Smatrajući da je posle razjašnjenja "komunikacije" britanske vlade i povlačenja naređenja Britanske komande na Srednjem istoku, upućene Mihailoviću 26. maja 1943, ipak došlo do izvesne saglasnosti sa Mihailovićem, Britanska komanda na Srednjem istoku postavila je zahtev da četnici, uz pomoć pripadnika britanske misije, izvrše rušenje nekoliko strategijskih objekata na teritoriji Srbije. Među ovima označeni su i neki objekti u Ibarskoj klisuri, rudnicima Trepči i Boru i na pruzi Beograd — Skoplje, koji su predstavljali važne strategijske tačke nemačkog okupatora. Britanska komanda bila je spremna da za ove akcije naoruža četničke jedinice. Međutim, s obzirom na dotadašnja iskustva, ona je bila prinuđena da preko Bejlija zatraži od Mihailovića i izvesne garancije.

Zbog toga su, na Bejlijev zahtev, u toku avgusta 1943. održane tri "međusavezničke konferencije" kojima su prisustvovali pojedini četnički komandanti i pripadnici britanske misije. Na svim ovim konferencijama vodeni su zapisnici i donete pismene odluke koji objekti dolaze u obzir za rušenje i način na koji će se rušenje izvršiti.

Nijedna od ovih odluka ipak nije bila realizovana iz prostog razloga što je Mihailović imao drugu računicu. On je u dogovoru sa svojim komandantima stalno pokušavao da od saveznika izvuče što je moguće više oružja, municije i drugog materijala za borbu protivu NOP a da akcije protiv okupatora odlaže na neodređeno vreme.

Bejli je prozreo te Mihailovićeve namere i zato mu 24. avgusta 1943. upućuje pismo u kome kaže:

"Naređeno mi je iz Kaira da Vam skrenem pažnju na sledeće činjenice:

1. I pored uveravanja datih meni ranije, engleski oficir za vezu pri štabu majora Đurića još nije u stanju da potvrdi da je major Đurić dobio naređenje za tešnju saradnju u napadima na neprijateljske komunikacije gde god karakter stanovništva to dozvoljava.

2. Naprotiv, major Đurić tvrdi da je dobio naređenje kojim mu se zabranjuje svaka protivosovinska delatnost, osim na terenu južno od linije od Uroševca do Aleksandrovca na bugarskoj granici...

3. Major Đurić tvrdi da je 1. avgusta ove godine dobio naređenje da ne daje britanskoj misiji izveštaje o kretanju i transportima neprijateljskih snaga, koji su od bitne i hitne važnosti za Vrhovnu komandu savezničkih trupa na Srednjem istoku...

4. Još nema od majora Selbija potvrde da je major Keserović dobio naređenje u pogledu saradnje pri rušenju saobraćajnih objekata u Ibarskoj klisuri.

5. Takođe još nema potvrde od kapetana Rutema da je major Piletić dobio naređenje u pogledu napada na Borske rudnike.

6. Major Đurić sada se bori sa partizanima na svojoj teratoriji sa tri hiljade boraca naoružanih od strane Vrhovne komande na Srednjem istoku, za vreme prošla četiri meseca. Ova akcija ide čisto na štetu opštejugoslovenskog otpora Osovini..."1

U daljem tekstu se navodi broj pošiljaka predviđenih za mesec septembar, s napomenom da te avionske pošiljke mogu da stignu ako od strane Mihailovića budu "izdata kategorička i nedvosmislena naređenja po navedenim tačkama."

Pukovnik Bejli se nada "da će moći đeneral Mihailović stoga da da svoj odgovor kako bi se moglo, ukoliko odgovor bude povoljan, i odmah nastaviti sa transportima".

Nezadovoljstvo britanske vlade i savezničke Vrhovne komande na Srednjem istoku prema Mihailovićevom stavu sve više se izražavalo i kroz mnogobrojne javne izjave i postupke pojedinih pripadnika britanskih misija pri četničkim štabovima. Obavešten o pojedinim "ispadima" britanskih oficira, Mihailović je uputio 11. jula 1943. Bejliju pismo:

"Britanski potpukovnik G. Hadson počeo je da se tajno meša u naše čisto unutrašnje stvari i da nagovara pojedine naše komandante na neposlušnost i izneveravanje vojničke zakletve i vojničkih pravila. Izneo je da sam na putu da budem slomljen da pristanem na saradnju sa komunistima i da ne uživam ni moralnu ni materijalnu pomoć Velike Britanije; da meni treba da ostane pod komandom istočni deo Jugoslavije, i to samo Srbija i Sandžak; da ima i drugih komandanata koji ne odobravaju moj rad. Samo pod ovakvim uslovima biće nam doturena pomoć u naoružanju.

