mišljenje, diskutovati, uopšte, nije hteo. Voleo je da ispitnje stvari koje ga interesuju, ali o ničemu nije davao svoj sud."1

Sa ciljem da četničku organizaciju angažuje na opštem savezničkom planu, Armstrong je iz dana u dan povećavao svoj pritisak na Mihailovića. Ali svi njegovi napori bili su uzaludni. Na konferencijama koje su održavane izmedu njih dvojice vladalo je obostrano nepoverenje.

Da bi se unekoliko oslobodio Armstrongovog pritiska i tobože bio načisto s njegovim zahtevima i odlukama, Mihailović mu je novembra 1943. uputio ovo zajedljivo pismo:

"Po iskustvima dosadašnjih konferencija ostajem i dalje na gledištu da se na konferencijama vodi zapisnik koji će se potvrditi i s jedne i s druge strane. Ne mogu dozvoliti da se ubuduće desi da se objašnjavamo ko je šta rekao. Samim tim konferencije moraju biti duže i zbog toga, sasvim razumljivo, s obzirom na moju zauzetost, moraju biti ređe. Molim da verujete da ja najbolje znam koliko vremena imam na raspoloženju."2

Međutim, Armstrong je uspeo da vrlo brzo prozre Mihailovićeve namere i njegovo "taktiziranje". Zato je u svojim nastojanjima i dalje ostao otvoren i kategoričan. On nije krio neraspoloženje prema Mihailovićevoj taktici. Znao je da u zgodnoj formi izražava sumnje da bi Mihailović bilo šta mogao da doprinese opštesavezničkim naporima u borbi protiv neprijatelja. Ali, i pored toga, u želji da Mihailovića upozori na ozbiljnost situacije, Armstrong mu krajem novembra 1943. godine piše:

"Upućujem Vam ovo pismo u smislu ozbiljnog i iskrenog pokušaja da se pozovem na Vaše zdravije rasuđivanje kao i na jako razvijeno osećanje rodoljublja prema ujedinjenoj Jngoslaviji, za koje znam da se visoko broji među Vašim osobinama. Moja je velika želja da doprinesem do granica moje moći tome da se učini kraj ovom besmislenom građanskom ratu, koji sada besni među narodima Jugoslavije. Smatram da sve što bi se sada moglo učiniti da se jednom stane na put bratoubilačkom klanju Jugoslovena, pa čak i najmanje sitnice, u isto vreme bi koristile našoj opštoj stvari i time ubrzale dan oslobođenja Jugoslavije. Zato Vas najozbiljnije molim, gospodine Ministre, da ponovo uzmete u razmatranje svaku eventualnu odluku, koju ste već doneli ili koju nameravate doneti u pogledu daljega vođenja borbe protiv partizanskih sila..."3

Međutim, sve sugestije upućene od Armstronga Mihailović je kategorički odbijao, a svojim potčinjenima uputio sledeće naređenje:

"Da se prekine svaki privatni dodir sa engleskim misijama koje se nalaze kod naše vojske. Ukoliko ima potrebe za nekim službenim dodirom, isti će se održavati isključivo preko komandanata kod kojih se nalaze ove misije.

Ljudstvu pri štabu Vrhovne komande zabranjujem svaki privatni dodir sa ljudstvom engleske misije. Za svaki prekršaj ove naredbe najstrožije ću kažnjavati."4

Da bi pokrenuli četničke komandante u borbu protiv okupatora, članovi britanske misije pri štabovima korpusa su ponekad i sami organizovali i vršili diverzantske akcije na pojedine objekte. O tome svedoči i pismo britanskog oficira Roberta, upućeno majoru Rou u štabu potpukovnika Đurića, u kome, pored ostalog, piše:

"14. oktobra 1943. godine, noću prekinuli smo 7 kilometara linije između Vranja i Preševa. Najuspeliji poduhvat, samo nas je straža primetila i voz koji smo trebali da bacimo u vazduh nije došao. Mislim da ćemo imati još da čekamo. Bilo je to vrlo zanimljivo i mnogo nam je to pričinilo zadovoljstva. Presekli smo liniju koja smatram da vezuje Niš — Vranje — Kumanovo."5

U oktobru 1943. godine Piletić šalje Mihailoviću izveštaj da će 25. oktobra izvršiti napad na brodove i šlepove u Đerdapu i da će u toj akciji učestvovati tri britanska majora: Rutem, Grinvud i Skorđi.

Piletić napominje: "Ako se uspe, biće sprečena plovidba dva meseca, taman do leta."6

Nekoliko dana kasnije Piletić obaveštava Vrhovnu komandu da je akcija kod sela Boljetina uspela i da su napadnuta dva broda sa po dva šlepa. Pretpostavlja da su potopljena dva šlepa sa žitom. Smatra da su britanski oficiri bili zadovoljni a da on nije zadovoljan, jer kanal nije zatvoren. U daljem tekstu stoji: "Naši borci su zadivili Engleze hrabrošću jer su napadi izvršeni pod kišom kuršuma sa rumunske obale." Da bi se za ovu akciju izbegla odmazda okupatora, Piletić kaže da je Nemcima servirao ovaj slučaj kao da su to Englezi sami učinili.7

Potpukovnik Pavlović tražio je od Mihailovića odobrenje da Englezi izvrše sabotažu na jednom nemačkom vozu sa trupama u Bagrdanskom tesnacu. "Sabotažu bi izvršio lično major Rutem", naglašava Pavlović.8

U depeši upućenoj potpukovniku Pavloviću 12. decembra 1943. godine Mihailović traži da se kod tamošnje britanske misije urgira za naoružanje i municiju, pa da se tek onda pristupi akciji. Pri tome se upravljajte na traženje sredstava i obećajte mnogo, osobito u pogledu sabotaže na Dunavu, železnicama pa čak i u Banatu. Organizujte prebacivanje trojki za rušenje vozova koji pored Dunava idu od Oršave za Vlašku." Istovremeno mu javlja da je general Armstrong obećao dodeliti gumene čamce za prelaz preko Dunava, dok mine za sabotažu neće moći dostaviti zbog teškoća u transportu.9

General Armstrong je, pored ostalog, veliku pažnju poklanjao oblastima južne Srbije, Kosova i Makedonije, koje su delom pod komandom potpukovnika Đurića i zbog kojih je često dolazilo do nesuglasica između njega i Mihailovića.

