Za vezu sa Mihailovićem i Nedićem obaveštajni centar emigrantske vlade u Carigradu, sa Vladimirom Perićem na čelu, koristio se i Nedićevim poverljivim čovekom, inače Ljotićevim sekretarom i agentom Šeste uprave RSHA Boškom Kostićem, koji je po nalogu ove dvojice — zvanično, radi nabavke pamuka, mleka i druge robe — u nekoliko mahova dolazio u Carigrad. Pored ovih zvaničnih, Kostić je obavljao i razne obaveštajne zadatke koje su mu njegovi nacistički naredbodavci, Nedić, Ljotić, Mihailović i emigrantska vlada bili postavili.

U vezi s njegovim prvim dolaskom u Carigrad i susretima sa Perićem, emigrantska vlada je telegramom upitala Mihailovića da li da se Kostiću odobri kupovina "50 vagona pamuka i mleka za Srbiju".1 Mihailović je odgovorio: "Boško Kostić, agent Ljotićev, sve što kupi biće predato Nemcima. Za koga u Srbiji kupuje pamuk i mleko, kakve garancije daje za ovo? Težnja je Ljotića da tim putem ojača svoj pokret."2

S obzirom na činjenicu da je radio-veza između Mihailovića i emigrantske vlade bila pod kontrolom Britanske komande na Srednjem istoku, Mihailoviću nije ni ostajalo ništa drugo nego da uputi takav odgovor koji ga u očima britanskih saveznika neće kompromitovati.

Međutim, bez obzira na Mihailovićev odgovor, Perić je omogućio Kostiću nabavku pamuka i mleka, a prilikom njegovog odlaska iz Carigrada predao mu poruke i neke šifre za Mihailovića. Sve ovo Kostić je preneo i predao četničkom komandantu Sevemih pokrajina Žarku Todoroviću u Beogradu. O prijemu poruka i šifre Todorović je 16. septembra 1942. godine obavestio Mihailovića:

"Boško Kostić, sekretar Olćana, koji je nosio Ljotićevo pismo kralju i Jeftiću, isporučio je šifru koju je po njemu navodno poslao potpukovnik Vlada Perić iz Carigrada. Perić mu je navodno pokazao pismo Slobodana (predsednika vlade Jovanovića — nap. autora) da se komandantu (Mihailoviću — nap. autora) javi da mnoge depeše vlada ne dobija. Da li funkcioniše Rapotecova direktna veza ili ne?"3

Na ovo je Mihailović odgovorio 15. oktobra:

"U izveštaju Boška Kostića ima nešto istinitog. Za Rapoteca znajte ubuduće da je on bio čisto engleski agent."4

Krajem juna 1943. godine Kostić je ponovo, pod izgovorom da kupuje pamuk, došao u Carigrad. Ovom prilikom njegov je zadatak bio da preko Perića dostavi Nedićevu poruku emigrantskoj vladi. Primljenu poruku Perić je 9. jula telegramom preneo vladi. Ona u izvodu glasi:

"Vest o eventualnoj ženidbi kraljevoj izazvala je veliko uzbuđenje u narodu i ona može imati katastrofalnih posledica... Narod ne želi da se on sada ženi u izgnanstvu, kada je ceo narod u crno zavijen ...

Nedić je kralju veran i čini sve da spase što se spasti može, a o čemu će biti reči posle rata. Ne traži ni pomilovanje ni aboliciju, traži samo da se izvede pred sud i da sud da reč o njegovom radu za vreme okupacije. Moli da se ostavi da radi i ako se što želi od njega da mu dostavimo...

Svi pokušaji Nedića da dođe u lični kontakt sa generalom Mihailovićem propali su. On moli da general Mihailović izabere mesto boravka gde želi i sa brojem ljudi koliko želi... Njegovo naoružanje i snabdevanje biće Nedićeva briga. Kada Nemci počnu evakuaciju, Nedić smatra da će njegova uloga tada biti završena i tada neka dođe general Mihailović ili lice koje Nj. V. Kralj odredi...

Sve trupe koje je uspeo do sada da spremi, koje su već sada 80% za generala Mihailovića, staviće njemu na raspolaganje, njemu ili nekome drugome koji se odredi i kada za to dođe momenat." 6

Na Perićevo insistiranje kod izbegličke vlade da se Nediću odgovori, zamenik vrhovnog komandanta Petar Živković je 12. jula 1943. godine naredio Periću da u vezi s ovom porukom nista ne preduzima, a čitavu stvar da zadrži u najvećoj tajnosti. Na pitanje ko mu je predao poruku, Perić je 16. jula odgovorio depešom:

"Poruku doneo Boško Kostić, šef kabineta u penziji, inače Nedićev poverljivi čovek. Poznajem ga kao dobrog patriotu. On je sestrić pukovnika Apisa. Održava vezu sa organizacijom generala Mihailovića preko Čede Vujovića.

U Carigrad stigao pod izgovorom da kupuje pamuk. Dolazio i prošle godine i doneo odlične podatke i odneo važne poruke koje su izvršene."6

U vezi s Nedićevom porukom, Petar Živković je 20. jula 1943. godine obavestio telegramom Mihailovića o Nedićevoj želji da se sastane s njim i njegovoj spremnosti da ga snabdeva oružjem. Na kraju telegrama Živković kaže:

"Dostavljajući vam prednje, smatramo da ne treba sa Nedićem stupati u pregovore bez prethodnog dogovora s našim saveznicima — Englezima, odnosno njihovog delegata pukovnika Bejlija."7

Ova Živkovićeva poruka bila je na liniji "komunikacije" britanske vlade koju je Slobodan Jovanović 11. maja 1943. godine preneo Mihailoviću.

Za vreme svojih boravaka u Carigradu Boško Kostić je održavao i vezu sa Otom Majerom, pripadnikom Abvera, čiji je obaveštajni rad bio zamaskiran trgovačkom firmom i trgovačkim poslovima.

Preko Perićevog obaveštajnog centra u Carigradu išli su i razni kanali kojima je emigrantska vlada slala u zemlju i veće sume novca za finansiranje četničkog pokreta Draže Mihailovića. Ovaj novac je prihvatao Mihailovićev obaveštajni organ u Beogradu Petar Milićević, koji je imao pseudonime "Lorenc" i "Ante", a zatim ga, prema Mihailovićevim nalozima, dostavljao četničkim komandantima.

Jednu veću sumu iz Carigrada preneo je u Beograd Milićević poverenik koji je imao pseudonim "Jug-Bogdan".

U telegramu upućenom Mihailoviću 26. oktobra 1943. godine, Milićević kaže:

"Jug-Bogdan za koji dan ide za Carigrad i pita da li imate kakvu poruku. Ako imate javite depešom ... "8

Na ovo je Mihailović 28. oktobra 1943. godine odgovorio:

"Javite Anteu da Jug-Bogdan javi u Carigrad da nemamo novca i da nam i tim putem što više šalju. To je cela moja poruka za Jug-Bogdana."9

Jug-Bogdan je izvršio ovaj zadatak, o čemu komandant četničkog Prvog ravnogorskog korpusa kapetan Zvonimir Vučković 20. decembra 1943. godine obaveštava Mihailovića:

"Ante javlja: Jug-Bogdan mi je predao 1,000.000 dinara u papiru i u vrednosti 4,000.000 u zlatu, još kod njega ima da mi preda 5,000.000 dinara; ranije sam od njega primio sukcesivno 10,000.000 i Marković 4,000.000, što sve ukupno iznosi 25,000.000 dinara.

Molim odmah potvrdite prijem 25,000.000 dinara konzulatu u Carigradu, ponavljam konzulatu u Carigradu. Istom depešom tražite da se ubuduće šalje više novca istim kanalom jer je Jug-Bogdan obavešten da više neće slati novac otuda."10

Godinu dana pre ove pošiljke, emigrantska vlada je uputila preko Perića i jugoslovenskog poslanstva u Bukureštu za potrebe četničke organizacije Draže Mihailovića sumu od pet hiljada dolara i pet miliona leja. Ovaj novac je poslat na Mihailovićev zahtev Slobodanu Jovanoviću od 30. septembra 1942. godine, u kome se kaže:

"Činovnik naše ambasade u Bukureštu Voja Popović poslao mu je preko turskog poslanstva u Bukureštu novaca da bi oživeo našu obaveštajnu službu u Rumuniji. Potreban mu je kredit mesečno 50.000 dinara. Preuzeo sam potrebno za oiganizovanje jednog našeg odreda u Rumuniji sastavljenog od Srba iz Rumunije. Naša akcija u Rumuniji stoji odlično."11

Na ovo je Jovanović 10. decembra 1942. godine odgovorio Mihailoviću:

"Pomenuto lice primilo pet hiljada dolara, a poslato još pet miliona leja. Treba li još poslati.?"12

Komandant jugoslovenskih trupa u Kairu pukovnik Putnik 30. januara 1943. godine obaveštava Jovanovića:

"Perić javlja: 'Predato Dušanu Jovanoviću u ambasadi u Bukureštu pet miliona leja. Izvestite Dražu.'"13

Međutim, britanski funkcioneri na Srednjem istoku nisu bili raspoloženi da se obaveštajnim kanalima, preko Carigrada, šalje novac Mihailoviću, a naročito ne u to vreme, u jesen 1943. godine, kada je saradnja četničkog pokreta sa okupatorima i kvislinzima postala već široko poznata i nepobitna činjenica. O ovim savezničkim smetnjama funkcioner komande jugoslovenskih trupa u Kairu Radović 30. septembra 1943. godine obaveštava svoju komandu:

"Perić pita: Treba li i dalje snabdevati novcem generala Mihailovića? Dalje kaže: Do sada angažovano dvadeset pet miliona. Organizacija u Beogradu traži stalno novac, međutim Englezi stalno otežu sa isplatom. Molim za instrukcije."14

Međutim, i pored svega, komanda jugoslovenskih trupa u Kairu, sa pukovnikom Putnikom na čelu, nije bila zadovoljna radom Perićevog obaveštajnog centra u Carigradu. Zato je Putnik još 22. juna 1943. godine zahtevao da se Perić povuče iz Carigrada u Kairo na drugu dužnost.

Tako je Perić početkom oktobra 1943. godine premešten u Kairo. Kao što se u Putnikovom predlogu navodi, Perić nije uspeo u svom osnovnom zadatku — da organizuje stalnu i nekontrolisanu vezu sa Mihailovićem — niti da uspostavi bolju obaveštajnu mrežu u zemlji. U ovome predlogu se kaže:

"Pored veoma razvijene obaveštajne službe svih naših saveznika i njihovih filijala u Carigradu, major Perić, koji ni za dve godine nije uspeo da organizuje nikakvu vezu sa generalom Mihailovićem niti sa okupiranom Srbijom, podnosi stalno mnogobrojne izveštaje o stanju u Italiji, Mađarskoj, Albaniji, Rumuniji, Bugarskoj i mnogim drugim razgovorima i vezama sa ljudima, koji nemaju nikakve veze sa našom zeml]om ...

Sve ljude, koji bez ikakve Perićeve zasluge, ili naših organa u Turskoj, uspevaju da izbegnu u Tursku, ili uz razne manevre dolaze u Tursku i vraćaju se u našu zemlju, major Perić proglašava svojim poverenicima, kuririma i tome slično i na osnovu njihovih podataka piše bombaste i tendenciozne izveštaje."

Prema Putnikovim navodima u predlogu, Britanci su o Periću i njegovom radu imali sledeće mišljenje:

"Engleski organi nazivaju majora Perića fantastom; pukovnik Gibson, šef engleske obaveštajne službe u Turskoj, meni je lično u Kairu rekao da Perićevi izveštaji podsećaju na novinarske izveštaje iz okupatorskih zemalja. Pošto bugarske, hrvatske i beogradske novine dolaze uredno i brzo u Carigrad, to je Periću moguće da koristi veoma sveže vesti."

U predlogu se navode primeri kontradiktornosti i površnosti u Perićevim izveštajima, pa se kaže:

"Uopšte, izgleda da major Perić i ne piše svoje samostalne izveštaje, niti je u stanju da dobijene podatke objektivno reprodukuju... Pojedina saslušanja lica, koja dolaze iz Jugoslavije u Carigrad, i ne vrši sam, nego u prisustvu organa engleske obaveštajne službe."

Za svoj rad Perić je dobijao znatna materijalna sredstva od emigrantske vlade. Tako je decembra 1941. godine primio 2.000, a u aprilu i maju 1942. godine 9.150 dolara. Ovim novcem Perić, izgleda, nije najispravnije rukovao i Putnik kaže kako je Perić "izdejstvovao da se za englesku funtu isplati 500 dinara, dok dva oficira koja su došla iz zemlje izveštavaju, da se od proletos za dolar dobija 1.000, a za englesku furitu 4.000 dinara."15

Da bi proverio Putnikove navode, Petar Živković je 3. avgusta 1943. godine telegramom upitao Mihailovića:

"Molim izvestite, da li ste zadovoljni sa radom majora Perića u Carigradu i kako uopšte cenite njegov rad.1"

Mihailović, kome pomoć od vlade nikad nije bila dovoljna, odgovorio je 17. avgusta:

"Major Perić nije nam učinio do sada nikakvu korist od kako smo čuli da je u Carigradu. Šta je razlog tome mi ne znamo, niti smo u stanju oceniti njegov rad."

Jugoslovenska vlada u izbeglištvu posvećivala je naročitu pažnju svome obaveštajnom centru u Carigradu. Zbog toga je, odmah posle uklanjanja Vladimira Perića, za šefa centra postavila Dušana Petkovića, zvanog Senegalac, koji se i do tada, u svojstvu diplomatskog činovnika pri jugoslovenskom poslanstvu u Sofiji, a kasnije i pri ambasadi u Ankari, bavio obaveštajnim radom.

U svome predlogu o smenjivanju Perića i postavljanju Senegalca za šefa carigradskog obaveštajnog odela Dimitrije Putnik je, u svojstvu načelnika štaba odeljka Vrhovne komande u Kairu, pisao predsedniku emigrantske vlade Božidaru Puriću:

"Od naših ljudi, koji se nalaze na Srednjem istoku, smatram da bi najpogodniji za ovu službu bili diplomatski činovnici g. g. Petković Dušan i Nenadović Milivoj. Obojica su vrlo dobri poznavaoci Bugarske, gde su nekoliko godina radili i na obaveštajnoj službi. Veoma široko poznaju prilike i ljude u našoj zemlji pre rata, a i za vreme rata. Njihovo poznavanje ljudi u Bugarskoj, čija je opozicija već duže vremena stvorila vezu u Carigradu, mogla bi da bude od koristi za uspešnije i brže stvaranje kanala i veza i sa našom zemljom.

Obojicu poznajem lično još iz vremena moga službovanja u Sofiji u svojstvu tajnog izaslanika ..."

O dužnostima Perićevog naslednika Putnika u ovome dokumentu kaže:

"Smatram da je neophodno potrebno, da se na ovu najbližu osmatračnicu i najbliži centar veza sa našom zemljom, odrede sposobni, rutinirani, vredni i razumni ljudi, koji će uspešno i korisno moći sa ove istaknute osmatračnice da dolaze u vezu sa našom zemljom i doturaju gde treba odgovarajuće instrukcije i poruke kraljevske vlade.

Ovako određeni i pripremljeni ljudi, mogli bi vrlo korisno da posluže i savezničkim obaveštajnim službama u Carigradu, a naročito Englezima i Amerikancima, koji su iz neobaveštenosti sve više skloni da veruju mnogobrojnim emisarima i agentima naših nepirijatelja..."18

Na novom poslu Senegalac se vrlo brzo snašao. Radi uspostavljanja i održavanja veza sa zemljom, on je odmah stupio u kontakt sa više lica, naročito sa onima koja su na razne, najčešće problematične načine stizala iz Jugoslavije u Tursku.

Jedna od interesantnijih ličnosti sa kojom je Senegalac krajem decembra 1943. godine stupio u kontakt bio je kapetan korvete u momarici Kraljevine Jugoslavije Zenan Adamić, koji je u svojstvu kurira HSS stigao u Carigrad.

Od sloma Kraljevine Jugoslavije pa sve do kraja novembra 1943. godine Adamić je živeo u Zagrebu. Bio je zaposlen kod firme "Cipelancer i comp", koja je imala svoje predstavništvo u Carigradu. Na čelu ovoga predstavništva nalazio se jedan od suvlasnika firme Adolf Fraj. Koristeći se ovom okolnošću, pod maskom održavanja poslovnih veza, Adamić je uspeo da dođe do Beograda, a zatim, posle kraćeg zadržavanja, da se prebaci u Sofiju. Uz pomoć predstavnika NDH njemu je pošlo za rukom da preko turskog atašea za štampu dobije ulaznu vizu za Tursku.

Posle uspostavljenih veza sa savezničkim službama u Carigradu, Adamić je stupio u kontakt i sa Senegalcem i predao mu dve poruke iz zemlje.

Prvu je uputio slovenačkoj emigraciji predsednik "Slovenačke radničke sloge" Pavle Horvat. U njoj se tražilo:

"Da se stvori samostalna Slovenija u sklopu Federativne demokratske Jugoslavije pod nj. v. Kraljem Petrom II;

Da Slovenija dobije natrag svoje granice od pre 1918. godine u pogledu Primorja i Koruške i

Da se jednom zauvek, posle 60 godina više-manje štetnog i besplodnog vladanja klerikalaca, odnosno liberalaca, prekine sa tim strankama, naročito sa klerikalnom, koja se sa Belom gardom (kvislinška formacija — nap. autora) i egzekucijom mnogih Slovenaca potpuno kompromitovala."18

Drugu poruku Adamić je doneo od predsednika HSS iz Zagreba profesora Ljubomira Tomašića i dr Ivanka Farolfija. Ona je bila namenjena pripadnicima HSS u emigraciji. U ovoj poruci se tražilo:

"Da bude samostalna Hrvatska u sklopu Federativne demokratske Jugoslavije pod nj. v. Kraljem Petrom II, kao predstavnikom krune;

Da žele imati jednu vladu karaktera federativne vlade, jer bi takva vlada uveliko podigla duh i moral kod svih Hrvata; sa hrvatske strane bi u vladu ušli oni predstavnici koje bi Zagreb odobrio;

Da se po mogućnosti sporazumeju partizani i četnici kako bi prestao građanski rat u Hrvatskoj, koji je do sada uništio više stotina sela i skoro 10% stanovništva;

Da su spremni postupiti kod granica prema Srbiji i to da su Hrvati — Radićevci sporazumni za novu granicu koja bi išla rekom Bosnom i Neretvom. U tom slučaju želeli bi postepenu izmenu stanovništva u graničnim prostorijama."20

Očigledno, obe ove poruke bile su u duhu tadašnje buržoaske teorije o tobožnjem građanskom ratu u Jugoslaviji i njihove taktike da u tim trenucima, kad je NOP obećavao sigurnu pobedu, spasu za sebe ono što im se činilo da se može spasti.

Pored prenošenja ovih poruka, Adamiću su predstavnici HSS iz Zagreba stavili u zadatak da uspostavi i radio-vezu između njih i emigrantske vlade, o čemu on u izveštaju podnetom načelniku odeljka Vrhovne komande u Kairu kaže sledeće:

"Da bi predstavnici HSS u Zagrebu mogli biti u stalnoj vezi sa vladom i tako mogli stalno saopštavati pravac zvanične Hrvatske seljačke stranke u zemlji, organizovao je doktor Farolfi, član odbora stranke, ilegalnu radio-službu na zagrebačkoj radio-stanici. Ja sam bio zamoljen da pokušam uspostaviti tu vezu odmah iz Kaira i da je predam vladi, odnosno službenim predstavnicima HSS na korišćenje. Organizovano je bilo tako, da će Zagreb slušati svakog petka od 22.30 do 22.40 časova po tirednjoevropskom vremenu na talasno.) dužini od 70 metara, sa pozivnim znakom 'S. U.' Depeše će predati istog dana od 22.40 do 22.50 časova po srednjoevropskom vremenu, na 'talasnoj dužini od 84,5 metara, sa pozivnim znakom 'R'. Depeše bi bile šifrovane pomoću jednog rečnika kojeg sam sobom doneo.""

Međutim, mnogobrojni pokušaji na uspostavljanju ove radio-veze završili su se neuspehom.

Krajem februara 1944. godine, Adamić je napustio Carigrad i u pratnji britanskih obaveštajnih organa preko Haife stigao u Kairo. Tu su ga britanske vlasti pritvorile. Posle dužeg i detaljnijeg saslušavanja i proveravanja, on je pušten iz zatvora. A zatim ga je štab odeljka Vrhovne komande u Kairu uputio na dužnost u Komandu momarice emigrantske vlade.

Ubrzo po dolasku za šefa carigradskog obaveštajnog centra emigrantske vlade, Senegalac je uspeo da izvrši i svoj glavni zadatak — uspostavi čvršću vezu sa četničkim pokretom Draže Mihailovića. Pored direktne radio-veze sa Mihailovićevim štabom, njemu je pošlo za rukom da uspostavi i kurirsku vezu sa četničkim komandantom Beograda Sašom Mihailovićem. Za uspostavljanje ove kurirske veze Senegalac je primio direktivu lično od predsednika emigrantske vlade Božidara Purića.

"Dražin komandant mesta u Beogradu Saša, moli stalnu adresu u Carigradu za poštu, kao i ime lica kome će je direktno preko kurira predavati. Molim da mu tu adresu dostavite telegrainom preko generala Mihailovića kao i da je telegram po ključu 1, 2, 3 za specijalne izveštaje primljen u Kairu. Svu poštu tako dobijete, makar i sasvim beznačajnu, slaćete u originalu, ponavljam u originalu meni u Kairo^

Pored prikupljanja izveštaja od raznih, prvenstveno Nedićevih agenata koji su stizali u Tursku, Sumenkoviću je pošlo za rukom da preko viših funkcionera turskog Ministarstva spoljnih poslova dolazi i do izveštaja o situaciji i razvoju događaja u okupiranoj Jugoslaviji, koje je turski konzul upućivao svojoj vladi.

Osvrćući se na sadržinu jednog od tih izveštaja, Šumenković u telegramu emigrantskoj vladi 20. avgusta 1943. godine kaže:

"Interesantno je da Turski konzul u tome izveštaju izlaže da bi bilo od velikog značaja ako bi saveznici ubacili padobrance u radničke centre Srbije. Na prvom mestu Borski rudnik, gde radi oko 100 hiljada radnika, sa dovoljno pušaka i municije za radnike. Ovako naoružani radnici bi ušli u odrede generala Mihailovića i ta akcija bi ozbiljno ugrožavala nemačku vojsku. Ako bi uz to došlo do saglasnosti između partizana, koji, kako se izrazio konzul, operišu na levoj obali Drine, i Mihailovića, koji operiše na desnoj obali, ta akcija bi u najvećoj meri ugrozila položaj Nemaca u našoj zemlji. Ta eventualnost mnogo zabrinjuje Nemce."23

Pored Nedićevih poruka i izveštaja njegovih agenata, Šumenković je, posredstvom turskog konzula u Beogradu, primao i izveštaje Draže Mihailovića namenjene emigrantskoj vladi.

Neobavešten o Mihailovićevoj vezi sa turskim konzulom u Beogradu, četnički komandant Beograda Saša Mihailović je 3. maja 1944. godine uputio svome vođi Draži telegram u kome kaže:

"Turski konzul namestio se u Beli Potok. Ovih dana treba da se doseli i švedski konzulat. Trebalo bi s njima uspostaviti putem jednog lica veze radi plasiranja našeg pokreta u inostranstvu, jer su ovo danas jedini i najbolji kanali pošto se obadvojica sigurno nalaze u službi Intelidžens servisa.

Turski konzul je prekjuče celu svoju porodicu otpremio do granice radi vraćanja u Tursku, zbog situacije u zemlji i predstojećih međunarodnih događaja u ovom delu sveta. Navodno će i sam napustiti Srbiju. Po povratku sastaću se sa konzulom."24

A zatim, u novom telegramu upućenom istoga dana Draži Mihailoviću, četnički komandant Beograda piše:

"U Belom Potoku nalazi se Vojin Varoščić, predsednik Industrijske komore iz Skoplja, koji prema datoj mi izjavi ima nalog da održava veze sa turskim konzulom. Molim izveštaj o tačnosti njegovih navoda."25

U vezi s ovim telegramima Mihailović je 7. maja 1944. godine naredio svom načelniku Operativnog odeljenja Mirku Lalatoviću:

"Javite Saši da vezu sa turskim konzulom održava Vojin Varoščić, ponavljam Vojin Varoščić. Da mu se ne prave smetnje, a turskom konzulu da se izađe u susret."28

Povodom ove veze četnički vođa Mihailović je na suđenju 1946. godine izjavio:

"Kako se zvao turski konzul u Beogradu s kojim sam imao veze, ne znam. Vezu s njim uspostavio je štab beogradski. Uloga njegova je bila ova: prenosio mi je pisma, moju poštu zajedno sa diplomatskom poštom. Ja sam slao pisma, a a on mi je prenosio. Da li sam preko njega dobio neko pismo, to se ne sećam, ali da sam slao, to znam."27

Otvorena saradnja četničkih jedinica i njihovog vođe sa okupatorima i kvislinzima, naročito u IV neprijateljskoj ofanzivi protiv oružanih formacija NOP u prvoj polovini 1943. godine, nije ostala nezapažena ni izvan teritorija okupirane i raskomadane Jugoslavije.

Istina o NOP i četničkoj saradnji sa okupatorima i njihovoj zajedničkoj borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije od sredine 1943. godine počela je naglo da prodire u savezničku i demokratsku svetsku javnost.

Širenje istine o događajima u Jugoslaviji nateralo je četničkog vođu Mihailovića i njegove istaknutije komandante da ne birajući sredstva preduzimaju mnoge pokušaje radi dezinformisanja savezničke i demokratske svetske javnosti i stvaranja utiska da se u Jugoslaviji protiv fašističkih zavojevača, a za ostvarivanje demokratskih prava naroda, bori jedino četnički pokret Draže Mihailovića.

Za realizaciju jednog od ovakvih pokušaja četnički komandant istočne Bosne i Hercegovine Petar Baćović, poznat kao otvoreni sluga okupatora, predložio je 19. jula 1943. godine Draži Mihailoviću novinara Jovana Lazarevića:

"Imao bih mogućnosti da se Lazarević, koji je sve vreme bio na terenu i odlično poznaje celokupnu situaciju, prebaci u London. On bi sa pripremljenim dokumentima i slikama prikazao našoj vladi i engleskoj i američkoj neutralnoj javnosti komunistićke i ustaške zločine. Mogao bi da ponese i peticiju predstavnika našeg naroda iz ovih i ostalih krajeva koju smo odlično sastavili na osnovu izjava narodnih prvaka koji objašnjavaju zašto je sam narod ustao u borbu protiv crvenih od koje neće odustati, iznoseći žrtve u ciframa i slikama koje je naš narod podneo za stvar saveznika. Kao dugogodišnji novinar, Lazarević je u odličnim odnosima sa gotovo svim članovima naše vlade, a naročito sa Trifunovićem, Jovanovićem, Grolom, Živkovićem i Banjaninom i ima dobre veze sa engleskim i američkim novinarima.^8

U situaciji u kojoj se u to vreme nalazio četnički pokret, Mihailović je odmah prihvatio Baćovićev predlog i 21. jula poslao mu je sledeća uputstva:

"Potpuno se slažem da Lazarević ide za London. Pred Englezima da se pojavi kao izbeglica, pa ako zatreba čak i kao komunista, da bi lateše došao do vlade, ali i o komunizmu neka ne govori mnogo, inače Englezi mu ne bi dozvolili da dođe do vlade. Nek ide hitno samo ako može. I neka kao njihov čovek pokuša na sve načine da dođe do vlade."9

Očigledno, Mihailović je bio ubeđen da je Lazarević ličnost koja za realizaciju ovakvih i sličnih zadataka raspolaže potrebnim kvalifikacijama.

Sve do odlaska iz zemlje Lazarević se, pored obaveštajnog i propagandnog rada u korist Draže Mihailovića, bavio i održavanjem veze između četnika i ljotićevaca, a naročito izmedu njihovih šefova. O ovome svom radu, znatno kasnije, Lazarević je lično, pored ostalog, pričao:

"Boška Kostića (za vreme okupacije bio je sekretar Ljotićeve profašističke organizacije 'Zbor' — nap. autora) poznavao sam još iz Beča, kada je tamo bio činovnik Rečne plovidbe i kada nije bio ljotićevac. Za vreme okupacije, kao obaveštajac, održavao sam vezu s njime. Kada se Boško Kostić vratio iz Turske, dao mi je jednu knjigu i ključ šifre za održavanje veze između vlade u Londonu i Draže Mihailovića. Ja sam tu šifru odneo Draži. (Kostić je, preko Carigrada, održavao vezu između Nedića, Ljotića i Mihailovića sa emigrantskom vladom — nap. autora.)

Za vreme svoga boravka u Beogradu, ja sam se sastao i sa Ljotićem. Ljotić je na sastanku insistirao da se na svaki način sastane sa Dražom..."30

Kada se, posredstvom problematičnih kanala, snabdeo potrebnim putnim ispravama i bio spreman da napusti zemlju, Lazarević je primio i Mihailovićeve instrukcije za rad u inostranstvu.

U vezi sa tim instrukcijama, on je preko Baćovića 6. avgusta odgovorio Mihailoviću:

"Postupiću po datim instrukcijama, ali pošto svršim misiju kod vlade, mislim da bi bilo dobro da javno istupim protiv komunista, u čemu mogu računati na podršku jednog dela engleskih konzervativaca. Možda bi se mogla izdati i neka brošura i održati predavanje, ako ne u Engleskoj onda u Americi. Za Engleze i Amerikance potreban je kolorit. Zato molim za odobrenje da se mogu predstaviti kao kapetan i šef vaše propagande radi boljeg efekta. Molim hitno instrukcije za uspostavljanje veze sa našom vladom. "91

Pošto je primio tražene instrukcije za uspostavljanje veze sa emigrantskom vladom i Mihailovićevo odobrenje da se u inostranstvu predstavlja kao kapetan i šef četničke propagande, Lazarević je 11. avgusta 1943. godine iz Dubrovnika prešao u Italiju, a zatim, posle njene kapitulacije, pošlo mu je za rukom da se prebaci i u Švajcarsku.

U Bern je stigao sredinom septembra 1943. godine. Nekoliko dana kasnije, 23. septembra, on je preko poslanika Jurišića uputio predsedniku emigrantske vlade Božidaru Puriću sledeće saopštenje:

"Kao šef propagande generala Mihailovića, napisao sam po primljenim instrukcijama brošuru koja ima zadatak prikazati 27. mart kao delo Srba... Dalje, izneli bi žrtve koje je dao srpski narod za stvar saveznika u toku rata, pokolje izvršene nad njima od ustaša, Nemaca, Mađara, Arnauta i Bugara, kao i žrtve koje je podneo u gerilskim borbama ...

Brošura je napisana odmerenim tonom sa dokumentima, dokazima i velikim brojem fotografija. Štampao bih je ovde na engleskom i francuskom. Brošura bi se mogla štampati u Engleskoj i Americi, kao i za naše zarobljenike kod kojih je komunistička propaganda imala dosta uspeha... Načelno molim odobrite mi kredit za ovo štampanje, o iznosu javiću docnije.

Za troškove za nabavljena dragocena dokumenta, o radu Hrvata i zločinima ustaša, molim da mi se preko kraljevskog poslanstva u Bernu pošalje hitno suma od 20 hiljada švajcarskih franaka čiji utrošak pravdaću."32

Odmah po dolasku u Bern, Lazarević je stupio u kontakt s dopisnikom švedskog lista "Dagens niheter" i dao mu izjavu u kojoj navodi: da se Dražini četnici do sada nisu borili i da se i dalje neće boriti, jer bi borba s okupatorima značila uzaludno prolivanje krvi, već čekaju "obećani signal od saveznika da bi otpočeli akciju".33

Ova Lazarevićeva izjava izazvala je nezadovoljstvo emigrantske vlade. Njen predsednik Purić bio je prinuđen da 9. oktobra uputi Jurišiću sledeći telegram:

"Lazarević je već dao jednu izjavu u ime generala Mihailovića da se u poslednje vreme nije borio, niti će se boriiti sve dok saveznici ne pošalju veće trupe u Jugoslaviju, što je proizvelo nepovoljan utisak. Ovakva propaganda ne samo da nije korisna nego je i štetna. Stoga moliti Lazarevića da ubuduće ne daje nikakve izjave u ime generala Mihailovića, člana kraljevske vlade. On treba da radi uvek sa vašom saglasnošću.

Naknadno ću vas obavestiti da li se može izdejstvovati krediit za publikaciju brošure, isto i traženi kredit od 20 hiljada švajcarskih franaka. Po tome bi morao odlučivati ministarski savet.

U svakom slučaju izloženi materijal ma kako bio interesantan i koristan nije u skladu sa današnjom međunarodnom situacijom. Javna diskusija po tim pitanjima još više bi nas oslabila pred inostranstvom."84

Upoznat sa sadržinom ovog telegrama, Lazarević je preko Jurišića obavestio Purića da on nije dao nijednu izjavu "u smislu kako je to predstavljeno". Na kraju ovoga obaveštenja Lazarević šalje Puriću šifru i ugovorene znake za uspostavljanje direktne veze između Mihailovića i emigrantske vlade, koja treba da se ostvari bez znanja britanske vlade i njenih organa.

U međuvremenu, Purić je od Mihailovića tražio obaveštenje o Lazareviću. U prispelom odgovoru Mihailović obaveštava Purića da Lazarević pripada njegovim odredima i moli ga da mu se ukaže potrebna pomoć, jer je "poslat da prenese obaveštenja iz kraja u kome je radio."1

Posle prve izjave date u ime Mihailovića, Lazarević je dao dopisniku lista "Dagens niheter" novu izjavu, koju je ovaj list preneo 4. decembra 1943. godine. U njoj se odbija i demantuje bilo kakva saradnja četničke organizacije Draže Mihailovića sa okupatorima. Kleveta se narodnooslobodilački pokret i Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije i pobijaju tvrdenja da se četnici bore protiv NOP. Na kraju se kaže da će partizane, ukoliko se zvanično izjasne protiv kralja Petra, četnici smatrati neprijateljima kao Nemce, Bugare i ostale.

S obzirom na Lazarevićeve veze sa okupatorima i kvislinzima u zemlji, o kojima je Purić bio obavešten, a u strahu od javnog kompromitovanja, predsednik emigrantske vlade je odbio Mihailovićev zahtev da sa Lazarevićem stupi u neposredan lični kontakt.

Tako je Lazarević i dalje ostao u Šajcarskoj šireći lažne vesti o NOP i vršeći propagandu u korist četnika Draže Mihailovića. Pored toga, on se uporno zalagao i za uspostavljanje direktne radio-veze između Berna i Mihailovićeve Vrhovne komande.

Vezu sa obaveštajnim centrom emigrantske vlade u Bernu Mihailović je održavao i preko četničkog komandanta Slovenije Karia Novaka. Kao sopstvene kurire, Novak je za vezu sa Jurišićem koristio lica koja su radi obavljanja raznih problematičnih poslova odlazila u Šajcarsku i vraćala se natrag. Tako su i ovim putem prenošeni mnogobrojni izveštaji, namenjeni emigrantskoj vladi i savezničkoj javnosti, puni četničkih laži, intriga i kleveta na račun NOP.

Početkom 1944. godine vođstvo Jugoslovenske nacionalne stranke u Ljubljani uhvatilo je vezu sa Ruzveltovim predstavnikom u Švajcarskoj Džonom Fosterom Dalsom.

O tome je, posredstvom istaknutog i poznatog saradnika okupatora Dobrosava Jevđevića, obavestilo Mihailovića 23. aprila 1944. godine sledećim telegramom:

"Stojimo u vezi sa ličnim Ruzveltovim delegatom u Šajcarskoj. Dvaput smo mu dostavili dokumentovane podatke o neprijateljskom stavu crvenih protiv Amerike i Engleske. Uspostava veze s njim traje dve do četiri nedelje. Molim instrukcije ako želite što da mu se javlja."36

Na ovo je Mihailović odmah odgovorio:

"Neka članovi JNS iz Ljubljane i dalje dostavljaju Ruzveltovom delegatu sve podatke o stavu crvenih prema englo-saksoncima. Za ostale javićemo naknadno."37

Jedanaestog maja 1944. godine vođstvo JNS izveštava Mihailovića da im je uspelo da upute Dalsu izveštaje i dokumente "o komunističkoj revoluciji u Sloveniji".38 Istovremeno, ono ga obaveštava da je put za Švajcarsku još uvek otvoren i traži njegova uputstva i želje o daljem radu.

Sutradan, četnička komanda Slovenije obaveštava Mihailovića da su u Švajcarsku, pomoću kurira, prebačeni izvesni dokumenti.

Mihailović je ozbiljno shvatio ponuđenu mogućnost da posredstvom Dalsa pokuša da spreči širenje istine o tome ko se u okupiranoj Jugoslaviji stvarno bori protiv fašista i njihovih pomagača, pa je 19. maja 1944. godine vodstvu JNS u Ljubljani uputio, preko komande Slovenije, sledeća uputstva:

"Vezu sa Dalsom, ponavljam Dalsom, treba iskoristiti što bolje. Za komunistička nedela koristite materijal sa kojim raspolažete i naznačite da komunisti čine isti teror, zločine prema narodu i u ostalim pokrajinama kuda prođu. Naglasiti da su strašno opustosili Bosnu, Dalmaciju, Crnu Goru, Hercegovinu, tako da narod već umire od gladi. Novac i pomoć koju sada traži Titov general Velebit u Londonu, komunisti traže za sebe, a ne za narod, jer je njima stalo da u narodu stvore što veću pustoš i nesreću. U podacima koje šaljete naznačite stanje naše organizacije, koje je ovako: Narod se budi i okreće protivu komunista, jer su omrznuti u narodu. Narodne mase su sve više uz nas. Vojnički naša organizacija stoji ovako: Srbiju, Hercegovinu, Dalmaciju, veći deo Crne Gore, Bosne drže naši jaki odredi. U ostalim pokrajinama naši odredi jačaju. Ovo su vam osnovne linije. Vi razradite."

Ovaj dokument pokazuje kakvim se sve sredstvima služio Mihailović da bi prikrio svoju saradnju sa okupatorima i zločine koje su on i njegovi četnici činili prema sopstvenom narodu, i da bi pred međunarodnom javnošću diskreditovao NOP, jedinu snagu koja se u Jugoslaviji borila protiv fašističkog okupatora i njegovih pomagača.

Kada su posle kapitulacije Italije u septembru 1943. godine jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije uništile i poslednje ostatke Mihailovićevih četničkih odreda u Sloveniji, njihov komandant Karlo Novak je uspeo, zajedno sa delovima italijanskih okupacionih trupa, da se prebaci najpre u Trst, a zatim u Rim. Pošto je stupio u kontakt sa poslanstvom jugoslovenske emigrantske vlade pri Vatikanu, Novak je 25. novembra 1943. godine uspostavio radio-vezu sa Mihailovićevom Vrhovnom komandom.

U telegramu upućenom Mihailoviću 4. decembra 1943. godine Novak iznosi plan da se sa nekolicinom četnika prebaci u Kairo i da tamo stvori "novčanu, moralnu, političku i propagandnu osnovu za dalji rad". U nastavku telegrama on kaže:

"Mislim stvoriti neposrednu vezu između vlade i vas i Slovenije bez cenzure (odnosi se na kontrolu britanskih organa — nap. autora). Potom ću se vratiti natrag i preko vašeg štaba produžiti za Sloveniju."39

Sa Novakovim planom Mihailović se nije složio; on je imao drukčiju računicu. Sutradan po prijemu ovog telegrama, on je istim putem naredio Novaku da ostane u Italiji, i da među bivšim jugoslovenskim zarobljenicima formira četničke odrede za borbu protiv NOP u Sloveniji.

Novakovom radu u Italijii pridružio se i poznati saradnik okupatora, četnički vojvoda Dobrosav Jevđević. On se, od druge polovine 1943. godine, stalno kretao po Italiji, Slovenačkom primorju i Ljubljani, prikupljao podatke o NOP i prodavao ih raznim obaveštajnim službama.

Za svoj izdajnički rad u duhu Mihailovićevih direktiva Novak i Jevđević su od poslanstva pri Vatikanu, preko činovnika Cukića, primali i znatne sume novca. Ali njihove apetite Cukić nikada nije mogao da zadovolji.

Dolaskom u Italiju Mihailovićevih delegata, sa Živkom Topalovićem na čelu, polovinom 1944. godine, Novakova i Jevđevićeva funkcija izgubila je svaki značaj.