Ovakvim svojim postupkom potpukovnik g. Hadson ogrešio se o najobičnije gostoprimstvo kao i naše savezničke odnose. Pitam Vas, šta bi Britanska vojna uprava uradila — kad bi neki od naših oficira govorio u Velikoj Britaniji protiv britanske vojske, britanske krune i interesa Velike Britanije?

Zbog ovakvih postupaka potpukovnika g. Hadsona, nije poželjno da se g. Hadson ubuduće ma kuda udaljava iz sastava Vaše misije. Sem toga, ne slažem se sa tim da Vi iz ovoga štaba opštite sa Vašim predstavnicima kod komunista, jer to može da ide samo na štetu nasih opštih interesa, kao i na bezbednost ovoga štaba i odreda Jugoslovenske vojske u otadžbini. Zbog toga zahtevam i molim Vas da se ova veza odmah prekine i da Vašim potčinjenim naredite da ne stvaraju razdor u redovima Jugoslovenske vojske u otadžbini. U protivnom biću prinuđen da preduzmem potrebne mere zaštite, iako bih želeo da do toga ne dođe."2

U vezi sa Hadsonovom delatnošću Mihailović je napravio i ličnu zabelešku Hadsonovog razgovora s komandantom obezbeđenja Vrhovne komande, majorom Miljanom Janketićem, koja glasi:

"1) Da li je istina da se iz zemlje tražilo odobrenje da se ne sluša Radio-London.

2) Po njihovom dubokom uverenju u zemlji su 65 odsto partizani a ostalo četnici i da im je neophodno da tačno utvrde ovo stanje pošto Majski traži preko njihove vlade da se ovo utvrdi. (Majski je bio ambasador SSSR u Velikoj Britaniji — nap. autora.)

3) Veruje da je kod Pavla samo 1 odsto ali kod Baja je između 20 i 30 odsto, ali da je Crna Gora mala pokrajina, dok su Bosna, Hercegovina, Lika, Dalmacija, isto tako i Srbija, sa mnogo većim procentom.

4) Da Perhineku ne veruje jer je 100 odsto generalov čovek (Perhinek je bio Mihailovićev delegat za Crnu Goru i načelnik štaba kod Pavla Đurišića — nap. autora).

5) Potrebno je da svoje ljude ubace kod Baja, Keserovića, Baćovića i svud da imaju po jednog, da se tačno obaveste po gornjem.

Jednog njihovog padobranca ubili u Hercegovini."3

Komandant Drugog kosovskog korpusa jula 1943. piše komandantu južne Srbije, majoru Radoslavu Đuriću:

"Pošto vladam vrlo dobro francuskim i talijanskim jezikom imao sam nekoliko puta važne razgovore sa engleskim oficirima koji su kod mene pri štabu...

Engleski kapetan C. Džordž Mo kazao mi je i mnogo molio da nikome ne govorim jer su to sve vojničke i državne tajne koje mi on iznosi...

Oni pokušavaju da nas ucenjuju i cepaju od Čiče. Oni obećavaju ogromno oružje, spremu, novac, pohvale i sve drugo, želeći da se ne pridržavamo Čičinog naređenja, nego da radimo kako oni žele. To je strašno koliko su pokvareni.

