| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |
Stav nemačkih okupatora prema četnicima u zapadnoj Bosni razlikovao se od onoga koji su imali u Crnoj Gori prema Pavlu Đurišiću i njegovim odredima.
Da bi u svojim novoplaniranim akcijama, posle neuspeha pretrpljenih u četvrtoj ofanzivi, maksimalno iskoristili i četničke odrede Draže Mihailovića u zapadnoj Bosni, nemački okupatori donose odluku da i njih stave pod svoju neposrednu komandu. Zbog toga se obraćaju četničkom vođi Radoslavu Radiću i njegovom načelniku štaba majoru Slavoljubu Vranješeviću, koji 2. marta 1943. godine upućuje poziv svim četničkim komandantima zapadne Bosne da dođu na prethodni dogovor za predstojeću konferenciju s Nemcima:
Komandantu odreda 'Kočić' bratu Urošu Drenoviću.
Pre nekoliko časaka primio sam izveštaj od Komandanta Bosanskih četničkih odreda brata Rada Radića, u kome mi javlja da su Nemci pozvali na konferenciju u Banja Luku sve komandante i to: Radića, Tešanovića, Drenovića, Marčetića, Mišića, radi rešavanja važnih pitanja. Konferencija će se održati u nemačkoj komandi u B. Luci. Ovoj konferenciji neće prisustvovati predstavnici hrvatskih ni vojnih ni civilnih vlasti.
Komandant mi je naredio, da pozovem sve komandante na predkonferenciju, koja će se održati u Karanovcu na dan 4. ov. m. u 12 časova.
Prema napred izloženom pozivam te, da bez ikakvog izgovora i odlaganja. bez obzira na situaciju na položaju, dođeš, 4. o. m. do određenog časa u Karanovac.
Ovo smatraj vrlo važnim i najhitnijim. Molim te koristi sva moguća prevozna sredstva, pa i motorcikl i na vreme dođi na predkonferenciju.
S verom u Boga za Kralja i Otadžbmu!"1
<>"Četničko vođstvo izričito naglašava nemačkoj vojnoj sili svoju lojalnost i obavezuje se da neće ni u kom slučaju raditi protiv nemačkih i hrvatskih interesa.
Četnička komanda će sve osobe, koje Nemačka komanda traži da se izruče, predati Nemačkoj komandi u Banjoj Luci.
Četničko vođstvo se obavezuje da će pojedine četnike i četničke jedinice koje se nalaze izvan ugovorom označenih granica, u toku od 8 dana, (računajući od dana potpisa sporazuma, povući iza ugovorenih linija."2
Istoga dana nemačka komanda u Banjaluci uputila je četničkim komandantima dopis u kome ih upozorava:
"Nemačka komanda upozorava na to, da svi četnici koji dolaze u Banja Luku treba da odpašu prije stupanja na banjalučko tle svoje oružje.
Za kratko vrijeme Nemačka komanda će u okolini Prnjavora izvršiti kupnju stoke. Poziva se četničko vođstvo da se za to pobrine.*'3
U vezi sa sklopljenim sporazumom sa nemačkim okupatorima četničke vođe su na zajedničkom sastanku održanom aprila 1943. godine, pored ostalih, doneli i sledeći zaključak:
"Zaključuje se, da se sa Hrvatima i Nemcima sarađuje što se bolje može i da se izbavi oružje što se više može, da se sa Muslimanima i sa Hrvatima na našem sektoru i van njega što lepše postupa."4
"Sad sam se vratio iz akcije na Paprovac i Bihać gde sam zajedno učestvovao sa Nemcima. Ono ljudstvo što je išlo tamo u akciju bilo je stavljeno na hranu sa nemačkom vojskom i hrana je bila dobra. Partizani su vršili napade i davali žestok otpor. Sada ću gledati, po svaku cenu, da se sastanem sa Dinarcima."5
"Z a p i s n i k
dana 6. ožujka 1943. godine sastali su se u zgradi Velike Župe u Gospiću opunomoćenici vlasti i to gg. ustaški pukovrik Vjekoslav Servaci, oružnički pukovnik Dragutin Mašek, veli župan Ferdo Stilinović, župe Lika i Gacka koji se iskazuju punomoći izdanoj od ministarstva unutrašnjih poslova dana 2. ožujka 1943. V. T. br. 16411/43 s predstavnicima naoružane skupine pravoslavnog pučanstva i to: gg. prič. kapetanom Jovom Dabović, prič. kapet. Miodrag Kapetanović, Nikola Omčikus, odvjetnik Vladimir Teslić, Stojan Vlaisavljević, Branko Uzelac, Jovo Vuletić, koja je skupina po njihovoj izjavi iz vlastite pobude organizirana u oružanu jedinicu pod imenom "Medački četnički odred", sa svrhom da surađuju sa Hrvatskim i savezničkim oružanim snagama radi zaštite niže opisanog područja to jest sela i naselja od partizana i drugih odmetnika ... koji predstavljaju preko 200 oružanih boraca, čija će imena predati u roku od 10 dana zapovjedniku druge oružane pukovnije u Gospiću. Svrha sastanka je davanje odnosno dobijanje dozvole za obaveštajni i dalji rad gore spomenute skupine oružanog pravoslavnog pučanstva.
Tim povodom daje se i prima na znanje sledeće:
Vođa naoružanog odreda zvanog "Medački četnički odred", svi njegovi zapovjednici i oružani pripadnici tog odreda izjavljuju, da primaju vrhovništvo (suverenitet) NDH i Poglavnika.
Nadalje izjavljuju da žele, da im se dozvoli da oružje koje već poseduju, mogu nadalje zadržati u svrhu, da brane svoja sela i naselja od pljačkaških partizanskih bandi a izjavljuju se spremnim dobrovoljno sudjelovati sa Hrvatskim i Nemačkim odnosno Talijanskim oružanim snagama na suzbijanju i unistavanju partizansko-odmetničkih bandi i to pod vrhovnim zapovjedništvom Hrvatskih odnosno Nemačkih ili Talijanskih vojnih zapovjednika.
Opunomoćenici ministarstva unutrašnjih poslova primajući do znanja gornju izjavu, odobravaju "Medačkom četničkom odredu", da može zadržati oružje, koje već poseduje, a u svrhu... zajedničke borbe protiv partizana...
Ova dozvola za daljnji rad i djelovanje odreda stupa na snagu danom potpisa ovog zapisnika."'
Ovaj, kao i svi ostali četničko-ustaški sporazumi, sklopljen je uz saglasnost i odobrenje emigrantske vlade Kraljevine Jugoslavije, koja je u toku četvrte neprijateljske ofanzive, smatrajući da će se njome postići likvidacija NOP, uputila Mihailoviću preko Radio-Londona sledeću poruku:
"Odobravam sporazum 33 !"7
A iz niza dokumenata poznato je da je broj "33" bio šifra koja je u Mihailovićevoj službenoj prepisci označavala ustaše.
Međutim, neposredno posle formiranja četničkog štaba u Splitu za Dalmaciju, Kninsku krajinu, Liku i zapadnu Bosnu, sa vojvodom Ilijom Trifunovićem Birčaninom na čelu, dolazi do raznih razmirica i netrpelijvosti među četničkim vođama i njihovim najbližim političkim i vojnim saradnicima.
Tako već u oktobru 1942, u izveštaju upućenom četničkom komandantu Hercegovine Baćoviću jedan od njegovih saradnika piše:
"Iz svih razgovora sa drugim nacionalistima i razgovora sa našim bivšim poslanikom u Tirani, ministrom Mihailovićem, vidi se da je potreba da u Split dode na mesto vojvode (odnosi se na Birčanina — nap. autora) jedan mlađi čovek elastičnijeg duha, a koji ima ugleda i kod Srba kao i Hrvata Jugoslovena."8
Samo dva meseca kasnije, 31. decembra 1942, grupa "političara" okupljena oko dr Ive Miovića, dr Vlade Matošića i Ante Cetinea, upućuje pismo Birčaninu u kome, pored ostalog, stoji:
"Mislimo da su kod Vas zauzela mesta malobrojna lica koja nisu tehnički ni stručno kadra da udovolje svim potrebama koje nam se nameću, i to zabrinjava sve patriote. Politički teren u samom Splitu — neobično bolnom za našu nacionalnu akciju — zanemaren je, jer oni, koji bi mogli i želeli da rade, nisu pozvani na rad, a oni, koji su ovlašćeni od Vas da u ime Vaše rade, nisu u stanju da pokrenu čitav aparat u gibanje. Ni jedna od onih ogromnih prednosti koje Split pruža u ovom času našoj radnoj akciji nije iskorišćena u njenu korist. Svi koji su mogli da u tom pogledu pomognu nisu još na narodni posao zvani, a neki koji su bili s Vama u vezi ili su hteli da tu vezu uspostave bili su odbijeni s Vaših vrata, a ne znamo radi kojih razloga. Eliminisanje politički značajnih ličnosti i odviše nas se dojmilo, a naše iznenađenje kulminiralo je pri činjenici kad smo doznali da je prekinuta saradnja i sa jednim od najistaknutijih trudbenika naše srpake akcije, sa Vašim prvim saradnikom: bratom Radmilom Grđićem."9
U pismu se, dalje, predlaže da se u Splitu obrazuje politički odbor od "raznovrsno obrazovanih Srba", koji će u zajednici sa već postojećim štabom poneti odgovornost za dalje vođenje borbe protiv NOP-a.
