Još dok se Draža Mihailović nalazio u selu Brekovu, do njega je 24. maja 1943. doprla vest da su nemački okupatori u Kolašinu razoružali jedinice Pavla Đurišića, a njega uhapsili. Sutradan je ova vest bila potvrđena. Ali usled dužeg prekida veze sa četničkim komandantima u Crnoj Gori, o detaljima ovog događaja Mihailović je bio upoznat tek sredinom juna, u selu Vrnčanima, nedaleko od Čačka, u kome se, u to vreme, nalazio sa svojim štabom. Tih dana, Mihailović je primio kurire iz Crne Gore koji su mu predali izveštaj kapetana Mirka Kuklića u kome je, pored ostalog, pisalo:

"Nemački udar na štab Limsko-Sandžačkih četničkih odreda desio se 14. maja...

Pretpostavljao se udar Nemaca, razoružanje i internacija, ali nikako za 14. maj, pa pogotovu što su Nemci (pri svom prvom upadu na našu teritoriju) prvu pohvatanu i povedenu partiju četnika (oko njih 120) vratili natrag iz Peći i Mitrovice, vrativši i oružje i što su našeg Načelnika Štaba koji je otišao za Andrijevicu (pošto je Pavle izvrdao poziv) radi studije plana za akciju protav komunista, dočekali, primili i ispratili neverovatno "džentlmenski" (kako reče Rajo). A sve ovo pod unapred davanom garancijom Italijana, kojima se mnogo vere poklanjalo...

Sada počinjem sa izlaganjem događaja ...

14. maja ujutru oko 7 i po časova... me je vojnik izvestio da su došli u Kolašin i oko njega Nemci sa motorizacijom.

U Pavlovom stanu zatekao sam samo pola pratnje... i kada sam hteo i ja poslednji da izađem, začuo se signalni pucanj u varoši, i odmah zaklaparale nemačke čizme na stepenicama stana... skočio sam sa sprata stana u baštu, ugtedao u susednoj bašti Nemce, jurnuo kroz hodnik zgrade pored drugog... i na ulici najašem na trećeg koji me mitraljetom natera u prizemlje kod pratnje Pavlove koja je već slagala oružje na gomilu i odvođena. Držao sam se ugla sobe slažući oružje sa poslednjim preostalim četnikom... sprovodnik je i nas poveo.

Za sve to vreme "blic" racija davala je rezultate: Pavle (koji je iz stana pošao preko i sklonio se u italijansku delegaciju ...) sa načelnikom štaba i oficirom (Rajo i Bukumir), već je bio smešten u limuzinu i povezen ka Andrijevici; na poljani kod štaba rasla je gomila pohvatanih; po varoši trka, pucanj, panika... ne brojeći nas i ne popisujući imena, poveli nas peške za Mateševo. Kolona je brojala oko 2.000 računajući tu i građane, pokupljene sa rada ...

Do Mateševa su uspeli da pobegnu samo poručnik Tomo Radovanović i dva četnika iz pratnje Pavlove... bili su na začelju sa vojnicima, a mi oficiri na čelu, opkoljeni motorciklima i malim tenkovima.

U Kolašinu su oslale samo žene i retko koji muškarac. Panična strava toliko je obuzela masu pa i naše rezervne i jurišne jedinice da su pojedinci prosto hipnotisani, ulazili sa položaja na Blok (gradski prostor ograđen bodljikavom žicom — nap. autora), slagali oružje na gomilu i uvećavali kolonu roblja. Ovde krivicu bacam ... pored paničara vojnika i na oficire od kojih se dosta njih pokazalo nedostojnim da se zovu i ljudi, a ne oficiri...

Sva tri komandanta jurišnih brigada već su bili u koloni za Mateševo ...

U Mateševu je kolona privremeno bila smeštena kod pilane Đurovića. Prilikom racije u Kolašinu Nemci su otvorili i zatvor gde smo držali komuniste osudenike, pritvorene i taoce i poveli ih zajedno sa nama. Odmah po datom odmoru kod pilane komunistički osuđenici (oko 25 najtežih) pokušali su skupno bekstvo... u pravcu reke Drcke. Nemci su otvorili vatru i pobili za tren oka njih 16, dok je 9 umaklo. Za ovih 9 streljano je uveče 9 preostalih partizana...

Posle dvočasovnog čekanja i ponovnog pretresa (oko podne) povedena je kolona u samo Mateševo i zatvorena u logor opasan žicom i samo sa jednom kapijom. Nemci su nas uveravali da ćemo svi biti pušteni i naoružani, da Pavle pregovara sa njihovim komandantom u Andrijevici i t.sl...

