Sve veze sa zemljom, koje je emigrantska vlada uspostavila krajem leta i početkom jeseni 1941. godine, bile su pod kontrolom britanske komande. Međutim, s obzirom na stav emigrantske vlade u odnosui na borbu protiv okupatora, koji se znatno razlikovao od zvaničnog stava britanske vlade, jugoslovenskoj emigrantskoj vladi se nametala potreba za stvaranjem sopstvenih veza sa zemljom, bez znanja i kontrole britanskih organa. Tako je došlo do stvaranja ovakvog obaveštajnog centra u Carigradu, koji je vlada poverila svome delegatu na Srednjem istoku Jovanu Đonoviću.

U septembru 1941. godine iz okupirane zemlje na Srednji istok je došao major razbijene vojske Kraljevine Jugoslavije Vladimir Perić. Zarobljen od Nemaca, on je uspeo da u Rumuniji pobegne iz zarobljeničkog transporta i da se prebaci do Beograda. Tu se zadržao izvesno vreme, održavajući kontakte sa kvislinzima Aćimovićem, Nedićem i svojim kolegama oficirima koji su se izjasnili za kvislinšku vladu i stupili u njene odrede, formirane pod okriljem okupatora za borbu protiv NOP. Kratko vreme posle obrazovanja Nedićeve vlade u Srbiji, on je uspeo da se prebaci na Srednji istok i da se stavi na raspolaganje organima emigranteke vlade. Na zahtev i intervenciju Jovana Đonovića, Perić je postavljen za šefa obaveštajnog centra u Carigradu. Ovaj centar je, zvanično, bio organ obaveštajnog odeljenja Vrhovne komande jugoslovenske vojske u Kairu, a Perićeva funkcija bila je: "obaveštajni oficir u Turskoj".

Kao simpatizer kvislinške vlade Srbije, Perić je veze sa zemljom održavao uglavnom preko Nedićevih agenata koji su, radi uspostavljanja veze sa emigrantskom vladom, snabdeveni izveštajima sastavljenim od raznih dezinformacija, laži i kleveta, naročito u odnosu na NOP, po sugestijama Nedića i Ljotića, bilo "legalno", bilo "ilegalno", dolazili u Carigrad.

Perić je u svoju mrežu uvlačio i profesionalne špijune. Jedan od njih bio je turski novinar Sakir Cecena, agent registrovan kod Perića pod šifrom "99", koga je on 10. januara 1942. godine uputio u zemlju, a zatim, mesec dana posle njegovog povratka, o njemu i njegovom radu obavestio "zastupnika vrhovnog komandanta":

"Poverenik '99' je bivši naš podoficir, pa je zbog žene pobegao iz Jugoslavije. Godine 1932. došao je ovde, završio gimnaziju, naučio ruski, nemački, francuski i italijanski, a sada završava tehnički fakultet. On je rezervni turski oficir.

Oko njegovog odlaska bilo je dosta teškoća, zato što je rezervni oficir i sve su te teškoće savladane podmićivanjem."1

Prema Perićevom izveštaju, povereniku "99" postavljeni su sledeći zadaci:

"1. — Da ode u Zagreb i kao 'Hrvat' uđe u ustaške organizacije i hrvatska ministarstva.

2. — Da u Zagrebu obrazuje obaveštajnu centralu, eventualno nađe neki radio-emisioni aparat, ili nekog ko ga može konstruisati.

3. — Da uhvati vezu sa dr Džaferom Kulenovićem, potpredsednikom Pavelićeve vlade, ili sa nekim ministrima i čuje njihovo mišljenje o situaciji.

4. — Da vidi stanje Srba u Hrvatskoj.

5. — Da ode u Bosnu, vidi stanje i eventualno uhvati kontakt sa generalom Mihailovićem i uspostavi tajnu vezu.

6. — Da u Beogradu ustanovi vezu i vidi mogućnost radio-veze.

7. — Da se svuda u Hrvatskoj pokaže kao veliki Hrvat i stekne njihovo poverenje za hrvatske poslove ovde."2

Perić je u izveštaju naveo: da je poverenik stigao u Zagreb preko Beograda i da se tamo sastao sa dr Džaferom Kulenovićem, dr Vilkom Rigerom, direktorom ustaške propagande i dr Hinom, onastojnikom ureda za inozemstvo i propagandu" pri predsedništvu Pavelićeve vlade. Dr Kulenović je u razgovoru sa poverenikom izrazio sumnju u dobar svršetak ustaške stvari, a takođe i bojazan da će u slučaju rata izmećtu Turske i Nemačke doći do sukoba između bosanskih Muslimana i Nemaca. Kulenović je preporučio povereniku da poradi na što boljim vezama bosanskih Muslimana sa Turskom i da ga izveštava preko bugarskog konzulata u Carigradu, i to telegramima koji će se tamo šifrovati. Dr Riger je tražio da "99" bude njegov poverenik u Carigradu, a kasnije bi mogao biti postavljen i za hrvatskog konzula u Carigradu. Dr Riger mu je postavio ove zadatke:

"1. — Da se turskom narodu i našim muslimanima Hrvati predstave što bolje; u tome će cilju dobiti sve časopise i brošure.

2. — Da razvije trgovačke odnose sa Turskom.

3. — Da ustanovi političke veze.

4. — Da obaveštava o svim događajima u Turskoj, u kome cilju da lično piše dr Rigeru i to preko bugarskog konzulata u Carigradu.

5. — Da stupi u vezu sa hrvatskim poslanikom u Sofiji dr Židovcem, preko koga će dobijati sve podatke, novine, brošure, itd."'

Poverenik "99" prihvatio je sve ovo. Po dolasku u Carigrad izvestio je o tome majora Perića. Ovaj se složio da dobivene zadatke izvršava samo po njegovim uputstvima.

Na sastanku sa dr Hinom, poverenik "99" je dobio zadatak da u Turskoj širi "hrvatsku kulturu". Hino mu je predao 15 raznih knjiga i publikacija sa molbom "da ih preda znancima, hrvatskim muslimanima iz Bosne i Hercegovme, te saradnicima u Turskoj kao dar oslobođene Hrvatske" — kako stoji u pismu4 koje mu je uputio.

Poverenik "99" je u Zagrebu razgovarao i sa ustaškim ministrom prometa i javnih radova Hilmijom Bešlagićem, koji je takođe od poverrenika tražio da ga obaveštava o stanju u Turskoj i da se poveže sa vlasnikom jednog hotela u Ankari. Za Bešlagića Perić kaže da je "dobar čovek", a za vlasnika hotela — da će s njime uspostaviti vezu.

Pored toga, poverenik je u Zagrebu razgovarao sa zamenikom državnog tužioca u Sarajevu, zatim sa ustaškim stožernikom iz Tuzle, spikerom zagrebačke radio-stanice i drugima.

Najvažnija njegova veza u Zagrebu bila je udova njegovog brata, kod koje je ostavio šifru i adrese, sa zadatkom da majora Perića preko pošte obaveštava o svim događajima u Hrvatskoj.

Na povratku iz Zagreba, poverenik "99" je proveo izvesno vreme i u Beogradu. O tome se dalje u izveštaju kaže:

"U Beogradu je g. Alikadić našao svoju bivšu ženu... Ona je pristala da bude u vezi sa mnom i da mi o svemu dostavlja izveštaje."5

Vraćajući se preko Bugarske, poverenik je svratio u hrvatsko poslanstvo u Sofiji, gde je ustaškom poslaniku Zidovecu obećao da će raditi "na propagandi za pridobijanje Turske za hrvatsku državu, obratiti pažnju na političke događaje, pratiti naše kretanje itd.".

"Pored dr Zidoveca u poslanstvu su još: savetnik Čelebrin, generalni konzul Fover, zatim ataše za propagandu i špijunažu Mozer, koji se najviše interesuje za naš konzulat i nas ovamo uopšte ...

U hrvatskom poslanstvu u Sofiji upoznao se sa Fran Sarekom, direktorom Vukovarske kudeljare i predione D. D. — Vukovar... On je došao da preuzme 6.000 tona kudeljnog semena, koje je već nabavljeno u Turskoj. Sarek mu je rekao da mu je naređeno od strane Nemaca da to seme mora izvući do konca februara...

Na granici tursko-bugarskoj nalazi se kao šef Gestapoa poručnik Ferster, rođen u Mostaru, čiji je otac bio bivši austriski oficir."6

Na kraju izveštaja Perić daje ocenu poverenikovog rada:

"Kako se iz prednjeg vidi, poverenik je svoj zadatak izvršio vrlo dobro i to:

— Stekao je poverenje hrvatske vlade i dr Kulenovića.

— Organizovao je dopisivanje sa Zagrebom i Beogradom.

— Stvorio je mogućnost za eventualnu radio-vezu sa Beogradom.

— Stekao poverenje bugarskog generalnog konzula u Carigradu.

— Omogućio je dobijanje hrvatskih novina, časopisa i ostalog propagandističkog materijala."7

Prema izveštaju Perića, upućenom emigrantskoj vladi 3. juna 1942. godine, poverenik "99" je 8. aprila 1942. godine ponovo otišao u zemlju. Pravac puta je bio Sofija — Beograd — Zemun — Brčko — Tuzla — Zagreb- — Sarajevo, a zadaci:

"1. Da uhvati vezu sa potpukovnikom Dangićem;

2. Da vidi dr Kulenovića i utiče na njega da dođe u dodir sa Jugoslovenskom vladom.

3. Da stupi u vezu i razgovara sa viđenijim muslimanima.

4. Da preda šifru i uputstva za rad nekim našim ljudima.

5. Da uopšte vidi situaciju u Bosni i Hrvatskoj."8

Pisma i drugo poverenik je preneo u obliku mikrofotografija. U Sofiju je, iznosi Perić dalje, poverenik stigao 10. aprila 1942. godine, gde je od poslanika Zidoveca dobio vizu za Hrvatsku. Putujući kroz Bugarsku, on je prikupio zapažanja o Nemcima i Bugarima, kakva je mogao steći na prvi pogled. Po dolasku u zemlju najpre se uputio za Bijeljinu, gde je stupio u kontakt sa dr Vojom Kecmanovićem. Njemu je poverio dobiveni zadatak i tražio "da ga dovede u vezu sa potpukovnikom Dangićem". Ovaj ga je obavestio da je Dangić zarobljen i uputio ga na "Dušana Kajmakovića iz s. Modrani, koji ima vezu sa četnicima".

Pošto se povezao sa Kajmakovićem, poverenik je od njega dobio obaveštenje da je komandant četnika na Majevici kapetan Steva Damjanović. Kajmaković je, navodno, molio poverenika da javi u London "da su u Majevici četnici i partizani jedno, partizane sačinjavaju muslimani i srpska inteligencija, a četnike većinom seljaci, svi pod komandom aktivnih oficira".

Dalje se u izveštaju kaže:

"Pri polasku iz Bijeljine za Tursku, Dušan Kajmaković je rekao našem licu, da je bio kod četnika i da im je kazao da je stigao kurir. Oni su mu odgovorili da javi Londonu: da su svi četnici za sreću Jugoslavije pod dinastijom Karađorđevića, samo da oni sami ne mogu mnogo da urade, traže da ih vlada pomogne i da im pošalje oružje. Oružje mogu baciti gde bilo na Majevici, ono će pasti u njihove ruke — četnika."

Preko Zemuna poverenik se, kako stoji u Perićevom izveštaju, uputio u Zagreb, gdo je stigao 14. maja 1942. godine. Odmah se povezao sa dr Džaferom Kulenovićem, s kojim je imao nekoliko sastanaka. U razgovorima s njim utvrdio je da se ovaj koleba, da je ubeđen u savezničku pobedu, ali da od straha radi ono što mu ustaše narede.

Zatim je, 20. maja, poverenik otputovao za Sarajevo. Tamo je bio priveden ustaškoj policiji, ali je na intervenciju šefa policije Viktora Tomića pušten na slobodu. Iz Sarajeva je doneo podatke o stalnom puškaranju u okolini Sarajeva, o ekonomskom stanju i raspoloženju Muslimana.

Na povratku u Tursku, poverenik se u Beogradu zadržao svega jedan dan, jer, navodno nije mogao dobiti vizu za duži boravak.

Prilikom izlaska iz zemlje razgovarao je sa komesarom Nedićeve policije u Beloj Palanci. Ovaj mu je izjavio da "ni on nije uz Nedića". A zatim ga je upitao u kakvoj je misiji bio u Hrvatskoj. Poverenik mu "ipak nije sve rekao, ali je kazao da je išao da vidi kakvo je stanje u Bosni". Na to mu je komesar rekao "da poruči našima ovamo da su svi oni uz nas i vladu u Londonu kao i uz generala Mihailovića i kada ovaj naredi, svi će u šumu". Ovome razgovoru prisustvovao je i jedan policijski činovnik u Beloj Palanci, "koji je takođe protiv Nedićevog režima".

Na kraju izveštaja Perić konstatuje da je poverenik "99" uglavnom izvršio svoj zadatak, "sada ostaje mesec-dva ovde, pa se ponovo šalje natrag... Sa svoje strane, preduzeo sam potrebne mere za akciju, o kojima ću naknadno zasebnim aktom izvestiti."9

U saradnji sa jednim od istaknutijih predstavnika HSS, koji je neko vreme boravio u Carigradu, Perić je održavao veze i sa HSS u zemlji.

Preko kurira je nosio nadimak "Ljubljanski", Perić je u decembru 1942. godine poslao dr Vlatku Mačeku pismo, na koje je kao odgovor dobio dve foto-kopije pisama poslatih od rukovodstva HSS. U njima se zahtevalo:

"Da Radio London ublaži propagandu za generala Mihailovića u Hrvatskim krajevima, jer on zastupa srpske interese i u vezi je sa Italijanima kao i da je mnogo Hrvata stradalo istočno od Neretve od četnika generala Mihailovića. Da general Mihailović radi u srpskim krajevima, a za hrvatske će oni sami spremiti što treba."1

Pored pokušaja hvatanja direktne veze sa Mihailovićem, kao i stvaranja obaveštajne mreže u zemlji, Perić je prihvatao i razne, redovno sumnjive "izbeglice" koje su iz zemlje stizale u Carigrad, i od njih prikupljao podatke ili uzimao izveštaje, koje je dostavljao emigrantskoj vladi ili Komandi jugoslovenske vojske u Kairu.

Jedan od takvih "izbeglica" bio je Milan Dojčinović, industrijalac iz Beograda, koji je u Carigrad stigao 13. januara 1942. godine. Prema Dojčinovićevom izveštaju11 predatom Periću, pasoš za izlazak iz zemlje Dojčinović je izdejstvovao preko jednog advokata, poreklom Rusa, koji je živeo u Beogradu. Advokat je legalnim putem preko Uprave grada Beograda i nemačke Feldkomandanture u Beogradu uspeo da "za nagradu od 120.000 dinara" izvadi Dojčinoviću putne isprave.

U izveštaju Dojčinović iznosi svoja površna zapažanja na putu do Turske, a zatim daje "podatke" o Nediću i njegovoj vladi, o raspoloženju naroda prema dinastiji i na kraju daje vrlo kratak opis borbi protiv okupatora u Srbiji tokom 1941. godine, koje pripisuje Mihailoviću i njegovim četnicima.

Prema Perićevom izveštaju upućenom emigrantskoj vladi 22. jula 1942. godine,'2 u Carigrad je doputovao i penzionisani savetnik Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije Anton Novaček, za koga Perić kaže da je još u februaru održavao veze sa jednim njegovim poverenikom u Beogradu. Novaček je predao Periću izveštaj o svojim zapažanjima u Srbiji i Sloveniji. On se najpohvalnije izražavao o Mihailovićevom četničkom pokretu. Isto tako, on je predao Periću apel četrdeset i pet učenica iz Ljubljane koje su italijanski okupatori nasilno strpali u njihove javne kuće. U apelu se govori o patnjama ovih devojaka i upućuje poziv supruzi predsednika SAD Ruzvelta da osudi ovakav postupak italijanskih okupatora.

Međutim, 3. oktobra 1942. godine Mihailović je telegramom obavestio emigrantsku vladu da je Novaček otputovao u Carigrad kao nemački špijun.13

Ovakve i slične podatke Mihailović je povremeno slao emigrantskoj vladi i to isključivo preko veze koja je bila pod kontrolom britanske komande. On je računao da će, pored ostalog, i ovo doprineti što boljem prikrivanju četničke saradnje sa okupatorima i kvislinzima.

Pored Perićevog, u Carigradu je bio i obaveštajni centar kojim je rukovodio Miloš Tupanjanin.

Za održavanje veze sa svojim stranačkim prijateljima u zemlji, a preko njih i sa Mihailovićem, Tupanjanin se koristio agentom Gestapoa, čehoslovačkim državljaninom Antonom Križekom, koji je, po raznim zadacima i čehoslovačke emigracije, odlazio često u Prag.

Po Tupanjaninovom nalogu, Križek je decembra 1941. godine došao u Beograd i uspostavio vezu sa profesorkom Ikonijom Jevtić, kojoj je predao Tupanjaninovu poruku i dvadeset zlatnika.

Kada je, mesec i po dana kasnije, februara 1942. godine, ponovo došao u Beograd, Križek je ovoj profesorki, pored Tupanjaninovog pisma, predao i nekoliko brilijanata. Ova pošiljka bila je namenjena za istaknutog pripadnika Zemljoradničke stranke Jovu Popovića. Međutim, o njoj je bila obaveštena i nekolicina Popovićevih stranačkih kolega, te su brilijanti prodati, a novac iskorišćen u "organizacione svrhe". U pismu, Tupanjanin je, pored ostalog, poslao i neke poruke za Mihailovića.

Pošto je stekao njegovo poverenje, Križek je od Tupanjanina dobijao i znatno važnije i ozbiljnije zadatke. Aprila 1942. godine on se ponovo, po Tupanjaninovom nalogu, našao u Beogradu. Tada je već dobro upoznao i sve najistaknutije ličnosti Zemljoradničke stranke koje su, preko njega, održavale vezu sa Tupanjaninom. Njima je predao jedno šifrovano pismo14 u kome Tupanjanin zahteva od njih da se što više založe za četnički pokret Draže Mihailovića, jer je to nalog šefa stranke Milana Gavrilovića. Po Križeku Tupanjanin im je poslao i novac u iznosu od milion dinara, tri hiljade dolara i oko sto četrdeset zlatnika. Križek je ovaj novac, na putu iz Carigrada, ostavio u Sofiji, ali ga je posle nekoliko dana prebacio u Beograd, i u hotelu "Kasina" predao Popoviću. Pri Križekovom povratku u Carigrad Popović je, zajedno sa Lazarom Trkljom, jednim od sekretara Zemljoradničke stranke, uputio Tupanjaninu pismo u kome ga obaveštava o teroru Hrvata nad Srbima u NDH i da se narodnooslobodilački pokret sve više razvija i postaje sve veći i ozbiljniji konkurent četnicima Draže Mihailovića.

Za vezu sa Tupanjaninom, posredstvom Križeka, Mihailović je bio i te kako zainteresovan. O Križekovom dolasku u Beograd, u aprilu 1942. godine, Mihailovića je telegramom obavestio četnički komandant Srbije Miroslav Trifunović. Međutim, Mihailović je sa ljudima u Beogradu, koji su održavali kontakt sa Križekom, imao brzu i sigurniju vezu. U telegramu upućenom četničkom komandantu Beograda 21. aprila on kaže:

"Pođite u Savez zemljoradničkih zadruga i pitajte Savu Delića da li ima pošte za 1001 (za Mihailovića — nap. autora) i izvestite."15

Očigledno, tadašnja Mihailovićeva veza sa Zemljoradničkom strankom u Beogradu bio je u to vreme Savo Delić, zaposlen u Savezu nabavljačkih zadruga u Beogradu.

O uspostavljenoj vezi sa Gavrilovićem, odnosno Tupanjaninom, 19. juna 1942. godine obavestio je Mihailovića i Lazar Trklja sledećim telegramom:

"Dobio sam fizičku vezu sa Gavrilovićem. Ovih dana imam mogućnost da ga opširno obavestim o situaciji ovde. To će biti kroz nedelju dana. Prethodno mi je bio potreban razgovor sa vama. Dobio sam izvesne programske stvari potrebne za krajnji cilj, o čemu sam vam ranije nagoveštavao. Zalim da su prepreke dolasku nepremostive."16

Na ovo mu je Mihailović istog dana odgovorio:

"Pazite na vezu sa Gavrilovićem, otkriveno se ne sme ništa pisati. Ako je veza preko Vatikana, opasno je. Fratri će sve pročitati i zloupotrebiti. Javite preko koga je veza."17

Ova "fizička" veza Trklje sa Gavrilovićem bio je, u stvari, Križek, za koga Trklja zna da je gestapovac i o čemu depešom obaveštava Mihailovića:

"Čovek Anton (odnosi se na Križeka — nap. autora) u službi Nemaca. Već jednom nosio poštu, veza prema Carigradu. Da li važe naša stara gledista. Javite do sutra na Beograd gde će biti."18

Da se kod Mihailovića ne bi eventualno razvila sumnja u ovu vezu, jedan iz grupe zemljoradnika u Beogradu, koji je imao šifru "505", inženjer Dragomir Tomašević, preporučio je Miihailoviću, u telegramu upućenom 1. jula 1942. godine, potpuno oslanjanje na ovu vezu:

"Stalna najavljena kurirska veza sa Carigradom uspostavljena od strane zvaničnih u našem poslanstvu. Želi se u ime vlade kurirska veza sa Vama. Treba javiti vladi u Londonu, da potvrdi konzulu Đorđeviću u Carigradu i poslaniku Šumenkoviću u Ankari da su u Beogradu: Jovo Popović, inž. Tomašević i Lazo Trklja sigurni ljudi, preko kojih za vas mogu dostavljati sve. Ova imena poslata su po kuriru pod šifrom koje su u Carigradu već od ranije poznate."10

U početku, Mihailović je imao puno poverenje u ocene pripadnika Zemljoradničke stranke koje su se odnosile na Križeka. Zato je, na pitanje Žarka Todorovića o sigurnosti veze sa Carigradom, 9. septembra 1942. godine odgovorio da se za proveru ove veze obrati Trklji. A zatim se u telegramu kaže:

"Ako se utvrdi da je onaj Čeh, trgovac (Križek — nap. autora) naš, a on je već jedan elaborat doneo, to onima u Carigradu poručite sledeće: 'Dobio sam iz Carigrada uput za nevidljivo mastilo i šifru, ali je šifra vrlo prosta i nesigurna. Javite pukovniku Rakiću u Kairo da sam do sada primio sve njegove šifre. Neka mi Rakić i Đonović preko Carigrada po tim šiframa pošalju obaveštenja.'"20

Međutim, kasnije u strahu da ga veza sa emigrantskom vladom preko gestapovca Križeka ne kompromituje, Mihailović je počeo da izražava sumnju u njega. Naime, četnički komandant Srbije Trifunović obavestio je Mihailovića, sredinom decembra 1942. godine, da je od jednog svog obaveštajnog organa saznao da Nemci znaju: da je Križek došao u vezu sa ambasadorom Kraljevine Jugoslavije u Ankari Šumenkovićem, da ima radio-stanicu i da ga je Šumenković uputio Mihailoviću preko nekog građevinara zvanog "pop Laza" (odnosi se na Trklju — nap. autora) i. neke profesorke. Pored ovih, Mlhailović je dobio i još nekoliko podataka sa drugih strana koji su potvrđivali Križekovu vezu sa ambasadorom u Ankari. Zato je požurio da se što pre od njega ogradi. Sredinom decembra 1942. godine on je uputio emigrantskoj vladi sledeći telegram:

"Molim hitno da me izvestite da li je Marković u Carigradu imao veze sa nekim Križekom, po narodnosti Slovakom i da li ga je uputio na vezu sa našim ljudima u Beogradu? Imamo podataka da je Križek gestapovac."21

Na osnovu ovog obaveštenja, predsednik vlade Slobodan Jovanović naredio je tadašnjem mimstru spoljnih poslova Ninčiću da se ovaj Marković, činovnik ambasade u Ankari, odmah premesti kao štetan, jer je poslao gestapovca Križeka da hvata vezu sa Mihailovićevim ljudima u Beogradu, čime ih je izložio opasnosti. Time je Križek bio onemogućen za dalji rad.

Uvidevši da su sve dalje kombinacije i akcije sa Križekom uzaludne, gestapovci su doneli odluku da pohapse sve one koji su im bili pod okom, a koji su, preko Križeka, održavali vezu sa obaveštajnim organima emigrantske vlade u Carigradu. Kasnije, gestapovci su većinu njih, sa motivacijom da su engleski špijuni, početkom 1943. godine streljali.

Sudbinu ovih svojih stranačkih kolega izbegao je, na vreme, istaknuti pripadnik Zemljoradničke stranke Mate Rusković, koji je od samog početka bio u vezi sa Križekom i koga je Križek, 17. oktobra 1942. godine, prebacio u Carigrad.

Odmah po dolasku u Carigrad, Ruskovića i Križeka je prihvatio Tupanjanin. Nekoliko dana kasnije, posle obavljenih razgovora, Tupanjanin je sa Ruskovićem otputovao u Ankaru. Tu se, preko ambasadora Šumenkovića, Rusković snabdeo potrebnim dokumentima za put u London, a zatim su se obojica vratili u Carigrad. Sutradan Rusković je otputovao za Kairo, gde se prijavio Britanskoj komandi. Posle prvog razgovora Britanci su ga pritvorili, a zatim detaljnije saslušavali o situaciji u Jugoslaviji, a naročito o načinu njegovog bekstva iz zemlje. Tridesetog novembra 1942. godine Rusković je avionom otputovao u London. Posle jednomesečnog boravka u logoru, u neposrednoj blizini Londona, on se najzad našao na slobodi.

Tek tada on je podneo šefu svoje stranke Milanu Gavriloviću iscrpan izveštaj o situaciji u zemlji, koji je ovaj kasnije dostavio emigrantskoj vladi.

U izveštaju Rusković govori o razvoju NOP, o četničkom pokretu i o borbi izmedu partizana i četnika. Pored toga, on je izneo i rad istaknutijih pripadnika Zemljoradničke stranke i njihove sudbine.

Govoreći o Mihailovićevoj četničkoj organizaciji i odnosu članova Glavnog odbora Zemljoradničke stranke prema njoj, Rusković u tom izveštaju, pored ostalog, kaže:

"Još odmah u početku sporazumeli smo se sa Čičom da se stvori vojno-četnička organizacija na čelu sa njim za borbu protiv okupatora, i za čišćenje srpskog prostora od svih nesrpskih elemenata. Komunisti nisu hteli da pristupe ovoj akciji, jer su organizovali svoju pod imenom "partizani". Čiča se sa njima u početku sporazumeo za zajedničku borbu protiv okupatora. Početkom novembra 1941. godine došlo je između njih do svađe oko vlasti na zauzetoj teritoriji i zbog nelojalnosti na frontovima prema Nemcima. Krajem novembra prošle godine Nemci su ovu međusobnu borbu iskoristili, udarili na jedne i druge i likvidirali frontove. Čičine snage delom su se rasformirale, delom pridružile vladinim odredima koji su išli u borbu protiv komunista sa Nemcima".

O saradnji četnika sa Italijanima u Crnoj Gori u izveštaju piše:

"Četničke akcije u Crnoj Gori vode general Blažo Đukanović, Bajo Stanišić, kapetan Pavle Đurišić i neki Krsta Popović. Oni su sa Italijanima napravili sporazum po kome priznaju stvoreno stanje (okupaciju), a da se definitivno rešenje Crne Gore ostavi do kraja rata. Garantuju da će četnici ostati lojalni prema okupatoru sve do kraja rata. Osnovali su odbor koji će sa guvernerom Italijanskim rukovoditi upravom, naročito civilnom. Na čelu je ovog Blažo Đukanović. Obećali su da će od domorodaca 4.000 žandara zaposliti u cilju održavanja reda. Sem toga do sada, a dokle ne znamo, daju hranu za još 4.500 četnika koji održavaju red, odnosno bore se protiv komunista. Daju nešto hrane i narodu. Među ovim četnicima ima ih orijentisanih zelenaški i srpsko-jugoslovenski. Đukanovića, Stanišića, Đurišića smatraju srpsko-jugoslovenskom orijentacijom, a Krstu Popovića zelenašem, čiji su teren rada srezovi cetinjski i barski. Najbolje se drži i ima najviše snage kapetan Đurišić, koji radi na terenu Vasojevića i ima ukupno oko 15.000 do 18.000 naoružanih boraca. Đukanović i Stanišić zauzimaju isuviše servilan stav prema Italijanima tako da se u narodu mogu vrlo lako kompromitovati."

U Ruskovićevom izveštaju, u poglavlju "Hercegovina", kaže se:

"Dobra Jevđević, Ilija Trifunović Birčanin napravili su jednu vrstu ugovora sa Italijanima za okupacionu zonu italijansku, sem Crne Gore, koja se proteže od Hrvatskog Karlovca preko Bosanskog Petrovca i cele Hercegovine, a za borbu protiv komunista. U ime četnika kao i za održavanje reda sa obećanjem da će Srbi pomagati italijansku tezu ako dobiju rat, Italijani daju i nešto hrane za četnike, tako da je opasnost od klanja sada van opasnosti. Računa se da Srbi u Hercegovini bez Foče imaju oko osam hiljada naoružanih boraca. Najveći problem Hercegovine predstvlja glad odnosno hleb ..."22

Izdržavajući se od materijalne pomoći koju je dobijao od emigrantske vlade, Rusković se aktivno bavio politikom među pripadnicima emigrantskih krugova. U prvoj polovini 1944. godine on je, zajedno sa Brankom Čubrilovićem, uputio poziv pristalicama Zemljoradničke stranke da priđu narodnooslobodilačkom pokretu. A, zatim, nepunu godinu dana kasnije, 18. februara 1945. godine, vratio se u već gotovo oslobođenu zemlju.

Obaveštajni centar, po nalogu emigrantske vlade, obrazovao je i generalni konzul u Carigradu Ljubomir Hadži-Đorđević. Mada je ovaj centar često sarađivao sa obaveštajnim centrom majora Perića, ipak je on obavljao mnogobrojne samostalne obaveštajne poslove, a naročito oko prihvatanja lica koja su iz okupirane Jugoslavije stizala u Carigrad. Na osnovu njihovih iskaza, Hadži-Đorđević je sastavljao izveštaje o situaciji u zemlji i upućivao ih emigrantskoj vladi. Pored ovih, emigrantska vlada je preko Hadži-Dorđevića primila i nekoliko izveštaja od lica koja za prebacivanje u Carigrad nisu koristila pomoć okupatorskih ili kvislinških vlasti. Izveštaji ovih lica prikazivali su prilično realnu sliku situacije u zemlji, a naročito o raspoloženju narodnih masa.

Među ovima bio je i izveštaj akademskog slikara i karikaturiste Sabahadina Hodžića, koji je uspeo da se decembra 1941. godine iz Beograda prebaci u Carigrad i da se tamo poveže sa Hadži-Đordevićem.

U izveštaju upućenom emigrantskoj vladi, Hodžić, pored ostalog, kaže:

"Narod je vrlo ozlojeđen što londonski radio partizanske borbe pripisuje Draži Mihailoviću i što poziva narod da se umiri, Što se uglavnom poklapa sa programom generala Nedića. U tom običan svet vidi neku vezu sa Nedićem, koga strahovito mrze. Ovo iskorišćavaju i nedićevci u svojoj propagandi."

Pod naslovom "Stanje u Bosni", Hodžić dalje u izveštaju piše:

"U Bosni su velike akcije četničkih i partizanskih odreda. U tim odredima ima znatan deo Srba i muslimana, naročito u partizanskim četama. Čete rade zajedno protiv ustaša i Nemaca... Četnici i partizani su u savršenoj harmoniji i vrlo dobro organizovani. "23 (Ovo se odnosi na period pre dolaska Mihailovićevih emisara u Bosnu, čiji je osnovni zadatak bio stvaranje razdora u ustaničkim redovima — nap. autora.)

U izveštaju Veljka Bašića, upućenom emigrantskoj vladi krajem novembra 1941. godine, takođe preko Hadži-Đorđevića, nailazimo i na sledeće redove:

"Što se tiče pregovora pukovnika Draže sa Nemcima, čuo sam da su pregovori de fakto vođeni..."24

Ovakvim i sličnim izveštajima emigrantska vlada nije bila voljna da posvećuje pažnju. Njihove autore ona je proglašavala sumnjivim licima i komunističkim agentima.

Međutim, za nju je mnogo značajniji bio izveštaj pripadnika ljotićevog Zbora Mihaila Jelisavčića, činovnika Komesarijata za izbeglice pri kvislinškoj vladi Milana Nedića.

Jelisavčić je 2. novembra 1942. godine sa legalnim putnim ispravama, izdatim od okupatorskih vlasti, napustio Beograd i doputovao u Sofiju. Posle petnaestak dana on je uspeo da od bugarskih vlasti izdejstvuje vizu za Tursku i 20. novembra stigao je u Carigrad. Odmah po dolasku stupio je u kontakt sa Hadži-Đorđevićem, a zatim je, po nalogu emigrantske vlade, upućen u Kairo. Pošto je emigrantskoj vladi podneo iscrpan izveštaj o situaciji i razvoju događaja u zemlji "od početka rada do 1. novembra 1942. godine", predsednik emigrantske vlade Slobodan Jovanović je telegrafskim putem naredio 28. januara 1943. godine komandi Jugoslovenskih trupa u Kairu da se Jelisavčić kao rezervni oficir uključi u vojne jedinice.

U Jelisavčićevom izveštaju, koji obuhvata 95 stranica napisanih u duhu četničko-kvislinške propagande, pored ostalog piše:

"Jasno je da je i general Mihailović bio uveren da još nije došao momenat za napad i čišćenje Nemaca iz zemlje. Prvi napad partizana na odrede generala Mihailovića izvršen je u Požegi Užičkoj, sa motivacijom da žele da preduhitre generala Mihailovića koji se, prema njihovim tvrđenjima, sprema da napadne na njih. Iz partizanskih krugova tvrdilo se da je uhvaćen jedan kurir generala Mihailovića, koji je nosio njegovo naređenje odredima u Ivanjici, Požegi i na Zlatiboru, da svi složno napadnu partizane, kako bi oslobodili ove oblasti od njih. Stvarno se desilo to, jer je slabo verovati u ovu njihovu tvrdnju, da su partizani iznenadili i napali odrede generala Mihailovića u ovim mestima, a i u Čačku i posle borbe prisilili ih da se povuku u okolne planine. Naročiito je oštra borba bila u Požegi... Jer ga (Mihailovića — nap. autora) je napadalo preko 500 partizana. Posle ovoga napada njihovi odnosi imaju izrazito neprijateljski karakter. Ova pobeda partizana nad generalom Mihailovićem još više pojačava njihovu snagu. Naskoro osnivaju i svoju republiku sa sedištem u Užicu ... Na ovaj način partizani su uspeli da u Zapadnoj Srbiji budu skoro jedini gospodari. Pojedini njihovi odredi vrše stalne napade na nemačke transporte, ruše pruge i mostove... Slučaj sa prugom Valjevo — Lajkovac — Beograd, koja je najmanje deset puta rušena i popravljana..."

U nastavku izveštaja Jelisavčić govori da zbog ovih akcija strada narod i da se zbog toga one ne isplate. Navodeći primere okupatorskih zločina, on nastavlja:

"U toku ovih pokolja i zverstava od strane Nemaca, odredi Nedića i Ljotića već su organizovani i ojačani brojnim ljudstvom. U to vreme još uvek je cela Zapadna Srbija pod vlašću partizana. Da bi se izbegla slična sudbina i pokolji u ovim krajevima od strane Nemaca, odredi Nedićevi, uz podršku jednog dela odreda generala Mihailovića, krenuli su protiv partizana i po svojoj ličnoj odluci napadali koncentrično na Čačak, zatim, Požegu, Užice, Ivanjicu, Arilje, Bajinu Baštu i posle kratke trodnevne borbe očistili ove krajeve od partizana, od kojih dobar deo uspeva da se prebaci u Sandžak i Bosnu."

U poglavlju izveštaja u kome daje portrete "istaknutijih ličnosti u okupiranoj Srbiji i emigraciji", Jelisavčić, pored ostalog, kaže:

"Milan Nedić... u narodu retko ko veruje da su mu govori preko radija rezultat njegovog uverenja, a ima dosta ljudi koji veruju da između njega i generala Mihailovića postoji sporazum o radu ...

Dimitrije Ljotić... u pogledu držanja prema generalu Mihailoviću reklo bi se, da se dosta razilaze... Do sukoba oružanih sa odredima generala Mihailovića sumnjam da je dolazilo ...

Za Simovića bi se retko ko našao ko bi ga uzeo u zaštitu. Ovo u nešto blažoj formi važi i za ostale ministre i partijske ličnosti.

Jedina ličnost u koju narod veruje i koja ima dobrim delom i simpatije jeste Slobodan Jovanović ...

Draža Mihailović... Svi oni koji nisu na strani partizana sa velikim simpatijama gledaju na generala Mihailovića... Slobodno mogu da tvrdim da i u najbližoj okolini Nedićevoj ima dosta ljudi generala Mihailovića. Po mom mišljenju, i 90 procenata oficira Srpske državne straže u stvari pripadaju samo generalu Mihailoviću, a ne Nediću... Zato na Dražinu organizaciju i treba gledati kao na srpsku organizaciju, a ne jugoslovensku, tim pre što u njoj i nema Hrvata... generala Mihailovića treba hvaliti, ali više u inostranstvu nego u zemlji. Nasuprot ovome, ogorčeni napad na ljude koji sarađuju sa Nedićem ne bi smeo da bude tako oštar..."

Govoreći o odnosima ministra vojske u emigrantskoj vladi i kvislinga Nedića, Jelisavčić piše:

"O vezi i nekoj saradnji između generala Mihailovića i Nedića u narodu uglavnom postoji mišljenje da ona postoji. Svima je poznato, dok su još postojali pod oružjem odredi generala Mihailovića u Srbiji, da između njih i Nedićevih nije nikada dolazio do sukoba, već da je jedan deo njegovih odreda učestvovao i u borbi sa partizanima... Zatim Dangić koji je prošle zime bio sa svojim odredima u Bosni i čija je borba nekoliko puta podvlačena preko Radio-Londona, dobijao je oružje od Nedića. Posle odstupanja iz Bosne u Srbiju, Dangić je bio kod Nedića u Beogradu, a zatim i u Valjevu... Ne bi smelo iz inostranstva, specijalno Londona, naročito naglašavati neko razlikovanje između generala Mihailovića i ljudi koji su danas telom za Nedića, a srcem uz Mihailovića."25

Očigledno, Jelisavčićev izveštaj bio je na već ocrtanoj političkoj liniji vlade Kraljevine Jugoslavije u emigraciji.

Takvi su bili i ostali mnogobrojni izveštaji koje je emigrantska vlada preko svojih obaveštajnih centara primala od svojih jednomišljenika iz zemlje i kojima je pokušavala da, pred vladajućim saveznačkim krugovima i pred demokratskom svetskom javnošću, prikriva svoju zavereničku politiku prema narodnooslobodilačkom pokretu Jugoslavije.

U toku drugog svetskog rata poslanik emigrantske vlade Kraljevine Jugoslavije u Švajcarskoj bio je Momčilo Jurišić Šturm. Njegovo sedište hilo je u Bernu. Kao i mnogi drugi diplomatski predstavnici, i Jurišić je u jesen 1941. godine dobio instrukcije od emigrantske vlade da se, zajedno sa nekoliko odabranih činovnika poslanstva u Bernu, angažuje na prikupljanju podataka o situaciji u okupiranoj Jugoslaviji i pružanju pomoći četničkom vođi Draži Mihailoviću i njegovoj organizaciji.

Tako se postepeno, od novembra 1941. godine, poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Bernu počelo pretvarati u obaveštajni centar emigrantske vlade. Preko njega stizali su u London i Kairo mnogobrojni izveštaji iz zemlje u kojima je napadan, klevetan i lažno prikazivan narodnooslobodilački pokret Jugoslavije, dok su o Mihailoviću i njegovim četnicima pisane slavopojke.

Nešto kasnije, preko ovoga centra emigrantska vlada je slala i znatne sume novca Mihailoviću i njegovim komandantima.

Krajem aprila 1942. godine iz Splita je u Švajcarsku stigao dr Lukač. Odmah po dolasku u Bern on se povezao sa Jurišićem i predao mu Mihailovićeve poruke namenjene emigrantskoj vladi. Poruke od Mihailovića Lukač je primao preko istaknutih četničkih funkcionera u Hercegovini Vidaka Kovačevića i Desimira Petkovića, a s njima je bio upoznat i četnički vojvoda u Splitu Ilija Trifunović Birčanin.

Primljene poruke Jurišić je 24. aprila 1942. dostavio emigrantskoj vladi.

U izveštaju je, pored ostalog, pisalo:

"General Mihailović javlja da zbog strašnih represalija nad civilnim stanovništvom ofanzivna akcija njegovih odreda zasad nije moguća, ali živo radi na organizaciji i održavanju veza sa svim četničkim odredima koji postoje u svim srpskim krajevima... Međutim, postoji teško razmimoilaženje sa partizanskim odredima... Radi spasavanja srpskog življa od ustaša i partizana došlo je do saradnje između srpskih četničkih odreda i italijanske vojske u krajevima koje drže Italijani. Veze održavaju u Splitu Dobrosav Jevđević, a u Mostaru Veselin Sola i Radmilo Grđić... U Crnoj Gori narod je podeljen u tri grupe: prvo, zelenaši, koji su javno u službi Italije i za povratak dinastije Petrovića, izdaju list "Glas Crnogoraca"; drugo, jugoslovenski orijentisani Crnogorci koje vodi pukovnik Blažo Đukanović, i treće, komunisti, koje vodi Moša Pijade. Zbog toga razmimoilaženja, kao i nepotrebnih međusobnih krvavih sukoba, moli kraljevsku vladu da utiče preko radija i na drugi način, da se partizanski odredi pokore jedino naređenjima generala Mihailovića i da prestanu sa napadima na srpske četničke odrede.. ,"28

Očigledno, Mihailović je već početkom 1942. godine želeo da za četničku saradnju sa okupatorima obezbedi i podršku emigrantske vlade.

Svi ovi izveštaji bili su rezultat Mihailovićeve akcije da se, putem stavljanja narodnooslobodilačkog pokreta pod četniičku komandu, likvidira narodnooslobodilačka borba u zemlji.

Među Jurišićevim izveštajima upućenim emigrantskoj vladi nalazi se i izveštaj Milana Popovića od 20. septembra 1942. godine. Popović je za vreme mađarske okupacije Vojvodine, kao "predsednik Srba u Vojvodiini", bio poslanik u Hortijevom parlamentu.

Na početku izveštaja Popović sa prilično objektivnosti opisuje odnose između partizanskih i četničkih odreda tokom 1941. godine, ističući da su četnici prvi izvršili napad na partizanske odrede.

Popović brani kvislinga Milana Nedića, nazivajući ga "braniteljem srpstva", navodeći da će Nedić u slučaju nemačke pobede "spasti srpski narod". Isto tako tvrdi da će se narod u slučaju nemačkog poraza okupiti oko Mihailovića.

Kao otvoreni sluga okupatora, Popović u izveštaju brani postupke fašističkih porobljivača prema sopstvenom narodu. A zatim, iznoseći svoj rad, on ubeđuje emigrantsku vladu da ostaje veran kralju i dinastiji.

Preko svog obaveštajnog centra u Bernu, emigrantska vlada je primala i izveštaje iz kojih se jasno moglo videti i pravo stanje u okupiranoj Jugoslaviji.

Sredinom 1942. godine iz Splita se prebacio u Rim Menegelo Dinčić. Posle kraćeg zadržavanja u Rimu, njemu je pošlo za rukom da se prebaci u Švajcarsku. Dinčić je pre rata bio politički jednomišljenik Grge Anđelinovića, koji je, kasnije, bio i ministar u emigrantskoj vladi.

Saznavši za Dinčićev odlazak az Splita, Mihailović je lično obavestio predsednika emigrantske vlade Jovanovića da je Dinčić u zemlji sarađivao sa partizanima, te ukoliko pruži neke podatke o situaciji u Jugoslaviji, da mu ne treba verovati.

Ne znajući za ovo Mihailovićevo obaveštenje, Dinčić se u Bernu povezao sa Jurišićem i predao mu izveštaj za emigrantsku vladu, koji je 9. novembra 1942. godine upućen u London.

Dinčićev izveštaj glasi:

"Borbu sa Italijanima vode danas isključivo partizanski odredi u planinskim delovima Dalmacije. Ti odredi u kojima podjednako učestvuju i Hrvati i Srbi beskompromisno istupaju protiv Italijana i protiv ustaša. Stanovništvo njih podjednako pomaže u energičnom stavu prema Italiji i prema Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. S druge strane, četnici u Dalmaciji i Hercegovini — isključivo Srbi sarađuju sa Italijanima u borbi protiv partizana i ne istupaju više protiv ustaša. Italijani im pomažu oružjem, municijom i novcem. Njihovu akciju u Hercegovini vodi Jevđević, a u Dalmaciji pop-Đujić i Niko Novaković. Oni stalno i javno govore da rade isključivo po naređenju generala Mihailovića. Koristeći na taj način autoritet ministra vojnog kraljevske vlade, oni vrše presiju na oficire koji su se sklonili u Dalmaciju da im se pridruže. Istu presiju vrše na te oficire Italijani pozivajući ih u borbu protiv boljševizma po primeru generala Nedića i Mihailovića, a kao prijatelje Italijana. Ovo je vrlo štetno i može imati teške posledice. Neophodno je potrebno da kraljevska vlada u ovom pitanju zauzme energičan stav, da spreči bratoubilački rascep koji uzima sve više maha."27

Međutim, ovakvim i sličnim izveštajima, koji su prikazivali istinsko stanje u zemlji, emigrantska vlada nije poklanjala pažnju. Pored ostaloga i zbog toga što oni nisu bili u duhu njene politike i borbe sračunate na očuvanje buržoaskih pozicija u zemlji.

Pored izvršavanja raznih zadataka mahom obaveštajne prirode, centar u Bernu se bavio i finansiranjem Mihailovićeve četničke organizacije u okupiranoj Jugoslaviji.

Početkom januara 1943. godine, četnički komandant Srbije Miroslav Trifunović predložio je svome šefu Mihailoviću da u Švajcarsku uputi Ranka Brašića "Rudolfa", advokata iz Beograda, sa zadatkom da radi uspešrujeg finansiranja četničkog pokreta od strane emigrantske vlade organizuje i obezbedi prebacivanje švajcarskih franaka iz Berna u okupiranu Srbiju.

Mihailović se potpuno složio sa ovim predlogom i 20. januara 1943. godine uputio predsedniku emigrantske vlade sledeći telegram:

"Oko 25. januara doći će u Bern, kod našeg poslanika, jedan čovek pod nadimkom Rudolf. Molimo ovlastite našeg poslanika u Bernu da se sporazume s njim da možemo koristiti kredit do 80.000 funti koje ste nam stavili na raspolaganje u Londonu. Naš je uslov da nam uzastopno na moj zahtev u Srbiji stavljaju na raspolaganje sume od pet do deset miliona dinara i kad tražena suma u dinarima bude primljena u Srbiji, izvestićemo da se odgovarajuća suma u stranoj moneti prenese na finansijera. Molim da nam se odmah stavi u Srbiji na raspolaganje suma od deset miliona dinara, a za docnije ćemo javiti. Pravo ime Rudolfa dostavićemo naknadno."28

Na ovo je Jovanović odgovorio Mihailoviću 4. februara 1943. godine:

"Stavićemo preko poslanika celu sumu na vaše raspolaganje.2"

Predsednik vlade Jovanović je 30. januara 1943. godine upoznao poslanika Jurišića da će mu se oko 25. januara javiti Ranko Brašić i razgovarati s njim o dostavljanju novca Mihailoviću, s čim su upoznati i Britanci, te će od njih dobiti instrukcije "zbog sigurnosti šifre".

Iz telegrama koji je Jovanović uputio Mihailoviću 17. marta 1943. godine vidi se da je Brašić bio pet nedelja u Bernu i da se javio Jurišiću 8. marta, i to "preko trećeg lica", a već sutradan otputovao, zbog čega "ništa nije svršeno". Jovanović je u telegramu rekao da je "držanje Rudolfovo više nego čudno".30

Sutradan Jovanović je javio Mihailoviću:

"Rudolf preko drugog rekao je Jurišiću da za kupovinu naoružanja treba dati 85.000 funti sterlinga jednom Švajcarcu, čije je ime ostavio poslaniku. Javite možemo li dati ovu sumu tome licu i u kojoj moneti."31

Na ovo je Mihailović 7. aprila odgovorio:

"Ranije sam javio da se cela suma od 85.000 funti ne daje odjednom Rudolfu, već da se u ratama daje u odgovarajućoj vrednosti po deset miliona dinara, ponavljam deset miliona dinara. Kad se od naše strane potvrdi prijem u zemji, onda se da druga rata od deset miliona dinara, i tako dalje. Ovo je potrebno zbog sigurnosti. Molim da svršite ovo što pre i javite."32

Prvog maja 1943. godine Mihailović je obavestio Jovanovića da je primio izveštaj o tome da je Brašić pri povratku iz Švajcarske uhapšen u Sloveniji i da se obustavi svako dalje slanje novca preko ovoga kanala, jer postoji mogućnost da je Brašić pod pritiskom odao svoj zadatak.

Iz Jovanovićevog telegrama Mihailoviću upućenog 26. maja 1943. godine vidi se da kombinacija sa Brašićem nije uspela, jer se ovaj "javio u poslednjem času".83

Prema izveštaju načelnika generalštabnog odeljenja Ministarstva vojske — odeljka u Kairu generala Velimira Ranosovića upućenom novom predsedniku emigrantske vlade Božidaru Puriću, 14. avgusta 1943. godine Brašić se vratio u Beograd i javio "da je metresa poslanika u Bernu g. Jurišića poreklom Nemica i nemačka špijunka" i da "izdaje pojedine stvari iz poslanstva".31

To je bio samo Brašićev izgovor za neobavljeni posao. Pravi razlozi bili su isključivo špekulantskog karaktera.

Tako se ovaj prvi pokušaj finansiranja četničke organizacije Draže Mihailovića preko Berna završio neuspehom.

Posredstvom svog obaveštajnog centra u Bernu, emigrantska vlada je održavala vezu sa četničkim pokretom Draže Mihailovića u zemlji preko diplomatskog predstavnika Kraljevine Jugoslavije pri Vatikanu.

Vezu između Mihailovića i poslanstva pri Vatikanu uspostavio je dr Berislav, sin Grge Anđelinovića, ministra u emigrantskoj vladi.

Decembra 1941. godine Berislavu Anđelinoviću je pošlo za rukom da se iz zemlje prebaci u Italiju. U Rimu je stupio u kontakt sa diplomatskim predstavnicima Kraljevine Jugoslavije pri Vatikanu.

Zahvaljujući "predusretljivosti" savetnika poslanstva dr Nikole Meskatela i njegovim nastojanjima da se izbegnu bilo kakva eventualna kompromitovanja, Anđelinoviću je obezbeđen i ilegalan boravak u zgradi poslanstva sve do sredine avgusta 1942. godine.

Kako je poslanstvo pri Vatikanu održavalo vezu sa emigrantskom vladom i preko njenog obaveštajnog centra u Bernu, to je i Anđelinović svoje izveštaje o situaciji u zemlji, namenjene emigrantskoj vladi, upućivao njenom poslaniku u Švajcarskoj Momčilu Jurišiću Šturmu.

Prvi izveštaj koji je Anđelinović uputio emigrantskoj vladi sredinom decembra 1941. godine bio je kratak. Ali, samo nekoliko dana kasnije, 23. decembra, on je poslao opširnu informaciju o kapitulaciji jugoslovenske vojske u Hrvatskoj i Dalmaciji, o dolasku ustaša na vlast u NDH i o držanju političkih grupa, a naročito pojedinaca, njegovih dotadašnjih političkih jednomišljenika i prijatelja. Njegova informacija o NOP bila je kratka, dok za četnički pokret Draže Mihailovića kaže da će "komunistima pomrsiti račune". Pošto je izneo i podatke o "zločinima ustaša", Berislav zahteva od emigrantske vlade da mu stavi na raspolaganje potrebna materijalna sredstva za uspostavljanje veze sa zemljom navodeći, pored ostalog, da bi se veza sa Slovenijom mogla održavati preko dr Vrhuneca i bivšeg ministra dr Kramera, koji su u to vreme boravili u Ljubljani.

Ovaj izveštaj,35 kao i sve ostale upućivane preko Jurišića emigrantskoj vladi, Berislav Anđelinović je potplsivao pseudonimom "Janko".

U proleće 1942. godine Anđelinović je iz Rima uspostavio vezu sa četničkim pokretorn Draže Mihailovića. U pismu upućenom Jurišiću 15. marta 1942. godine on navodi da je u februaru razgovarao sa jednim Mihailovićevim kurirom — oficirom, koji je stigao u Italiju, i predlaže da se preko njega uputi Mihailoviću potrebna suma novca. Na kraju pisma on kaže:

"Valjalo bi stoga brzo ugrabiti ovaj put, dok je još otvoren."37

Posle razgovora sa Mihailovićevim kurirom, Anđelinović je neko vreme bio posrednik Mihailovićevih veza sa emigrantskom vladom na relaciji Rim — Bern — London. Ovim putem emigrantska vlada je poslala Mihailoviću i znatna finansijska sredstva.

U vezi s finansiranjem Mihailovićevog četničkog pokreta preko Berna i Rima Jurišić je 20. aprila 1942. godine obavestio emigrantsku vladu:

"Berislav javlja da je potrebno poslati kraljevskom poslanstvu pri Svetoj Stolici još 50.000 Šajcarskih franaka, od toga poslati Draži 30.000.""

Za vreme boravka u kraljevskom poslanstvu pri. Svetoj Stolici Berislav je uspostavlo vezu sa Konstantinom Hadži-Ilićem, koji se, kao rezervni poručnik vojske Kraljevine Jugoslavije, nalazio u italijanskom zarobljeništvu i kome je pošlo za rukom da u proleće 1942. godine pobegne iz zarobljeničkog logora. Hadži-Ilićeva želja je bila da se prebaci u zemlju, u štab Draže Mihailovića. Ovoj njegovoj želji Berislav Anđelinović je izašao u susret. Pošto ga je snabdeo porukom za Mihailovića, on ga je maja 1942. godine uputio u Ljubljanu, s tim da odmah uspostavi kontakt i sa dr Albertom Kramerom.

Anđelinovićeva poruka za Mihailovića je glasila:

"Da g. M. V. M. i V. (gospodin ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva — nap. autora) traži preko Vatikana sve što mu je potrebno i da će mu oni u svemu izaći u susret; da g. M. V. M. i V. ne prekida sa Rusima, već naprotiv, da se stara da s njima sarađuje; da moli da se unapredi u čin rezervnog pešadijskog majora, jer misli da je to zaslužio svojim držanjem i radom u Dinarskoj diviziji (bivše Jugoslovenske vojske — nap. autora), gde je sprečio pobunu, kao i svojim daljim radom."38

Stigavši u Ljubljanu, Hadži-Ilić se povezao sa Kramerom, a zatim produžio za Beograd. Preko četničkog komandanta "severnih pokrajina" Žarka Todorovića, on je poruku prenetu iz Rima dostavio 17. juna Mihailoviću. Na kraju poruke Hadži-Ilić je dodao:

"Anđelinović (Berislav — n. a.) obaveštava Mihailovića da mu je poslao što je tražio i da samo i dalje traži."3'

Nekoliko meseci kasnije, 16. novembra 1942. godine, Hadži-Ilić je stigao i u Mihailovićev štab, koji se u to vreme nalazio u selu Lipovu, u blizini Kolašina i donetu poruku saopštio lično četničkom vođi. Međutim, Mihailovićeva veza sa B. Anđelinovićem, koja je išla i preko nekolicine osoba iz Splita, bila je u međuvremenu prekinuta.

Posle upućivanja Hadži-Ilića u zemlju, Anđelinović je doneo odluku da se iz Rima prebaci u Švajcarsku. Da bi i posle njegovog odlaska veza emigrantske vlade preko Bema i Rima sa Mihailovićem funkcionisala, on je Jurišiću predložio za svoga zamenika Milana Marjanovića, koji se u maju 1942. godine takođe "ilegalno" prebacio iz Jugoslavije u Rim.

Marjanovićevom bekstvu iz zemlje znatno je doprineo i bivši ban dr Viktor Ružić, koji je za vreme okupacije živeo u Sušaku.

Napuštajući zemlju, Marjanović je od Ružića dobio zadatak da iz Rima održava stalnu vezu između emigrantske vlade i njenih jednomišljenika iz Zagreba, Splita i Sušaka. Po dolasku u Rim, uz Andelinovićevu pomoć Marjanović je 22. maja 1942. godine uputio pismo Jurišiću u kome mu savetuje publikovanje raznih informacija iz zemlje, koje bi on preko svojih kanala prikupljao i dostavljao emigrantskoj vladi. U pismu kaže da je direktnu vezu sa Splitom već uspostavio i da je organizacija drugih obaveštajnih kanala u toku.

Na kraju pisma Marjanović prenosi poruke svojih političkih prijatelja upućene emigrantskoj vladi. U njima se, pored ostalog, kaže:

"Jedna od tih poruka odnosi se na održavanje izvesnih veza između četnika, u nekim krajevima, sa italijanskim vojnim silama. Ove veze su uspostavljene ranije dok su vladali ustaški pokolji. Međutim, pošto sada italijanske snage nemilice pale sela, gone narod i sarađuju sa ustašama, to daje povoda partizanima za agitaciju protiv četnika i Draže, pa je mišljenje prijatelja u Dalmaciji da to treba da prestane, ukoliko još toga ima, i da se izda parola: Ništa sa okupatorom."40

Ovo pismo Jurišić je 12. juna 1942. godine uputio ministru spoljnih poslova emigrantske vlade Momčilu Ninčiću.

Po svemu sudeći, Marjanović je uspešno izvršavao povereni mu zadatak. Zbog toga su Jurišić i Ninčić glatko prihvatili predlog Berislava Anđelinovića.

Marjanović je ostao u Rimu da pod Anđelinovićevim pseudonimom "Janko" upućuje emigrantskoj vladi izveštaje kojl su pristizali iz zemlje, dok se sam Anđelinović, po Ninčićevom nalogu, uputio za Bern. Na putu za Šajcarsku njega su, u avgustu 1942. godine, uhapsile italijanske vlasti. On je u italijanskom zatvoru ostao sve do kapitulacije Italije, a odmah po izlasku na slobodu prebacio se u Kairo. Nekoliko dana kasnije, predsednik emigrantske vlade Božidar Purić naimenovao ga je za ministra u svojoj vladi. Ali Berislavljevo ministrovanje bilo je kratkog veka, već decembra 1943. godine njemu je bio oduzet ministarski položaj. Nezadovoljan postupkom emigrantske vlade i njenog šefa Purića, Berislav Anđelinović je kasnije na Srednjem istoku aktivno radio na razvijanju propagande u korist NOP.

Neposredno posle Anđelinovićevog hapšenja, italijanske vlasti su uhapsile i Marjanovića na putu za Peruđu, kuda je krenuo radi posećivanja "letnjeg kursa za strance".

Međutim, saznavši da Ružić preko Marjanovića održava vezu sa emigrantskom vladom, Mihailović je još 28. decembra 1942. godine uputio telegram tadašnjem predsedniku emigrantske vlade Slobodanu Jovanoviću, u kojem ga obaveštava da je Ružić neprijateljski raspoložen prema četničkom pokretu. Ovo je obaveštenje usledilo tek posle Ružićevog hapšenja. Njega su u Sušaku sredinom 1942. godine zatvorile italijanske vlasti pod sumnjom da je u vezi s NOP.

Posle hapšenja Berislava Andelinovića i Milana Marjanovića, održavanje veze između emigrantske vlade i Mihailovića nastavio je Nikola Moskatelo. I preko njega emigrantska vlada je slala četničkom vođi Mihailoviću znatna finansijska sredstva. To se vidi i iz telegrama koji Jurišić 20. novembra 1942. godine upućuje emigrantskoj vladi:

"Moskatelo moli više ne stavljati u telegramima: za Moskatela. Takođe moli hitno dostaviti mu 2,000.000 švajcarskih franaka za sve moguće potrebe, s tim da ih može upotrebiti u patriotske, dobrotvorne svrhe koje ste mu stavili u zadatak (finansiranje četničkog pokreta Draže Mihailovića — nap. autora). Ovo zato jer zbog sadašnjih prilika sve je teže dostavljati novac na određene adrese i za određene svrhe."41

U drugoj polovini 1942. godine u Rim su stigli četnički kuriri iz Crne Gore Deklić i Perunčić. Njih je u kraljevsko poslanstvo pri Vatikanu uputio brat Boška Jeftića, ministra u emigrantskoj vladi, Borivoje Jeftić, koji se u to vreme, u svojstvu jednog od šefova četničke propagande, nalazio pri Mihailovićevoj Vrhovnoj komandi. Pomoću lozinke dobijene od Borivoja Jeftića, njih dvojica su se u Rimu povezali sa činovnicima poslanstva pri Vatikanu Kostom Cukićem i Cirilom Kotnikom i predali im četnički izveštaj o situaciji u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Dalmaciji i Sloveniji.

Pored toga, Deklić i Perunčić su, u duhu primljenih instrukcija od svojih šefova u zemlji, tražili od Cukića da kod emigrantske vlade izdejstvuje što je moguće veću materijalnu pomoć za četnički pokret Draže Mihailovića.

Sve primljene izveštaje i zahteve ove dvojice Cukić je oktobra 1942. godine preneo emigrantskoj vladi.

Po završenom poslu, četnički kuriri su se iz Rima neometano vratili u zemlju i preko jednog od četničkih obaveštajnih organa na Cetinju, pod pseudonimom "808", poslali sledeći izveštaj Mihailoviću:

"Naše poslanstvo pri Vatikanu voljno je da stavi na raspolaganje novčana sredstva:

a) za organizovanje naših intelektualaca;

b) za akciju na terenu;

v) za pomoć interniranim, kao i njihovim porodicama.

Želi samo da mu se naznači put i način na koji bi se mogla dostavljati ta novčana sredstva (predložen je kanal preko bosanskih franjevaca). Za pomoć interniranim i postradalim ponudio se biskup barski Debrečić prilikom poslednjeg svog boravka u Rimu. Preko njega mogao bi se novac slati nasmetano, ali ne znamo koliko je to oportuno. Želimo odgovor o tome kao i označavanje mogućnosti nekog drugog kanala preko nekog trgovca ili tome slično."2

Deklić je od Cukića doneo za Boru Jeftića i 10.000 italijansklh lira. Preko poslanstva u Bernu i Vatikanu, potpredsednik emigrantske vlade dr Miho Krek organizovao je posebnu vezu između emigrantske vlade u Londonu i njenih jednomišljenika u Sloveniji.

O primljenim izveštajima Krek je povremeno obaveštavao i predsednika Jovanovića.

U jednom od tih izveštaja, u kojem obaveštava svog šefa o situaciji u zemlji do 1. juna 1942. godine, Krek, pored ostalog, piše:

"Komunisti utvrđuju svoju moralnu situaciju i time što tvrde da postupaju "prema željama Rusije". Neku izjavu Moskve datu u prilog Mihailovića protumačili su kao gest učtivosti prema Englezima i ujedno tvrde da Rusi smatraju Mihailovića diskvalifikovanim. Bilo bi od najvećeg značaja ako bi se postiglo da i Moskva pozove sve naoružane snage u Jugoslaviji da se složno potčine disciplini vojske Draže Mihailovića. "

U nastavku izveštaja Krek je dodao:

"Skupio sam ovaj materijal po kojem se vidi razorna politika partizana protiv Jugoslavije i šaljem ga za vašu ličnu informaciju."43

Izveštaju su priključeni posebno izdanje lista Osvobodilne fronte Slovenije "Slovenski poročevalec" od 20. maja 1942. godine i izjave Izvršnog odbora OF i Glavnog štaba slovenačkih partizanskih odreda, u kojima se poziva emigrantska vlada da osudi i iz svojih redova isključi Dražu Mihailovića kao izdajnika jugoslovenskih naroda.

Sve do prodora nacističko-fašističkih snaga na Balkan, vlada SAD nije pokazivala neko naročito interesovanje za ovaj deo sveta. Zbog toga i diplomatski odnosi između Kraljevine Jugoslavije i SAD nisu imali neki naročiti značaj. Tek početkom 1941. godine, kada su Hitlerove i Musolinijeve namere u odnosu na balkanske zemlje postajale sve jasnije, pojačalo se interesovanje Vašingtona za razvoj događaja i u ovom delu sveta.

Ovo interesovanje bilo je naročito izraženo posetama specijalnog Ruzveltovog izaslanika, pukovmka Vilijama Donovana Bliskom istoku i Balkanu u januaru 1941. godine. Posle posete Bugarskoj, Donovan je stigao u Beograd, gde je vodio razgovore sa vodećim ličnostima. Cilj poseta bio je ispitivanje mogućnosti suzbijanja Hitlerovog uticaja i agresije i eventualnog jačanja američkog prestiža na Srednjem istoku i na Balkanu.

Posle Donovanove posete, a naročito posle događaja 27. marta 1941. godine, razvoj diplomatskih odnosa između vlada Kraljevine Jugoslavije i SAD ulazi u novu fazu.

Odmah posle prve vesti o napadu Nemačke i Italije na Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine, predsednik Ruzvelt i sekretar za inostrane poslove SAD Kordel Hal osudili su agresiju sila Osovine i odlučili da se jugoslovenskim narodima pruži moralna i materijalna pomoć. Dva dana kasnije, 8. aprila, predsednik Ruzvelt je uputio telegram vladi Kraljevine Jugoslavije, u kome se, pored ostalog, kaže da vlada SAD i američki narod sa divljenjem prate junačku borbu jugoslovenskih naroda, a 11. aprila Stejt department je doneo uredbu kojom se odobrava prikupljanje pomoći u SAD za Jugoslaviju. Nekoliko dana kasnije, Ruzvelt je osudio i agresiju Hortijeve vlade na Jugoslaviju, a 25. aprila vlada SAD je donela odluku o priznavanju jugoslovenske vlade u inostranstvu (emigrantske vlade) kao legitimnog predstavnika države.

Na zahtev emigrantske vlade, upućen preko poslanika Kraljevine Jugoslavije u SAD Konstantina Fotića, državni podsekretar u Stejt departmentu Samner Vels dao je 4. juna 1941. godine izjavu u kojoj SAD najenergičnije protestuju protiv nezakonitog čina sila Osovine i stvaranja Nezavisne Države Hrvatske, ističući da vlada SAD smatra nevažećim sve akte u vezi s njenim osnivanjem.

Ocenjujući ovaj potez SAD kao veoma povoljan, emigrantska vlada je naredila Fotiću da po svaku cenu nastoji da od predsednika Ruzvelta izdejstvuje i izjavu kojom se osuđuje aneksija i okupacija jugoslovenskih teritorija od strane Mađarske, Rumunije i Bugarske.

Izlazeći u susret zahtevu emigrantske vlade, Ruzvelt je 5. avgusta 1941. godine zvaničnom izjavom osudio bugarsku aneksiju delova jugoslovenske teritorije.

Ruzveltova izjava znatno je podigla ugled jugoslovenske emigrantske vlade, koja je nije koristila za organizovanje i pružanje pomoći jugoslovenskim narodima, već za postizanje sopstvenih ciljeva.

Iznenadni napad japanske ratne avijacije na Perl Harbur 7. decembra 1941. godine naterao je SAD i Veliku Britaniju da objave rat Japanu. Nekoliko dana kasnije, 11. decembra, Nemačka i Italija objavile su rat Sjedinjenim Američkim Državama. Tako su se na strani saveznika, u ratu protiv sila Osovine, našle i SAD.

Da bi stekla oslonac za realizaciju svojih političkih koncepcija o nacionalnom oslobođenju i posleratnom uredenju zemlje, emigrantska vlada Kraljevine Jugoslavije po dolasku na Srednji istok, od maja 1941. godine, preduzima niz mera da od izbeglog ljudstva iz zemlje (vojnika, podoficira i oficira), dobrovoljaca iz savezničkih zemalja i oslobođenih zarobljenika jugoslovenskog porekla formira svoje trupe u inostranstvu, koje bi joj, pored ostalog, odlično poslužile da, posle poraza snaga okupatora, uguše eventualne "prevrate i pobune" uperene protiv monarhije i vladajuće buržoaske klase koju je ona predstavljala.

Međutim, iz više razloga, sa formiranjem te vojske išlo je veoma teško. Zbog toga je emigrantska vlada oberučke prihvatila Dražu Mihailovića i njegovu četničku organizaciju u zemlji i odlučila da ih pretvori u glavni oslonac svoje političke koncepcije.

Uz potrebne direktive ii instrukcije za rad, ona je ovu odluku saopštila i svome poslaniku u SAD Fotiću.

Od toga momenta Fotić je postao jedan od najvećih pobomika za pružanje pomoći četničkom pokretu Draže Mihailovića od strane SAD. Istovremeno, on je i jedan od glavnih aktera klevetničke kampanje protiv narodnooslobodilačkog pokreta.

Zadovoljan Fotićevim radom, predsednik emigrantske vlade Slobodan Jovanović uputio mu je 12. februara 1942. godine sledeći telegram:

"Odobravam i pohvaljujem vaš rad. U herojskoj i neravnoj borbi aprila 1941. godine zbog kratkog trajanja nije nam upućena nikakva pomoć. General Mihailović devet meseci vodi borbu bez ičije pomoći. Telegrami primljeni od generala Mihailovića krajem novembra dramatični su. Jedan telegram počinje: "Boga radi pošaljite najhitnije pomoć." Srpski narod propada u masi kao taoci i pod kaznenim ekspedicijama. Sve će u šumu s proleća. Pomoć niotkuda. Tražite bar četiri velika bombardera za naše vazduhoplovce u Egiptu. Izložite lično g. Ruzveltu očajno stanje naših gerilaca. I preko štampe uputite potrebne apele za pomoć srpskim gerilcima, ako smatrate za korisno. Podvucite i hitnost ove pomoći."44

Sadržaj ovog telegrama Fotić je preneo generalu Donovanu, a zatim su vojni predstavnici Kraljevine Jugoslavije u SAD, pukovnik Dragutin Savić i potpukovnik Živojin Radojčić, po Fotićevom nalogu, napisali memorandum sa naslovom "Značaj akcije generala Draže Mihailovića" i uputili ga početkom marta 1942. godine nadležnim vojnim ustaiiovama SAD. Pored toga, oni su se 9. marta obratili i Ministarstvu vojske SAD s molbom da se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije, za doturanje pomoći četnicima Draže Mihailovića, stave na raspolaganje četiri aviona-bombardera. Sličan zahtev uputio je Ministarstvu inostranih poslova SAD i poslanik Fotić.

Na osnovu ovih zahteva, general Donovan je uputio u Kairo pukovnika Frenka Morenda da u dogovoru sa Britanskom komandom na Srednjem istoku i Vrhovnom komandom vojske Kraljevine Jugoslavije u Kairu reši pitanje slanja pomoći Mihailoviću i njegovim četnicima.

Na predlog pukovnika Morenda, general Borivoje Mirković je u ime Vrhovne komande jugoslovenske vojske u Kairu potpisao 11. marta 1942. godine sporazum o slanju pomoći četničkom pokretu Draže Mihailovića. Sporazumom je hilo predviđeno:

— da vlada SAD stavi na raspolaganje emigrantskoj vladi četiri bombardera, s tim da se koriste za pružanje pomoći Mihailovićevim četnicima u zemlji;

— da će SAD pružiti pomoć jugoslovenskim oružanim snagama u prebacivanju oficira i podoficira iz inostranstva u četničke redove u zemlji;

— da SAD pošalju svoje posmatrače u štab Draže Mihailovića.

Pored ovoga, vlada SAD stavila je 16. maja 1942. godine na raspolaganje jugoslovenskoj emigrantskoj vladi i četiri stotine tona konzervisane hrane namenjene za pomoć Mihailoviću i njegovim četnicima.

O upućivanju konzervisane hrane i radio-stanica na Srednji istok, namenjenih Mihailoviću, Fotić je maja 1942. godine obavestio predsednika emigrantske vlade Jovanovića, s napomenom da će uskoro biti upućena i četiri bombardera.

Ova četiri bombardera ušla su u sastav britanske vazduhoplovne grupe koja je, pored ostalog, imala i zadatak doturanja pomoći Mihailoviću i njegovim četnicima.

Međutim, konzervisana hrana iz SAD nije nikada stigla u četničke ruke. Njeno prebacivanje u Jugoslaviju omelo je Romelovo napredovanje kroz pustinju ka Aleksandriji i nedostatak vazduhoplovnih transportnih sredstava.

Da bi svome eksponentu u okupiranoj zemlji Draži Mihailoviću obezbedila što efikasniju moralnu i materijalnu pomoć SAD, emigrantska vlada je, preko Fotića, organizovala 1942. godine i zvaničnu posetu kralja Petra Sjedinjenim Američkim Državama.

O ovoj poseti Fotić je u knjizi "Rat koji smo izgubili" zapisao:

"Kralj Petar stigao je vozom 24. juna u Vašington, gde je zvanično dočekan od funkcionera na čelu sa ministrom inostranih poslova gospodinom Kordelom Halom, koji je kralja odmah dopratio do Bele kuće. Predsednik, okružen članovima svoje vlade i Vrhovnog suda, vojnim i pomorskim dostojanstvenicima, primio je kralja u južnom vrtu Bele kuće. Gospodin Ruzvelt je kralja pozdravio na veoma srdačan i očinski način, skoro bez ikakve ceremoriije koja se obično viđa pri susretima poglavara dveju država. Kralj je očevidno bio zadovoljan prijatnim ponašanjem gospodina Ruzvelta.

Prijatna atmosfera još je više došla do izražaja istoga dana na zvaničnoj večeri koju je predsednik priredio u kraljevu čast. Predsednik je bio odlično raspoložen, šaleći se sa svojim gostom na veoma prirodan način. Ostavljajući po strani protokolarni način oslovljavanja sa 'vaše veličanstvo', predsednik se obraćao kralju sa 'Petre'. Umesto prethodno pripremljenog govora, kao što je to običaj u ovakvim slučajevima, predsednik je spontano govorio veličajući držanje Jugoslavije i njenu odluku da se suprotstavi Osovini, završavajući svoju zdravicu izražavanjem iskrenog poštovanja generalu Mihailoviću. Gospodin Ruzvelt je zatim obećao da će saveznici odašiljanjem najnužnijih potreba ispuniti svoje obaveze prema četnicima.

Posle večere kralj se kretao od grupe do grupe zvanica razgovarajući sa mnogim državnicima i vojnim prvacima, da, kada je večera završena, sa svojim ministrom inostranih poslova ostane preko noći kao gost u Beloj kući. Oni su ostali do jednog časa po ponoći sa predsednikom, kada im se priključio ministar predsednik Čerčil, koji se takođe nalazio u Beloj kući. Gospodin Čerčil bio je zabrinut lošim vestima iz Severne Afrike, gde je maršal Romel skoro bez otpora napredovao prema Aleksandriji i gde je Tobruk baš pao u ruke nacistima. Ministar predsednik se nije trudio da sakrije svoju zabrinutost, dok predsednik nije popustao u svome optimizmu.

Predsednik je ponovio na večeri kralju dato obećanje, da generalu Mihailoviću neodložno pošalje pomoć — što je predstavljalo jednu preku obavezu. On je kralja zamolio da razgovara sa odgovarajućim američkim službama, narocito sa generalom Donovanom i njegovim uredom, o tehničkim vidovima odašiljanja i ustanovljavanja tešnjih veza između Mihailovića i saveznika. Gospodin Ruzvelt je kralja uveravao, da će zatim on lično obratiti pažnju na ove probleme i pružiti svaku moguću pomoć. On je takođe preporučio, da ministar inostranih poslova sa svojim američkim kolegom preduzme potpisivanje Ugovora o zajmu i najmu za Jugoslaviju, čime bi ukrcavanje potreba za generala Mihailovića bilo osigurano. Min-star inostranih poslova stvarno je potpisao Ugovor o zajmu i najmu na dan 23. jula.

U toku svoga boravka u Vašingtonu i Njujorku kralj se više puta sastao sa generalom Donovanom i predstavnicima njegove službe, pretresajući sa njima pitanja pomoći Mihailoviću i direktne veze između izbegličke vlade i Mihailovića bez upotrebe britanskih kanala, kao što je dotle činjeno. Predsednik je već bio dao svoju principijelnu saglasnost sa ovim projektom.

Prilikom oprostajne posete kralj je podneo predsedniku Ruzveltu memorandum koji je sadržavao glavne tačke njegovog razgovora sa službenicima američke vlade. To su bile:

a) stvaranje direktnih veza između izbegličke vlade generala Mihailovića, uz pomoć američkih službi;

b) određivanje prirode i količine materijala za snabdevanje Mihailovića;

c) obuka jugoslovenskih avijatičara, koji se imaju dovesti sa Srednjeg istoka, za aktivno učešće u savezničkim operaci.jama.

Pročitavši memorandum predsednik je izrazio svoju potpunu saglasnost u pogledu važnosti ovih pitanja.

Po kraljevom odlasku Bela kuća je 14. jula objavila jednu izjavu koja je sadržavala razgovore između predsednika i kralja.

Shodno tome, ministar inostranih poslova Jugoslavije i ministar inostranih poslova SAD potpisali su u ime svojih vlada ugovor na temeljima primene uzajamne pomoći u vođenju rata, ulažući svoja materijalna i duhovna sredstva za zajedničku pobedu Ujedinjenih nacija!"45

Sve se ovo odigravalo u periodu kada istine o narodnooslobodilačkom pokretu i pravom stanju u Jugoslaviji nisu bile poznate svetskoj, a naročito demokratskoj javnosti SAD.

Međutim, 26. jula 1942. godine, "Dejli vorker" preneo je jedan izveštaj "specijalnog dopisnika" u kome se govori o Mihailovićevoj saradnji sa okupatorima i njegovoj borbi za povratak reakcionarnih snaga na vlast u Jugoslaviji.

Bio je to prvi izveštaj, objavljen u SAD, koji je kratko ali realno prikazivao situaciju u Jugoslaviji. Kasnije, usledili su i drugi ovakvi i slični izveštaji. Istina o narodnooslobodilačkom pokretu sve više je prodirala u svetsku javnost, dok su dokumenti o saradnji četnika i njihovog vođe Mihailovića sa okupatorima iz dana u dan postajali sve češći.