Međutim, do oštrije međusobne borbe četničkih vođa u Splitu dolazi tek posle smrti vojvode Birčanina 3. februara 1943. godine, kada su političko vođstvo četničkog pokreta u Dalmaciji, Lici i zapadnoj Bosni preuzeli dr Jakša Račić, prota Sergije Urukalo i Silvije Alfirević, koji 22. marta upućuje Mihailoviću sledeći telegram:
"Sa prvog sastanka upućujemo Vam svoje tople pozdrave. Zahvaljujemo Vam na visoko poverenje sa izjavom da ćemo se držati političke linije poč. vojvode Birčanina i svih vaših uputstava i naređenja koje nam je preneo Ivanišević (odnosi se na kapetana Radovana Ivaniševića, načelnika štaba Dinarske četničke oblasti — nap. autora). Založićemo se u službi Kiralja i Otadžbine do krajnjih granica za opšte narodno dobro."1
O razmimoilaženjima i međusobnim borbama četničkih vođa za položaj posle Birčaninove smrti Đura Vilović, kasnije član četničkog Centralnog nacionalnog komiteta, obavestio je 1. marta 1943. godine Mihailovića:
"Kada je preminuo blaženopočivši Vojvoda Birčanin a u Split prilikom njegove sahrane stigao još i g. Dobrivoje Jevđević i vojvoda Baćović, u stanu g. R. Ćorovića održavale su se terevenke i prskao šampanjac, održavali se brojni sastanci, domjenke i dogovori po hotelu Ambasadoru i po privatnim stanovima s ciljem da se priredi sve i potisne radni štab Vojvode Birčanina, a preuzme voćstvo po njegovim ličnim i političkim protivnicima. Tu i tada su skovane osnove, podvale, rezolucije i otpočelo se s nepoštednom kampanjom protiv ranijih Vojvodinih zamenika..."
Dalje se u obaveštenju govori da su se "vodeće ličnosti" podelile u dve grupe. Jednu grupu čine Jakša Račić, Silvije Alfirević i Sergije Urukalo, a drugu Radmilo Grđić, Radoslav Ćorović i Niko Bartulović. A u vezi sa stavom i radom druge grupe u izveštaju se kaže:
"Umesto njegove (odnosi se na Birčanina — nap. autora) jasne i opšte srpske političke linije i solucije postavljali su svoju, punu magle i razvodnjavanja, Jugoslovensku. Za njima i za njihovom tezom jugoslovenske ili možda hrvatske revolucije zaista ne stoje Hrvati. Ne stoje ni po njihovoj jasnoj izjavi, da ne žele imati posla s Jugonacionalistima i da oni čekaju saveznike, kao jedini pravi predstavnici ovih krajeva i da se pripremaju na taj i takav doček."
U svojim pokušajima da, u neku ruku, otkloni neslaganje četničkih vođa i slabosti četničke organizacije u Dalmaciji, Lici i zapadnoj Bosni, Mihailović je maja 1943. na mesto umrlog Birčanina postavio jednog od svojih prvih najbližih saradnika, člana Centralnog nacionalnog komiteta, Mladena-Mlađu Žujovića, kome je dao nadimak "Aćimović" i zadatak da po svaku cenu pripremi i osposobi četničke jedinice u ovim krajevima za dalje vodenje borbe protiv NOP.
"Poštovani i dragi moj Čiča!
Stanje koje sam po svom dolasku ovde zatekao uglavnom znate. U Splitu je postojao jedan omirznuti četnički forum, čije je životarenje još jedino omogućavao autoritet Dr Račića. U političkom pogledu dakle situacija je bila takva da je četništvo predstavljalo ruglo. Četnike su mrzeli i svi privrženi ljudi i nisu mogli verovati da četnici imaju veze sa Vama. Nemam potrebe da Vam govorim o bezbroju grešaka pa i krivica (prkosan stav prema svima, potpuni naslon i potčinjenost Italijanima, nerad, trošak bez kontrole, razuzdanost potčinjenih organa, jednom riječi vašar). U vojničkom pogledu osim loše formirane, rđavo naoružane, nedisciplinovane njene Dinarske divizije, nije postojalo ništa. Vojni štab u Splitu pravdao je svoje postojanje tobožnjom vezom sa Italijanima a inače se sve praktično svodilo na lak, bezbrižan i provokatorski život oficira (Ivaniševića, Kostića, Šoškića i dr.) koji su živeli raskošno, putovali slobodno, ne radeći apsolutno ništa.
Italijani su toleirisali srpsku, pa čak i velikosrpsku politiku. Velikosrpstvo je predstavljao Alfirević sa Vilovićem, uflekani ljudi koji su se naslanjali na lukavog protu (odnosi se na Urukala — nap. autora) i po nekog pijanog čoveka. Beograd su predstavljali omrznuti ljudi čije su metode bile prosto odvratne. Izveštaji pak vojne komande sa Dinare koje smo zimus čitali bili su ako ne čista izmišljotina, a ono potpuna preteranost. Vojska je uglavnom sedela u žici i samo povremeno odlazila u tzv. akciju čišćenja terena. Posle svakog čišćenja trupe su vraćane u žicu a partizani se vraćali na stara mesta, u kojima je akcijama često puta učestvovala i Italijanska vojska. Kako je svaka od tih akcija bila propraćena pljačkom pa i zločinima, to je svet i iz tog razloga smatrao četnike obicnim zločincima i tuđim plaćenicima.
Na Ličkom sektoru. Suvišna potčinjenost Italijanskoj politici navela je Bjelajca (major Slavko Bjelajac, komandant četničkog korpusa u Lici — nap. autora) na neopravdano napuštanje Like i on sada drži jedan uzan sektor, kao što znate, koji se može smatrati kao zastor ili mostobran, čija je dužnost zaštita Italijanskog garnizona na Rijeci i Sušaku. Grđić u sprezi sa Bjelajcem favorizirao je nekakav JUREPO (Jugoslovenski revolucionarm pokret) ... Možete misliti da ni u tom kraju četnička akcija nikoga nije pridobijala.
Čim sam došao preduzeo sam kao jednu od prvih mera da učinim kraj intrigama, zloupotrebama i svim pojavama koje su opravdale poviku na četnike. Zasnivati organizaciju na starom kalupu bilo je skoro nemoguće. Sam naziv 'četnička komanda' nije mogao ostati i tek kad sam objasnio da smo mi u stvari državna, Jugoslovenska vojska u koju će se četnici uklopiti, svet je to primio. Odmah da Vam kažem da sam izdao naređenje svim potčinjenim jedinicama da već sada naprave činove sa oznakom 'Jugoslovenska vojska u otadžbini' iznad naziva komande.
U svim prečanskim krajevima četništvo je sinonim skoro razbojničke bande.
Politička situacija. Kad sam maja došao, odmah sam pristupio širokim konsultacijama. Sa Mačekovcima tražio sam savez i nisam ih uzimao u kombinaciju za forum koji sam obrazovao. Smatram da je dovoljno ako se ne prebace u protivnički tabor, inače politički mi stojima na sasvim suprotnim stanovištima i zbog toga sam se sa njima vezao samo ad hok. Odmah ću Vam reći da je ovo posao i način gledanja usvojen i od njih i oni su (tj. HSS) prekjuče doneli odluku da se sve njihove formacije i svi njihovi pripadnici imaju podvrgnuti mojoj komandi tj. Komandi Jugoslovenske vojske u otadžbini. Jedina koncesija s moje strane sastojala se u tome što sam obećao da učinim ono što sam i ranije mislio da uradim, naime, da četničke formacije, u danom momentu, pretvorim u jugoslovensku državnu vojsku.
Posle teškoća, obrazovao sam patriotski forum na taj način što sam Birčaninove prvake Dr Račića, Urukala i Alfirevića ostavio kao nominalne predstavnike četničkih organizacija, a novi odbor vezao za ovu trojicu pomoću jednog generalnog sekretara — Dr Nenada Grisogona.
Sastav odbora trebao je da ostane tajni, ali za njegovo postojanje doznalo se.
Cilj ovoga odbora sastoji se u tome da propagandom i akcijama u narodu rehabilituje četnike i potpomogne obrazovanje vojnih organizacija.