Kapetan g. Džordž je govorio da Čiča treba da ide u Kairo radi planske akcije, a da će ga Keserović zastupati. Izgleda da su i njemu mnogo obećali ako počne sa sabotažom. Plašim se da Čiču ne postigne ista sudbina kao i Sikorskog."4

Na osnovu ovakvih i drugih sličnih obaveštenja, Mihailović je uputio četničkim komandantima raspis, u kome, pored ostalog, kaže:

"Otkrili smo da je britanska misija pri Vrhovnoj komandi tražila neposredno podatke sa terena o broju ubijenih komunista. Jedan takav izveštaj pao nam je šaka i dostavljači su uzeti na odgovornost za službu inostranstvu ... Po svaku cenu sprečiti mešanje Engleza u naše unutrašnje stvari."6

U težnji da ovakvim akcijama pripadnika britanske misije stane na put i sačuva svoj autoritet, Mihailović u mnogobrojnim telegramima opominje četničke komandante da se čuvaju britanskih oficira, ističući da "oni samo kupuju a ništa ne prodaju. Englezi su obični trgovci ljudskim mesom i da nema Nemaca, Englezi bi bili najgori narod na svetu".

Plašeći se da pripadnici britanske misije eventualno ne pridobiju nekog od istaknutijih četničkih komandanata, Mihailović telegramom upozorava komandanta Krajinskog četničkog korpusa, majora Piletića:

"Sa prispelim gostima (odnosi se na pripadnike britanske misije — nap. autora) postupajte srdačno ali sve kupujte a nista ne prodajte. Ako pokušaju da vas potčine neposredno sebi, izjavite da o svemu morate dobijati naređenje Vrhovne komande. Na taj način ćete gostima i njihovim naredbodavcima najjače pokazati čvrstinu naše organizacije.

U razgovoru sa majorom Grinvudom naglasite mu da niste ni Vi ni on kompetentni da rešavate hrvatskom druga pitanja, već da gledate svoja posla i vojnički rad. Nemojte mu ništa odavati, jer on, kao i ostali, vrši obaveštajnu službu, a u našim unutrašnjim pitanjima razume se kao konj."6

O svojoj misiji Bejli je podneo referat objavljen u knjizi Otive i Kloga pod naslovom "Britanska politika za vreme rata prema Jugoslaviji i Grčkoj", iz koga donosimo onaj deo koji se odnosi na izvršenje njegove misije i njegovu ocenu situacije u Jugoslaviji, posmatrane iz štaba Draže Mihailovića.

"Na sam dan Božića 1942. bačen sam padobranom u blizini Mihailovićevog štaba, spustivsi se na planinu Sinjajevinu, desetak milja sevemo od Kolašina, u Crnoj Gori. Sa sobom sam nosio akreditivna pisma sekretara Forin ofisa i glavnokomandujućeg Srednjeg istoka. U njima se Mihailoviću ukazivalo na neophodnost što većeg i što hitnijeg doprinosa ratnom naporu.

Bilo mi je naloženo da prvenstveno istražim kakve su prirode Mihailovićevi odnosi sa Nemcima, Italijanima i partizanima. Mesec dana po svom dolasku izvestio sam da je mržnja između partizana i kraljevske vojske toliko jaka i još ljuća na strani ovih potonjih, da nema nikakve nade da bi moglo da dođe do njihovog udruživanja na istoj teritoriji. Potvrdio sam takođe postojanje radnog dogovora između nekih Mihailovićevih lokalnih (crnogorskih) komandanata sa Italijanima, kao što je to još Hadson javio, ali da nema očiglednih dokaza o direktnoj saradnji samog Mihailovića sa Nemcima ili Italijanima. Podvukao sam takođe statičku prirodu Mihailovićeve politike i organizacije. Zaključio sam:

Došlo je vreme da se sa Mihailovićem čvrsto postupi. On mora da shvati da mi možemo da ga uzdignemo a možemo i da ga uništimo. Ako želi ono prvo, onda treba da uzvrati otvorenom i iskrenom saradnjom. Slepa podrška koju smo mu pružili u prošlosti stvorila je u njemu uverenje da je ova misija tu samo da bi prenosila njegove zahteve britanskim vlastima i da se pobrine da se oni izvrše najhitnije moguće — otud njegov gnev kad ispitujemo njegovo delovanje... On mora da shvati da mi to više nećemo podnositi.