Armstrongovo interesovanje za ove oblasti vidi se i iz pisma koje je u njegovo ime major P. S. Flod uputio Mihailoviću i u kome se, pored ostalog, kaže:

"Gospodine, general Armstrong, šef britanske misije, moli Vas da mu najhitnije izvolite odgovoriti na sledeća pitanja koja se odnose na teritoriju potpukovnika Đurića.

Gde su garnizoni neprijateljskih trupa na toj teritoriji, njihova narodnost, broj i svi detalji koje imate o njihovom naoružanju.

Kojim se aerodromima neprijatelj služi, broj i tip aviona, protivavionska odbrana i odbrana protiv napada sa zemlje.

Kako ocenjujete neprijateljski plan da se odupre opštem ustanku na toj teritoriji.

Kako je podeljena komanda potpukovnika Đurića.

Kako će biti grupisani korpusi za glavne operacije i ko će biti njihov glavnokomandujući.

Koliki će biti broj rezervi na toj teritoriji, njihovo grupisanje i centri koncentracije.

K.oji su planovi ishrane za glavne operacije. Postoje li već baze za municiju, eksploziv itd.

Koja će biti sredstva za vezu između štaba đenerala Mihailovića i komande potpukovnika Đurića."10

Pošto je Mihailović uskratio pružanje traženih podataka, general Armstrong je odlučio da na teren pod Đurićevom "kontrolom" uputi majora Floda sa zadatkom da prikupi potrebne podatke. Da bi onemogućio izvršenje ovoga zadatka, Mihailović je odbio i Armstrongov zahtev da se Flodu dodeli pratnja do Đurićevog štaba, a od njega je zahtevao da pojedine članove misije sa terena povuče u svoj štab.

Ne želeći da Armstrongu pruži konkretne razloge za ovaj zahtev, Mihailović mu 24. novembra 1943. godine upućuje opširno pismo:

"U međunarodnim odnosima i kod saveznika nije uobičajeno da vojska u sopstvenoj zemlji optužuje savezničke oficire. Uobičajeno je, međutim, da se postupi onako kako sam postupio i pri tome ostajem.

U prilogu ovoga ide i moj postupak od ovoga leta kada nisam davao nikakvu optužbu, u interesu dobrih savezničkih odnosa, čak ni onda kada je šef Vaše misije kod potpukovnika Đurića, iskoristivši težak položaj štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske zbog nemačkog gonjenja, saopštio potpukovniku Đuriću:

— da je štab Vrhovne komande opkoljen,

— da su sve radio-stanice i šifre komande u rukama Gestapoa,

— da potpukovnik Đurić više nema šta da očekuje od Vrhovne komande i da po naređenju iz Kaira treba odmah da diže ustanak... Isto tako izgubili smo dolinu Lima i celu oblast Berana, blagodareći intervenciji pukovnika gospodina Bejlija, jer bismo tada italijansku diviiziju mi razoružali i ne bismo dozvolili da tek mnogo docnije ovo učine komunisti i ojačaju se na naš račun, zloupotrebivši pri tome čak preobučena dva čoveka u uniformu britanskih oficira, koji su italijanskom komandantu divizije 'Venecija' izjavili da su komunisti jedina priznata saveznička vojna snaga na Balkanu pa da posle iste ove italijanske snage upute protiv nas u Crnoj Gori i Sandžaku. Ni ovaj slučaj u interesu dobrih savezničkih odnosa ne bi Vam konkretizirali da njegove posledice nisu i suviše poznate i Vama i nama.

Eto iz ovih razloga — uobičajenih međusavezničkih postupaka — mi ne možemo iznositi nikakve konkretne ni optužbe ni dokaze protiv savezničkih oficira, već u interesu dobrih savezničkih odnosa možemo samo izraziti želju da se dotični oficir premesti sa ovoga terena.""

Ubrzo, general Armstrong je uvideo da nije u stanju da izmeni Mihailovićev stav i nepodnošljivo stanje koje je vladalo u njihovim međusobnim odnosima. Ali, imajući u vidu imperativno postavljene zahteve Britanske vrhovne komande, Armstrong je bio prinuđen da za intervenciju angažuje generala Vilsona, koji je 9. decembra 1943. godine preko Armstronga uputio Mihailoviću telegram. Tu se sasvim precizno zahtevaju akcije četnika protiv okupatora:

"1. Sloboda kojom se Nemci služe železničkim prugama od Grčke do Beograda za prevoz trupa i izdržavanje istih, nepodnošljiva je. Ozbiljan prekid imao bi važne i dalekosežne rezultate.

2. Zato se umoljavate da, sa što manje zastoja, izvršite dva jednovremena napada radi uništenja:

a) Železničkog mosta preko Morave, na pruzi Stalać — Niš, kod Gerova, 8 km jugoistočno od Stalaća.

b) Železničkog mosta na pruzi Kraljevo — Mitrovica, a preko reke Ibra, na mestu gde se put za Jošaničku Banju odvaja 14 km severno od Raške i 7 km južno od Ušća ...

5. U toku poslednjih meseci poslali smo Vam dovoljno materijala i eksploziva za izvršenje ovih zadataka.

6. Molim za izvršenje do 29. decembra 1943. godine."12

Medutim, ni ova molba upućena sa autoritativnog britanskog mesta nije urodila plodom.