Ovaj odbor poslužio mi je kao posrednik pri pregovorima sa predstavnicima HSS i drugim faktorima. Račić, Urukalo i Alfirević pak koriste mi poglavito za vezu sa Italijanima, pred kojima i dalje figuriraju kao jedino pozvani forum naše četničke organizacije.
Rekoh Vam da su Mačekovci doneli odluku da se sve njihove formacije stave pod našu komandu. Mislim da im je ovo naloženo iz vlade iz Londona a na njihov predlog posle razgovora koje su imali sa mnom. Uostalom oni su u ovim krajevima dosta slabi jer im je gotovo sva vojska prešla u partizane.
Što se tiče partizana, oni predstavljaju jednu ozbiljnu opasnost. Prema Dinarskoj oblasti u Lici nalaze se tri korpusa.
Kod Đujića se uopšte nije ništa radilo. Samo se intrigiralo a tolerisali su se nedopušteni poslovi, šverc i pljačka. Tu još postoje i neke Birčaninove vojvode Brana Bogunović, Mane Rokvić i još neki sve od zla oca i gore majke, mrze se između sebe, proganjaju se, prete zločinima svima i svakome — napasti. Plećaš koji je kod nas dolazio u Lipovo i dobio korpus ima za sobom dvaestak i ništa nije organizovao iako je kupovao ljude iz već postojećih jedinica za novac koji sam mu dao u cilju zbrinjavanja izbeglica. Mane Rokvić u Petrovcu ima oko 500 ljudi, ali to je običan razbojnik i nemoguć siledžija.
Sad Vam moram pisati o hitnim aktuelnim problemima.
Nemam oružja. Tražio sam od Italijana, kao što sam Vam javio depešom, i prekosutra idem u njihovu armiju da tražim bar 20.000 pušaka da naoružam ljudstvo koje držim u Kninu.
O napadu na Italijane ne može da bude ni reči. Uz to partizani svud naokolo. Lupam glavu kako da se snađem u ovoj situaciji.
Mere koje sam preduzeo i na čijem rešenju hitno radim sastoje se uglavnom u hvatanju veze i u utanačenju saradnje sa domobranima.
Pre nego što završim moram se još jednom vratiti na problem Italijanske kapitulacije. Molim Vas obaveštavajte me i javite mi ako znate kako saveznici zamišljaju likvidaciju Italijanskih snaga. Ako dođe do napada od strane naših odreda na njih, to može doći u ovom momentu kada će to učiniti i partizani i onda će njihov udeo u dobiti biti lavovski. Ako se pak likvidacija Italijanske vojske reši putem sporazuma sa saveznicima, onda treba učiniti sve da se nama preda oružje i vlast. Nije isključeno da bi Italijani sa nama stupili u tu vrstu pregovora kad bi se oni zvanično, sa naše strane izveli jer oni stalno izjavljuju da svojevoljno partizanima neće predati ni jedan jedini metak, a našim ljudima vazda obećavaju neku zaštitu. To dolazi otuda što je naš svet preplašen i hoće da emigrira pa im se obraća za propusnice. Možda bi se moglo zatražiti da saveznici nalože Italijanima da sa snagama kojima raspolažu imaju održati red i mir po gradovima dok ne dođu saveznici kojima bi imali da predaju vlast. To bi bio jedini način da se izbegne građanski rat. Vaš Mlađa."12
Međutim, Žujović se nije dugo zadržao na poverenom mu položaju. Vest o predstojećoj kapitulaciji Italije izazvala je pravu paniku među četničkim vođama, koji, gubeći oslonac koji su imali u fašističkim okupatorima, na sve moguće načine pokušavaju da nađu neki izlaz iz situacije u koju ih je dovela saradnja sa neprijateljem. Zbog toga 17. avgusta 1943. Žujović upućuje pismo svome saradniku i prijatelju, poznatom kolaboracionisti Dobrosavu Jevđeviću, u kome, pored ostalog, kaže:
"Pored svih uveravanja da ostaju, da će se boriti i naš svet štititi — oni idu (odnosi se na fašističke okupatore — nap. autora). To se po svemu vidi, po užurbanom odašiljanju svojih zemljaka, po hitnom likvidiranju svojih radnji. Javna je tajna da su Italijanske banke dobile nalog da pakuju i da u toku ove sedmice otputuju iz Splita. Partizani strahovito podigli glave.
Održavam se blefom.
Molim sa Vaše stanice pošaljite čika Đoki (Draži Mihailoviću — nap. autora) sledeću depešu i umolite g. Petra Baćovića da je sličnim zahtevom podupre.
"Dva dva (22 — Italijani — nap. autora) će nas pomoći ali prekasno, neposredno pred slom. Slab sam za ofanzivnu akciju. Naš svet preplašen. Potrebno izdejstvovati da u ovim krajevima saveznici nalože dva dva (tj. Italijanima — nap. autora) da imaju održavati red do dolaska saveznika, a partizanima i nama da imamo ostati na mestu. Ovo obrazložiti: da bi se izbegao građanski rat. Predložite još da saveznička komisija ima ispitivati krivice i suditi zločinstva iz vremena okupacije. Zabraniti ustaničkim vojskama provođenje osvete.
Mačekovci zbunjeni. Napravio sam sporazum sa HSS-ovcima."13
Sutradan, Žujović upućuje Jevđeviću novo pismo, u kome, pored ostalog, piše:
"Đeneral (odnosi se na italijanskog komandanta u Splitu — nap. autora) me još nije primio i ako do sutra ne može da me primi — idem i ostajem tamo definitivno.
Bilo bi od velike važnosti za mene ovde da sada kada se baš svet oseća ugrožen mogu dobiti pojačanja u kakvoj vojnoj srpskoj jedinici. Ja mislim da je Dalmacija izgubljena za srpsku jedinicu ako njome ovladaju partizani.
Majku im "savezničku". Sad znam zašto Čiča nije dao saglasnost za Vaš odlazak u inostranstvo: rđavo stojite kod Engleza koji Vas smatraju italijanskim čovekom. Umolio sam depešom Čiču da učini najenergičniji protest i da Vas uzme u zaštitu od njihovih kleveta. Ali Vi ste to morali osetiti čim ste mi rekli da se Vaš boravak u Albaniji prikazuje kao nameštena stvar."14
A evo kako je generalni sekretar "patriotskog foruma" za Dalmaciju, Liku i zapadnu Bosnu dr Nenad Grisogono opisao događaje u Splitu i njegovoj bližoj okolini po kapitulaciji Italije:
"Nacionalni komitet za Dalmaciju, organ pokreta generala Mihailovića, kojem je na čelu bio g. Niko Bartulović, tražio je meseca avgusta da nacionalne snage zauzmu brda oko Splita, Kozjak i Mosor, ali u tome traženju nije uspeo. Poćetkom septembra obavestio je g. Žujović iz Knina odbor da su krenula pojačanja za našu zonu pod vođstvom g. Drenovića ili g. Ostojića, ali da imaju teškoća i da se njinjihov dolazak ne može očekivati pre kraja septembra.
U međuvremenu bilo je primećeno prilaženje partizanskih snaga u okolini Splita i uopšte prema obali. Koncem avgusta započela je življa akcija partizana za mobilizaciju boraca, tako da je iz Splita krenula grupa oficira, njih 12, partizanima u Mosor.
Glasovi o kretanju Nemaca iz Mostara pravcem na more, ka Kninu itd. pokazivali su da se i Nemci spremaju da zauzmu Italijanske pozicije. Mobilizacija nacionalnih snaga nailazila je na teškoće jer nije bilo terenske veze sa Kninom, pa su iz Splita nacionalisti morali prolaziti partizanskim krajevima, da dođu do Knina ili pak su morali uzimati talijanske propusnice i vozom se prebacivati u Knin pod firmom četnika. Ipak je uspelo da se izvestan broj prebaci u Knin, gde su se pridružili Šibensko-Splitskoj brigadi.
Odredi Nemačke vojske bili su već stigli u Knin. Nacionalni komitet je održao u rano jutro sednicu i zaključio da se prihvati već od ranije formalno ponuđeni sporazum s partizanima. Partizani su, osećajući potrebu ujedinjenja svih pozitivnih snaga protiv neprijatelja, poveli intenzivnu akciju za sporazum sa svim političkim grupama još u mesecu avgustu. Tražili su sporazum i sa četnicima. Teškoća je bila u tome što su partizani polazili sa stanovišta da su oni isključivi i jedini predstavnici naroda. Ostale grupe mogle su samo da se pridruže njima, ne da ravnopravno učestvuju u vođenju rata i poslova. Nemci pred vratima a pomoći niotkuda učinili su da su nacionalisti prihvatili i ovakav sporazum. Dr Leontić je ponudio nacrt koji je bio prihvaćen i uglavnom glasi: 1. — Sve se međusobne razmirice ostavljaju po strani. 2. — Kazna smrti biće izvršena samo nad onima koje ratni sud proglasi zločincima zbog pljačke ili izdaje. 3. — Svi se obavezuju da neće ometati akciju sabotaže strategijskih objekata ukoliko bude bila potrebna.
