U izjavi koju je predsednik emigrantske vlade pročitao na sednici svog kabineta 12. avgusta 1943. godine i iste večeri objavio preko Radio-Londona, pored oslalog, rečeno je i da je "vlada radna i privremena, te će upravljati poslovima do ulaska u zemlju, ne baveći se pitanjima unutrašnje polibike, koja su, po već ranijoj izjavi Nj. V. Kralja, neotuđivo pravo samog naroda u zemlji i koji će o njima, uz saglasnost našeg demokratskog kralja, sam rešavati i odlučivati".1

Tri dana po preuzimanju dužnosti, 12. avgusta, Purić je uputio Mihailoviću telegram u kome kaže:

"Pošto je poslednji predsednik vlade 10. o. m. podneo ostavku, motivisanu time da je usled stalnih nesuglasica medu članovima vlade njegov rad postao nemoguć, Nj. V. Kralj blagoizvoleo je poveriti mi sastav nove radne vlade. Vi u novoj vladi ostajete Ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva. Ja sam Vaš zamenik, a pomoćnik Vrhovnog komandanta je armiski general u penziji, gospodin Petar Živković. Zadatak nove vlade je da udruženim i ojačanim naporima vojske i naroda u zemlji i našim u inostranstvu, učini sve da što pre dođe do oslobođenja Otadžbine, kao i da pripremi ekonomsku obnovu zemlje i najprečnije snabdevanje stanovništva. Vlada je radna i privremena. Upravljaće poslovima do ulaska u zemlju, ne baveći se pitanjima unutrašnje politike o kojima će narod u zeml.ji uz saglasnost kralja rešavati i odlučivati. Vlada je jugoslovenska i želi raditi na uspostavljanju složenog rada i učvršćivanja vere u zajedničku budućnost. Vlada je uverena da može računati na vašu potporu u zemlji. U svima krajevima naše Otadžibne, čije rodoljube nastojte što brže i hitnije da približite jedne drugima i ujedinite, kako bi u danom času, pod Vašom komandom i uz pomoć saveznika, proterali neprijatelja iz Otadžbine. Molim Vas uverite vaše borce da će oni sa Vama imati najenergičniju podršku Kraljevske vlade."2

Na ovo mu je Mihailović odgovorio 24. avgusta, služeći se starim obmanama u cilju da svoj pokret i sebe predstavi u najlepšoj svetlosti:

"Saopštenje predsednika kraljevske vlade primio sam na znanje i borcima jugoslovenske vojske u otadžbini saopštio poruku koja se na njih odnosi. Ovim povodom dostavljam Kraljevskoj vladi sledeće: jugoslovenska vojska u otadžbini od samog svog početka pa do danas, kao i ubuduće ima potpuno jugoslovensku orijentaciju. Ova orijentacija je ostala nepromenjena od prvog dana naše produžne borbe u mesecu aprilu 1941. godine .,.

Što se tiče moje ličnosti molim da se pobiju sve tvrdnje namerno širene na strani da lično imam nekih diktatorskih težnji a što neprijatelj vrlo rado prihvata i širi. Svoj dosadašnji rad kao vojnik i ubeđeni patriota nikad ne bih uprljao niti demantovao ovakvim nesavremenim prohtevima koje mogu imati samo ljudi niskih ličnih ambicija, a baš koje u ovo vreme obaramo i rušimo u celom svetu. U svemu ovome očekujem i molim za potporu, kako moralnu tako i materijalnu, Kraljevske vlade, koju mi ona i obećava. Ova potpora Kraljevske vlade uz dovoljnu pomoć naših velikih saveznika veoma nam je potrebna da bi mogli u daljnom momentu da dođemo do punog izražaja u borbi protiv Osovine i njenih pripadnika."3

Istog dana Mihailović je uputio pozdravni telegram i Petru Živkoviću povodom njegovog postavljenja za pomoćnika vrhovnog komandanta.