Da bi se uklonilo ovo štetno stanje stvari koje se održavalo na opšte ratne napore, Hadson i ja smo podneli zajednički plan Kairu da ga prodiskutuje sa Londonom. Suština ovog plana je bila da se silama Osovine uskrati ova korist koju su one izvlačile iz sukoba između Mihailovićevih i Titovih jedinica i to na taj način što bi se razgraničile dve operativne zone, jedna Mihailovićeva, druga partizanska. Demarkaciona linija, grubo rečeno, išla bi na severoistoku od jugoslovensko-bugarske granice na Dunavu pa do crnogorsko-albanske granice na jugoistoku. Obe strane bi imale punu britansku podršku u svojoj zoni a zauzvrat bi se ove odrekle svakog dogovaranja sa neprijateljem i uzdržavale se bilo kakvog međusobnog sukoba ili pokušaja da pređu u tuđu zonu.

Politička svrsishodnost onemogućila je da se iskuša ovaj plan, koji su sami njegovi tvorci nazvali očajničkim.

Krajem februara 1943. ja sam ponovo sugerisao da mora neki veći napor da se učini da Mihailović ili smeni crnogorske komandante koji su bili u direktnim i prijateljskim odnosima sa Italijanima (Đukanoviić, Stanišić i Lašić) ili da im naredi da smesta napuste gradove u kojima su, u italijanskim garnizonima, našli utočište, i da se povuku u brda. Oficiri o kojima je reč došli su uskoro u Mihailovićev štab i ja sam dobio odobrenje od Mihailovića da im u tome smislu govorim. Taj se sastanak pokazao jalovim. Mihailović je uporno dokazivao da ova taktika predstavlja opravdano iskorišćavanje neprijatelja i prodiranje u njegove organizacije, dok su se njemu potčinjeni komandanti pokazali bigotni i suviše glupi da bi mogli da prihvate ubeđivanja, razumne razloge ili pretnje.

Što se tiče položaja majora Pavla Đurišića, Mihailovićevog komandanta istočne Bosne i Sandžaka čiji je štab u Kolašinu, britanski oficiri za vezu, pošto su posetili ovaj grad sredinom februara 1943, došli su do razumnog zaključka da, iako su Italijani priznali njegove jedinice pod imenom Limsko-sandžačkog četničkog odreda, Đurišiću bi trebalo odobriti da održava ovu vezu sa neprijateljem. Oni su bili ubeđeni da će na kraju krajeva oružje, oprema i odeća koju su primali od Italijana, biti korisno upotrebljeni prativ okupatora. Nužnost da snabdevaju njegove trupe mogla bi da poveća Italijanima teškoće sa civilnim stanovništvom ukoliko pokušaju da vrše rekviziciju životnih namirnica ili da budu primorani da mu šalju hranu u Crnu Goru bilo sa teritorije koju su držali Italijani pod okupacijom bilo iz same Italije. Štaviše, činjenica da su Đurišićeve trupe držale ovaj deo Crne Gore obećavala je da će primanje opreme iz Egipta biti olakšano, ne samo vazdušnim već i morskim putem. Postojala je nada da će, snabdevši se sa dovoljno naoružanja od Italijana, Đurišić biti u stanju da obezbedi kanal do obale i da štiti prihvatanje vazdušnog snabdevanja. Na kraju krajeva, sav taj materijal je pao u ruke partizanima koji su bili na kapijama Berana u mnogo većem broju nego Mihailovićeve snage, neposredno posle italijanske okupacije.

U međuvremenu sam zapao u teškoće sa Mihailovićem koji je, ne bez razloga, moj dolazak shvatio ne samo kao znak da će mu materijalna pomoć ubuduće stizati u mnogo većem obimu, već i da će prestati ono što je on smatrao monstruoznim publicitetom koji je Bi-Bi-Si davao partizanskoj aktivnosti. Na žalost, neprestana potreba za avionima dalekog dometa na sredozemnom ratištu koje smo upotrebljavali u protivpodmorničkom ratu a i za podržavanje kopnenih operacija u Libiji, onemogućavala je pojačavanje letova za Jugoslaviju ili za druge krajeve Balkana. U stvari, za deset nedelja koliko je prošlo od mog dolaska u Mihailovićev štab, mi smo primili svega dve pošiljke. Nekoliko tona bačenih iz aviona sadržavale su trideset miliona italijanskih okupacionih lira, preštampanih upadljivo crvenom bojom 'Etiopija' i nekoliko stotina kutija tropskog seruma protiv zmijskog ujeda. Mihailovićev bes je mogao da se meri sa mojim sopstvenim kad sam uza sve to primio još i instrukcije iz Kaira da moram lično da prebrojim lire, pošto pre mene to učine Hadson i ostali oficiri iz misije, pa da tek onda potpišem prijem. To je bio jedan od onih šašavih zahteva koje mi je postavljao Kairo a koje sam primao na jedno a ispuštao na drugo uvo.