Obrazovan je odmah i koordinacioni odbor. Od strane nacionalista određen je dr Lavs, od Srba dr Miović. Delegacija građana predvođena od dr Smodlaka Josipa, predsednika Narodnooslobodilačkog odbora Splita, posetila je generala ital. komandanta Splita i od njega zatražila modalitete primopredaje. On je izjavio da ima naređenje od svojih pretpostavljenih da se brani od napada Nemaca, te da svakog časa očekuje englesku flotu. Toga popodneva (dne 9. septembra) odgovorio je pozitivno majoru Pavasoviću, predstavniku redovne vojske, na njegov zahtev da dade opremu i oružje za 500 ljudi, i vojni komandant je naredio mobilizaciju za dan 10. u 11 sati. Uspeh mobilizacije je bio odličan. Ljudi su nagrnuli u zgradu Realne Gimnazije, gde se mobilizacija vršila. Grupe partizana po gradu pozdravljale su okupljene oficire i vojnike. Posle podne je po prethodnom dogovoru sa generalom krenuo taj Jugoslovenski odred na određeni položaj da brani pristup Splitu. Dodeljen mu je bio sektor Kaštel Stari i planina Kozjak. Odlazak Talijanskim kamionima bio je predmet burnih ovacija patriotskog građanstva Splita bez razlike stranaka. Odred je prošao kroz partizanske straže u Solinu. Partizani su takođe sklopili sličan sporazum sa generalom te su držali stražu negde zajedno s Italijanima, negde sami. U međuvremenu situacija se je izmenila iz osnove. U toku popodneva dobio je general Italijanski, komandant Splita, ponovo naređenje od komandanta Armije generala Stega, koji se je već nalazio u rukama Nemaca u Zadru. Po tom naređenju on je morao da Split preda Nemcima bez borbe. U trupi je nastalo previranje. Viši oficiri su sabotirali, dok su mlađi oficiri bili za davanje otpora. Oni su izvršili temeljitu sabotažu u toku noći 9-og septembra. Svi zatvarači topovski bili su bačeni u more ili uništeni itd. Dne 10. septembra jutrom nemački avioni bacili su bombe u 9 i pol sati na luku. Izgleda da su Nemci hteli da im Italijani potpuno očiste put u Split i garantuju miran prolaz. To ovi nisu bili u stanju radi toga što su rodoljubi, odred Jugoslovenske vojske i partizani već bili zauzeli položaje. U 10 sati je Nemački general uputio ultimatum talijanskom generalu, komandantu divizije Bergamo, u kojem traži predaju grada. U protivnom najavljuje da će sa stotinu štuka bombardovati grad. General je u 12 sati ne saslušavši odbor građana prihvatio ultimatum i saopštio to odboru.
U Splitu je nastala mučna situacija. Oko 2 sata posle podne građanstvo je na svoju ruku počelo razoružavati Italijanske vojnike. Nastala je i pljačka magazina sa hranom. Predvečer su odredi partizana uspostavili red. Nastavljena je mobilizacija. Svi sposobni za oružje javljali su se za borbu. Ljudi su hitno naoružavani i slati u prve linije prema Klisu. Pošto je major Pavasović bio otputovao, u pretpostavci da ulaze ustaše i Nemci, to je dalje mobilisanje ljudstva preuzela partizanska komanda i ona je upućivala ne više u Jugoslovenski odred nego direktno u njihove jedinice sve ljudstvo bez razlike. Split je bio svakodnevno bombardovan od 8 do 16 časova. Gađana su skladista municije, benzina, položaji boraca i komande. Imali su dobre informacije o položajima, a Italijani su 10-og posle prvog bombardovanja i razoružavanja po pučanstvu pokušali na svaki način da se spasu bekstvom. Uzimali su čamce, splavove, pa čak i daske i skakali u more. Oko tri stotine je pobeglo brodom "Ilirija". Otpora građanstvu nisu pružali nigde. U međuvremenu Nemci su pokušavali da popodne 10-og prodru prema gradu, na osnovu prihvaćenog ultimatuma, ali su naišli na otpor. S toga su u podne uputili drugi ultimatum. Međutim, otpor patriota prisilio je Nemce da se sa svojom kolonom određenom za Split sklone u tvrđavu na Klisu. U tvrđavu ušlo je oko 1.000 ljudi sa neka 4 tenka, bacačima, topovima i mitraljezima. Partizanima je stiglo pojačanje od 1 proleterske divizije pod komandom Koče Popovića. Nemci su držali Klis, ali su bili opkoljeni: Imotski, Sinj, Šibenik, Makarska, Omiš, Knin. Partizanske i nacionalne snage držale su sve prilaze Splitu, koji su prirodno odlično branjeni planinama u polukrugu. Ima svega četiri puta koji prilaze planinskim sedlima, koja su vrlo laka za odbranu. Odatle i dolazi objašnjenje kako je moguće da su rodoljubi sa puškama i mitraljezima mogli da brane Split punih šesnaest dana od napada Nemaca sa tenkovima, avioniima, topovima. IV operativnom partizanskom zonom komandovao je Vicko Krstulović. Borba se je svodila na opsadu Klisa. Pokušaji prodora u pravcu Splita i Sinja nisu uspeli. Nemci opsednuti u tvrđavi dobijali su pojačanja avijacijom. Od svih topova koje su Italijani imali uspelo se popraviti samo jedan i taj je zadao velikog jada tvrđavi u Klisu. On je uspeo noćnim gađanjem da zapali municiju 25-og septembra u tvrđavi u Klisu. On je gađao precizno pod rukovodstvom jednog Italijanskog poručnika dobrovoljca sa položaja Visoka istnčno od Splita. Italijani su ostali, njih oko 4.000, divizija Bergamo, i karabinjeri, bez oružja, bez hrane, najveći deo se razboleo strahujući od bombi po Marjanu. Od njih uspelo je skupiti oko 50 dobrovoljaca, koji su pod imenom odreda "Garibaldi" uzeli učešća u borbama. Za sve ovo vreme partizanska komanda je glavnu brigu usredsredila na izvlačenje materijala iz Splita u šumu. Kamionima je danju-noću odnošena hrana i municija u Mosor i Muć. Od strane Vrhovnog štaba učestvovao je u toj upravi Ivan Ribar, sin Dr Ivana. Celu vlast preuzeo je Narodnooslobodilački odbor na čelu sa Dr Josipom Smodlakom koji je od ranije pristao uz partizanski pokret. Rad je bio priličan. Pljačka je uglavnom na vreme sprečena. Partizansko vođstvo je uzimalo i ljude izvan svojih redova za razne dužnosti, ali nije pristajalo da deli vlast s nikim. Dne 18. septembra uhapšen je pravoslavni sveštenik prota Sergije Urukalo i dr Silvije Alfirević. Partizani su kazali da su to izvršili po nalogu Vrhovne komande. Izvršena su streljanja viđenih agenata Italijanskih, koji su stvarno vršili zločine, nekoliko ustaša, a za koje su tvrdili da su ih uhvatili u delu davanja znakova neprijatelju. Objavljena je lista sa 62 imena streljanih. Postupak u tamnici i preslušavanje bio je dobar i brz. U svim bankama bio je zaveden komesarijat i zaplenjen je sav novac. Osim najpotrebnijeg sav taj novac odnešen je u Mosor. U štabu IV zone bila su i dva engleska i jedan američki oficir. Propaganda po selima na mobilizaciju bila je vršena intenzivno iako se naglašavalo da to nije prisilno. Uopšte su od velike korista u propagandne svrhe prisustvo engleskih oficira u štabu. Izdana su tri broja lista "Slobodna Dalmacija". Ishrana pučanstva funkcionisala je dobro. Jugoslovenski (četnički — nap. autora) odred je bio znatno smanjen odlaskom njegovog većeg dela u pravcu Knina pod voćstvom Cvetičanina u cilju pridruživanja snagama generala Mihailovića. Preostali deo bio je malobrajan. U takvom stanju nije preostalo drugo nego udovoljiti zahtevu partizana da se odred rasturi i da se pojedinci po svojoj volji pridruže partizariima.
Građanstvo Splita je s oduševljenjem pozdravilo prestanak borbe među nacionalistima i partizanima. I među partizanima je bilo dobro primljeno.