Da bi izbegao davanje odgovora na sve upornije Armtrongove zahteve, Mihailović je odlučio da se, pod izgovorom "velike zaposlenosti", sve ređe sastaje sa engleskim generalom. Ali Britanac je bio hladan i uporan. Svoje zahteve Mihailoviću je dostavljao i pismeno. U jednom od njih on kaže:

"Potvrđujem prijem usmenog saopštenja primljenog preko potpukovnika Novakovića da ne raspolažete potrebnim vremenom da primite mog najstarijeg oficira iz Homolja koji se nalazi momentalno kod mene. Želeo sam da pretresem sa Vama, dok je ovaj oficir još tu, sledeće stvari:

a) Napadi na glavnu prugu u dolini Velike Morave. Pukovnik Pavlović odbija da odobri ove napade bez izričitog naređenja od Vas.

b) Red prednosti napada protiv putnog saobraćaja i železnice, sa glavnim ciljem da se prekida odvoz materijala iz Borskih rudnika.

c) Slučaj kada su Nemci spalili mnoštvo kuća u selu Crnjake (podvukao Armstrong — nap. autora).

Takođe sam hteo da pokrenem pitanje majora Floda, koji mi je uputio depešu u kojoj moli da se potpukovniku Đuriću naredi da preduzme potrebne korake da se majoru Flodu omogući obilazak mojih oficira za vezu na teritoriji potpukovnika Đurića. Prema poslatoj depeši majora Floda, izgleda da su nastale izvesne teškoće u tom pogledu.

Naposletku bio bih Vam blagodaran ako biste mogli da me unekoliko obavestite o širokoj akciji protiv neprijatelja koju sigurno sada projektujete, ili pak vršite, jer mi je inače nemoguće da dovedem u sklad izveštaje koje moram slati u Kairo u smislu da ne možete da me primite zbog velike zaposlenosti, sa drugim pak obaveštajnim izveštajima u smislu da već tri nedelje dobijam od Vas, preko načelnika Vašeg obaveštajnog odeljenja i moga oficira za vezu majora Grinlisa, saopštenja da nema nikakvih vesti niti novosti bilo iz Sandžaka, Bosne i Hercegovine itd. itd."13

Na Armstrongov zahtev da zajednički razmotre mogućnost i stvore plan o izvršenju zadataka postavljenih od Vilsona, Mihailović je odgovorio da je izvršenje tog operativnog zadatka vezano za naoružanje i municiju njegovih jedinica i da je zbog toga morao da traži izveštaje svojih komanadnata. S obzirom na to da te izveštaje još nije primio, bilo bi uzaludno održati neku konferenciju. Zakazanu konferenciju održaćemo kad dobijem podatke, o čemu ću vas izvestiti."14

Istoga dana, 10. decembra 1943. godine, Mihailović je svojim komandantima uputio raspis sa uputstvima kako da se ponašaju prema članovima britanskih misija:

"Naređujem prema svim engleskim misijama sledeći postupak:

1. — Najveća, veća nego do sada, učtivost i hladnoća.

2. — Preprečiti im svaku vezu sa komunistima na terenu.

3. — Ne dozvoliti im apsolutno nijedan podatak ni o čemu.

4. — Onemogućiti im uopšte snabdevanje benzinom, tako da što skorije prestanu njihove stanice. U njihov benzin sipati šećer, ali to da niko ne primeti. Ovo čuvati u najvećoj tajnosti i benzin im što pre uskratiti pod izgovorom da ga nema... Izveštavajte o rezultatima, da li im stanice rade ili ne."16

Pored ove opšte, Mihailović je pojedinim komandantima dostavljao i posebne slične direktive koje su se odnosile na držanje prema pripadnicima britanske misije. Tako Siniši Pazarcu, jednom od četničkih komandanata u oblasti istočne Srbije, 11. decembra naređuje da britanskim oficirima onemogući smeštaj i snabdevanje hranom.

Razočaran neuspehom svoje misije, Armstrong je 17. decembra predao lično Mihailoviću pismo u kome mu, pored ostalog, piše:

"Kad bih rekao da mi je bilo jako milo kada je meni pripala čast da budem izabran da preuzmem komandu nad savezničkom misijom pri Vašem štabu, omalovažavao bih svoja prava osećanja. Stigao sam pun nade i predviđao sam doba srećne saradnje, i po dobrim i po zlim prilikama, kao i mnogo korisnih operacija protiv mrskog okupatora.

Za vreme prvih nedelja moga boravka imao sam čast da sa Vama često konferišem.

Na tim konferencijama dogovorili smo se da naredite mnogo napada na neprijatelja, naročito protiv vitalnih železničkih pruga Vranje — Skoplje, Niš — Sofija, u dolini Ibra, u Kačaničkom tesnacu, i od Skoplja do grčke granice. Takođe smo se dogovorili da se vrše napadi u homoljskom kraju i protiv saobraćaja na Dunavu.

U prethodnih šest meseci dostavljeno je najmanje dvadeset transporta potpukovniku Keseroviću, 27 transporta Vašim komandantima u Homolju i, kao što znate, znatno više od 40 transporta potpukovniku Đuriću. Naravno, i pored gore navedenih, dostavljen je izvestan broj transporta Glavnom štabu i raznim drugim komandantima... Godina se brzo primiče svome kraju. Gledam oko sebe da napravim pregled onuga što je postignuto protiv okupatora, neprijatelja, i pitam se da li smo došli do cilja — zadatka koji smo sami sebi postavili.

Da govorim bez okolišanja, duboko sam razočaran. Vi ste mi sami rekli da ste telegrafskim putem obavestili komandante u homoljskom kraju da jednom učine kraj konferencijama i da pristupaju akciji i da ste naredili potpukovniku Đuriću da Vam odmah javi razlog zašto ne može da izvrši operacije koje smo već odavno projektovali.