Kako je britanska vlada stalno insistirala da se Mihailović i njegovi četnici aktiviraju u borbi protiv okupatorskih jedinica, to je i kralj Petar II bio primoran da lično interveniše u tom smislu.

U telegramu upućenom Mihailoviću 13. septembra, kralj, pored ostalog, kaže:

"l. U želji da budem blizu svoje zemlje u ovim važnim danima, rešio sam da u skoroj budućnosti dođem u Kairo ...

2. Pošto sam primio saopštenje koje ste predali pukovniku Bejliju u odgovor na poruku Britanske vlade stavljenu Vam na znanje preko njega na dan 6. avgusta, primećujem sa zadovoljstvom da ste se prilagodili zahtevima britanske vlade od 12. maja, i da ste spremni na razmenu gledista sa vrhovnim komandantom na Srednjem Istoku u pogledu mogućih budućih operacija.

3. Potpuno sam svestan svih teškoća koje Vas opkoljavaju, ali u ovim danima kad ratni događaji se razvijaju velikom brzinom, postoji samo jedna stvar od značaja, i to je da svi verni Jugosloveni moraju uložiti sve svoje napore u borbu protiv opšteg neprijatelja. Ogromna je nesreća da se sada baš u ovoj fazi rata život i snage Jugoslovena mogu trošiti u bratoubilačkoj borbi...

4. Radi toga vas pozivam da hitno naredite svima vašim komandantima da odustanu od svake akcije protiv ma kojih od mojih podanika, osim u slučajevima apsolutno potrebne samoodbrane, a da uložite svu vasu snagu da postignete takav stepen saradnje sa drugim elementima otpora u zemlji, da će obezbediti zajednički front protiv Osovine... Kao što znate, britanski oficiri za vezu već se nalaze kod trupa Tita isto tako kao i kod trupa pod Vašom komandom. Njihov je glavni cilj da postignu jedinstvo svih trupa koje je preduslov za koordinaciju njihove vojne delatnosti sa opšfcom strategijom Savezničkog vrhovnog komandanta.

5. Oslanjajući se na vašu obećanu saradnju, Britanska vlada čini, i činiće, sve što može da ubedi Tita o potrebi sporazuma sa Vama. Ona, takođe, čini i dalje će činiti sve što može da vam dostavi materijal, novac itd ... za koje znam da su vam vrlo potrebni, i za koje znam da je Britanska vlada sada u stanju da Vam šalje u većoj meri nego što je bio slučaj do sada.

6. Ja cenim Vašu prirodnu želju da izbegavate nepotrebno krvoproliće i represalije u cilju sačuvanja vaših snaga za konačni udar protiv Osovine, ali Britanska vojna komanda traži povećanu aktivnost. Ona naročito želi sabotažu i napade na osovinske saobraćajne veze i druge razne ciljeve, i to sada. Ja stoga Vam stavljam u dužnost da naredite svim Vašim komandantima da čine sve što mogu da ispune sve želje koje bude komandant na Srednjem Istoku saopštio britanskim oficirima za vezu koji se nalaze kod Vas ili kod vaših komandanata.

7. Ja Vas molim da radi ubrzavanja pobede ostavite na stranu sve druge ciljeve sve dok ne bude postignut ovaj najvažniji cilj, i da u najtešnjoj saradnji sa Britanskom vrhovnom komandom, sve napore uložite da bi se došlo do jedinstva i sloge među svim mojim podanicima."4

Krajem septembra 1943. godine kralj i vlada premestili su se iz Londona u Kairo.

Kao i one prethodne, tako je Mihailović obasipao i Purićevu vladu mnogobrojnim izveštajima u kojima je lažno predstavljao situaciju u zemlji. Na osnovu ovih izveštaja Purićeva vlada je diplomatskim putem često intervenisala kod savezničkih vlada, upućujući im note i memorandume.