Posle ovog ustanka u Splitu nije preostalo nista drugo većini nego da ide u šumu, i to se dogodilo. Građanstvo je nagnalo da beži pravcem otoka i Italije, a drugi su se pridružili partizanima. U poslednjem momentu pred ulazak Nemaca ponovo su otišli nacionalisti, koji su dotle čekali situaciju, partizanima.
Noću 25. podigli su partizani lagunima u vazduh luku, brodogradilište, municiju i ispraznili su grad. Nemci su ušli u grad 25. septembra navečer."15
Italijanskim brodom "Ilirija" pobegao je u Italiju i Mladen Žujović, delegat Mihailovićeve Vrhovne komande za Dalmaciju, Liku i zapadnu Bosnu.
"U vreme kapitulacije Italijanske vojske zatekao sam se u Sloveniji, gde smo bili došli sa zadatkom hvatanja veze sa Slovenačkim nacionalnim grupama. Ovu akciju predvodio je major brat Marović Vasilije. Čim smo saznali za slom Italije, pohitali smo na svoj teren — Srpske Moravice, ali je već bilo dockan. Italijani iz okolnih garnizona već su bili pobegli sa većim delom svoga naoružanja. U Moravicama smo ostali 3 dana i za to vreme tu su došli četnici sa celog sektora. Za ova tri dana izvršili smo sve pripreme za pokret na jug prema ranijim instrukcijama nadležnih starešina. Međutim, taj pokret na jug sa naših 1.000 četnika pod komandom majora Markovića nije bilo tako lako izvršiti, kad se uzme u obzir da su partizani u to vreme držali čitavu teritoriju: Gorskog kotara, Korduna, Banije, Hrvatsko primorje, celu Liku i Dalmaciju do Knina. Partizani su bili veoma jaki i brojno i naoružanjem. Već drugoga dana našega pokreta izdržali smo jednu tako strašnu borbu, s nadmoćnijim neprijateljem, gde smo se morali klati noževima i tući kundacima. U daljem kretanju držali smo se planinskih lanaca Velike i Male Kapele, ali smo svuda dočekivani od novih i novih partizanskih snaga, a mi smo bili uvek jedini koji smo svakog dana morali izdržati nove udarce. Radi toga su se četnici demoralisali. Otpočelo je masovno napuštanje jedinica. Jedni su odlazili u svoj kraj i tako se sakrivali, a drugi su se predavali partizanima. Za deset dana uz starešine ostalo je samo 100 najčvršćih četnika a i ovi su bili demoralisani. Borbu nigde nisu hteli da prime, već su bežali, a ako je bila potrebna patrola, morali su ići samo oficiri. Četnici su oficire počeli izbegavati. Dešavalo se da smo i po 7 dana živeli od kupina i drenjina. Pojedinci su bili toliko iznemogli da su im drugi morali čak i pušku nositi. Marševska sposobnost zbog iznurenosti je bila takva da smo pri kraju puta prevaljivali jedva 7 do 8 km dnevno. Pri tome su nas partizani pratili u stopu. To njihovo proganjanje bilo je tako jako da smo bili prinuđeni da se penjemo na najviši vrh Velebita (Sveto brdo) da bismo izbegli njihove zasede prilikom silaska u Dalmaciju. Ipak smo stigli u štab vojvode Đujića, jedni polu mrtvi, a drugi polu živi. Vojvoda Đujić rekao nam je otvoreno:
'Pa zar tako bedno svršiše Bjelajčevi četnici koji su mi od strane Vrhovne komande uvek ukazivani kao primer na koji treba ja da se ugledam.' Međutim, ubeđen sam da bi on prošao još bednije samo da u Knin nisu došli Nemci u vreme sloma Italije i da se nije na njih grčevito oslanjao. Sve te jedinice bile su pod nemačkom komandom i branile nemačke saobraćajne objekte na drumu i železničkoj pruzi od Gračaca pa preko Knina sve do Šibenika i bile su na nemačkom kazanu. Zbog ove saradnje sa Nemcima podigli su svoj glas Ljotićevci koji su do sada radili prikriveno po raznim jedinicama Dinarske divizije a sada pod okriljem Nemaca došli su do punog izražaja. Protiv Ljotićevaca nije preduzeto nista valjda radi toga da se ne bi zamerilo Nemcima. Čak su neki od njih dobili komandantske položaje u četničkim jedinicama i imaju oficirske činove koje nisu dobili ukazom Nj. V. Kralja, već ukazom izdajnika Mite Ljotića.
Druga jedna stvar zbog koje nisam mogao nikako ostati na teritoriji vojvode Đujića, jeste pljačka koja tu caruje. Pljačkaju i starešine i četnici, kako je ko hteo, na primer: jednoga dana sam saznao da je jedna brigada 'zaplenila', u stvari opljačkala oko 1.800 komada što krupne, što sitne stoke. Sve je to nestalo na volšeban način u roku od sedam dana. Stoka je prodata okupatoru, a novac razdeljen između starešina i vojnika te brigade, s tim što su starešine dobile lavovski deo. Ovakvi slučajevi su svakodnevni. Odlazi se tako daleko da četnici pljačkaju i srpska četnička sela. Baš onih dana kad sam ja bio na Đujićevoj teritoriji došlo je do borbe između dveju četničkih jedinica jer su jedni opljačkali stoku iz sela drugih, a ovi ih sačekali i napali. Bilo je mrtvih i ranjenih."18
O rasulu u četničkim redovima uverljivo svedoči i izveštaj o likvidaciji četništva u Lici koji je 29. maja 1944. uputio vojvoda Dobrosav Jevđević četničkom komandantu Slovenije:
"Posle katastrofe, koju je doživela naša komanda prilikom sloma Italije radi napuštanja vojske od strane komandanata i štaba 6.000 ličkih četnika, razvejano je na sve četiri strane sveta. Nešto se je probilo vojvodi Đujiću, nešto je mojom inicijativom ovde prikupljeno, a ostatak se krije raspršen na neprohodnim ličkim planinama pojedinačno i u malim grupicama. Time je u zapadnoj Lici i u Primorju stvorena velika praznina, koja između najbliže posade vojvode Đujića i najbliže domobranske posade u Sloveniji iznosi u dubini oko 80 km gde nema ni jednog četničkog odreda. Ovo ne samo da vrlo nepogodno deluje politički i psihološki, nego je i velika zapreka uspešnom izvođenju generalnog vojničkog plana u danom momentu."17
Kapitulacijom Italije definitivno je propao i prvi Mihailovićev pokušaj da stvori, proširi i učvrsti svoju organizaciju u Sloveniji.
Na inicijativu i pod rukovodstvom Komunističke partije Slovenije, još 27. aprila 1941. godine osnovan je Narodnooslobodilački front naroda Slovenije, u koji su se uključile sve političke grupe i pojedinci koji su se izjasnili za borbu protiv okupatora. Među njima se nalazila i grupa oficira, pripadnika vojnih formacija Kraljevine Jugoslavije, sa pukovnikom Jakobom Avšičem i majorima Ivanom Preglom i Karlom Novakom na čelu. Po izbijanju narodnog ustanka u Sloveniji i pojavi četničkog pokreta Draže Mihailovića, a pod uticajem raznih izdajničkih elemenata okupljenih oko bivšeg bana Marka Natlačena i njemu sličnih, počinje kolebanje među pripadnicima Avšičeve grupe. Ono dolazi naročito do izražaja posle septembra 1941. godine, kada je Mihailovićevom "komandantu Severnih pokrajina", majoru Žarku Todoroviću, koji je svoje akcije razvijao iz Beograda, pošlo za rukom da uspostavi kontakt sa Karlom Novakom, koga je odmah zatim Mihailović naimenovao za svoga predstavnika u Sloveniji. Uz naimenovanje, Novak je primio i Mihailovićeva uputstva za stvaranje četničke organizacije i ostale direktive za rad.
Posle poruke emigrantske vlade, preko Radio-Londona, da se sve snage u zemlji stave pod Mihailovićevu komandu, Novak i grupa oko njega želeli su da učvrste svoje pozicije i time sebi olakšaju rad na stvaranju četničke organizacije, jer su perspektive za njen razvoj u Sloveniji bile neznatne. Zbog toga Novak donosi odluku da pođe u Srbiju i da se lično sastane sa Mihailovićem.
Na zahtev dr Drage Marušića i dr Dušana Sremeca, sa Novakom je krenuo na put i pukovnik Avšič, koga su oni predlagali za četničkog komandanta Slovenije. Predlažući Avšiča za ovaj položaj, Marušić i Sremec, su želeli da obezbede jedinstvo akcije protiv okupatora, čiji je reakcionarni stav u odnosu na NOP već tada dolazio do izražaja.
