Sa jačanjem NOP Jugoslavije i sve efikasnijom njegovom borbom protiv nacističko-fašističkih osvajača i nastalom promenom odnosa snaga u zemlji i u svetu, emigrantska vlada Slobodana Jovanovića bila je suočena s činjenicama koje su od nje zahtevale da menja kurs svoje unutrašnje i spoljne politike.

Da bi i dalje mogla da sprovodi osnovu svoje dotadašnje politike na unutrašnjem planu — borbu protiv NOP — vladi nije ostajalo nista drugo nego da hegemoniju velikosrpske reakcije zameni ravnopravnim odnosima svih buržoaskih grupa zastupljenih u njoj. Zbog toga je Jovanović na sednici ministarskog saveta 21. juna 1943. godine objavio na brzinu sastavljenu novu deklaraciju vlade o budućem uređenju Kraljevine Jugoslavije na principima trijalističkog federalizma, ističući demagoški da će se ta državna zajednica zasnivati na priznavanju prava i sloboda svakog građanina, stranke i naroda.

Svi prisutni složili su se s Jovanovićevom deklaracijom i glasali su za nju, ali su se isto tako složno izjasnili da Jovanovićev kabinet nema te kvalitete i sposobnosti koji bi im garantovali sprovođenje deklaracije u delo.

Očigledno, deklaracija je predstavljala dokument sračunat da se proklamovanjem tobožnjih demokratskih načela spase monarhija i staro društveno uređenje u zemlji. Pored toga, isticanje demokratskih načela u njoj vladi je bilo potrebno zbog svetske javnosti, razočarane njenom politikom.

Politička kriza jugoslovenske emigracije izazvana, pored ostaloga, i razvojem i uspesima NOP, naterala je Slobodana Jovanovića da krajem juna 1943. godine podnese ostavku.

Dva dana posle njegove ostavke, ukazom kralja Petra za predsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova postavljen je Miloš Trifunović. Po svom sastavu nova vlada je predstavljala koaliciju buržoaskih grupa u emigraciji, a njen program nije se nimalo razlikovao od programa prethodnih vlada.

Mada u zategnutim odnosima sa Mihailovićem, čim je saznao za krizu emigranteke vlade sa Slobodanom Jovanovićem, Dragiša Vasić je uputio svom komandantu opšimo pismo:

"Poštovani gospodine generale,

Ostavka vlade Slobodana Jovanovića dala mi je povoda da Vam pišem. Ni u jednoj prilici ranije nisam tako osećao potrebu i dužnost da Vam saopštim neke misli.

Kriza Vlade biće verovatno svršena kada Vi budete primili ovo pismo; ali bez obzira na njeno rešenje i ma kakvo ono bilo, ova razmišljanja, smatram, neće za vas biti bez interesa.

Dve su pretpostavke moguće o uzrocima krize Jovanovićeve vlade. Prva je: da su je izazvali oni cinični i besprimerni zahtevi našeg bezbrižnog engleskog saveznika, sa kojim ste me zahtevima, koje ste s pravom nazvali ucenom, upoznali prilikom našeg skorašnjeg sastanka. Ne može se ni zamisliti da bi Slobodan Jovanović ove zahteve, koji nas ponižavaju više od ispunjenja uslova austrijskog ultimatuma 1914. godine, pa čak i onoga što je sama Nemačka od nas tražila 1941, a koji se kose sa našim osnovnim zakonom, mogao da primi.

Druga je pretpostavka: da je ostavka rezultat planske i neobično dobro smišljene taktike crvenih i njihovih simpatizera, isto tako sračunata na potpomaganje tih Hrvata. Sa njima su zajedno i sve ostale podzemne i mračne sile kojima nije išlo u račun svesrdno podržavanje i najbolje razumevanje Jovanovićevo, ili našeg pokreta koji je, po njima, izraz reakcionarne struje u zemlji.

To, da je naš pokret izraz reakcionarne struje u zemlji, jeste platforma i smisao one borbe koja je protiv nas vođena sa besprimernom upornošću i kojoj je cilj svođenje značaja našeg pokreta na najmanju meru, ciničnim tvrđenjima da on kao borbena snaga ili vrednost postoji samo na jednoj vrlo ograničenoj teritoriji naše države, o čemu ste se uverili s druge strane.

Zato su, i ne od skora, crveni činili sve, pa su i u tome imali uspeha, da predstave našim saveznicima i da ih čak ubede: kako se mi protivimo uspostavljanju posle rata demokratskog sistema u zemlji. Ovo nam je jasno potvrdio i Đonović (delegat emigrantske vlade na Srednjem istoku — nap. autora) u pismu od 27. II o. g. moleći nas da o tome energično razuverimo naše Saveznike. Ne bi smeli da se zavaravamo: da se ova fama o fašističkim tendencijama našeg pokreta, pod uticajem vešte propagande, već dobro upila u osećanja naših Saveznika, da se ako ne i više, a ono u tome na nas sumnja.

Karakteristično je da se Kongres jugoslovenskih novinara u Londonu (a to su sve crveni ili njihovi simpatizeri), o kome smo Kongresu čuli u jednoj skorašnjoj londonskoj emisiji, otvoreno izjasnio protiv Jovanovićeve vlade, koja, po njemu, ne pruža garanciju da će buduća država zadovoljiti demokratske težnje širokih narodnih slojeva i biti uređena na demokratekoj osnovi.

Sva ova borba koja se tamo vodila bila je upravo protiv nas i Sl. Jovanovića, najveće srpske vrednosti na ovoj strani, i uopšte, protiv ličnosti čije je levičarstvo nesumnjivo i dobro poznato, ali za koga se, isto tako, zna da podržava našu borbu po najboljem znanju i osećanju i da se jedini zauzima za prestiž koji smo zaslužili i koji zaslužujemo, razbijajući famu o našem fašizmu. Đonović je vrlo dobro osetio kada je rekao i preporučio: da se naročito morate starati da ne učinite ništa što bi Vam se moglo prebaciti kao izraz vašeg antidemokratskog, ili kako on reče — fašističkog odnosno diktatorskog raspoloženja, i da je to od kapitalne važnosti.

Ovde se neminovno nameće pitanje kraljeve ženidbe i Vašeg stava prema njoj, i ja Vas molim, gospodine generale, da me o tome, i bez obzira što je od Vaše strane odluka već pala, ipak mirnije saslušate. Ja sam osetio da Vi, prilikom našeg skorašnjeg susreta, niste imali volje da sa mnom o ovom pitanju razgovarate, ali moram reći da se ono kobno pojavljuje baš u vezi ovog gornjeg i da je ono od neograničene važnosti za naš pokret, kao i po Vas lično, zbog opasnosti koju na sebe navlačimo.

Gospodine generale, pomislite, molim Vas, kakav bih ja izgledao u svojim očima, pa i u Vašim, kad Vam ne bih rekao sve što mi na srcu leži. Vama, sa kojim sam skoro dve godine nerazdvojno delio samo patnje i neprijatnosti odnosno nečuvene duševne muke, koje su samo nama poznate, koga sam voleo kao svoga brata i čije me pogreške pogađaju više nego ikog. Upitao sam se ko Vam je za ove dve godine bio odaniji od mene? U pitanju kraljeve ženidbe mi znamo stav Jovanovićeve vlade. Taj stav je njegov stav, pre svega. Vlada je protivna kraljevom venčanju u ovo vreme "i dok se situacija u zemlji i u izgledu na dobar ishod rata ne promeni".

Eto, u ovome se Vi otvoreno niste složili sa Vladom ni sa Sl. Jovanovićem.

Kad uzrok ostavke njegove i ne bi bio iz onih dveju iznetih pretpostavki, ja sam duboko uveren da bi Sl. Jovanović nju podneo i na ovom pitanju (kraljeve ženidbe — nap. autora). Slobodan Jovanović nikad ne bi primio istorijsku odgovornost da kao predsednik Vlade pristane na brak deteta na prestolu, u ovo vreme. U to ja ni časa ne smem da sumnjam. U tom slučaju: ko bi prouzrokovao njegovu ostavku nego Vi, ko bi ga oborio nego Vi, onoga koga znam koliko poštujete, koji je najbolje razumevao i potpomagao Vas i naš pokret, čoveka za nas dragocena i nezamenljiva, a čije će uklanjanje imati nedoglednih, pa i fatalnih posledica na koje čovek samo sa jezom sme i da pomišlja.

U ovom pitanju Vi se dobro sećate kako je tekla stvar između nas. Događalo se tako da je Izvršni odbor C. Komiteta upoznat o stvari samo forme radi, jer iako smo se složili sa odgovorom na kraljev telegram, koji je imao za cilj da stvar odloži, sledovao je raspis u jednoj imperativnoj formi.

Tako se desilo, i to ostaje istorijski fakat, da se po ovom pitanju, sudbonosnom za narod i za dinastiju, niste složili ni sa stavom i mišljenjem Sl. Jovanovića i kraljeve vlade, kao ni Cenitralnog komiteta, ako izuzmemo dr Moljevića, čoveka sa mentalitetom austrijskog roba i sa ambicijama vrlo mizernim, jer teško boluje od ministarskog položaja. Sa njima zajedno Vi niste podelili istorijsku odgovornost po jednom krupnom i sudbonosnom državnom aktu, koji, uveravam Vas, ni sam narod, u svojoj visokoj razboritosti, u duši ne odobrava, i kako ste Vi mogli imati drugi utisak. Istorija je, uostalom, i suviše poštena, a da bi joj ovo moglo da promakne. U čisto vojničkim stvarima Vi ste jedini i to je meni razumljivo. U pogledu vojničkih stvari meni je potpuno shvatljivo da ste ih Vi vodili sami, pošto pored sebe niste imali dorasle pomagače u vojnicima i sposobne saradnike, koji bi Vaše planove znali da sprovode. Ja ovde izuzimam odlične komandante kao što su: Baćović, Pavle i Lukačević, i naročiito mislim na poslednju zimošnju ovogodišnju akciju i na one Vaše vojne saradnike u samoj Vrhovnoj komandi.

Ja ću ovo svoje mišljenje, u svoje vreme, potkrepiti činjenicama, jer sve one događaje i ono što se zbivalo ja nisam prespavao, već sam budno pratio i sa puno pažnje pomagao.

Samo tako moglo se desiti da, pored još nekih uzroka, Vrhovnu komandu u tim akcijama tuče kapetan Arsa Jovanović i student Peko Dapčević.

Ali, ako ste bili u položaju da vojničkim stvarima rukovodite potpuno samostalno, jednu čisto političku stvar smatram da ste trebali voditi u saglasnosti sa Vladom i Centralnim nacionalnim komitetom, te da, ne čineći nista na svoju ruku, ne pružite neprijateljima baš ono što su oni sa toliko zluradosti očekivali, da bi nam što više naškodili.

Gospodine generale, smatrao sam za dužnost jednog od Vaših najstarijih i najbližih saradnika da Vam na sve ovo ukažem, utoliko pre što sam duboko uveren u ono što sam rekao Đonoviću, u telegramu, a to je: da ne poznajem čoveka koji ima više odvratnosti prema diktatorskom načinu upravljanja od Vas.

Uveren sam da ćete me razumeti, jer sam Vas upoznao za vreme najsvirepijih iskušenja kada ste se umeli snalaziti i vladati sobom, jer sam Vam ovo rekao iz čistog srca i svog bogatog iskustva, kao što sam i do sada govorio i radio u ponositoj skromnosti, da bi uspela naša borba, da biste uspeli Vi, kome niko od mene ne moze biti veći prijatelj, naša sveta stvar, san naš i naš idol za čije ću ostvarenje raditi do poslednjeg daha. Poštujem Vas, Vaš odani Vasić."1

Sadržina Vasićevog pisma upućenog Mihailoviću povodom pada vlade Slobodana Jovanovića, a naročito Vasićeve aluzije na Dražin diktatorski stav i njegovu političku nesposobnost, znatno su doprinele daljem zaoštravanju njihovih međusobnih odnosa. Zbog toga je Vasić bio prinuđen da svoje dotadašnje mesto u četničkom pokretu definitivno ustupi Stevanu Moljeviću. Od jula 1943. pa sve do četničkog kongresa u selu Ba, Moljević je bio jedina politička ličnost uz Mihailovića i "značio je isto što i politička koncepcija i politička akcija Draže Mihailovića. On je bio misao i agens ..."

Krajem juna Vasić je napustio Vrhovnu komandu i sve do Kongresa u selu Ba s Mihailovićem je održavao samo pismenu i radio-vezu.

U emigrantskoj vladi Miloša Trifunovića jedan od potpredsednika bio je Slobodan Jovanović, a ministar vojni i dalje je ostao Draža Mihailović. Za ministra bez portfelja postavljen je armijski general Petar Živković, koji je posebnim ukazom 26. juna imenovan i za zastupnika ministra vojske i mornarice. O svome naimenovanju Živković je 30. juna obavestio Dražu Mihailovića sledećim telegramom:

"Dužnost zastupnika Ministra Vojske, Mornarice i Vazduhoplovstva primio sam 29. juna o. g.

Koristim priliku da istaknem da svi složno i bez rezerve ulužimo sve moći da pomognemo našem narodu.

Pozivam sve vojnike a naročito starešine da se ugledaju na našeg Ministra Vojske, Generala Dražu Mihailovića, bezprimernog sina našeg naroda i da slede za njegovim primerom. "2

Na ovo mu je Draža, 5. jula, odgovorio:

"Najtoplije Vam zahvaljujem na obaveštenju koje ste mi uputili, a što će biti saopšteno svim trupama. Jugoslovenska vojska u Otadžbini i ja, poznavajući Vašu bezgraničnu odanost Nj. V. Kralju i Vaš požrtvovani rad iz prošlosti, srećni smo što ćete Vi svojim velikim autoritetom zastupati interese naše vojske kod naših velikih saveznika, na čiju pomoć računamo u teškoj i neravnoj borbi koju vodimo. U ime Jugoslovenske vojske i svoje šaljem Vam srdačne pozdrave."

A zatim, uz poruku britanske vlade koju su Trifunović i Živković uputili 15. jula Mihailoviću, oni kažu:

"Ne sumnjamo u to da ćete učiniti sve što do Vas stoji da se izbegnu trenja i olakša saradnja gde god to bude potrebno, u borbi protivu zajedničkog neprijatelja. Sa vaše strane ne smete sumnjati u to da će Jugoslovenska vlada uzeti na sebe zadatak da očuva i održi Vaš autoritet."

Sadržina ovih depeša, kao i činjenica da je Draža Mihailović i dalje ostao ministar vojske, momarice i vazduhoplovstva, najbolje ilustruju kakav je stav nova emigrantska vlada pod predsedništvom Miloša Trifunovića imala prema četničkoj organizaciji.

Kontakt sa Dražom Mihailovićem u ime Trifunovićeve vlade održavao je Petar Živković. On se brinuo o svemu onome što se ticalo Draže Mihailovića i njegove organizacije, što se jasno vidi iz telegrama koje je upućivao jugoslovenskoj Vrhovnoj komandi u Kairu. U jednom od njih, upućenom 26. juna, Živković kaže:

"Imamo sigurne podatke da Englezi šalju ljude u našu zemlju kod partizana. Obratite pažnju da se naši ljudi, i to sa vašim znanjem mogu ubacivati u zemlju samo kod đenerala Mihailovića. "5

Mesec dana kasnije, 31. jula, Živković istoj komandi poručuje:

"Dopisnica Njus Kronikla Berga Gaster objavila članak sa veličanjem partizana. Obavestite se o njoj i stupite u vezu sa njom. Objasnite joj stvarno stanje kod Mihailovića. Izvestite odmah čim postupite."8

Međutim, Mihailović je i dalje nastavio da šalje lažne i tendenciozne izveštaje emigrantskoj vladi.

Tako je on 1. jula, u jeku teških borbi koje su jedinice NOVJ vodile protiv neprijatelja tokom njegove pete ofanzive, uputio vladi telegram u kome, pored ostalog, kaže:

"Komunisti su pobegli iz Crne Gore i Hercegovine i iz Starog Rasa. Progonjeni od neprijatelja, pretrpeli su velike i teške gubitke. Postojeća četnička akcija Jugoslovenske vojske u ovim krajevima ponovo je došla do punog zamaha. Najstrožije sam zabranio ma kakvu legalizaciju bez obzira na žrtve i bez obzira na glad koja već vlada u ovim pokrajinama, jer je neprijatelj sve opljačkao i odneo. Hiljade i hiljade izbeglica padaju na naš teret... Hitno su mi potrebna velika novčana sredstva u lirama i dolarima. Samo na taj način biću u stanju da sprečim da se narod pod pritiskom gladi opet obraća okupatoru, jer Italijani naročito taj momenat koriste."7

Desetak dana kasnije, 9. jula, Mihailović obaveštava vladu:

"Trideset muslimanskih oficira prešlo u komuniste. Vrše organizaciju Muslimana. Zadatak im je da pod vidom komunista istrebljuju srpski živalj. Izveštaj od našeg komandanta sa Majevice. "8

U meduvremenu, Mihailović je 7. jula uputio vladi protest zbog sadržina emisija londonske radio-stanice namenjenih slušaocima u Jugoslaviji, u kojima se sve objektivnije prikazuje prava situacija u zemlji.

U protestu, pored ostalog, on kaže:

"Propaganda preko Radio-Londona izaziva sve veći revolt u narodu, što se može okrenuti protivu onih koji misle na taj način nešto da čine. Protesti stižu iz svih krajeva Jugoslavije zaključno sa Slovenačkom. Zbog ovoga dolazi do velikog neraspoloženja čak i prema engleskim misijama na terenu. Uzroci negodovanja su ovi: prvo, na Radio-Londonu spikeri su isključivo Hrvati, a od govornika ako ima Srba oni su komunisti; drugo, česte krize vlade u Londonu, koje narod tumači kao uticaj tuđinaca a ne da nastupaju iz naših potreba. Treće, otvorena propaganda za komuniste. Narod preporučuje da, prvo, naši saveznici obrazuju u svojim državama komunističke vojne jedinice, pa ćemo i mi to učiniti kad je to tako dobro... Peto, Jugoslovenska vojska ne spominje se uopšte više preko radio propagande, iako je ona dosada dala i sada daje nebrojane žrtve i prvu u Evropi dala primer svima za borbu protivu okupatora... Sedmo, ja sam jedini komandant savezničkih snaga ćije ime može biti napadano u savezničkoj štampi i preko radija omalovažavano. Međutim, naši saveznici ne treba da zaborave da sam voljom naroda došao na čelo kao vojnik. Osmo, šalje se materijal vazdušnim putem komunistima. Dok ovo narod vidi i oseća, ja optužujem da se u ovome slučaju svesno radi o stvaranju druge Španije u Jugoslaviji...

Molim Kraljevsku vladu da preduzme sve što je u moći da se prestane sa ovakvim radom, u protivnom ja ću morati izaći otvoreno sa istinom i činjenicama pred narod.""

Na Trifunovićeve uporne intervencije kod britanske vlade, šef britanske misije pri četničkoj Vrhovnoj komandi pukovnik Bejli uputio je početkom avgusta 1943. Mihailoviću strogo poverljivo pismo u kome ga obaveštava o sledećem:

"U vezi sa porukom Britanske vlade od 12. maja ove godine, poslate preko Predsednika Jugoslovenske vlade, kao i u vezi sa saopštenjem od Vrhovne komande Britanskih trupa na Srednjem Istoku koje sam Vam predao 28. maja ove godine, a u vezi sa Vašim odgovorom na gornja saopštenja predatim Jugoslovenskoj Vladi u depešama Vila Resta 1597 i 1598 od 1. juna ove godine, ovlašćen sam od strane Britanske vlade i Vrhovne komande na Srednjem Istoku da Vam dostavim sledeće saopštenje:

1. Britanska Vlada i Vrhovna komanda na Srednjem Istoku nastaviće sa davanjem potpore đeneralu Mihailoviću gde god on bude u stanju da preduzme operacije protiv Osovine, pod uslovom da on bude prihvatio direktivu od strane Britanske Vlade preko Predsednika Jugoslovenske Vlade u mesecu maju ove godine.

2. Zahtev, postavljen od strane Vrhovne Komande na Srednjem Istoku, da đeneral Mihailović pređe na teren istočno od reke Ibra, povlači se, no s time da se u skoroj budućnosti pristupi izmeni gledista i mišljenja o operativnim mogućnostima između đenerala Mihailovića i Vrhovnog Komandanta Britanskih sila na Srednjem Istoku, a preko pukovnika Bejlija.

3. Britanska Vlada i Vrhovna komanda na Srednjem Istoku daju potporu i drugim elementima otpora u Jugoslaviji, ali ta potpora neće se slati trupama u neposrednoj blizini trupa đenerala Mihailovića dokle god dotični komandanti ne budu dali prethodno uverenje engleskim oficirima za vezu pri njihovim štabovima da neće preduzeti nikakve operacije protiv đenerala Mihailovića osim u nužnoj samoodbrani."10

Na ovo je Mihailović 10. avgusta odgovorio pukovniku Bejliju da bez prigovora prihvata tačku 1. i 2, dok za tačku 3. kaže:

"Što se tiče davanja potpore i drugim elementima otpora u Jugoslaviji, mišljenja sam da će ta potpora biti od štete ne samo po Jugoslaviju nego i po opštu savezničku stvar... Ta bi potpora uz to poslužila tim elementima i zato, da Jugoslovenskoj vojsci, kad krene preko granice Jugoslavije ugrozi zaleđe...""

Stupajući ponovo na političku pozornicu, Živković je preko Mihailovića sprovodio i svoju stranačku politiku (JNS), koja je u suštini bila identična sa politikom emigrantske vlade.

Na Mihailovićevo obaveštenje da "intimni saradnici pokojnog Kramera mole generala Živkovića i g. Banjanina za direktive za svoj rad u Sloveniji", Živković je 6. avgusta 1943. godine odgovorio:

"Za komandanta u Sloveniji

Odgovor Petra Živkovića i Jovana Banjanina na poruku tamošnjih prijatelja:

Ostanite verni mislima i radu pokojnog Kramera, za kojim neizmerno žalimo. Kao i dosad okupljajte tamo sve rodoljube u zajedničkoj borbi za oslobođenje i održavanje veze s pouzdanim prijateljima u drugim krajevima. Podržavajte organizovanu akciju među onima koje je prošli rat ostavio pod tuđom vlašću.

Čuvajte i širite veru u Kralja i Jugoslaviju, jer tragedija koju preživljavamo dokazuje šta Kraljevina Jugoslavija znači za sve nas. Ostajući verni jugoslovenskoj ideologiji, naglašavajte da obnovljena Jugoslavija svojim novim potpuno demokratskim uređenjem mora sačuvati snagu državne celine, osigurati slobodu i ravnopra-van život Srba, Hrvata i Slovenaca i pružiti sve garantije za napredni privredni i sccijalni život.

Spremajte i činite sve što možete da se u prvim danima posle sloma neprijatelja onemogući haos i anarhija, što bi bilo sudbonosno za svu našu budućnost. Vodite tačnu evidenciju o svima izdajnicima i zločincima, koje mora stići zaslužena kazna, ali stalno i svuda opominjite da ne sme biti nevinih žrtava, jer bi to teško kompromitovalo povraćenu slobodu. Sve prijatelje najsrdačnije pozdravljamo."12

Međutim, glavni razlog koji je Petra Živkovića ponovo izbacio na scenu bio je sledeći:

Suočena s brzim razvojem događaja u tekućem svetskom ratu, Trifunovićeva vlada je odlučila da rešavanju vojnih problema pruži prvenstvo. Ona je pretpostavljala da će kapitulacijom Italije, koja se već nazirala, uspeti da zarobljenicima i internircima u Italiji pojača one minimalne jugoslovenske snage koje su se nalazile u Kairu i na taj način uz pomoć saveznika, stvori jednu moderno opremljenu armiju jačine oko 100.000 ljudi.

Prema Živkovićevoj zamisli, ova armija bi imala zadatak da preko Italije poveže saveznički front sa četnicima Draže Mihailovića i tako odigra ulogu jedne kontrarevolucionarne armije. Na Živkovićev predlog, Trifunović je 24. jula uputio notu vladama Velike Britanije i SAD u kojoj zahteva njihovo zvanično odobrenje za stvaranje zamišljene Živkovićeve armije i za regrutovanje jugoslovenskih građana iz italijanskog ropstva i intemacije.

Prvih dana avgusta 1943. godine, na sednici Vlade, usvojen je i Živkovićev "plan oslobođenja Jugoslavije".

Ali, posmatrajući realno situaciju, savezničke vlade su odbile Trifunovićev zahtev i Živkovićev plan ocenile kao potpuno nerealan.

Odbijanje zahteva i plana o ostvarenju i akcijama kontrarevolucionarne armije izazvalo je krizu Trifunovićeve vlade. Da bi spasli svoje pozicije, predstavnici Zemljoradničke stranke u vladi zahtevali su uspostavljanje prisnijih odnosa i otvaranje novih pregovora sa SSSR.

Međutim, kada je Trifunovićeva vlada na sednici održanoj 8. avgusta 1943. godine odbila da odobri budžet Hrvatske banovine, na intervenciju Forin ofisa Trifunović je bio prinuđen da sutradan podnese ostavku.

Očigledno, bila je to poslednja koaliciona vlada koja, kao ni one prethodne, nije bila dorasla namenjenom joj zadatku.

Vodeće britanske ličnosti savetovale su kralju da sledeću vladu formira od ličnosti koje će voditi isključivo administrativne poslove. Zato je kralj 9. avgusta mandat za sastav nove, "činovničke" vlade poverio Božidaru Puriću.

Ministar vojni, i u Purićevoj vladi, i dalje je ostao Draža Mihailović.

Posle oslobođenja Trifunović se vratio u zemlju i bio jedan od svedoka na suđenju izdajniku i ratnom zločincu Draži Mihailoviću. Evo šta je pred sudom, pored ostalog, izjavio:

"Moje izjave, moje znanje će važiti samo do 10. avgusta 1943. godine dok sam bio ministar, odnosno u poslednje vreme, oko mesee i po dana, i ministar predsednik."

Na pitanje suda o slanju državnog novca na ime pomoći Draži Mihailoviću, Trifunović kaže:

"Vlada o tome nije raspravljala nikada. Pretresan je budžet svih ministarstava i u njemu su izložene samo globalne cifre. Kako će biti raspoređene te cifre, koliko će ići Draži Mihailoviću, koliko raznim ministrima, to je ostavljeno nadležnim vojnim organima koji su morali znati potrebe i druge stvari, ali se vlada tim poslovima nije bavila, a u budžetu se odobravalo."

"Konstantin Fotić, kao što je poznato, vodio je besomučnu kampanju u korist Draže Mihailovića. Čime je plaćao tu propagandu?" — upitao je predsednik suda.

"Novcem je raspolagala komisija sastavljena od četiri ministra" — odgovara Trifunović.

"A je li se mogao podići novac bez Fotićevog potpisa?"

"Ne. Samo na njegov potpis mogao se dići novac i na ničiji drugi" — odgovara Trifunović.

"Naravno, jasno je od kog je novca Fotić plaćao propagandu"" — zaključi sudija.

"Da li vam je poznato", pita predsednik," da je sovjetski ambasador (ili zamemk ili pomoćnik ministra spoljnih poslova) Lozovski uputio jugoslovenskoj emigrantskoj vladi ed-memoar u kome se u osam tačaka izlažu konkretni slučajevi otvorene saradnje Draže Mihailovića sa okupatorom?"

"Nije mi poznato", odgovara Trifunović.

Isto tako Trifunoviću "nije bilo poznato" da su, dok je on bio ministar i predsednik vlade, upućivane depeše Mihailoviću.

Tužilac skreće pažnju da raspolaže depešom na kojoj su potpisi Trifunovića i Petra Živkovića.

"Ja nikada nisam dao originalan potpis", kaže Trifunoviić, "to su radile nadležne vlasti, konkretno organi Ministarstva vojske."

"Ko je to bio u stvaro? ", pita tužilac.

"Petar Živković."

"A pre njega?", upita tužilac.

"Slobodan Jovanović."

"Ko je još bio najbliži pomoćnik Slobodana Jovanovića u vojnim pitanjima?", upita tužilac.

"Najbliži pomoćnik bio je šef kabineta Živan Knežević."

"Da li je Slobodan Jovanović referisao na sednicama vlade o onome što je dobio iz zemlje?", pita tužilac.

"Nije", kratko odgovori Trifunović.13

Očigledno, teško je bilo priznati izdaju.