Ali, po svemu sudeći, britanska vlada je bila dobro obaveštena o stvarnoj situaciji u Jugoslaviji i o četničkoj saradnji s okupatorima i kvislinzima.

Prema podacima dobijenim od britanskih funkcionera, Purić je bio prinuđen da 27. oktobra 1943. godine uputi Mihailoviću telegram sledeće sadržine:

"1. Britanske vlasti su me obavestile da su major Đurić i kapetan Stojanović nesposobni ne samo za akciju protiv neprijatelja, nego čak i za čuvanje materijala poslatog za sabotažu i rušenje objekata; da ne izvršavaju Vaše naredbe i ne sarađuju sa britanskim oficirima za vezu pri njihovim komandama. Molim pošaljite mi hitno istim putem vaše mišljenje, i ako je sve to tako, molim vas učinite sve što je u Vašoj mogućnosti da ih zamenite oficirima koji će izvršavati Vaše naredbe i sarađivati sa britanskim oficirima za vezu.

2. Britanske vlasti imaju impresije da Jevđević, Đujić, Baćović, Đukanović, pukovnik Stanišić, pukovnik Novak i major Drenović sarađuju sa Nemcima i da zato njihovo pripadanje Vašim snagama škodi Vašoj stvari i opasno je za Vaše napore. Britanske vlasti potpuno razumeju Vaš težak položaj, da su veze između njih i Vas neuredne i slučajne i da na Vas lično ne pada nikakva odgovornost za njihovu eventualnu saradnju sa Nemcima i misle da bi ih u interesu opšte stvari trebalo zameniti drugim ljudima, u koje bi imali poverenja da će sprovoditi politiku vašu i Kraljevske vlade. Kako britanske vlasti veruju da bi njihova zamena novim ljudima bila korisna, molim za Vaš hitan odgovor i Vaša lična obaveštenja o svemu ovome, i ako je sve to tako, da li je moguće i oportuno izvršiti ovu zamenu sada."1

U odgovoru na ovaj telegram upućenom 10. novembra 1943, Mihailović, pored ostalog, navodi:

"Major, sada potpukovnik Radoslav Đurić i kapetan Stojanović su moji najbolji komandanti. Britanska misija kod njih je pokušala da sprovede izvesne stvari koje nisu odgovarale ulozi misije. O tome nije potrebno ništa da ponavljam jer sam u svoje vreme istakao ovaj slučaj. Smene komandanta na terenu nisu mirnodopska stvar jer su trupe i čitavi krajevi vezani za imena ljudi i vođa.

Ne dozvoljavam da ikakva mrlja padne na slavno ime đenerala Đukanovića i pukovnika Stanišića, koje su komunisti na najsvirepiji način pobili uz Svete mošti Svetog Vasilija u manastiru Ostrogu. Ovo su Nemci komunistima omogućili da izvrše, jer su Blažo Đukanović i Bajo Stanišić odbili svaku traženu saradnju sa Nemcima. (O Đukanovićevoj i Stanišićevoj saradnji sa okupatorima emigrantska vlada je još znatno ranije bila dobro obaveštena — nap. autora.)

Što se tiče sveštenika Đujića i potpukovnika Baćovića, majora Novaka i učitelja Drenovića, to su ljudi koji uvek vode narod protiv Nemaca, ali ne dozvoljavaju da tabor komunističke manjine uništi ono što nam je najsvetije. Sve optužbe protiv njih dolaze od komunističke strane, jer Komunisti u njima vide najveću smetnju za ostvarenje svojih prljavih ciljeva, zbog toga upotrebljavaju sve da lažnim izveštajima obmanu Saveznika... Što se tiče Dobrosava Jevđevića, on nije nikad ničim komandovao i o njemu nemamo nikakvih glasova već nekoliko meseci... Što se tiče majora Novaka, celu ovu godinu dostavljao sam njegove izveštaje u kojima se žali da su klerikalni elementi obrazovali kvislinšku belu gardu za račun Italijana, a docnije Nemaca, i sprečavali ga u prikupljanju i organizovanju delova jugoslovenske vojske. Sada ništa manje nego je major Novak izdajnik, a svi drugi čisti.