U vezi izloženog, dajem sledeću situaciju... Nemci u svom naletu na teritoriju Limsko-Sandžačkih četničkih odreda (mislim prvenstveno na užu: srez beranski, bjelopoljski, andrijevički i kolašinski) Nemci su trenutno razbili, rasterali i (u ljudstvu i naoružanju) ne baš mnogo okrnjili naše formacije. Odvedeno je pored Pavla, Rajo Popović (načelnik štaba) i potporučnik Bukomir, još oko 40 oficira i oko 1.500 četnika (od toga je mislim oko 2/3 pravih boraca). Zaplenjeno je oko 1.500 pušaka, oko 30 automatskih oruđa i veoma mnogo municije, tj. skoro sve... Zatim organizacijski novac, sprema, hrana itd. ukoliko sami naši nisu to učinili.

Raciju na našem terenu Nemci su uglavnom završili do 1. juna i produžili svojim snagama ka moru... U naletu južno od linije Mateševo — Kolašin — Mojkovac imali su (otprilike do 1. juna) borbu sa komunističkim formacijama i to u većoj meri u Morači, na Sinjajevini i u Piperima gde su sve komunističke snage potpuno razbili... Može se slobodno reći da komunistički front u Crnoj Gori više ne postoji..."1

Međutim, razoružavanje četnika u Crnoj Gori je izvršeno prema direktivi Vrhovne komande Vermahta, koje se komandant snaga Jugoistoka general-pukovnik Aleksandar Ler strogo pridržavao. Prema ovoj direktivi trebalo je razoružati sve one četničke jedinice koje bi nemačke okupacione trupe srele na putu prilikom izvođenja koncentracije za otpočinjanje operacije "Švarc", pete po redu neprijateljske ofanzive protiv oružanih formacija NOP i njihovog Vrhovnog štaba. U duhu ove direktive, Prva brdska nemačka divizija je 14. maja izdala zapovest u kojoj, pored ostalog, piše:

"U sadejstvu s italijanskim okupacionim trupama (komanda mesta: Berane, Andrijevica, Mateševo, Kolašin), sve naoružane jedinice, koje se budu zatekle na dotičnoj prostoriji, a koje ne pripadaju regularnim italijanskim ili hrvatskim oružanim snagama, razoružati i zarobiti, odnosno uništiti. Važno je da se odmah nakon nastupanja, u toku samog napredovanja, zahvate i razbiju sve naoružane bande (misli se na partizane — prim. autora) i četnici. Izvršenje zadataka po ovom naređenju odnosi se i na sve četnike koji su dosad bili u savezništvu s Italijanima, odnosno koji su pod njihovom komandom. Njih se ima razoružati, ako se ukaže potreba, i silom.

S četnicima koji upotrebe oružje protiv nemačkih trupa postupati kao s neprijateljem. Inače, njih treba razoružati i otpremiti kao ratne zarobljenike. Da bi se izbegli nepoželjni prizori, četnicima koji nose italijanske uniforme iste oduzeti prilikom razoružanja... Naročito je važno da se štab Draže Mihailovića uhvati zajedno s pomoćnicima i oficirima za vezu i uništi ...

Ako bi neko s italijanske strane prigovorio zbog bezobzirnog sprovođenja razoružavanja četnika, svi komandanti treba da se pozovu na Dučeovo naređenje o razoružavanju četnika, poznato nemačkim trupama. Nesprovođenje ovog naređenja treba okarakterisati kao izdaju. S ovim treba odmah upoznati sve oficire."2

Tako su prednji delovi Prve brdske divizije pod komandom generala Štetnera, čiji se štab u to vreme nalazio u Andrijevici, ušli u jutarnjim časovima 14. maja u Kolašin i počeli da razoružavaju četnike.

Bez ikakve sumnje, ovaj potez nemačkih okupatora u Crnoj Gori bio je sračunat na sprečavanje četničke pomoći zapadnim saveznicima u slučaju njihovog eventualnog iskrcavanja na jadranskoj obali. S obzirom na odnose koji su, u to vreme, vladali izmedu Mihailovića i zapadnih saveznika, okupatori su s pravom računali da bi Mihailovićeve oružane formacije prišle savezničkim desantnim trupama i zajedno sa njima vodile borbu protiv okupatorskih snaga. Zbog toga je i Musolini naredio da se četnici razoružaju, ali tek onda kada partizani postanu bezopasni. Uz promenu stava italijanskih okupatora prema četnicima izvršene su i personalne promene u italijanskom okupacionom aparatu u Crnoj Gori. Za komandanta italijanskih trupa naimenovan je 10. maja general Erkole Ronkalja, a nešto kasnije za guvernera, umesto generala Pircija Birolija, postavljen je Kurio Barbazeti. Simpatije nove vlasti bile su više na strani separatista sa Krstom Popovićem na čelu.

AIi, i pored toga, italijanski okupatori nisu zaboravili usluge koje im je Pavle Đurišić učinio u borbi protiv NOP. Zbog toga je, istoga dana kada je uhapšen Đurišić, održana konferencija u štabu Prve brdske divizije na kojoj su pored njenog komandanta generala Štetnera, prisustvovali i komandant italijanske divizije "Venecija" general Silvio Bonini i novoimenovani komandant italijanskog Četrnaestog korpusa general Ronkalja.