Mihailovićevo razočaranje nedostatkom potrebne podrške, saznanje da je istina o njegovoj relativnoj neaktivnosti i bratimljenju njegovih crnogorskih komandanata sa Italijanima dospela do spoljneg sveta i stalno pominjanje partizana u emisijama Bi-Bi-Sija, sve to zajedno dovelo ga je do javnog ispada 28. februara 1943. To se desilo prilikom krštenja najmlađeg deteta kmeta iz Gornjeg Lipova gde je u to vreme bio Mihailovićev štab. Moram da napomenem da je Mihailović izgubio kontrolu nad sobom zahvaljujući dobrim delom šljivovici koju su pili svi prisutni izuzev novorođenčeta. U ovom govoru on je gorko kritikovao savezničku politiku prema svojoj zemlji i svom pokretu, stavljajući jasno do znanja da on smatra vojničkim imperativom da prvo likvidira svoje unutrašnje neprijatelje, imenujući ih partizanima, Hrvatima, Muslimanima i ustašama — tim redom, pre no što se okrene osovinskim snagama. Dodao je da saveznici mogu da rade šta hoće i da prete koliko god hoće, ali da ga ništa neće odvratiti od njegovog cilja da uništi partizane, ni da promeni svoje držanje prema Italijanima (za koje je rekao da oni predstavljaju 'njegov jedini izvor snabdevanja') i da njemu nije potreban nikakav dalji kontakt sa zapadnim demokratijama.

Kad sam ovu Mihailovićevu tiradu preneo Kairu i Londonu, britanska vlada je zauzela stanovište da preko toga ne treba preći. Nekoliko nedelja docnije, 29. marta, Čerčil je lično uputio notu predsedniku jugoslovenske vlade, skrenuvši mu pažnju na Mihailovićev govor, uz primedbu da se ne može smatrati da to odražava gledište jugoslovenske izbegličke vlade. Međutim, Čerčil je ukazao i na to da, kako je Mihailović ministar vojni ove vlade, britanska vlada smatra da bi njega trebalo tačno i potpuno informisati o stanovištu njegove sopstvene vlade i naložiti mu da zauzme stav u skladu sa zajedničkim gledištem koje zauzimaju jugoslovenska i britanska vlada. Na kraju Čerčil upozorava da bi, ukoliko Mihailović ne bude spreman da promeni svoju politiku u odnosu na Italijane i svoje sunarodnike koji se aktivno bore protiv neprijatelja, britanska vlada bi mogla da bude primorana da revidira svoju politiku koja se sastojala u tome što ga je favorizovala ne vodeći računa o drugim vođama pokreta otpora u Jugoslaviji.

Jugoslovenska vlada je pristala da Mihailoviću pošalje opomenu u tom smislu i ubrzo je od ovoga stigao neubedljiv odgovor u kojem on još jednom ističe potrebu da se ukloni sve ono što stoji na putu njegovog borbenog angažovanja protiv Nemaca i Italijana, koje je on uvek smatrao svojim glavnim neprijateljima.

Taj prvi znak da britanska vlada više nije spremna da toleriše u nedogled Mihailovićevu politiku neaktivnosti, odugovlačenja i međusobnog internog obračunavanja, bio je rezultat nagomilavanja dokaza da su partizanske snage predstavljale ozbiljan trn u oku Italijanima i Nemcima.

Otprilike u to vreme britanska misija u Mihailovićevom štabu načula je o teškim borbama koje su se vodile na granici Bosne i Hercegovine, a početkom marta, čula se teška i stalna topovska grmljavina sa severozapada. Mihailovićeve lokalne snage su očigledno bile u pokretu, ali su ulagani svi mogući napori da se to od britanskih oficira sakrije. Docnije je postalo jasno da su u ovim borbama bile angažovane znatne partizanske snage, ali britanski oficiri za vezu nisu bili u stanju da tačno ustanove kakvu su ulogu u tim borbama igrali Mihailovićevi četnici.