Krajem novembra 1941. godine Avšič i Novak sastali su se na Ravnoj gori sa Mihailovićem. Tom prilikom Mihailović je Avšiča postavio za "komandanta Slovenije", a Novaka za njegovog načelnika štaba. Obojicu je snabdeo svojim pismenim ovlašćenjem za rad i dao im potrebne instrukcije, naročito u odnosu na "saradnju" sa Narodnooslobodilačkim frontom i partizanskim odredima Slovenije. Mihailović im je specijalno isticao potrebu za stvaranjem samostalnih vojnih formacija koje će bit isključivo pod njihovom, odnosno njegovom komandom. Time je Mihailović želeo da i u Sloveniji formira svoje oružane odrede, koji bi kasnije bili sposobni da likvidiraju narodnooslobodilački pokret i time obezbede i sačuvaju ranije buržoaske pozicije.
Pre Avšičevog i Novakovog povratka u Ljubljanu, rukovodstvo Glavnog štaba slovenačkih NOPO i NOP Slovenije bilo je već detaljno upoznato sa Mihailovićevom zavereničkom i izdajničkom delatnošću u Srbiji, o čemu ih je početkom decembra 1941. godine pismom obavestio član Vrhovnog štaba NOPOJ Edvard Kardelj.
Po povratku u Ljubljanu, Avšič i Novak su održali nekoliko sastanaka sa rukovodstvom NOP. I dok se pukovnik Avšič, uvidevši Mihailovićevu izdaju i put kojim je krenuo, već na prvom sastanku odrekao Mihailovića i iskreno, sa grupom svojih oficira, opredelio za još čvršću saradnju sa NOP, dotle je Novak sa desetak oficira, svojih jednomišljenika, branio Mihailovićev stav i uporno zahtevao saglasnost NOP za formiranje četničkih oružanih formacija koje bi se nalazile pod njegovom neposrednom komandom. Poučeno iskustvom iz Srbije, rukovodstvo NOP i NOPO Slovenije energično je odbilo Novakov zahtev.
Kako je, u to vreme, Osvobodilna fronta već obuhvatala sve poštene i rodoljubive snage Slovenije, Novak je za realizaciju svojih planova mogao da računa samo na reakcionarne elemente van Osvobodilne fronte koje su predstavljali vrhovi razbijenih stranaka i oficiri Kraljevine Jugoslavije.
Da bi stvorio neku političku osnovu za razvoj četničkog pokreta Draže Mihailovića u Sloveniji, Novak se sa nekolicinom svojih bližih saradnika uporno angažovao na okupljanju "nacionalnih i jugoslovenski orijentisanih" elemenata Slovenije.
Tako je, pored ostalog, kao rezultat Novakove akcije, u martu 1942. godine osnovana "Slovenska zveza".
O njenom sastavu i programu Novak je, posle bekstva u Italiju, u izveštaju upućenom emigrantskoj vladi, pored ostalog, pisao sledeće:
"Slovensku zvezu su stvorile socijalistička, demokratska i klerikalna grupa po principu pariteta bez obzira na brojnu jakost. Pored ovih grupa, kao četvrti faktor, odgovoran za vojnička pitanja, a i politička, ukoliko su se ticala organizacije vojske, bio je komandant Slovenije, kao delegat ministra vojske i vlade.
Vojnički program Slovenske zveze bio je: jedina legalna vojnička formacija je jugoslovenska vojska pod vođstvom kralja Petra II i vojnog ministra te od njega postavljenih zakonit.ih komandanata. Ni jedna politička grupa ne sme imati svoje partijske milicije, a ukoliko su ih dotle već imali, da se potpuno uključe u organizaciju jugoslovenske vojske, kao njen sastavni deo, pod komandom legalnog komandanta Slovenije ..."18
Međutim, kao rezultat međusobne borbe pojedinih grupa za prevlast, u Zvezi je, ubrzo posle njenog formiranja, došlo do znatnih razmimoilaženja. Zahvaljujući vezama sa svojim predstavnicima u emigrantskoj vladi i podršci koju su od njih dobijali, klerikalci su upomo nastojali da vode glavnu reč u Zvezi i da je vešto koriste za sprečavanje jačanja četničkog pokreta i stvaranja njegovih oružanih formacija — odreda u Sloveniji. Zbog toga je između klerikalaca i četničke grupe, sa Novakom na čelu, došlo do oštrih sukoba, naročito u avgustu 1942. godine, kada su italijanski okupatori za borbu protiv NOP formirali "Vaške straže", "MVAC" — "Milicija volontera antikomunista" — kako su je okupatori zvali, ili "Bela garda", kako ju je narod nazivao.
S ciljem da na lak način dođu do sopstvenih oružanih formacija, i četnici i klerikalci podjednako su svim silama nastojali da ubacivanjem svojih ljudi na komandne pozicije obezbede svoj uticaj i prestiž u ovoj izrazito kvislinškoj formaciji. Iz ove trke i međusobne borbe klerikalci su izišli kao pobednici. Njima je pošlo za rukom da, preko komandnog kadra, u redovima Bele garde stvore sebi prilično čvrst oslonac.
O ovim međusobnim borbama Novak je u već pomenutom izveštaju upućenom emigrantskoj vladi, pored ostalog, pisao sledeće:
"Socijalistička grupa bila je neznatna te sa njene strane nije bilo nikakvih teškoća.
Demokratski blok je izgubio većinu svojih pristalica (Soko), koji su prišli u protivdržavnu formaciju 'komunističku oslobodilačku frontu ...'
Klerikalni blok, sa celokupnim katoličkim sveštenstvom bio je najjači. Imao je svoju partijsku misiju takozvanu "Slovensku legiju" od oko 8.000 članova. Vođstvo klerikalnog bloka je prešlo u ruke prijatelja dr Kreka, Dr Gosara, koga je Dr Kulovac postavio za svoga naslednika, bio je sa svojom grupom potisnut na stranu, zbog čega su mnoge pristalice prešle u komunistički tabor. Klerikalni blok sastavljao je više frakcija, koje su se javno međusobno svađale, a tajno su radile zajedno. Voćstvo klerikalnog bloka je u javnosti i u okviru Slovenske zveze uvek bio jugoslovenski orijentisano, a u praksii je ispoljavalo sve očiglednije separatističke tendencije. Izvesne klerikalne frakcije su imale izrazito protivjugoslovenski program, te su u javnom i tajnom životu pisale i radile protiv Jugoslavije i njene vojske i protiv generala Mihailovića. U okviru Slovenske zveze klerikalni blok je uvek zauzimao lojalan jugoslovenski stav, a u praksi je iskoristio ime jugoslovenske vojske i generala Mihailovića i komandanta Slovenije za organizaciju 'Bele garde', koja je bila isključivo njihova partijska milicija koja je slušala pre svega vođstvo klerikalne partije.""
Da bi spasao opstanak Zveze, makar i sa minimalnim četničkim uticajem u njoj, Novak je na traženje klerikalaca, "zbog preteće komunističke opasnosti", bio prinuđen da u ime svoga šefa Mihailovića odobri već uspostavljenu otvorenu saradnju klerikalaca s Belom gardom, a preko nje i sa okupatorom. On je računao da će na taj način, sličan onome u Srbiji (^legalizovani" i "šumski" odredi), u Beloj gardi ipak steći čvršći oslonac i da će mu ona poslužiti kao izvor ljudstva za stvaranje manjih "ilegalnih" četničkih odreda koji bi mu poslužili za prikrivanje već prilično otvorene i razvijene četničke saradnje sa okupatorima.
Međutim, Novakova računica bila je sasvim pogrešna. Klerikalci su bili uporni u sprovođenju svoje politike u odnosu na četnički pokret. Zato su i dalje svim sredstvima nastojali da spreče formiranje četničkih odreda u Sloveniji.
"Zato što su u drugoj polovini 1942. godine po unutrašnjosti mogli putovati najviše ljudi koji su bili u vezi s organizacijom Vaških straža, nekako samo po sebi došlo je do toga da su organizatori našeg pokreta (četničkog — nap. autora) na terenu najčešće bili istovremeno organizatori i rukovodioci Bele garde. Ovi su pri organizovanju straže često podvlačili — dobro poznavanje jugoslovenske nastrojenosti ljudstva iz unutrašnjosti — da se organizacija straže vrši pristankom vrhovnog komandanta Draže Mihailovića i da su seoske straže samo deo jugoslovenske vojske... Našem pokretu je povezanost s Belom gardom škodila utoliko jer su ga zbog toga identifikovali s Belom gardom, što su komunisti u svojim napadima na nas stalno naglašavali. To je bilo utoliko više, što su članovi seoskih straža jasno i svuda podvlačili svoju pripadnost Mihailovićevom pokretu."20
U pokušajima da spreči sve dublju kompromitaciju četnika, Mihailović je, kao odgovor na ovaj izveštaj, naredio Novaku da po svaku cenu ponovo formira "ilegalni" četnički odred.