Na ovoj konferenciji su vođene i stenografske beleške, u kojima je, pored ostalog, zabeleženo i sledeće:

"Štetner: Prvi cilj naše akcije je razbistravanje situacije (misli se na područje Šahovića, gde su se borile jedinice glavne operativne grupe Vrhovnog štaba NOV i POJ — nap. autora).

Ronkalja: Ponavljam da za područje Kolašina ne treba da brinete. Bez naređenja guvernera Crne Gore ne sme nijedan četnik da bude razoružan.

Štetner: Koliko sam ja upoznat, postoji naređenje Dučea o razoružanju četničkih odreda.

Ronkalja: U toku je već telefonski razgovor s Rimom o tom pitanju. Razoružanje se, dakle, može sprovesti tek nakon pristizanja naređenja iz Rima. Prema tome, treba ga smesta obustaviti.

Štetner: Zar nemate veze s višim nemačkim instancama?

Ronkalja: Ne. Od koga Vi primate naređenja?

Štetner: Od komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj (generala Rudolfa Litersa — prim. autora) u Sarajevu. Šta vam je poznato o jačini crvenih (misli se na NOVJ — nap. autora)?

Ronkalja: U području Šahovića ima navodno 2.000 — 3.000 ljudi. Pošto su ove jedinice veoma pokretne, nije moguće ustanoviti tačno njihovu jačinu. Smatram da su jedan nemački puk i dva italijanska bataljona suviše slabi za akciju...

Štetner: Ja imam izričito naređenje mojih pretpostavljenih službenih instanci da četnike smesta razoružam.

Ronkalja: Guverner Crne Gore neće to bez svog odobrenja ni pod kojim uslovima prihvatiti. Ako, uprkos tome, naređenje bude i dalje izvršavano, akcija će predstavljati povredu italijanskih suverenih prava.

Štetner: Molim još jednom da guverner Crne Gore stupi u vezu sa Sarajevom...

Ronkalja: Upravo sam primio izveštaj da se četnici i dalje razoružavaju (Ekselencija R. se veoma uzrujao).

Štetner: Postupam samo u skladu s naređenjem svojih pretpostavljenih službenih instanci.

Ronkalja (veoma žučno): Ja komandujem u području Crne Gore. Ako se razoružavanje smesta ne obustavi, znaću da vas silom oružja sprečim. (Telefonski poziv za ekselenciju R.) Guverner Crne Gore je naredio da Đurišić, koji je već u nemačkini rukama, smesta bude oslobođen i da se četnici opet naoružaju. (Ekselencija R. vodi telefonski razgovor koji, izgleda, ima za posledicu kasnije premeštanje sedišta štaba u Andrijevicu.) Još jednom ponavljam zahtev da se pusti major Đurišić, a da se već razoružani četnici ponovo naoružaju. Vaša akcija mora smesta prestati, čak i u slučaju da primite suprotno naređenje iz Sarajeva... Činjenicu da mi ne predajete Đurišića shvatam kao izraz Vašeg nepoverenja i kao ličnu uvredu, jer se Vi uopšte ne obazirete na moju ličnu želju.

Štetner: Nisam u stanju da se obazirem na lične želje, jer imam svoja naređenja, koja kao vojnik moram ispunjavati... Akcija je ipak bila potrebna, jer i Vi sigurno znate da Mihailović stoji u vezi s Engleskom.

Ronkalja: U redu! Ali trebalo je smesta uspostavrta veze."3

Zahtevi generala Ronkalje i neke vojne mere koje je preduzeo komandant divizije "Venecija" za Đurišićevo oslobođenje ostali su bez željenog rezultata sve dotle dok nemački okupatori nisu došli do zaključka da su hapšenjem Đurišića učinili grešku.

Posle Đurišićevog hapšenja nemački okupatori su legalizovali nekoliko slabijih četničkih odreda u Crnoj Gori, ali su i njih ubrzo razoružali. Od razoružanog ljudstva manji broj je pobegao, dok su od većine formirani radni i nosački bataljoni, koji su okupatorima u toku borbi protiv glavne operativne grupe divizija i Vrhovnog štaba NOV i POJ služili za dotur municije.

Sutradan po Đurišićevom hapšenju, 15. maja 1943, otpočela je peta neprijateljska ofanziva, u kojoj su učestvovale četiri nemačke i tri italijanske divizije sa više jedinica drugog ešalona. Bila je to snaga od ukupno 127.000 nemačkih, italijanskih, bugarskih i domobransko-ustaških vojnika, koja se iznenada sručila na glavnu operativnu grupu divizija MOVJ, jačine četiri divizije i tri samostalne brigade, sa oko 16.000 boraca i oko 3.500 ranjenika i bolesnika. Međutim, i ova neprijateljska operacija, nazvana "Švarc", nije postigla željeni cilj. Glavna operativna grupa divizija, uz velike gubitke, najzad je uspela da probije neprijateljski obruč i krene u novu ofanzivu na području istočne Bosne. Bila je to nova pobeda Narodnooslobodilačke revolucionarne vojske.