Ponovo javljam i molim da se jedared stane na put komunističkim lažima i da se prestane sa klevetanjem naših ljudi... ""

Pošto je sadržaj ovog telegrama preneo britanskim funkcionerima i od njih primio traženi odgovor, Purić je 14. decembra obavestio Mihailovića i o sledećem:

"Ipak, i pored sveg nerazumevanja Saveznika za naš položaj, i pored razmimoilaženja u pitanjima momentalne taktike i vođenja propagande za našu zemlju, za koje verujemo da su prolazne, i pored svih neprilika koje iz toga proizilaze i zbog kojih patimo, ne smemo nijednog momenta zaboraviti da je osnovna linija naše politike najčvršći naslon na Veliku Britaniju i saradnja s njom kako u ratu tako i posle rata. Mi u našem držanju moramo istrajno dovoditi u saglasnost našu nepokolebljivu vernost Saveznicima, čak i kad verujemo da greše, i da su nepravedni prema nama, s onim što smatramo odbranom naših životnih interesa. Jer ove poslednje samo brza i definitivna pobeda saveznika može garantovati."7

Posle Drugog zasedanja AVNOJ-a, održanog u Jajcu 29. novembra 1943. godine i odluka donetih na njemu, Purićeva vlada je prema NOP zauzela otvoreno neprijateljski stav, koji se manifestuje i kroz telegram koji je Mihailović 13. decembra 1943. uputio četničkim komandantima:

"Predsednik Kraljevske vlade gospodin Božidar Purić dostavlo mi je sledeću depešu povodom stvaranja komunističkog komiteta narodnog oslobođenja, koji sebi pridaje važnost privremene vlade. Kraljevska Jugoslovenska vlada dala je sledeće saopštenje za javnost. Sledi saopštenje:

Ovaj nasilni teroristički pokret ne odgovara ni u čemu demokratskim i socijalnim shvatanjima našeg naroda niti njegovom narodnom duhu. Ovakvi pokreti unose samo konfuziju u redove jugoslovenskoga naroda i mrve njegov ujedinjeni otpor protiv okupatora i sve više upućuju na međusobne borbe što predstavlja osnovnu politiku naših neprijatelja. U Jugoslaviji je ovaj pokret rezultat neprijateljske propagande iz inostranstva čijem su uspehu nažalost mnogo doprinele izvesne savezničke ustanove, dok Jugoslovenska vlada nema ni jedno javno sredstvo dodira sa svojim narodom.

Odgovorio sam predsedniku Kraljevske vlade čestitajući mu muški stav koji je vlada zauzela. Čvrsto zbijmo svoje redove da podnesemo sve nezgode koje nam nažalost naši saveznici unose. Ovo saopštenje Kraljevske vlade rasturite u vidu letaka svuda i u što većem broju i pozovite sve Srbe i sve ispravne Jugoslovene da shvate stav naše vlade, kao naređenje da nas u svemu podržava bez obzira na ovo što se iz ove stvari bude razvijalo.

Jugoslovenski nacionalni komitet i ja lično pozdravljamo ovaj odlučni stav naše vlade i zbijmo naše redove."8

Krajem 1943. Purićeva vlada tražila je mogućnosti da u okviru savezničkih kombinacija za posleratno uređenje sveta pronađe put za što bližu saradnju sa vladom SSSR, ali pod uslovom da ona Mihailovića i njegove četnike prizna kao borce protiv nacističko-fašističkih osvajača i, kao takve, svojim saveznicima.

U vezi s preduzetim merama na ovome planu Purić je 13. novembra 1943. obavestio Mihailovića o sledećem:

"Na konferenciji u Moskvi uspešno raspravljana uglavnom pitanja u vezi sa savezničkom saradnjom za dalje vođenje rata. Nije svršena podela interesnih sfera, naprotiv konstatovani zajednički saveznički interesi i rešeno solidarao istupanje u svim pitanjima, pa prema tome i u pitanjima Balkana.

U smislu te vojne saradnje sa engleske strane učinjena sugestija da se Vama i partizanskom štabu dodele i ruski oficiri, pošto tamo ima već engleskih oficira. Sovjeti još nisu odgovorili, ali u slučaju da bi se na to rešili, molim za Vaše mišljenje po tom pitanju."8

Na ovaj telegram Mihailović je 18. novembra odgovorio Puriću:

"Ako naši opšti interesi nalažu po mišljenju Kraljevske Vlade i ako je to u saglasnosti sa našim glavnim saveznicima i prijateljima Englezima i Amerikancima, da dođu sovjetski oficiri za vezu kod nas, i ja se slažem da i kod nas dođu ruski oficiri za vezu."18

Ali Purić ga je kasnije obavestio da to nije definitivno dogovoreno i preporučio da nista ne čini na svoju ruku:

"Izvestiću Vas ako po ovome bude nešto ostvareno. Mislim da u razgovore u vezi sa ovim pitanjima ne ulazite bez saglasnosti Kraljevske vlade.""

Mesec dana kasnije, 22. decembra, Purić je uputio Draži depešu o novim koracima kod sovjetske vlade:

"Ponudio sam Sovjetskoj vladi pregovore da odnose između naših zemalja stavimo na osnovu bliže saradnje i savezništva kako za vreme rata, tako i posle rata. Sve to sa izričnom napomenom da naš narod nije za komunizam i da to ni u kom slučaju ne znači da bi mogli žrtvovati ni Vas lično i Jugoslovensku vojsku u zemlji. Izvestiću vas ako bude pozitivnih rezultata."12

Da bi stvorio uslove za što uspešnije pregovore sa vladom SSSR, Purić je istoga dana uputio Draži i ovu direktivu:

"Savetujte agenciju Demokratske Jugoslavije: izbegavati u svojim kominikejima napade na komunizam na način koji direktno vređa Rusiju, koja je saveznička zemlja i zbog čega je teže plasirati u savezničku štampu njena saopštenja. Izlagati argumente da svako nasilno traženje od naroda da menja svoje ustanove i način života u trenutku kada se bori za oslobođenje, znači slabiti zajednički otpor u ratu što šteti svim saveznicima, pa i Sovjetima."1'

Na ovaj telegram Mihailović je odgovorio Puriću 3. januara 1944. godine:

"Primio sam znanju Vaše saopštenje o pregovorima sa Sovjetskom Rusijom. Molim obavestite me o rezultatu. Saopštio sam Agenciji Demokratskoj Jugoslaviji Vašu sugestiju u pogledu stava prema Sovjetskoj Rusiji, ali napominjem da ni do danas ova agencija nije pogrešno shvatala savezničke odnose sa Rusijom."14

O novonastaloj situaciji Purić je 7. marta 1944. obavestio Mihailovića:

"Nj. V. Kralj i ja pozvani smo u London i za koji dan krećemo. Za stav našeg naroda i politiku Kraljevske vlade saveznici za sada nemaju razumevanja i naš položaj postao veoma težak. Pretpostavljam da će nam se podneti izvesni zahtevi u vezi sa glavnim pokretima otpora u zemlji i građanskim ratom u njoj.

Kraljevska vlada čvrsto će se držati svoje dosadašnje nacionalne politike čineći sve Što je u njenoj moći da odbrani interese i dostojanstvo Krune i naroda."15

Odazivajući se Čerčilovom pozivu, kralj je, u pratnji Purića i ministra unutrašnjih poslova Vladete Milićevića, 9. marta napustio Kairo i britanskim avionom odleteo u London.

Na sednici emigrantske vlade, održanoj 14. marta 1944. godine, odlučeno je "da se sedište Kraljevske vlade privremeno prenese iz Kaira u London, do dalje odluke."10

Po dolasku u London, kralj i Purić su razgovarali s Čerčilom i Idnom. Razgovor se, pored ostalog, vodio i o podeli interesnih sfera na Balkanu između Britanije i SSSR.

Povodom ovih razgovora Purić je 7. aprila obavestio Mihailovića:

"Po obaveštenjima koja je Idn dao Kralju, Engleska nije ustupila Balkan u rusku uticajnu zonu, već ga misli braniti kao zonu svoga uticaja. Međutim, Čerčil se ponaša kao da je obratno istina, izuzev ako to nije sve privremena politika da bi se izbegao ili odložio sukob s Rusima."17

Prilikom boravka u Londonu, kralj Petar se 20. marta 1944. venčao sa grčkom princezom Aleksandrom.

O obavljenom venčanju Mihailovića je obavestio jugoslovenski poslanik u Kairu Svetozar Rašić. U obaveštenju se, pored ostalog, kaže:

"Nj. V. Kralj venčao se 20. marta sa princezom Aleksandrom u našoj Ambasadi u Londonu u intimnom krugu Kraljevske porodice. Kum je bio engleski kralj, stari svat grčki kralj.

Nj. V. Kraljica, sprečena bolešću, nije mogla prisustvovati venčanju.

Molim prednje objavite narodu i potčinjenim jedinicama.

Veliku počast koju je Nj. V. Engleski Kralj ukazao našem Kralju mi smatramo i kao akt naročite pažnje i priznanja prema našem narodu i njegovim naporima u zajedničkoj borbi protiv sila mraka.

Ubeđeni smo da će ceo naš narod umeti pravilno da oceni ovu počast koja ima značaj moralne podrške u teškim danima koje naš narod preživljuje."18

Draža Mihailović je odmah uputio čestitku u London:

"Sa najvećim oduševljenjem primljena je vest o venčanju Vašeg Veličanstva, za koje je ceo narod jednodušno dao svoj blagoslov još prošle godine. U ime Jugoslovenske vojske i svoje lično, sa dubokom odanošću i vernošću, molim Uzvišeni Kraljevski Par da primi čestitanje i želje za dug život i sreću Kraljevskog Doma i celog Naroda."

Emigrantska vlada Božidara Purića i njeni organi podržavali su od početka do kraja svim sredstvima Dražu Mihailovića i njegove četnike bez obzira na stav britanske vlade, koja je, baš u ovom periodu, vršila pripreme za povlačenje svoje vojne misije iz njegovog štaba, do čega je došlo u maju 1944. godine. Ovakav stav Purićeve vlade vidi se, najzad, i iz pisma koje je Bogoljub Jeftić, njen tadašnji ambasador kod britanske vlade, krajem februara 1944. godine uputio nekom bivšem ministru u Beograd. To pismo glasi:

"Dragi druže,

Nadam se da ćeš dobiti ovo pismo, čiji ćeš prijem, molim te, potvrditi. Teško mi je da ti o svemu opširno pišem iz pojmljivih razloga. U koliko je bliži kraj ratu koji se mora svršiti ovoga leta napadom sa svih strana na utvrđenu nemačku Evropu, u toliko je teža briga o tome da li će u pojedinim zemljama u međuvremenu doći do smirenja. Za nas je najveća briga naša zemlja. Neobično smo mnogo nastradali, i pod okupacijom i borbom sa neprijateljem i još u građanskom ratu. Mi ne smemo ni da pomislimo da klonemo u odbrani naše nacionalne nezavisnosti. U tome možemo i moramo uspeti. Pored borbene žilavosti treba da smo i vrlo mudri i da ne idemo za lepim željama, koje su često iluzije, već da u osećanju pune stvarnosti branimo naše životne interese. Srpstvo će uspeti u Jugoslaviji, čija je ono snaga, a ne smetnja. To moramo stalno isticati. Mnogo smo se obradovali što je uspelo gospodinu Draži da se održi nacionalni kongres u našim planinama (misli se na kongres koji je održan u selu Ba, krajem januara 1944 — nap. autora). Treba najživlje raditi da se sav naš narod okupi i zbije nacionalno i organizaciono u punoj disciplini i solidarnosti. To treba da zna svaki naš čovek i svaka kuća, samo će nas to spasti da odmah izađemo iz haosa i građanskog rata i da nateramo sve saveznike bez razlike da tu stvarnost priznaju i pomognu. Mi nemamo neposredne mogućnosti da to radijom dokazujemo našem narodu jer se ovde kroz BBC hoće da nametne drugo verovanje i zabludom skrene na stranputice. Tu imamo veliku borbu. To će ti objasniti zašto moj glas s te strane još nisi čuo: neka se zna da ja neću da ih svojim učešćem ma koliko okrepljujem. Naši ne treba zbog toga i takve pogrešne propagande i zloupotrebe Jedne tako ugledne stanice da se naročito zbunjuju i dekuražiraju. Danas nije drugojače moguće. U borbi za jednu zdravu politiku, moramo izdržati. Ako smo složni i istrajni, i Moskva će razumeti taj otpor i shvatiti realnost i ne razbijati otvorena vrata. Naš narod ne vodi borbu protiv Moskve pa čak ni protiv ma kakve ideologije, čiju će vrednost umeti kritički da oceni, ali moramo po svaku cenu biti protivu terora i nasilja. Milo nam je da se to dobro razumelo na Kongresu, treba u tome istrajati, biti sa saveznicima i za federativnu Jugoslaviju. Rezolucija je kongresa dobra kao i deklaracija i intervju poslednji generala Mihailovića. Dobro je što se on ne upušta do odsudnog momenta, koji još nije došao, u borbu strategiskog presudnog karaktera. Moraju se ljudi štedeti i pametno upotrebiti. Kad dođe čas to će se znati i osetiti i reći. Samo general ume to najbolje da oceni. Mi imamo puno poverenje. Odavde mi ćemo činiti sve što možemo. Nadam se da će ovo teško vreme proći i da će biti zdravijeg shvatanja. Mi moramo istrajati na našem putu i ne zbuniti se. Pored svega, ostati složni i verni jedan drugome, više nego brat bratu, vezani jednom sudbinom za ceo narod. Moram reći pored sve gorčine i teške situacije sa kojom se nosimo, da nepokolebljivo verujemo u pun naš uspeh, verujem i u naše ljude tamo. Ovi ljudi naši ovde su slabiji i malaksali, ali svi uviđaju muke i težinu borbe.

Bilo je lakomislenog optimizma, ima ih koji tako služe tuđem interesu i teško greše. Mora čovek da stegne zube i trpi. Nije vreme za svađe i teške obračune, mora se, kad treba imati takta i strpljenja. Moraju se otrpeti i uvrede i klevete. Vidim danas iz jednog telegrama generala Draže Mihailovića da su mnogi pohapšeni u Beogradu. Znam i ko su. Molim te čini sve što možeš da se pomognu. Divni su naši ljudi. Sve bih zagrlio kao što i tebe i tvoje grli tvoj Boško Jeftić."20

Međutim, tokom 1944. godine Purićeva vlada se nalazila u stalnoj krizi. Ona je uporno ostajala uz Dražu Mihailovića i njegove četmke, čak i onda kada je maja 1944. godine britanska vlada insistirala na odstranjenju Draže Mihailovića iz emigrantske vlade. Zbog toga je padu Purićeve vlade i uklanjanju Draže Mihailovića sa položaja ministra vojnog, prethodila upoma i na trenutke dramatična političko-diplomatska borba.