Tako se sredinom februara 1943. godine u Sloveniji ponovo pojavio četnički odred sastavljen od petnaestak ljudi izvučenih iz Bele garde. Tokom marta odred je dostigao jačinu 30 ljudi. Sa njim je Novak krenuo kroz Primorje i Dolenjsko sa ciljem da ga ojača i da uz njegovu pomoć formira nove odrede. Međutim, ponovo je naišao na ogorčen otpor klerikalaca.
Da bi ublažio zaoštrenost odnosa između četnika i klerikalaca, Mihailović je 2. jula 1943. godine uputio Novaku sledeći telegram:
"Bez obzira što su klerikalci protivni nama iz svojih prljavih računa, ipak ih treba iskoristiti za borbu protiv komunista. U tome pogledu treba iskoristiti njihov ogroman verski uticaj u narodu. Njihova propaganda neka udari na komunističko bezbožništvo, a znamo da su Slovenci pobožni. Isto tako i Vi isti momenat iskoristite."'21
Nemajući drugog izlaza, Novak je najzad ipak bio prinuđen na novo pregovaranje i sporazumevanje sa klerikalcima, čiji je osnovni cilj u tome trenutku bio sprečavanje Novakovog, a preko njega, i četničkog uticaja u Zvezi. Na kraju Novak je bio primoran da prihvati zahtev klerikalaca da se u okviru Zveze formira Vojni savet.
Ovakvom razvoju međusobnih odnosa unutar Zveze u znatnoj meri doprineli su uticaj i intervencije Mihe Kreka.
Naime, u toku marta 1943. godine kod Novaka su se spustila padobranom tri člana britanske misije pri četničkoj Vrhovnoj komandi. Sva trojica bili su radio-telegrafisti. Zahvaljujući njima, klerikalci su uspeli da uspostave i direktnu radio-vezu sa emigrantskom vladom, odnosno njenim tadašnjlm potpredsednikom Krekom. Na osnovu informacija primljenih od klerikaiaca iz zemlje, Krek je 16. avgusta 1943. godine pisao predsedniku emigrantske vlade Božidaru Puriću:
"lz Slovenije sam dobio izveštaj ,Slovenske zveze' koje funkcioniše na terenu kao neka nacionalna vlast. Ovi kažu da su zaključili, da se kao najviša vojno-administrativna i komandna vlast na terenu okupirane Slovenije osniva vojni savet za Sloveniju. Taj vojni savet sačinjavali bi pet viših jugoslovenskah oficira koji se sada tamo sakrivaju. Vojni savet bi funkcionirao dok se ne vaspostavi redovna vojna vlast Jugoslavije, a po direktivama Vrhovne komande.
Oni mole da se preko radio-veze dostavi odobrenje ovog zaključka. Smatraju da je to neophodno potrebno, da bi se ujedinile sve narodne snage i oficiri složili za zajednički rad ..."2
Sedam dana kasnije, Krek izveštava Purića o komplikacijama u vezi sa majorom Novakom:
"Iz okupirane Slovenije primam stalne izveštaje da je pored nesrećnog spora između partizana i nepartizana, sada sve jači spor između majora Novaka, koji kaže da ga je ministar vojske postavio za komandanta jugoslovenske vojske u Sloveniji i ostalih oficira i vojnika i civila koji rukuju našom organizacijom na terenu. Kažu mi da ni oficiri ni vojnici neće više da slušaju Novaka, koji je nesposoban za prikladno vođenje gerilskog rata. Zahitevaju da se Novaku oduzme funkcija komandanta, ako ju je on uistiinu dobio od naših vlasti i da se postavi za komandanta najstariji oficir na terenu Slovenije ...
Da li biste bili saglasni da oficiri na terenu Slovenije između sebe izaberu komandanta naše vojske odnosno gerile u okupiranoj Sloveniji i druge funkcionere koji su im potrebni?"23
O stvaranju vojnog saveta u okviru Zveze i motivima koji su ga rukovodili da se izjasni u korist njegovog formiranja Novak je 13. jula 1943. godine obavestio Mihailovića.
Očigledno, posle pada Musolinija, u očekivanju skore savezničke pobede, klerikalci su računali da sporazumom sa Novakom obezbede sebi legitimaciju učesnika u "otporu" organizovanom od ministra vojske emigrantske vlade. Ali ovaj sporazum nikada nije bio realizovan. Stav klerikalaca u odnosu na četnike još je bio neizmenjen, o čemu je Novak, u izveštaju upućenom emigrantskoj vladi, posle bekstva u Italiju pisao:
"Međutim, i pored kritične situacije, klerikalci nisu izvršavali ni naređenja vojnog saveta, zbog čega je uskoro došlo do ostavke članova vojnog saveta Klinara i Prezelja, čime je vojni savet prestao postojati. Klerikalci i pored svih odluka Slovenske zveze i vojnog saveta nisu poslali u četnike ni jednog jedinog čoveka, mada su od komandanta Slovenije za otpremu ljudstva primili pola miliona lira."24
Do sporazuma između četnika i klerikalaca došlo je nešto kasnije, i to zahvaljujući jačanju NOP Slovenije.
Međutim, neposredno posle kapitulacije fašističke Italije, oružane formacije NOP potpuno su razbile Belu gardu i četničke odrede Slovenije. Da bi spasao svoj goli život, četnički komandant major Novak je, zajedno sa ostacima italijanskih okupatorskih trupa, pobegao u Italiju.
Posle razoružavanja Pavla Đurišića i njegovih odreda, Mihailović je odredio Vojislava Lukačevića da prikupi i reorganizuje preostale četničke jedinice u Crnoj Gori, prvenstveno one koje su pripadale limsko-sandžačkoj grupi.
O izvršenju ovog zadatka Lukačević je, prilikom suđenja 1945. godine, pored ostalog, izjavio:
"Dobio sam zadatak da idem u Crnu Goru i podnesem izveštaj. Prešao sam na levu obalu Lima. Taj je teren bio obuhvaćen Nemcima i Italijanima i tako probijajući se, došao sam na teren Bjelasice. Tu sam preneo naredbu vrhovne komande i naredio da ni jedan komandant ne sme da sarađuje s neprijateljem, ako želi da bude komandant generala Mihailovića. Kad sam saznao da se tu prikrivaju Lašić i Đukanović i kada je postavljeno pitanje da li su oni komandanti, ja sam rekao da to od njih zavisi, da mogu biti komandanti, da mogu biti komandanti oni koji su na terenu i koji se sa puškom bore protiv okupatora. Prvi put kada sam se sa majorom Lašićem sastao, došao sam u izvestan sukob. Ja sam predlagao da odmah počne borba protiv Italijana. Jer, iako smo bili slabi, ipak je ostao dovoljan broj ljudi koje smo mogli prikupiti da borbu počnemo, jer su Nemci bili prošli. Italijani su na desnoj obali Lima bili kod Zavišića i Bisuća, gde su moji komandanti davali dovoljno jak otpor. Italijani, kad su se povukli, oko 600 žena i dece doveli su u Bijelo Polje. Od Lašića sam tražio da priđe u pomoć, ali on je kazao da nismo dovoljno jaki. Od strane Italijana streljano je 28 mojih četnika. Major Lašić zatražio je od vrhovne komande da se ja povučem sa toga terena. General Mihailović, iako mi je rekao kad sam polazio, jer inače drukčije ne bih ni pošao, da imam da vodim borbu protiv okupatora, počeo je da menja svoje mišljenje: 'Pa, gledaj, vidi i radi prema prilikama ...'
Kad sam otišao na taj teren ja nisam bio u takvom komandnom položaju. Došao sam kao delegat. U to vreme došlo je do oštrog sukoba između partizana i četnika. U toku kratkog vremena pobijeno je oko 30 do 40 četničkih uglednih komandanata. Nastala je strahovita ozlojeđenost. Tražili su od mene da ja naredim represivne mere. Odbio sam. Ponova je traženo. Odbio sam. Onda sam, koliko-toliko, pokušao da ublažim, i naredio sam da se u svakom selu obrazuje odbor i ona kazna, koju on smatra za potrebnu, da se izrekne nad ljudima koji su krivi za izvršenje tih ubistava. To sam naredio..."25
"Predsedavajući: Kako su vas zvali, 'rogljaš'? Kakav je to izraz?
Optuženi Lukačević: Izraz 'rogljaš' potiče od batinanja koja su vršili mesni komandanti po presudama mesnih odbora. Ja sam došao na taj teren sa 14 ljudi, sa štabom i telegrafistom.
Predsedavajući: A ovaj izraz 'rogljaš'?
Optuženi Lukačević: Izraz 'rogljaš', to su mi, verovatno, dali...
Predsedavajući: Ali sam izraz 'rogljaš', odakle potiče? Odakle je taj pojam?
Optuženi Lukačević: Taj pojam je vezan za roglju.