U međuvremenu, Mihailović, sa kojim nisam imao kontakta još od onog incidenta na krštenju, 28. februara, napustio je u potaji svoj štab u nepoznatom pravcu. Navodni razlog, koji je njegov štab nama davao o njegovom odlasku, bio je da je on otišao u Hercegovinu da konferiše sa nekim svojim komandantima iz Dalmacije. Poslao sam depešu 16. marta 1943: 'Mihailović napustio štab potajno u nepoznatom pravcu, danas u 16 časova... Moguće je da je preuzeo lično komandu, operacija protiv partizana ili se prebacio na Kalinovik. Bilo je skoro pokušaja od strane Nemaca, Italijana i Ljotića da tamo održe sastanak sa generalom Mihailovićem. Uprkos uveravanjima da to nije tačno, ne smatram da je nemoguće da je otišao na neki takav sastanak... Možda je otišao da unapred izabere letnje boravište za svoj štab ...' U depeši od 23. marta 1943. dodao sam: 'Potvrđujem da se borbe koje se u Bosni i Hercegovini vode razvijaju na štetu četnika. Nije nemoguće da će general Mihailović i njegova pratnja pobeei ne mareći za sudbinu koja bi mogla da zadesi ovu misiju, kao što su to učinili sa majorom Hadsonom, prošle godine!' Međutim, pošto sam se posavetovao sa Hadsonom, izložio sam, kao svoje gledište, da je Mihailović u stvari otišao da preuzme komandu nad onim svojim jedinicama koje su bile angažovane u borbi da spreče partazane, koje su, kao što je to sada ustanovljeno, Nemci i ustaše potisnuli južno od granice Bosne i Hercegovine, da uđu u Crnu Goru.

Bio sam bez vesti o Mihailoviću još početkom aprila pa sam zatražio od britanske vlade da ona utiče na jugoslovensku vladu da ova naredi njemu (Mihailoviću) da se smesta vrati u svoj štab, s obzirom da ima mnogih pitanja od prvorazrednog značaja po savezničke planove koje bi trebalo prodiskutovati s njim. Takvo naređenje je izdato i Mihailović je smesta po njemu postupio iako, po svemu sudeći, ne toliko zahvaljujući samoj naredbi, koliko činjenici da je otpor njegovih jedinica popustio pod pritiskom partizana. Uklonivši se partizanima sa puta, Mihailović je napustio logorište i krenuo prvo ka jednom mestu iznad Berana a onda ka Srbiji, gde je stigao 30. maja 1943.

U međuvremenu je britanska vlada razmatrala Mihailovićev odgovor na poruku predsednika jugoslovenske vlade. Sekretar Forinj ofisa je 7. maja zatražio od Jovanovića (Slobodan Jovanović, predsednik emigrantske vlade — nap. autora) da uputi još jednu poruku Mihailoviću. To je, u stvari, bila naredba. Ona je počinjala stavom u kojem se kaže da se Vlada Njegovog Veličanstva nada da će uskoro biti u mogućnosti da Mihailoviću pošalje obilniju materijalnu pomoć; međutim, pre no što bude preduzela potrebne korake u tom smislu, moraće da se postigne zadovoljavajući sporazum ...

Istog tog dana, u privatnom pismu upućenom predsedniku jugoslovenske vlade, Idn je ovome jasno dao na znanje da, ukoliko Mihailović odbije da prihvati ove uslove, britanska vlada može da dođe do zaključka da sa vojnog gledišta nema više opravdanja da mu se šalje pomoć koju je ona nameravala da pojača. Ova direktiva je Mihailoviću upućena 10. maja 1943.

Pre no što je Mihailović mogao i da sastavi svoj odgovor na ovaj skoro ultimativni zahtev, situaciju je komplikovao telegram koji je glavnokomandujući Srednjeg istoka poslao 26. maja a u kojem je naloženo da se od Mihailovića zahteva, prvo, da prekine svaku saradnju sa snagama Osovine i, drugo, da se povuče preko Ibra u Istočnu Srbiju, objašnjavajući time što je rat na sredozemnom ratištu dostigao tačku na kojoj se može smatrati da saveznička ofanziva neposredno predstoji a to imperativno nalaže Mihailoviću da preuzme časnu obavezu da bezrezervno sarađuje sa britanskom komandom u toj oblasti. Mihailović, ukazujući na to da kao vrhovni komandant jugoslovenske armije ne može da prihvati teritorijalno ograničenje njegovog komandovanja i to na jednostranu naredbu savezničkog štaba glavnokomandujućeg u Egiptu, odbio je da se povinuje ovoj naredbi. Ova poruka bila je potom povučena a Mihailović informisan da bi bilo poželjno da čim bude primio britansku direktivu, dođe do razmene mišljenja o operatavnim mogućnostima između njega i glavnokomandujućeg na Srednjem istoku.

Dok se vršila ova triangularna izmena depeša između Mihailovića, britanske vlade u Londonu i Britanske komande za Srednji istok, načinjen je značajan napredak u primeni odluke iz 1942. da se osiguraju direktne informacije o partizanskoj aktivnosti, bez obzira na nesklonost Sovjetskog Saveza da u tome sarađuje.

Izviđačke grupe, sastavljene od britanskog i jugoslovenskog ljudstva, slične onima koje su slate Mihailoviću 1941. i 1943, spuštene su padobranima u Crnu Goru, Bosnu i Sloveniju. Najznačajnija je bila ona kojom je rukovodio kapetan a potom pukovnik Dikin, koji je stigao u Titov Vrhovni štab na granici Crne Gore i Hercegovine u noći između 27. i 28. maja 1943.

Dajući instrukcije ovim misijama, najviše se pažnje obratilo na to da ih se uveri da ni u kojem slučaju ne smeju da pomenu svojim domaćinima da je britanska vlada odlučila da svoju podršku prenese sa Mihailovića na Tita. Ovim britanskim oficirima data je instrukcija da razjasne, na način koji bi isključivao svaki nesporazum, da britanska politika ide za tim da podržava sve one u Jugoslaviji, bez obzira na njihovu političku orijentaciju, koji su spremni da se s oružjem u ruci bore protiv sila Osovine a da će snabdevanje ratnim materijalom tih elemenata pokreta otpora zavisiti od njihovog uzdržavanja da napadaju druge jugoslovenske gerilce, izuzev u samoodbrani.

Ustanovljavanje ovih misija odrazilo se u ogromnom povećanju informacija ne samo o aktivnosti partizana, već, posredno, o aktivnosti Mihailovićevih četnika i komandanata u Dalmaciji, Slovenijii, Hrvatskoj i zapadnoj Bosni. Prvi put je britanska vlada imala ukupnu sliku zbivanja na većem delu Jugoslavije a na osnovu koje je mogla da revidira svoju politiku.

Sve je to dozvolilo da se potvrde raniji dokazi da su Mihailovićevi komandanti, ne samo oni u Crnoj Gori već i u krajevima koji su nam sada bili pristupačni, bili mnogo tešnje povezani sa neprijateljem nego što je ikad to neko pomišljao. To se naročito odnosilo na udaljene zone u severnoj Dalmaciji i zapadnoj Bosni, odakle su informacije dotle bile oskudne u najvećoj meri zbog nedostupnosti ovih terena.

Ovaj nepobitan dokaz o stvarnom značaju i vrednosti partizanske aktivnosti protiv osovinskih snaga doveo je britansku vladu do zaključka da ona više ne može da vodi svoju politiku isključive podrške Mihailoviću. Takva politika je stoga izmenjena u tom smislu da se otvori mogućnost da je ratni materijal šalje Titovim jedinicama uz uobičajene uslove koji se odnose na upotrebu ovog materijala.

S obzirom na razvoj situacije u južnoj Srbiji i Makedoniji, koje je Mihailović kontrolisao, uspeo sam — pre no što su odnosi sa njim postali zategnuti — da osiguram njegov pristanak da se britanske podmisije pošalju na priličan broj tačaka. Mesta su bila prvenstveno birana vodeći računa o njihovoj udaljenosti od vitalnih vojnih i ekonomskih ciljeva koje smo želeli da napadnemo. U aprilu i početkom maja 1943. ove su misije bile smeštene u severoistočnoj Srbiji (Homolje), blizu Dunava i rudnika bakra Bor, na Kopaoniku, planinskom lancu blizu Raške i na brdima južno od Pristine, na Kosovu, sa kojih smo tačaka nameravali da delujemo protiv rudnika cinka u Trepči i metalurškog postrojenja u Kosovskoj Mitrovici, rudnika hroma u Alatinu pod Šar-planinom i na železničke pruge Skoplje — Niš i Skoplje — Kraljevo. Kasnije, u leto, bačeno je još misija padobranom, neke od njih nezavisne, druge potčinjene podmisijama. Na isti način kao što je uvođenje naših misija kod partizana otkrilo ozbiljne nedostatke u našoj obaveštenosti o uslovima u zapadnoj Jugoslaviji, tako je i dolazak nasih podmisija bacio jasnu ali i lošu svetlost na ovaj veliki deo Mihailovićeve teritorije.

Prvi kontakti su bili odlični i obećavali su da će četnici moći da se nagovore na korisnu antiosovinsku aktivnost. Svim podmisijama bile su date instrukcije da sakupljaju obaveštenja o osovinskom vojnom rasporedu i da ohrabruju i organizuju gerilu na otpor i sabotaže, a naročito na ciljeve napred navedene. Rečeno im je da po svaku cenu izbegavaju politiku a izričito im je naređeno da, u slučaju da dođe do borbi između jedinica kojima su bili pridodati i drugih elemenata pokreta otpora, ne uzimaju učešća, već, naprativ, da učine sve što im je u mogućnosti da spreče tako jalovo međusobno ubijanje i da porade na prijateljskim odnosima između svih gerilskih grupa. Ove instrukcije su, uzgred budi rečeno, bile takve da je apsolutno nemoguće bilo da se po njima postupi; međutim, tek što su ove podmisije bile ustanovljene, već su počeli da stižu njihovi izveštaji koji su potvrđivali da su već dobro dokumentovane sumnje o politici odugovlačenja i potpune neaktivnosti bile svojstvene svim Mihailovićevim jedinicama.

U drugoj polovini avgusta došlo je do daljeg razvoja situacije i to kada je najzad stigao u London odgovor na britansku direktivu iz maja meseca. Mihailović se pravio kao da prihvata uslove koji su mu nametnuti; pri svemu tom on je ostao neaktivan... Rad britanskih podmisija bio je sveden na nulu nemogućnošću da Mihailovića privole da izda potrebna naređenja za izvođenje lokalnih operacija. Uobičajeni postupak u takvim slučajevima bio je otprilike sledeći: britanski oficir za vezu sa lokalnim komandantom predložio bi izvršenje akcije. Lokalni komandant bi kao pristao pod uslovom da Mihailović to odobri. Od mene bi se onda zatražilo da osiguram njegov pristanak i Mihailović bi me onda uveravao da je potrebno odobrenje dato. Ali kad bi britanski oficir za vezu pokušao da ostvari zadatak, naišao bi ili na poricanje da su instrukcije stigle, ili na okolišenje. Krajnji rezultat u oba slučaja bio je da se planirana operacija morala napustiti.

Ovakvo nezadovoljavajuće stanje, koje se otezalo unedogled i dovodilo me do besa, nateralo me je da avgusta 1943. na svoju ruku, ne obaveštavajući Kairo, postavim ultimatum Mihailoviću. Međutim, to je izazvalo njegov odgovor koji je na izgled bio pomirljiv i obećavao poboljšanje odnosa a u stvari nikad nije pružio nikakve konkretne rezultate.

U međuvremenu je ohrabrujući napredak vojnih operacija na sredozemnom ratištu u velikoj meri uvećao značaj jugoslovenskog otpora. Stoga je, u julu 1943, odlučeno da se pošalju vojne i politićke misije višeg ranga, Mihailoviću i Titu. General Armstrong, vojnik od karijere sa dvadeset i pet godina službe, koji je stekao znatno ratno iskustvo kod Denkerka i u Severnoj Africi, imenovan je za komandanta ove misije kod Mihailovića. Ja sam ostao sa njim kao njegov politički savetnik. General Ficroj Maklejn je imenovan na odgovarajuće mesto kod partizanskih snaga. On je spušten padobranom u Titov Glavni štab 17. septembra 1943. godine kao komandant savezničke misije koju su sastavljali svi britanski oficiri za vezu pri partizanskim jedinicama na jugoslovenskoj teritoriji pod njihovom kontrolom."7