Ja bih Vas ozbiljno molio, gospodine Mihailoviću, da naredite da se dotične operacije odmah izvrše. Uveravam Vas da želim da Vam pomognem, ali s obzirom na Vaše stalno odbijanje da me primite, osećam se nemoćnim da to učinim."111

Istoga dana, na Armastrongov energični zahtev Mihailović je, najzad, sa njim, u prisustvu pukovnika Bejlija kao tumača, održao konferenciju na kojoj je vođen sledeći zapisnik:

"Đen. Mihailović (obraća se svojim potčinjenim): Ukoliko ko bude imao neko pitanje, da se izloži kratko i vojnički. Nikakvo političko pitanje ne dozvoljavam sem članu C. N. K. (Centralnog nacionalnog komiteta — nap. autora).

Đen. Armstrong (predstavlja majora Grinvuda): Major Grinvud došao ovamo da predloži napad na železničku prugu u dolini Velike Morave. Pomenuta pruga je van rejona pukovnika Pavlovića. Moli da se izda naređenje majoru Radojloviću i Mihailoviću koji su mesni k-dti (komandanti — prim. autora) na terenu.

Đen. Mihailović: Na ovo ću dati pismeni odgovor. Radojlović je premešten kao nepovoljan.

Đen. Armstrong: Takođe moli da se izda potrebno naređenje pukovniku Pavloviću za napad na izvesne ciljeve u homoljskom kraju da se onemogući izvoz iz Borskog rudnika, a naročito put: Bor — Žagubica — Petrovac i pruga Bor — Metovnica — Zaječar — Prahovo.

Đen. Mihailović: Odgovoriću pismeno.

Đen. Armstrong: Želi da pomene slučaj u selu Crnjake. Nemci došli u selo Crnjake i sledeći dan zapalili su nekoliko kuća. Pukovnik Piletić i majori Grinvud i Rutem bili su u neposrednoj blizani. Nemci su bili jačine oko 80. Piletićeve trupe bile znatno nadmoćnije. Piletić odbio napad i ako mu je na to skrenuo pažnju major Grinvud. Piletić odbio, i molio majora Grinvuda da izdejstvuje preko Kaira da se objavi preko Radio-Londona... ovaj teroristički akt Nemaca. Đeneral moli da slični slučajevi, koji se ponove da k-d.ti dobiju instrukcije da pod takvim okolnostima vrše akciju u cilju zaštite seljaka.

Đen. Mihailović: Do sada mi ništa nije poznato. Prikupićemo podatke. U pogledu Radio-Londona da je njihov neprijateljski stav takav da ja nikad ne bih tražio zaštitu.

Đen. Armstrong: Da li ste doneli neke odluke u pogledu molbe k-dta na Srednjem istoku za akciju protiv vitalnih komunikacija neprijatelja?

Đen. Mihailović: Moj odgovor sledovaće pismeno.

Đen. Armstrong: Hteo bi da se vrati na pitanje direktive Vilsona. Da li će odgovor obuhvatiti imena k-dta kojima će zadatak biti poveren, pošto bi to moglo da tangira i naše oficire.

Đen. Mihnilović: Odgovor pismeni biće konkretan ..."

Armstrong i Mihailović su potpisali svaku stranicu zapisnika, a Mihailovićev pismeni odgovor Armstrongu, predat na sledećoj konferenciji, 23. decembra 1943. godine, glasio je:

"Potpuno uviđam važnost železničkih komunikacija dolinom Južne Morave i Ibra i na označene objekte, koje je preporučio general Vilson, preduzećemo napade. Preduzeo sam potrebne pripreme za izvršenje ovih akcija. Odmah mogu da primetim da je rok do koga se želi izvršenje, obzirom na ozbiljnost posla i okolnosti pod kojima se radi, kao i na obimnost priprema, i suviše kratak. Istovremeno hoću da napomenem da su ovi objekti neobično dobro branjeni baš obzirom na važnost koju im neprijatelj pridaje. Iako raspolažemo vrlo ograničenom količinom municije za zauzimanje ovih objekata, a oskudevamo i u specijalnom naoružanju za napad na bunkere, spreman sam da učinim sve za izvršenje ove akcije... Ako se želi da se zagarantuje uspeh, pored dobro predviđenog plana ove akcije, treba da budu i dobro snabdevene potrebnim sredstvima, a ukoliko bi od saveznika bile potpomognute, bar dovoljnom količinom municije, izgled na uspeh bio bi veći... Napominjem da potpukovnik Đurić i pored date saglasnosti sa Vaše strane i Vašeg oficira u misiji kod potpukovnika Đurića, majora Roa, za izvršenje akcije koje smo projektovali u oktobru ove godine, nije dobio onaj materijal koji je smatran kao nužan za izvršenje projektovanih napada na objekte koje treba porušiti... Dobijena je saglasnost za 12 — 15 aviona i 1.000 zlatnih funti. Da je ovaj materijal došao na vreme, ne bi se čekalo do sada i velika rušenja bila bi već izvršena ..."18

U drugoj polovini decembra do Mihailovića je prodrla vest da zbog njegove neaktivnosti protiv okupatora i saradnje sa njim, postoji mogućnost da mu se uskrati saveznička pomoć. Mada ova vest nije upućena od zvaničnih krugova, ipak je izazvala znatnu uznemirenost četničkih vođa. Mihailović je bio prmuden da otpočne sa novim "taktiziranjem". Zbog toga je i odlučio da pozove Armstronga na dužu konferenciju. Ona je održana 23. decembra 1943. godine. Na dnevnom redu su bila tri pitanja: poruka generala Vilsona, koordinacija četničkih akcija sa savezničkim i mere koje Mihailović predlaže za konsolidaciju odnosa sa NOP.

Evo nekoliko odlomaka iz zapisnika sa ove konferencije, na kojoj je britanski pukovnik Bejli imao ulogu tumača:

"Gen. Mih.; Kao što sam obećao, dajem Vam pismeni odgovor Šta smo preduzeli po poruci đenerala g. Vilsona. (Uručeno pismo, koje puk. Bejli čita i prevodi na engleski.)

Đen. Arm.: Imate li još šta da dodate?

Đen. Mih.: Dobra volja postoji. Nemam nista naročito da dodam. Potrebna su nam materijalna i novčana sredstva... Teškoće su u tome što je kratko vreme bilo od 9. do 29. decembra gde je potrebno izvršiti opsežne pripreme za izvršenje.

Đen. Arm.: Hoće da postavi dva pitanja. Razume obrazloženje u pogledu vremena i moli kad se mogu očekivati rezultati.

Đen. Mih.: U najskorije vreme. Verovatno u prvoj polovini januara mogu se očekivati rezultati.

Đen. Arm.: Ubeđen je da g. Ministar razume da je potrebno da se izvrše oba prekida jednovremeno. Da li može da javi svome g. Vilsonu — kad može da javi dan jednovremenog napada.

Đen. Mih.: Možemo urediti da napadi budu jednovremeni i tome ćemo težiti, ali ovi napadi moraju se izvoditi u nizu napada. Detaljan plan napada će se dati....

Đen. Arm.: Moli ako može dozvoliti da major Džek ide kod Cvetića kao stručnjak. (Cvetić je bio komandant Javorskog četničkog korpusa, koji se prostirao i u dolini reke Ibra — nap. autora.)

Đen. Arm.: Kako stoji pitanje puta puk. Bejlija?

Đen. Mih.: Sada je akcija Nemaca u Sandžaku. Čim bude slobodan teren, moći će poći preko majora Lukačevića ...

Đen. Mih.: Imamo drugu tačku, koordinaciju akcije sa savezničkim planom. Ovo je pitanje otvoreno od dolaska puk. Bejlija. Upoznao sam Vas sa našim projektom plana. Puk. Bejli je tražio proletos moj povratak iz Bosne u vezi sa pitanjem koordinacije. Do toga nije došlo. Sa dolaskom đenerala takođe ovo nije pokrenuto. U momentu glavne akcije treba da se podigne ceo narod po mojoj direktivi. Sada to ne možemo učiniti, jer nije u koordinaciji sa iskrcavanjem. Neprijatelj bi izvršio velike represalije i onesposobio nas za glavni momenat. Preuranjena akcija celog naroda kompromitovala bi ovu akciju u vreme iskrcavanja ...

Đen. Arm.: Italijanska kapitulacija bila je predviđena za kasnije i zato nije bilo vremena. Italijani stvar izdali Nemcima. Zato je stvar ubrzana...

Đen. Mih.: Od treće tačke zavisi mnogo. Verujem da ste se Vi, posle naše akcije u toku ovog leta, uverili da mi nismo ostali neaktivni u pogledu okupatora, Akcija je počela po izvesnom planu u svim pokrajinama. U Srbiji mnoga mesta bila zauzeta: u Sandžaku gde ste Vi (puk. Bejli) i g. đeneral učestvovali, gotovo ceo Sandžak, sem Pljevalja, bio je u našim rukama... Posle toga sledi upad komunista u Sandžak i zauzimanje pojedinih mesta. Pri napadu na Berane divizija 'Venecija' prešla njima. Posle Višegrada produžili smo napad ka Sokolcu, koji smo opkolili i tu su nas komunisti istovremeno napali s leđa a ustaše izvršile ispad. Svi ovi događaji naterali su nas na stav nužne odbrane. Rezultat: zapazili ste našu neaktivnost. Nismo mogli drukčije postupati, jer komunističke metode vrlo dobro poznajemo. Moramo preduzeti mere da budemo sigurni od komunista kad napadamo okupatora. Da bismo bili sigurni, treba da se prekine građanski rat. Odbijamo od sebe da smo krivi za ovaj rat... Duboko smo razmišljali na koji način da se spreči građanski rat i došli do zaključka: treba da dođe do sastanka između predstavnika jugoslovenske vojske i Titovih snaga. To bi bila mera koju predlažemo za sprečavanje građanskog rata. Na taj način sva akcija bi se mogla uputiti protiv okupatora. U pogledu zaključaka koji bi mogli biti doneti, mi im ne verujemo i smatramo da je nužno da posrednici i prisutni ovome sastanku budu britanski delegati. To je sve što po ovoj tački predlažem.

Đen. Arm.: ... Svečano obećava da će učiniti sve što može da dođe do predloženog sastanka... i ukoliko bude došlo do toga, a ne vidi razlog da se to ne ostvari, može da uveri g. Ministra da će u ličnostima g. pukovnika Bejlija i njegovoj imati dva advokata, koji će se energično starati da sastanak dovede do konkretnih i zadovoljavajućih rezultata.

Đen. Mlh.: Zahvaljuje g. đeneralu i očekuje da će g. g. đeneral i pukovnik Bejli učiniti sve da se dođe do željenog cilja."19

Na koricama ovog zapisnika Mihailović je docnije napisao:

"Na dan 3. januara 1944. god. na konferenciji u 14.30 časova đeneral Armstrong saopštio mi je da je 2. januara dobio kratku depešu iz Kaira da Britariska vlada ne želi da posreduje u pogledu sastanka i pregovora sa komunistima."

Međutim, po svemu sudeći, Armstrong je i ovoga puta prozreo Mihailovićeve namere i njegovo "taktiziranje".

O svome predlogu da se povedu pregovori izmedu četnika i partizana u prisustvu savezničkih delegata, upućenom generalu Armstrongu na konferenciji održanoj 23. decembra 1943, Mihailović je radiogramom, još istoga dana, obavestio emigrantsku vladu, uz molbu "da se ovo drži u tajnosti i da se ne shvata kao izraz slabosti ili neslaganja s kraljevskom vladom".20

Međutim, 13. januara 1944. šef kabineta Božidara Purića šalje dopis Štabu odeljka Vrhovne komande u Kairu u kome kaže da je Predsedništvo Ministarskog saveta emigrantske vlade primilo od britanskog ambasadora, akreditovanog kod jugoslovenske vlade, pismo sledeće sadržine:

"Mislim da treba da Vas izvestim da sam pre izvesnog vremena dobio telegram od našeg oficira za vezu pri štabu generala Mihailovića u kome izveštava da je umoljen od đenerala da organizuje sastanak između predstavnika njegovih snaga i partizanskih. Đeneral Mihailović je molio da britanska vlada služi kao posrednik i da garantuje ma kakav sporazum koji bi se mogao postići.

Ja sam odmah referisao po ovom predmetu svome Ministarstvu inostranih poslova, i u vezi sa dobijenim uputstvima po ovom pitanju poslat je odgovor da u sadašnjim prilikama oni ne vide na koji bi način mogli dejstvovati kao posrednici. I da, ukoliko Ministarstvo inostranih poslova može videti, nije bilo ničega što bi sprečavalo generala Mihailovića da se direktno obraća partizanskom štabu."21

Tako se i ovaj Mihailovićev manevar, sračunat na dalje obmanjivanje saveznika i demokratske svetske javnosti, završio neuspehom.

Stekavši uverenje da preko Mihailovića neće moći da sprovede planirane diverzijc, Armstrong je lično, u pratnji majora Smita, otišao na teren Javorskog četničkog korpusa koji je bio pod komandom majora Cvetića, i pokušao da organizuje diverzije na mostu u Ibarskoj klisuri. Pod izgovorom da se još plaši okupatorskih represalija, Cvetić je uspeo da onemogući ovu akciju.

Međutim, boraveći gotovo dva meseca na ovom terenu, Armstrong je konstatovao da je pravi razlog Cvetićevog otpora njegova bliska saradnja sa okupatorima i njihova zajednička borba protiv divizija NOV. Tako se Armstrong, neobavljenog posla, vratio u Mihailovićevu Vrhovnu komandu.

Očigledno, ni general Armstrong nije bio u stanju da Mihailovića privoli na borbu protiv okupatora, pa čak ni na izvođenje diverzantskih akcija na objekte kojima se okupator služio.

Početkom septembra 1943. godine u štab Draže Mihailovića stigao je sa Srednjeg istoka i kapetan jugoslovenske vojske Borislav Todorović. On je ovako opisao svoj dolazak među četnike:

"Već nekoliko dana nalazio sam se u jednom od mnogobrojnih savezničkih vojničkih logora u Severnoj Africi, čekajući naređenje za pokret. Gledajući kako svake večeri pojedine grupe komandosa napuštaju logor, odlazeći sa sličnim zadacima koji su i mene očekivali, moje nestrpljenje počelo je da raste. Komandant logora me je, najzad, obavestio da će moja grupa krenuti na zadatak sutra uveče.

Sutradan, oko devet časova uveče, došao je komandant logora i povezao nas kamionom ka aerodromu Bengazi. Našli smo se uskoro pored velikog četvoromotornog bombardera tipa 'halifaks', koji je u mraku ličio na nekakvo čudovište. Oko aviona, na travi, sedelo je nekoliko mladića. To je bila naša posada, koja treba ovo čudovište da prenese iz afričke pustmje negde u srce naše zemlje.

Ušli smo najzad u avion. Teška vrata zatvorila su se za nama i ubrzo huka motora ispuni prostor. Posle kraćeg vremena avion zaurla, a zatim se uspešno odlepi od zemlje ...

... Letimo već dva sata. Osećam se prilično umoran. Ležem na klupu. Odjednom me je trgla jaka svetlost koja je zasenila avion. Skočio sam. Instruktor je čučao pored prozora i nešto osmatrao. Prišao sam mu. Od jake svetlosti nisam mogao ništa da vidim. Objasnio mi je da smo uhvaćeni u nemački reflektorski snop, negde iznad albanske obale. Svestan opasnosti, očekivao sam da ćemo svakoga časa biti pogođeni. Veliki avion poče naglo da menja pravac. Nisam više mogao ostati u stojećem stavu: avion, skrećući čas na jednu, čas na drugu stranu, posle nekoliko trenutaka uspeo je da se oslobodi opasnog zagrljaja svetlosti. Sada smo leteli iznad kopna. Skinuli smo pojaseve za spasavanje.

Bilo je oko tri časa izjutra kada mi je instruktor prišao i rekao da je vreme za oblačenje. Navlačim kombinezon; ostatak uniforme pakujem u balu. Nameštam padobran. Instruktor mi toliko zateže potege da sam primoran da legnem pored otvora kroz koji ću skakati, kako bih lakše disao.

— Vatre! Vatre! — čuo sam odjednom povike.

Pogledao sam kroz prozor. Duboko dole primetio sam sitne svetle tačke, poređane u obliku pravougaonika.

Avion je počeo naglo da se spusta. Poznato pištanje motora i snažan pritisak u ušima. Instruktor je otvorio vrata, kroz koja ću iskočiti. Već je 3,30. Meseca još nema; pomrčina je potpuna. Sada sedim pored otvora, dok avion kruži i uzima potreban pravac i menja visinu. Više moje glave instruktor vezuje vrpcu padobrana koja treba da ga automatski otvori kada budem iskočio. Primetio je da ga gledam, osmehuje mi se. Uzbuđen sam. Preko puta mene sedi Luka (pukovnik Baletić, posle dolaska u Vrhovnu komandu, postavljen za Mihailovićevog nač. štaba — nap. autora). Bled i ozbiljan. Možda sam i ja bled, samo to ne mogu da vidim.

Ja sam broj jedan. To znači da ću skakati prvi. Spustili smo se već dosta nisko. Avion je proleteo iznad vatri, koje sam sad jasno video, i zaokrenuo praveći poslednji krug. Čekam napregnuto. Odjednom se upalila crvena svetlosit iznad moje glave. Pripremio sam se za skok. Sastavljenih nogu, spuštenih kroz otvor, leđima okrenut motorima, sedim potpuno ispravljen, oslanjajući se rukama o ivice otvora.

Zelena svetlost, i odjednom mrak. Strahovit vetar baca me pod rep aviona. Nekoliko trenutaka padam naglo. Potom, mali trzaj. Padanje je sada lakše, odmerenije, ali ljuljanje je ogromno. Ljuljam se vrlo opasno: napred-nazad. Pokušavam da to smanjim.

Sećam se svih saveta koje su nam na obuci davali. Noge držim čvrsto priljubljene. Posmatram zemlju, ali ništa ne mogu da razaznam. Po dužini vremena koliko već padam, trebalo je da sam već odavno na zemlji. Odjednom, blag udar o tle baš u trenutku kad sam se nalazio u vertikalnom položaju. Pao sam i prevrnuo se hitro.

Skok je bio završen.

Ustao sam, oslobodio se veza i pogledao oko sebe. Činilo mi se da sam na dnu kanjona neke reke. Nigde nikoga; potpuno sam sam. Ne znajući za časak šta da radim, počeo sam da skupljam padobran. Zvuk avionskog motora dopirao je još do mene. Sigurno je tada izbacivao materijal. Ali gde?

— Ooooj! Padobranac, oooj! — razleglo se daleko gore, sa vrha kanjona. Opazio sam nekoliko slabih svetlosti, kako su se spuštale niz planinu.

— Ooooj, brate, gde si? — ponovilo se nekoliko puta u kratkim razmacima. Odazvao sam se posle kraćeg dvoumljenja. Svetlosti su naglo počele da se primiču. Približavali su mi se sa više pravaca. Još nisam mogao da razaznam ljude; nazirao sam samo siluete. Podigao sam mitraljetu. Oni su mi se približavali držeći puške 'na gotovs' i ja se rukovah s bradonjama. Uzeli su moje stvari i svi polako krenusmo uzbrdo.

Zatekao sam Luku pored vatre. Izgleda da se pri skoku dobro ugruvao, jer još nije mogao da se potpuno snađe i odgovori na pitanja koja mu je engleski major Grinlis (član britanske misije — nap. autora) postavljao. Malo zatim, krenuli smo ka logoru savezničke misaje.

Iako je bilo veoma rano, u logoru niko nije spavao. Očekivali su naš dolazak. Posle pozdrava i uobičajenih pitanja o skoku, prilazimo svi kazanu postavljenom na velikoj vatri pored šatora. Osetio sam miris 'šumadijskog čaja'. Navalili smo svojski. Niko nije na spavanje ni mislio. Ipak, po savetu svih, ulazim u jedan šator načinjen od padobrana. Ležem na debeli sloj čiste slame, ne bih li se koliko-toliko odmorio.

Ujutru, zajedno sa Lukom, stigao sam u Vrhovnu komandu. Naš susret i razgovor sa Mihailovićem bio je veoma srdačan. Luka je Mihailoviću predao nekoliko poruka vlade, a zatim ga je upoznao sa situacijom na Srednjem istoku. Ja sam, s vremena na vreme, odgovarao samo na postavljena pitanja.

Nekoliko dana kasnije Mihailović me je pozvao i saopštio mi da me određuje za oficira za vezu sa savezničkim misijama, prvenstveno sa misijom SAD, koja je tih dana stigla u Vrhovnu komandu."22

Zbog svoje široke saradnje sa okupatorom i kvislinzima, Mihailović je tokom 1943. godine sve više gubio poverenje i podršku britanske vlade. U takvoj situaciji on je uporno nastojao da ojača i učvrsti svoje pozicije kod SAD i da ih što više populariše kao svog iskrenog saveznika.

U tome ga je najviše pomagao Konstantin Fotić, ambasador emigrantske vlade u Vašingtonu, koji je u SAD razvio široku delatnost u političkim krugovima SAD i reakcionarnom delu jugoslovenske ekonomske emigracije, okupljene oko lista "Srbobran".

Da bi realizovao svoj plan o osvajanju što veće podrške i pomoći SAD, Mihailoviću je bilo neophodno da izdejstvuje prisustvo jedne njene misije koja bi bila isključivo pod četničkim uticajem. Zato je Mihailović avgusta 1943. godine uputio šefu obaveštajne službe SAD generalu Donovanu telegram sledeće sadržine:

"Kod nas je skočio padobranom 19. avgusta poručnik američke mornarice Valter R. Mansfild, 1. s.t.L.T. USNG. U interesu je, kako naše, tako i vaše zemlje, ako pošaljete kompletnu vojnu misiju u moj štab."23

Na ovaj Mihailovićev zahtev, avgusta 1943. godine u četničku Vrhovnu komandu je stigao potpukovnik SAD Ambret Sajc, za koga je Mihailović pretpostavljao da je bio viši činovnik u Ministarstvu unutrašnjih poslova SAD.

Nekoliko dana pre Sajcovog dolaska, Mihailoviću je pošlo za rukom da uspostavi i direktnu radio-vezu sa SAD. Tim povodom on je uputio raspis svojim komandantima u kojem, pored ostalog, kaže:

"... Najveći njujorški list 'Njujork tajms' od 17. septembra objavio je krupnim slovima senzacionalnu vest, da je deneral Draža Mihailović uspostavio direktnu vezu sa Amerikom preko svoje radio-stanice 'Demokratska Jugoslavija'... Američko ministarstvo spoljnih poslova zvanično potvrđuje da ima direktnu vezu sa đeneralom Mihailovićem kao i da prima direktne telegrame za Ministarstvo rata..."24

Tako se Mihailoviću pružila prilika da i ovim putem, sve do polovine avgusta 1944. godine, šalje u SAD razne laži, klevete, i dezinformacije na račun narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije.

Da bi svoje raspoloženje prema SAD preneo i na potčinjene, Mihailović je svojim komandantima slao mnogobrojne telegrame u kojima je veličao svoje odnose sa SAD i pomoć koju mu one pružaju. Početkom oktobra 1943. godine upućuje raspis svim komandantima u kojem, pored ostalog, kaže:

"Javno pred skupovima slušajte samo emisije Amerike i širite njihove vesti... Naš kralj i naša vlada nalaze se sada u Kairu, imaju neposrednu vezu s Amemkom i sa našim ministrom vojske."25

Ovakvi i slični telegrami razvijali su među četnicima sve bolje raspoloženje prema SAD, zbog čega je američkoj misiji pri četničkom štabu umnogome bio olakšan rad i boravak među četnicima bio veoma prijatan.

Ovakav četnički stav znatno je išao naruku Mihailoviću u njegovoj akciji na pridobijanju Sajca i Mansfilda.

Da bi ovu dvojicu što bolje iskoristio za ostvarenje svojih ciljeva, Mihailović je doneo odluku da im, u pratnji Todorovića, organizuje "inspekciono" putovanje po određenim četničkim jedinicama u Srbiji, u kojima je četnička saradnja sa okupatorom i kvislinzima još bila prikrivena. A zatim da ih, snabdevene materijalima koji bi išli u prilog četničkom pokretu, uputi preko Kaira za SAD radi podnošenja izveštaja lično predsedniku Ruzveltu.

Mada su Sajc i Mansfild odmah prihvatili ovaj predlog, Mihailović je u realizaciji ove odluke ipak naišao na izvesne teškoće.

Sef savezničkih misija britanski general Armstrong, pod čijim su se rukovodstvom nalazili Sajc i Mansfild, nije potpuno prihvatio Mihailovićev predlog. On je uporno insistirao da se oficirima SAD u "inspekcionom putovanju" priključi i britanski major Hadson. Mihailović se u početku nije slagao sa ovlm, ali s obzirom na činjenicu da se Sajc i Mansfild bez Armstrongovog odobrenja nisu mogli udaljavati iz sedista savezničke misije, on je, i pored toga što je tvrdio da je jedini Hadsonov zadatak u ovoj grupi da "špijunira Amerikance", bio prinuđen da prihvati Armstrongov zahtev.

Prvih dana novembra 1943. godine Mihailović je svojim komandantima uputio telegrame u kojima im, pored ostalog, poručuje:

"Da bi upoznali prilike kod nas... odobrio sam američkoj misiji pri štabu VK potpukovniku Sajcu i kapetanu Mansfildu da obiđu teritorije korpusa: Cerskog, Majevičkog, Kolubarskog, Valjevskog, Rudničkog, 1 ravnogorskog, Gardijskog, 1 šumadijskog, II ravnogorskog i Javorskog. Ovim predstavnicima savezničke Amerike treba pokazati sve čime raspolažemo u pogledu naoružanja... Oni treba o ovome da dobiju pravu sliku i biće tumači naših teškoća kod Amerike, koja će nam ukazati veću pomoć nego što smo je do sada dobijali. Zato, ovim predstavnicima Amerike treba ukazati svu moguću predusretljivost i omogućiti im da što više vide.

Sa američkom misijom putuje i engleski potpukovnik Hadson. Sa ovom misijom kao delegat VK putuje artiljerijski kapetan Borislav Todorović."28

Da bi postigao željeni rezultat, Mihailović je za vreme trajanja ovog "inspekcionog putovanja" Todoroviću i zainteresovanim četničkim komandantima davao mnogobrojne instrukcije. Prvenstveno o tome šta treba misiji SAD prikazati i istaći, a šta od nje prikriti.

Po svemu sudeći, četnički komandanti su se ovom prilikom striktno pridržavali Mihailovićevih saveta. To se vidi i iz Todorovićevog telegrama upućenog decembra 1943. godine Mihailoviću:

"Dostavljam Sajcovu depešu. Predajte istu brigadiru (Armstrongu — nap. autora) da je pošalje odmah u Kairo ... Moja (Sajcova — nap. autora) depeša za Vašington preko Kaira je: 'Nastavljamo najpažljiviju i najdetaljniju inspekciju trupa đenerala Mihailovića, njegove operacije i stav srpskog naroda. Verujem da će to pokazati najvažnije činjenice koje Kordel Hal (tadašnji ministar inostranih poslova SAD — nap. autora) nije znao kada je govorio 9. decembra o pomoći partizanima, nasuprot Mihailoviću. Moj izveštaj biće uskoro gotov i primoraću vladu da promeni mišljenje koje je uzela. U međuvremenu najhitnije tražim da se više nikakva izjava ne daje i da se obustavi izvršenje date izjave, dok ja ne dam svoj izveštaj.'"27

A samo nekoliko dana kasnije, potpukovnik Sajc obaveštava svoju komandu:

"Naša inspekcija pokazuje da general Mihailović može uraditi ono što bisino od njega tražili, ako bi imao na svaki način sledeći materijal: automatsko oružje, municiju, cipele i odela. Tražim upotrebu jugoslovenskih letećih tvrđava pod američkom komandom za donošenje prve pomoći Mihailoviću."28