Predsedavajući: Kakvu roglju?
Optuženi Lukačević: Za roglju za lov.
Predsedavajući: Šta ste radili s tom rogljom?
Optuženi Lukačević: Sa tom rogljom, kad je vršeno batinanje, neko bi sprečavao onoga koji je bio batinan da se otima.
Predsedavajući: Kako to?
Optuženi Lukačević: Sprečavao ga, jer ga je roglja pritiskivala.
Predsedavajući: Kako?
Optuženi Lukačević: Za vrat.
Predsedavajući: Znači, pritiskivali ga za vrat na taj način što se vrhovi roglje zariju u zemlju i tako stežu vrat čoveka.
Optuženi Lukačević: Da!"26
Mi smo zauzeli Prijepolje i dve stotine četnika ostalo je na bojnom polju. Raspoloženje protiv okupatora bilo je veliko, naročito kad je prva puška pukla i prvi topovi kad su se čuli. Borba se razvijala i dalje. Bila je kod Štavlja, zauzeta je Nova Varoš, Rudo, Mioče. Nemačke divizije su se povlačile u neredu prema Pljevljima. Zaplenjen je veliki broj topova, mnogo municije. Izvršavajući tako svoj zadatak, od zaplenjenih nemačkih automobila i kamiona kod Prijepolja, organizovao sam motorizovanu kolonu i krenuo za Bijelo Polje, koje su Italijani bili evakuisali i došli pred Berane. Tu sam poslao parlamentare. Komandant divizije primio je engleskog pukovnika i prihvatio uslove kapitulacije, to jest da prime borbu sa Nemcima. Ja sam se vratio i isto to uradio sa već opkoljenim garnizonom u Priboju, koji se sastojao od italijanskih fašista; oni su prihvatili uslove da će se boriti protiv Nemaca, ako se pojave. Nešto docnije kad su se Nemci pojavili i krenuli prema Priboju i čim sam video da Italijani neće primiti borbu, ja sam ih razoružao, i komandanta i vojnike. Do tada nismo bili u sukobu sa partizanima. Kretao sam se od Prijepolja prema Pljevljima i Višegradu, a posle zauzeća Višegrada ceo teren do Stambolića bio je očišćen. Neprijatelj je ostavio sedam topova, od kojih su dva bila i u ispravnom stanju. Bio je veliki broj zarobljenika, zaplenjeno je mnogo municije i hrane. Tih dana došli smo u sukob sa partizanskim odredima kod Pljevalja. Kako je vrhovna komanda i dalje stajala na stanovištu da treba voditi borbu sa partizanima, ali smo mi osećali želju vojnika da se ne bore, a i mi starešine nismo to želeli da se borimo. Mi još nismo znali da su partizani 1943. godine preko vrhovnog štaba Milovana Đilasa pružili ruku izmirenja, što je nasa komanda krila kao zmija noge. Ona to nikom nije saopštila i mi smo to tek docnije saznali od kapetana Dobrice Lukića, tek godinu dana docnije, jer da sam ja to znao, sigurno ne bih vodio borbu. Pošto su Nemci počeli da grupišu snage i da prodiru od Užica, ja sam tražio da se borba ne ograniči samo na te sektore, nego i na sektor trećeg korpusa pod mojom komandom, i na drinski korpus koji je bio pod komandom pukovnika Ostojića. Isto tako tražio sam da se izda naređenje da se u celoj Srbiji, i svuda, primi borba sa neprijateljskim snagama. Iz nepoznatih razloga ovo je odbijeno. Uporno je odbijano pod razniim izgovorima. Ja sam, međutim, nekoliko puta išao u vrhovnu komandu. Tada, najzad, pritešnjen od strane Nemaca, koji su prodirali od Užica prema Novoj Varoši, i zbog borbe protiv partizana kod Pljevalja i Nove Varoši, preko Uvca, došao sam na Javor."27
Neposredno posle kapitulacije Italije, dolaskom Drugog udarnog korpusa i jačih nemačkih snaga u Crnu Goru, položaj preostalih četničkih odreda u njoj postao je prilično složen.
Još dok se sa svojim štabom nalazio u Martinićima, Blažo Đukanović je pokušao da uspostavi vezu sa Mihailovićem. Sa tim ciljem uputio mu je dva svoja kurira, Radoja Ćetkovića i Đorđija Becića, koji su bili snabdeveni šifrom i talasnim dužinama Đukanovićeve i Stanišićeve radio-stanice. Kako je put ovih kurira vodio preko Berana, njima je stavljeno u zadatak da stupe u vezu i sa britanskim pukovnikom Bejlijem, za koga se pretpostavljalo da se još nalazi u ovom gradu. Kada su kuriri 27. septembra 1943. stigli u Berane, u njemu su jedino zatekli Rudolfa Perhineka, u to vreme načelnika štaba kod Vojislava Lukačevića, dok je Bejli sa Lukačevićem otišao prema Sandžaku. Preko Perhinekove radio-stanice Ćetković je uspostavio vezu sa Mihailovićem i preneo mu Đukanovićeve poruke, da od zapadnih saveznika zatraži da bombarduju aerodrom u Podgorici, da spuste bar sto padobranaca i da prekinu propagandu u korist partizana. Takođe, Ćetković je Mihailoviću preneo i Đukanovićev poziv da dođe u Crnu Goru. Pored ovoga, Ćetković je izrazio želju da se lično sastane sa Mihailovićem radi prijema potrebnih instrukcija i direktiva za dalji rad. Ali put do Mihailovića je za četnike bio neprohodan jer su ga posele jedinice Drugog udarnog korpusa. Zbog toga su se Ćetković i Becić morali zadovoljiti objašnjenjima i direktivama primljenim od Perhineka i delegata Vrhovne komande Sava Vukadinovića, koji se, takođe, našao u Beranima.
Prema Mihailovićevom naređenju, Đukanović je sa svojim štabom početkom oktobra prešao u Ostrog, u kome je zatekao i Stanišića, koji je nešto ranije tu stigao takođe sa svojim štabom.
Nekoliko dana po Đukanovićevom dolasku, 10. oktobra, u Ostrogu je održana konferencija na kojoj je pored pripadnika Đukanovićevog i Stankovićevog štaba učestvovala i nekolicina viših funkcionera četničke organizacije u Crnoj Gori, koji su, takođe, ovde pronašli svoja skloništa. Na konferenciji je, pored ostaloga, odlučeno da se uspostavi veza sa četnicima u Kučima i da se sa tog terena proteraju partizanske snage kako bi se četnici u Bjelopavlićima i Kučima rasteretili stalne opasnosti a zatim da se pruži pomoć Lašiću.
Međutim, samo nekoliko dana kasnije, usledio je napad Pete brigade NOV na Ostrog. Neposredno pred napad, pored Đukanovića i Stanišića nalazile su se i neznatne četničke snage, Jurišni bataljon Zetskog četničkog odreda sa ukupno 96 četnika i Đukanovićeva pratnja, jačine 26 ljudi.
Trinaestog oktobra Đukanović i Stanišić su bili obavešteni da se u selu Međeđi nalaze partizanske snage. Pretpostavljajući da mogu biti napadnuti, om su istoga dana uputili kurire četničkim komandantima u Nikšić i Danilovgrad sa porukama da izvrše mobilizaciju "nacionalnih" snaga i da odmah krenu za Ostrog u pomoć. Kuriri su sa istim zahtevom upućeni i komandantima u Kučima, Lješanskoj i Riječkoj nahiji i Crmnici. Toga dana oko šesnaest časova četničke vođe su premestile svoje štabove iz manastirskog konaka u Donjem manastiru u Gornji manastir, računajući da im je novoizabrano mesto pogodnije za odbranu. Istovremeno su polovinu svojih snaga rasporedili u zasede na položajima koji su dominirali okolnim terenom.
Peta brigada je u zoru 14. oktobra izvršila koncentričan, munjevit napad na Ostrog, razbila spoljna obezbeđenja i opkolila Gornji manastir, u kome su se nalazile četničke vođe. Istoga i dva naredna dana, četničke i nemačke snage iz Nikšića i Danilovgrada, uz pomoć artiljerije, tenkova i aviona, pokušale su da odbace Petu brigadu, ali bez uspeha. Svojom upornošću borci Pete brigade su naterali četničko vođstvo na predaju. Tom prilikom predala su se trideset i dva četnika, sa Blažom Đukanovićem na čelu. Odbijajući da se preda, Bajo Stanišić je u nastavku borbe poginuo.
Trideset i dva četnika, sa Đukanovićem na čelu, Vojni sud štaba Treće divizije i Glavnog štaba NOP odreda za Crnu Goru i Boku osudio je na smrt.
Posle ovog događaja svi četnički odredi u Crnoj Gori stupili su u otvorenu saradnju sa nemačkim okupatorima.
| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |